АКТУЕЛНО

Драгослава Гога Копривица: Сећање на Фидела Кастра


Фидел Кастро је једном приликом, а то је било две године пре његовог физичког одласка, рекао следеће: `Рекао сам једанпут да нико неће веровати у дан моје праве смрти. Могуће је да сам као Сид који добија битке после своје смрти`.

И ово, данашње сећање на њега, то потврђује.

Када сам у Хавани представљала књигу о `Фиделу Кастру и србском роду` а то је било за 87 рођендан Фидела Кастра, рекла сам да је Ел Команданте бесмртан, као и народ коме припадам. Такође сам рекла, уз помоћ најотменијег језика на свету, етимолошки продуховљеног, србског, следеће: `Фидел Кастро, рођен у месту Биран, Биран за планетарну мисију у којој јесте`.

Укратко, по мом разумевању, неколико акцената на имену – Фидел Кастро.

Последњи великан међународне политике. Припада генерацији митских побуњеника, који су се после Другог светског рата, вођени идеалом правде, отиснули у политичку акцију са амбицијом и надом мењања света неједнакости и дискриминације. Ту мислим на Че Гевару, Хо Ши Мина, Нелсон Манделу, Патриса Лумумбу, Бен Барку, Камило Торесa, Амилкар Кабралa…

Фидел Кастро је четворострука историјска  громада: Теоретичар револуције. Победнички војни шеф. Фондатор државе. Педесет година стратег кубанске политике. Припада му место у светском Пантеону личности које су се бориле за социјалну правду и доказивале солидарност са угњетенима широм планете. Кастро није ослободио свој народ само од глади. Ослободио га је неписмености и криминала, и што је највиталније, ослободио га је подређености империји.

Дивљење које је показивао према свом омиљеном јунаку, Дон Кихоту, није било случајно. Издржао је 11 америчких председника. Ајзенхауера, Кенедија, Џонсона, Никсона, Форда, Картера, Регана, Буша оца, Клинтона, Буша сина, Обаму.

Био је најнападанија личност у медијима, најцензурисанија.

Фидел Кастро је био мислилац. После смрти Че Геваре, нико није био таквог интелектуалног калибра као он. Био је гигант акумулираног искуства, мудрости, рефлексија, поимања живота и разумевања света. Личност  која је још за живота доживела славу да на велика врата уђе у историју и легенду.

Његова размишљања универзалног значаја –  о мондијализацији и капитализму, апартхејду и нуклеарним бомбама, Шпанији и ЕУ, ЛА, САД-у,  Боливару, Чавезу, Хозе Мартију и економском рату ајкула и сардина, социјализму и хришћанској души, политичким вођама, суду историје, или можда о томе `шта би било да је Колумбо уместо Америке откривао Кину и тамо се нашао наспрам стотине хиљаде монголских ратника` – о њима овде нећу говорити, о томе сам писала у својој књизи. Издвојићу овом приликом Кастрово размишљање које припада  антрополошком оптимизму, јер ми се чини важним за будућност.

Фидел Кастро, фото архива

Дакле, у процени људске природе, Кастро верује у људско биће: `Човечанство је начинило колосалне грешке и наставља да их чини, али упркос тога, дубоко верујем да је људско биће способно да сачува најотменије идеје, да покаже најплеменитија осећања, да превазиђе лоше инстинкте, да је способно да иде до давања живота да би се природа и човечанство спасло. То се доказивало током историје. За многе новац је кључ свега. То је погрешно. Ниво знања и културе је кључ. Из тих разлога, стално подвлачим императив знања и образовања. Незнање је извор многих слабости а знање је основни принципијелни савезник људима који желе, упркос тешкоћа и запрека, истински да се еманципују и граде бољи свет. Упркос моћних приватних гиганата, свет може бити спашен. Верујем у надмоћност идеје и њену премоћ над силом. Идеје су те које осветљавају свет`.

Било је једно стање запитаности на мом идејном путу, када сам себи постављала питање – Како једно дете, рођено у сеоској средини, богатих родитеља, конзервативаца и полуписмених, образовано у језуитским католичким институцијама резервисаним за елиту, имајући поред себе на факултетским клупама децу буржуазије, постаје један од највећих револуционара друге половине 20-ог века? По свом образовању, лако је могао постати конзервативни лидер. Шта је то одредило његов пут?

Одговор је дао сам Кастро.

`Човек није сасвим господар своје судбине. Он је такође син околности, тешкоћа, борбе. Искушења га моделују као гвоздени чекић парче метала. Јак утицај на моје идеје, произашао из мог приватног живота, имала је чињеница да сам рођен на селу и да сам био син, а не унук, једног земљопоседника. Да сам био унук, значи да бих већ био рођен у једној аристократизованој средини, и сва моја култура била би обележена осећањем супериорности у односу на друге. У руралној средини у којој сам одрастао, сви моји другови били су деца сиромашних сељака, провео сам детињство међу пониженима и сиротињом, свој деци са којом сам се играо све је недостајало. Ти босоноги клинци никад нису изашли из мог сећања. Мој отац је био хуман, ишао је према другима, помагао, рођаци мог оца, Галичани, придошлице из Галиције, били су сиромашни…А на суседним плантажама великих компанија чији су акционари живели у Њујорку, не могу да заборавим те људе који стоје у реду пред плантажама шећерне трске а да им нико не понуди гутљај воде или парче хлеба.`

`У мом образовном компасу, игла је доминантно стајала на Хозе Мартију. Мартијеви морални принципи, где је етика суштина, једно бескрајно богатство, постали су моји. Марти је рекао нешто, што никада нисам заборавио. Сва слава света, није вредна једног зрна кукуруза. Ова мисао ме је опчинила својом лепотом у поређењу са сујетом и амбицијом, замкама у које ми револуциоонари никад не смемо упасти. Неолиберализам је ужасавао Мартија још док је Куба била шпанска колонија. Његове идеје следим цео живот. Зато, када се каже да је револуција почела 26 јула 1953. ми кажемо да је она заправо почела 1868. тече историјом и траје у времену. Марти је постао њен чувар и већ 1892 створио базичну основу револуције стварајући Кубанску револуционарну партију, нуклеус окупљања слободних људи и патриота који се боре за независност.`

О слободи може да говори само онај који целим својим бићем стреми ка њој. На историјском путу Фидела Кастра, слобода није била апстракција. Он је изданак узвишене лозе ретких личности, укорењених у хуманистичке идеале  своје младости, непоколебљиво привржен њима, фанатично доследан у њиховој одбрани. Његови злуради пресудитељи, империјалистички макијавелисти, из перспективе свог прагматизма, вероватно не могу ни да га схвате, а камоли да схвате оно упозорење, да велике људе императивно ваља разумети боље него што су они сами себе могли разумети у времену у ком су живели.

Овај Дон Кихот 20-ог и 21-ог века, који је у империјализму и капитализму видео главног непријатеља људском самоостварењу, свим својим непријатељима могао је с правом, као што је и чинио, само иронично да се осмехне. Историја му даје за право. Широм планете нараста потреба за новим идеалима чије би остварење укротило владајућу похлепу, дивљу нарцисоидност и безочну агресивност.

Живот, дело и мисао Фидела Кастра –  нашег Сида, сведочи о једној историјској личности коју ниједна генерација неће смети да запостави ако јој је стало да се суочи са сопственим могућностима. За све оне широм планете који се боре за лепши свет, Кастро је један од врела инспирације.

Не знам на који начин ви размишљате о инспирацији, али знам да тзв. `нови светски поредак`, има велики страх од свега оног што је извор инспирације. То и објашњава начин на који се `нсп` ослобађао личности инспиративних за слободарски свет, било Гадафија, Чавеза…многих других. Зашто страх од инспирације? Инспирација је потпуно друга прича у односу на нашу мотивацију. Инспирација има моћ да управља нама, она нас покреће на много дубљем и дугорочнијем нивоу него што то чини мотивација. Инспирација је покретачка снага која вуче ка будућности.

Као што је Александар Велики Карановић схватао свој ујединитељски поход на Азију као наставак Тројанског рата, био инспирисан и себе доживљавао као новог Ахилеја, као што је Кнезу Лазару кад је ступао у бој са надмоћним непријатељима лебдео пред очима јуначни узор Пра-Лазара, као што је Милош Обилић, свесно се жртвујући да би дошао главе највећем непријатељу свога народа и вере, био инспирисан и следио пример неког Пра-Милоша, као што су све хајдучке буне постајале позне Илијаде, као што ће у потоња времена сваком Србину од малих ногу бити присно Милошево и Лазарево име, тако ће и Кастро, растерећен пролазног и потрошног значаја, издигнут изнад сваке историјске условљености, бити инспирација  долазећим јунацима, свима онима који се широм планете боре за бољи и лепши свет.  И зато је Фидел Кастро – Ел Команданте – `Падре` Латинске Америке, као и `падреов` син (како је називан у ЛА), Хуго Чавез, бесмртан.

Драгослава Гога Копривица

Београд,  2. децембар 2017. Скупштина општине Звездара

——————

3.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s