АКТУЕЛНО

Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином


Никола Варагић

У српском народу, већина је против уласка у ЕУ и НАТО алијансу, против продаје Косова и Метохије, против продаје привредних и природних ресурса (јер нико не жели да ради као „јефтина радна снага“), против наметања „параде поноса“, па ипак, мањина (тј. владајућа елита) води Србију у ЕУ и НАТО алијансу, продаје Косово и Метохију, продаје привредне и природне ресурсе (већина радно способних или не ради, или не прима плату или ради као „јефтина радна снага“) и организује две „параде поноса“. Зашто је то тако?

Можда је то тако због тога што, у народу, већину чине маловерни и лицемерни – они који јавно осуђују оно што тајно раде или подсвесно раде оно против чега се свесно боре. Они који су храбри на речима, али не и на делима. Они који бацају смеће где стигну и много псују (често и Бога псују). Они који се никада неће продати и никад неће издати – све док им неко не понуди нешто конкретно или им неко не запрети (имају поданички, робовски менталитет). Они који никада ништа не би завршили преко везе – све док не нађу везу. Они који не би урадили ништа лоше – све док им се не укаже прилика.

Они који би радо учинили превару, али се плаше да то ураде. Они који би да бране КиМ, али да они (или њихова деца) не узимају пушку у руке. Они који су љубоморни на бољег од себе и уместо да сами себе усавршавају, они бољег од себе вуку на дно, где се и сами налазе. Они који кукају како смо ми Срби заборавили на своју традицију, док они сами пишу латиницом и неће да славе породичне славе зато што то више „није модерно“. Они што критикују власт да краде, али када би дошли на власт, крали би још више. Они који се радују када комшији цркне крава. Они који виде само да је чаша до пола празна, а не и да је чаша до пола пуна. Они који очекују да други човек, или држава, реши њихове личне проблеме и пребацују одговорност на друге, или државу; ако говоримо о народу и држави, такви људи очекују да нас спаси Бог, или Русија, тј. увек неко други – за такве људе, други су криви за све лоше у њиховом приватном животу, или у Србији. Они који највише воле своју породицу и свој народ, али ако нешто није по њиховој вољи, тј. ако у породици не раде сви како они мисле да треба да раде, или у народу, онда иду у крајност и спремни су да се одрекну или униште своју породицу, или свој народ. Они чија реч ништа не вреди (самим тим ни потписан уговор), јер имају дебео образ. Они који гледају Пинк, Хепи и ријалитије. Они који мисле глобално, али не делују локално. Они који себе увек пореде са истим или горим, али никад са бољим од себе.

Да ли већину у српском народу чине такви људи? Ако такви људи, ипак, не чине већину, него су мањина у српском народу, зашто и како они владају над већином[1]? Наравно, јасне су историјске околности (да се не враћамо на доба под окупације пре 20. века, ако гледамо само околности у 20. веку, када смо имали своју државу): у два светска рата српски народ је доживео геноцид, најбољи су тада страдали, најбољи су страдали и за време комунизма (неке су комунисти убили, неки су избегли у свет), и у посткомунизму, што због ратова у бившој СФРЈ и санкција, и напада Нато на СРЈ, што због негативне селекције и корупције. Чињеница је да су на стварање лоше владајуће елите и лоших услова за живот у Србији у 20. веку и на почетку 21. века утицале и спољашње силе или околности. За доста ствари смо ипак сами криви[2]. Ако сада знамо где смо до сада грешили, да ли ћемо и у будућности исто тако грешити?

Буди бољи, па ће ти и елита бити боља

Вољом Божјом, Србија ће у наредним годинама и деценијама добити нову владајућу елиту – која неће грешити попут (до)садашње владајуће елите. Потребно је време да се упознају и организују прави људи. Потребно је време да се створи позитивна селекција. Сада смо тек на почетку тог процеса. Елита долази из народа. Ако у народу већину чине они који нису маловерни и лицемерни; они који поштују дату реч и иза којих стоје дела а не само речи; они не бацају смеће и не псују; они који се никада не продају и неће да издају своју државу и свој народ – ни када им се понуди нешто конкретно, ни када им се прети; они који ништа неће да заврше преко везе ни када имају везу, нити би урадили нешто лоше ни када би имали прилику, ни када не би било (страха од) могуће казне; они који бољем од себе признају да је бољи, они који следе мудријег од себе, они који не желе да комшији цркне крава; они који би ишли у војску у случају рата, заједно са својом децом, уместо у иностранство; они који заиста не би крали када би дошли на власт; они који не дају (или не примају) мито ни због саобраћајног прекршаја; они који не намећу другима своју веру и традицију, а поштују своју – пишу ћирилицом, славе славе, поштују јунаке и жртве из свог народа (знају шта је и јунаштво и шта је чојство); они који сами решавају своје проблеме, они који не пребацују одговорност или кривицу на другог човека (или народ, државу), они који не чине другима оно што не желе да они чине њима, они који су извадили брвно из свог ока, они који љубе добро ради самог добра и поштују Божје заповести, онда ће они чинити, у једном тренутку, и већину у новој српској владајућој елити.

Стање у Србији зависи од људи који живе у Србији. Међутим, стање у региону, и посебно у свету, не зависи једино од Србије. Много коцкица мора да се сложи да би се окупила и организовала нова српска владајућа елита, чак и невезано за дешавања у свету, а посебно је тешко да се сложе све коцкице и у региону и у свету, тако да се Србија може несметано развијати, са том новом елитом, која ће да је води. Те коцкице може да сложи једино Бог. Можда ће Бог да окупи нову елиту, људе који не воле „зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), који не товаре „на људе (тј. народ) бремена тешка за ношење“, а да они сами „ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46)[3], тј. људе који се чувају „сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат“ (Лк. 12; 15) – пошто у изобиљу, ничији живот не почива на његовом имању[4] – и можда Србију чека век мира и несметаног развоја, тј. век „златног доба“. А можда нас чека нов Косовски бој (неповољне међународне околности – ничим изазвани напад неке државе, светски рат, санкције, велике елементарне непогоде, још већа криза са избеглицама и емигрантима из Азије…), или, избор између Небеског и земаљског царства. Не можемо да предвидимо сва дешавања у свету, нити како ће она утицати на Србију. До нас је само да се свако од нас појединачно непрестано духовно усавршава, да стварамо боље међуљудске односе и боље услове за живот у Србији – све остало је „до Бога који милује“.

Животни услови у Србији могу да се промене на боље ако верујемо да могу да се промене и ако они који мењају Србију заиста нису, или неће постати исти, као они које мењају на власти. И наравно, ако се један део оних (најбољих) који живе у расејању врати у Србију да је мењамо на боље. Нову владајућу елиту ће чинити најбољи из Србије и расејања, а са повратком оних који сада живе у расејању (довољно је да се врати сваки десети), поред проблема са „одливом мозгова“, решава се и проблем „беле куге“ (у мојој генерацији, они који живе у расејању имају децу или више деце у односу на нас који смо остали у Србији). Сигуран сам да у расејању имамо довољно оних који нису заборавили своје порекло, који су и своју децу научили да говоре српски језик, и који су спремни да се врате у Србију (нису сви као они министри задужени за финансије, привреду, банке и приватизацију који су из расејања дошли после 2000. године да владају и да распродају Србију). Сви заједно можемо да створимо боље услове за живот у Србији, и можда ће нас Бог погледати, тако да останемо оаза која се несметано развија, у миру, чак и ако настане хаос у свету[5].

Личност или индивидуа

Народ чине личности. Масу чине индивидуе. Да ли је српски народ, у овом тренутку, маса (безличних колективиста) или „народ-монарх“ (заједница личности)? Маса постаје „народ-монарх“ (сваки грађанин је „краљ“ или „последњи извор легитимности“), једино ако свака (или већина) индивидуа превазиђе саму себе и постане личност. Јер, само праве личности могу да се изборе за „право личности“[6]. Права елита од масе прави „народ-монарх“. Праву елиту чине личности. Бог учи човека (који љуби Бога) како да постане савршена личност[7]. Бог учи чланове духовне елите, а духовна елита учи народ – индивидуа постаје личност, маса постаје народ. Личност поштује право и достојанство друге личности, доживљава и радост и тугу друге личности као сопствену. Личност налази себе у другој личности и другу у себи. У заједници личности, нико „не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ и свако „угађа ближњему на добро ради напретка“. Личност је пример „чојства и јунаштва“ (Марко Миљанов) – чува другог од себе (поштује другог, неће да повреди право и достојанство другог или другачијег човека), чува себе и своје од других (поштује себе и своје). Хришћанин се и према нехришћанима (или несрбима) увек понаша – хришћански. Христолика љубав тражи да се воле и они који (у овом тренутку) нису део духовне (или нису део исте етничке) заједнице, тражи да морал који важи за припаднике моје заједнице, (ближње), важи и за припаднике друге (туђе, стране, другачије) заједнице[8].

Лични односи стварају јединство личности (аутентичну заједницу, заједницу саосећања[9]). Ако елита није однарођена, онда је елита она мањина (изабрани представници народа) која влада над већином и спроводи вољу народа (већине), као „први међу једнакима“ или као „сервис грађана“ (никако као аутократе или популисти који би спроводили „терор већине“ над мањинама). Дакле, ако елита није однарођена, онда то није она мањина (олигархија, са „великим вођом“ на челу) која спроводи „терор мањине“ над већином. Личности, које чине (или буду чиниле) „нуклеус праведних“ или „семе за племе“, окупиће се спонтано (тј. уз помоћ Бога, „после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе“), и створити нову српску владајућу елиту. У новој елити ће сви да буду једнаки и истомишљеници, у смислу да желе добро свом народу и својој држави, и свим грађанима ће да служе као последњи (последњи се тада неће гурати да буде први), али, у сваком другом смислу, у елити (између осталог, зато што правимо разлику између духовне и државне заједнице[10] и имамо историјску свест или свест о злу) ће владати плурализам мишљења[11].

Сабор парохијских заједница

На Небу не постоји „криза модернитета“, нити постоји „криза ауторитета“, јер је свему на челу Ред. У Царству Божјем влада хармонија између Једног и мноштва, између центра и периферије („Бог је бескрајни круг, чије средиште је свугде, а периферија нигде“). На Небу је све устројено према „Богом постављеној јерархији духовних вредности и односа“. На земљи, заједница која је најближа рајској заједници је саборна, литургијска заједница. То је духовна заједница, Црква. У световном смислу, то је правна држава – државна заједница чији чланови имају развијену правну свест и образ (поштују дату реч). Свако може да ради на самоме себи (да се духовно усавршава) – да делује локално, а да мисли глобално.

„Парохијска заједница је конкретна појава Цркве. Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…. Није могуће спасити свет (цивилизацију) од ‘правца’ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви!… Парохијска заједница ствара дух који после обједињује народ. Без парохијске заједнице Црква није жива“ (Жарко Видовић).

Будућност српског народа (и свих осталих православних народа, хришћанства и Цркве) јесте сабор оваквих заједница. Такве заједнице настају ако се свако труди да победи зло у себи, да извади прво брвно из свог ока, да не греши. Парохијска заједница је основа за стварање позитивне селекције и нове елите, саборног духа и правне свести. Саборност је слободно јединство у љубави између људи који не живе себи[12]. Међутим, у саборности, „неписмени се повинује писменоме“, или, „неуки образованоме“, тј. „сваки орган има своју јерархијску улогу и одговорност“[13]. Није сваки верник на истом степену духовног знања, узрастања у вери или очишћења срца. Послушност долази из „богатства расуђивања“.

Право и Небеска правда

Наравно, када говоримо о државној заједници и управљању државом (световном животу), ствари стоје другачије. Демократија је најбољи облик друштвеног организовања[14]. Ако би Србија постала монархија, била би парламентарна монархија, демократска држава, јер би све друго била класична диктатура (нехришћанска теократија). Ако смо прави хришћани, нећемо другачијима (из свог народа) и другима (неправославнима, несрбима) да намећемо православље (или родољубље) насилно[15]. „Богатство различитости“ је одрживо једино у правној држави. Правна држава настаје једино ако се на свакој страни унутар Србије (међу онима који су различити или другачији – етнички, идеолошко-политички, верски…) налазе људи који имају развијену културу дијалога[16] и правну свест (савест).

На овом свету никада неће бити савршене хармоније између Једног и мноштва (савршене јединствености у мноштвености и мноштвености у јединствености), зато што људи нису савршени – увек ће постојати, у неком облику, и на неком степену, „криза модернитета“, „терор већине“ или „терор мањине“, увек ће маса (безличних индивидуа) бити бројнија од народа (заједнице личности). Највише што ми можемо у овом времену и простору, јесте да припремамо пут ка Царству Божјем, да будемо што ближи савршеном узору – Богочовеку Исусу Христу. Унутар Цркве, могу да се оживе парохијске заједнице, а у држави може да се успостави владавина права, право личности.

Здрава парохијска заједница (у којој настаје, кроз христолику љубав према свом ближњем, култура дијалога и саборни дух, „који после обједињује народ“) је доказ да (ли) је Црква жива. Ако нема Српске православне цркве, нема ни српског народа (а ако нема српског народа, нема ни државе Србије, док аутентична или саборна заједница, као заветни народ, може да опстане и када остане без државе). Владавина права (или право личности) је доказ да (ли) је Србија демократска и суверена Држава. Задатак нове српске елите је сачувати и обновити Цркву и створити правну Државу – уредити однос између Цркве и Државе тако да буду задовољни и верници и они који нису верници Српске православне цркве. Србија може да постане држава у којој се, ни у теорији, ни у пракси, не доводи у питање уставни статус било ког грађанина (домаћина, држављанина), нити права народа (како већинског српског, тако и било ког другог народа чији припадници живе у Србији), да негује своје обичаје и језик, да исповеда своју веру, укључујући и све грађане Косова и Метохије (уз посебан статус, који тај део Србије буде имао).

Србија може да постане држава чији су држављани (грађани) задовољни и поносни што живе у таквој држави. Народ (држављани) ће поштовати и следити елиту (државнике) која поштује народ и брине о народу (свим грађанима), и која, када наступи тешко време, носи бреме заједно са народом. Добри и мудри људи могу и морају да се баве политиком. Ако се поштени и паметни људи не укључе у политику, нећемо добити нову елиту. Са лошом елитом, нестаје народ. Без добре елите, нема ни народа[17].

Никола Варагић

ИЗВОР: Стање ствари

——————

30.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s