ПАТРИОТИЗАМ

Последњи лет два српска пилота са аеродрома Слатина код Приштине


Ризиковали животе да спасу авион

Пише: Зоран Влашковић
29.11.2017.

Љубо Живковић и Добросав Милојевић су задњи српски пилоти који су са „Утвом 75“ узлетели са аеродрома Слатина код Приштине. -Полетели са пола резервоара горива. – Писта није гађана али кратера поред писте било свуда.

Љубав према авионима и летелицама родила се код (данас 76-годишњег) Љуба Живковића из Звечана још у основној школи када је уживао цртајући и правећи макете авиона. То је био и разлог што је крајем педесетих година прошлог века у Краљеву уписао ваздухопловну школу. Наставио је затим пилотирање у авијацији војске ЈНА у Словенији и летео на DC-3. Овај пилот изражених и оштрих црта лица данас живи у Звечану.

– Сећам се кад сам први пут сео у кабину 1 авиона у средњој школи да летим. Наставник летења је био у кабини 2, иначе је био ратни пилот. После самог узлетања наставник ми је рекао да слећемо. Када смо слетели питао ме je: – Јел знаш зашто смо слетели? Слегао сам раменима а он ми је рекао: – Ниси се везао и наредна три дана нећеш летети. Био је сасвим у праву јер безбедност летења почиње на земљи а не у ваздуху – прича Љубо Живковић о својим првим пилотирањима.

Kратери поред писте

Прелетео је Љуба читаву Југославију, слетао на десетине и десетине аеродрома свих југословенских република, провео у ваздуху као пилот више од 700 сати. Био је до пензионисања председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије, где је највећи део времена проводио на аеродрому Батлава код Подујева. Бомбаровање га je затекло у Приштини.

Но, дан за памћење Љуба је дожиово са колегом Добросавом Милојевићем, када су као последњи српски пилоти узлетели и напустили аеродром Слатина код Приштине 17. јуна 1999. године. Љубова се свеже сећа свега као да је јуче било.

– Тог дана на аеродром Слатина довезао нас је један подофицир који је био у цивилном оделу, не сећам се његовог имена. Са њим је био још један човек. Они су превозили неку опрему. То се догађало у фази повлачења са аеродрома па се журило да се што више опреме изнесе. Време је било ограничено.

– Ми смо знали да је наша “Утва 75“ на аеродрому али нисмо знали у каквом је стању после бомбардовања и да ли је погођена можда. Извршили смо преглед и утврдили да није оштећена. Било је ризично полетети са пола резервоара горива. Ако не прихватимо тај ризик, остаћемо без авиона. “Милосрдни анђели“ ништа не враћају што нађу.

Добросав покушава да покрене мотор и у другом покушају успева. Морам признати, трема је била велика. Не чекамо да се мотор загреје. Крећемо заобилазећи силне дубоке кратере од бомби поред писте. Излазимо на рулну стазу. – Крећи Добросаве! – вичем у микрофон. Једва сам чуо кад је рекао: – Помози нам Боже! Мотор је на пуној снази, затрављавамо се и коначно се одлепљујемо од косовске земље – препричава у даху Љубо последњи лет два српска пилота са аеродрома Слатина код Приштине и подно Голеша, пре скоро две деценије.

У срцу туга и огорчење

И наставља своју причу: – Тужно и ружно, напуштамо своју земљу! Утва је хватала висину. Испод нас је Приштина. Гледамо колоне КФОР-оваца како улазе у Приштину. Ми смо последњи српски пилоти полетели са Слатине тог 17. јуна 1999. године нешто пре поднева. Мигови су отишли неколико дана пре нас. Ћутимо обојица, а у срцу туга и огорчење. Могуће је да ћемо се поново вратити, говорим Добросаву. Никада, каже он! Ови кад нешто отму никад не враћају – размишљам и констатујем у глас! Док смо причали већ се у даљуни назире Лесковац, слобода. Спасили смо авион – препричава Љубо.

Пола резервоара горива је било довољно до прве писте у Лесковцу. Ризиковали су животе. Спасили су авион да не падне у заробљеништво КФОР-а. Да је остао у њиховим рукама никада не био био враћен.

– Када сам дошао у Звечан чуо сам да су Руси заузели аеродром. Хтео сам истог момента да одем до Слатине. Но, у породици нико није хтео да чује за то. Било је тада опасно за Србе у свим деловима Косова и Метохије. Са једним пријатељем сам касније посето Батлаву, писту код Подујева. Оградили су је Американци и они је користе данас. А све је то наше, српско – говори Љубо.

Љубо данас има доста контаката са спортским ваздухопловним удружењима у Европи а посебно истиче пријатељство са Олегом Черњевим из руске акробатске групе “Стрижи“ (Ласте) који га редовно позива у госте. Нада се да ће га скорије и посетити.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s