АКТУЕЛНО

Михаило Меденица: Сто милиона за прославу- сто динара за живот деце (стидите се, господо Мали и Весићу)


Михаило Меденица

Знате ли господо Мали и домали Весићу, одлазећи мајци на Институт за онкологију вазда сам ишао степеницама како бих прошао спратом на којем су лежала деца.

Знате ли шта су деца, мали и још мањи човече?! То су оне дивне, трепераве и посве чисте и дивне душе које су то страшно сивило и тишину мртвих ходника без краја разгонили смехом као да се врпоље и гуркају у реду за рингишпил а не хемиотерапију.
Главице без косе повијене у шарене мараме, бледа лица а погледи тако животни, пуни хоризонта, даљина које ће нама прежваканим биографијама остати незнане и вере да ће све данас бити- чемерно јуче…
До мамине постеље више нема степеника. Нема боли коју је прећуткивала и муке да удахне када је брата и мене последњи пут препознала, једва подигла руку до усне да је пољуби и пошаље последњи…
Крај њене постеље сада је постеља деце. На истом спрату раја, у непрегледној бројаници споменика, на истој парцели…

Знате ли, мизерници, како је када у сумрак детињу слику и то мало година побијених у плачни мермер осветли воштаница?
Знате ли како је мрети изнова док гледате како пламен плеше па се учини да се поново врпоље и гуркају у реду за рингишпил… Божији карусел..?
Знате ли како је сабрати године с пет камена а једва набројати 40?!
Знате ли како је растеривати гавранове да се не стрве на чоколаде спуштене крај цвећа и не дробе очи и дроб плишаним медведићима што крај вазни чекају оне којима су били омиљена играчка?!
Знате ли како је пољубити мајчину слику и рећи: „Чувај их, мама…“?!

Знате ли уопште зашто вам пишем ово док с осматрачнице најављуте копно загледани у сопствене носеве?!
Сто милиона је разлога да вам пишем, баш колико их је и да не напишем ни слова, јер шта ће променити?!

Сто милиона сте разрезали за тулум на београдским трговима намерени да прославите успешну годину за вама и не сумњам још успешнију пред вама!
Сто милиона да се од урлика те ноћи не чују вапаји мајки, крик очева, плач деце што од Деда Мраза ишту само једно- да престане бол!

Сто милиона док порукама сакупљамо ко просјаци да барем једно дете у име свих догледа онај хоризонт…
Сто милиона док мајке клече пред иконом на спрату ниже, трудећи се да исплачу суза што је у њих како би имале снаге да се насмеју када згазе то степеника и свију се крај детета радујући се сваком удисају као благослову!

Јесте ли некада корачали за белим сандуком? Сваком стопа ко да је гроб…
Презирете себе што можете даље, проклињете небо што се не окамени и сурва да вам располути лобању, све мислите стаће поворка, грешка је, само се дете заиграло жмурке не спуштајте га…
Не да мајка сандук земљи док гробари презиру и лопату и ту раку што је уметрише, па напослетку чујете само оно: „туп“, кад удари чамовина о дно, проклети звук канапа како трије о малене ручке бежећи махнито из рупе и топот грумења ко да се читава планина сјурила на вас а не марите хоће ли вас сатрти? Напротив, затворите очи и молите да се да се брзак земље и крша превали преко вас и однесе неку у…негде где мајка није пригрлила покров и не да рупи да засити чељусти!

Сто милиона, господо, да Београд пева једу ноћ не марећи за године отргнуте од даљина скривених испод шарених марама на голим главицама…
Питајте Београд, мученици, знам га, знам шта ће вам рећи- нека вас је срам од гузице кад образа немате!
Питајте га, молим вас, знам га, диван је то град, даће вам сто милиона разлога да пљунете у огледало и један да за сто милиона потплатите хоризонте да сачекају своје малене пустолове!
Мама, чувај их…
Не дај да се уплаше кад земља задрхти, то се само Београд весели…

Анђели, опростите нам ако живот не сачека поруку!
Толико вас је, „израсли“ сте у лепе и лако памтљиве бројеве, па праштајте, молим вас, ако до неког не стигнемо на време!
Да сте барем више од пуке четири цифре па да вам се и помогне, али сто милиона је разлога да се те ноћи радујемо животу, разумећете кад одрастете…
Кад одрастете… ако порукама престигнемо живот док се не опијани и распојаса на београдским трговима…

Михаило Меденица

ИЗВОР: ДваУЈедан

————-

4.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

    • Олош нељудски, перверзни, проклети. ..Битно је да Београџанима буде леп и окићен град, па макар и док бркају по контејнеру…као и оне бабе у анкетама које подржавају „све што је лепо“…децу треба заслужити..како их бранимо од разноразних зала, изгледа да нас је неко баш частио њиховим постојањем..

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s