АКТУЕЛНО

Владимир Фролов: PRVODECEMBARSKO POKLONJENJE


Навршило се већ пуних 99 година, од оног поклоњења депутације тзв Narodnog vijeća „države Slovenaca, Hrvata i Srba“ код регента Аександра, где су очајнички молили да икако уђу у заједничкиу државу, док им у ушима већ звони корак почасног строја талијанских берсаљера, који марширају својом земљом, до јуче аустроугарском, али њима дарованом у Лондону (без знања и учешћа Србије у тој работи!), зарад интереса  Британаца и Француза.

Након бечког октобарског обнародовања цара Карла, да сваки народ има право на своју државу, самопроглашена је SHS, али тек пошто је новостворена влада Мађарске (у складу са Вилсоновим тачкама), дала своју сагласност.

Narodno vijeće „države Slovenaca, Hrvata i Srba“, хитро је потом послалo делегацију у тек ослобођени Београд, да моли да српска војска одмах пређе на „њену“ територију, и што пре стигне до Ријеке, како би се физички спречио улазак Талијана, на источну обалу Јадрана!

Тек кад је стигло наређење од главнокомандујућег сила Антанте, кренула је српска војска да запоседа српски етнички простор некадашње Двојне монархије, до линије разграничења договорене са мађарским парламентарима у Солуну, а не да „окупира“ непостојећу „хрватску земљу“, како данас упорно лажу новоисторичари загребачки, али и сорошевске тете, баке и секе   београдске, и то синхроно!

Политикантске игре вођене у провинцијском парламенту некадашње угарске покрајине, нису биле по жељи и вољи народа,те се представници Срба, Буњеваца и Шокаца из Барање, Срема и Бачке, састадоше и донеше декларацију о уједињењу са краљевином Србијом, што данас тако стидљиво помињу путници у ЕU!

Банаћани су то решили, истим моделом, притом оружјем протерујући творце некакве самопроглашене „швапске банатске републике“, на српској земљи!

Видећи таква решења, представници земаљске скупштине БиХ донеше једнаку одлуку, док су се Срби из Црне Горе већ ујединили са матицом, одлуком своје скупштине у Подгорици.

Суочени са загребачким шпекулацијама, посланици народне скупштине у Далмацији донеше одлуку, да у Загребу затраже хитан став о уједињењу, или ће се они самостално уједини са Србијом, јер су им већ биле познате намере тадашњих „талијанаша“ (Хрвати који су се изјашњавали да су Талијани) да подрже захтев Талијана из Истре и Далмације, да талијанска војска што  пре преузме контролу територије, и пре одлука мировне конференције, о којој се тек воде припремне расправе!

Притерани тако до дувара, загребачки хрватски шпекуланти, који су још увек сањали да су они једини „наследници Двојне монархије у јужнословенским земљама“, упорно су покушавали да створе „своју државу и своју војску“!

Обратили су се  аустроугарским генералима, Стјепану Саркотићу и Луки Шњарићу (обојица су учесници у нападу на Београд, и 1914. и 1915. године!) да хитно формирају „хрватску војску“, иако су троједница  у „државном“ имену, али хитност искључује договор, док не стигну мрски српски опанчари, који су тада носили француске ципеле, снага Антанте!

Оба наводна хрватска генерала, најпре су затражили од више команде у Пешти да се ослободе дужности у војсци КуК монархије, па тек после добивене сагласности, прихватише да формирају  нову војску. Захвални политичари, сместише их у угледни и конфорни хотел, да се мало опораве од ратних напора, па да приону на посао, али оћеш јест, те барабе из Војводине развејаше сан о граници на Сави, а они сарајевски безумници прескочише Дрину, док је у Загреб већ стигла делегација српске врховне команде, одушевљено дочекана од југословенске омладине и чланова хрватско-српске коалиције, који тада чине већину у загребачком парламенту.

Јасан и оштар став представника Далмације, није више могао да се пренебрегава, те се у руководству изразито антисрпске странке HSP, разви дискусија како „исправно“ реаговати, да се спаси што се спасти даде, макар за будућу парламентарну борбу око „хрватских  права“!

Међутим, ни руководство хрватско-српске коалиције није било наивно, те доноси одлуку, да у будућoј делегацији која ће ићи на поклоњење ЊКВ регенту Александру, обавезно представник „милиноваца“(фракција HSP која је сарађивала са посланицима  хрватско-српске коалиције) буде молилац за уједињење, да се тако избије сваки аргумент очекиваног противљења „франковаца“ овом једином решењу, које тада  гарантује заједнички опстанак  целокупног хрватског народа, али само у заједничкој држави са победничком Србијом!

Док се тако образлажу планови за историјско уједињење, део франковаца, резервних официра из 25. и 53.пуковније, које су после свог повратка са талијанског фронта (наравно под оружјем), делимично задржане у касарни у самом граду, договара са руководством HSP да се „спонтано“ изазову демонстрације „незадовољног пучанства“, након повратка делегације из Београда!

Али, ни чланови привремене владе SHS не седе скрштених руку, те  ускоро сазнају за ове завереничке намере, па наоружавају чланове организације Сокола у граду Загребу, али доводе и чету морнара из ратне луке Пуле, као своју узданицу за заштиту јавног реда и мира.          

Српска војска, која је као део снага Антанте смештена у Загребу, не меша се у рад цивилне власти, јер је влада краљевине Србије признала постојање самопроглашене SHS у складу са Вилсоновим тачкама, али и као могућност да се хрватски народ сам одлучи о заједништву, ако Хрвати не желе уједињење, потом ће се у складу са Вилсоновим принципом самоопредељења, организовати изјашњавање и српског народа, у тој заједници!

Делегација за поклоњење, отпутовала je у Београд пуна стрепње да их не одбије српски престолонаследник, јер ће се тада наћи у статусу пораженог народа, а стара римска изрека каже – „тешко побеђенима“ – а били су окупатори у Србији и Црној Гори, чинећи злочине на сваком кораку као франковци, али аустроугарски царски окупатори!

До дана данашњег, упорно се у Хрватској истиче како је Србин, Светозар Прибићевић, образложио Александру молбу за уједињење, што је ноторна лаж!

Молилац који је образложио молбу, био је члан HSP, фракције „милиноваца“, посланик  Анте Павелић звани „зубар“, да би се разликовао од свог младог и дрчног страначког имењака!

Дакле, Хрват је образлагао молбу за уједињење, као једини спас од очекиване катастрофе, јер су Мађари већ ушли у Прекомурје на позив мађарске мањине, да их „заштите“ (наравно, трајно!).   Александар ће брзоплето прихватити ову молбу, пре него ли је утврђена граница српског етничког простора у тој „državi SHS“, па да се потом прикључе Хрвати и Словенци у заједницу са српским земљама, и настане краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, али са јасно обележеним етничким границама, да се избегну све трагичне последице овог брзоплетог чина, у XX веку!

Чим се делегација врну у Загреб, одушевљено дочекана од искрених југословенски опредељених грађана, франковци одлучише да искажу „незадовољство“, користећи као повод наводну жељу „хрватског пучанства“ за стварањем „републике“!

Повереник за унутрашње послове градског поглаварства (градска влада) Загребa, Грга Анђелиновић, затражио је помоћ српске војске, али му је потпуковник Душан Симовић, вођа српске војне делегације, децидирано одговорио – „Браћа Срби неће пуцати у браћу Хрвате“!

Анђелиновић је оружану побуну спречио оружјем, ангажујући соколаше и морнаре, те су у граду Загребу на Хрвате ипак пуцали Хрвати, а не српска војска, како се лаже још од 1918. године!

Српска војска је исте вечери добила наредбу од главнокомандујућег снага Антанте, генерала Сараја, да разоружа бивше војнике КуК, и то је спроведено без икаквог отпора, а организатори побуне су похапшени и предати судским органима, али цивилне власти а не српске војске, јер није била окупаторска већ ослободилачка!

Генерали Саркотић и Шњарић, одмах су побегли у Грац, да се склоне од очекиваног хапшења и суђења за почињене ратне злочине током окупације Србије и Црне Горе, настављајући  свој антисрпски  рад у емиграцији.

У данашњој Хрватској, сваког 5. децембра (пардон, prosinca), обавезно се полаже цвеће за „просиначке жртве“, као прве у наводном „небројеном“ низу, док је у две заједничке државе трајала „великосрпска окупација“ чија је прва тековина била, опште право гласа на изборима за Конституанту, јер загорски кумеки у „претечи ЕU “ до тада и нису имали опште право гласа, изузев одабраних, а то је било чиновништво, свештенство RKC, велепосeдници, те малобројно имућно сељаштво!

Новостворена „браћа“, баш су се исказала у Великом рату, нарочито у окупацији Србије и Црне Горе, додуше у туђој униформи, што им је била традиција.

У Другом светском рату, заједно са „удруженом европском силом“ (наводним добровољцима ), под вођством немачких нациста, у туђим униформама, стићи ће Хрвати и до Стаљинграда, а данас будно стоје на стражи у Естонији, опет под немачком командом, али и сада  упорно сањајући да су стража на Сави и Дрини, наспрам тих православних „шизматика“!  

 

Владимир Фролов

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

—————–

30.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s