ВЕРА

Свети Александар Невски – благоверни кнез, ревнитељ и заштитник Православља (видео)


Из свештене историје: Свети Александар Невски

Изгубивши наду да ће Русију освојити силом, папе нису престале да то покушавају лукавством и лажју. Године 1251. папа Иноцент IV послао је Светом Александру два кардинала – Халда и Хемонта. Папа је уверавао да је тобож Александров отац, велики кнез Јарослав, нешто пре своје смрти обећао минориту Плану Карпинију да ће примити католицизам, и само смрт је спречила његову намеру. Папа је убеђивао Невског да крене очевим стопама, нудећи му погодности које ће кнез добити од савеза са Западом, и од покоравања папи, предлажући му као помоћ у борби против Татара исте оне витезове од којих је донедавно Свети Александар чистио руске земље.

Шта је на то могао да одговори благоверни кнез, ревнитељ и заштитник руског Православља? Посланици су били одлучно одбијени. Свети Александар је одговорио:

„Посаветовавши се са мудрацима својим, (размотрисмо све) од Адама до потопа, и од потопа до деобе језика, и почетка Аврамова, и од Аврама до ћесара Августа, и од почетка Августовог до Рођења Христовог и до Страдања и Васкрсења Његовог, од Васкрсења до Вазнесења Његовог на небо, и до царевања Константина Великог и до Првог Васељенског сабора светих отаца, и од Првог до Седмог Сабора. Све ово ми добро знамо… учењима овим целосно умујемо… како се проповеда од светих апостола Христово Еванђеље по свему свету, као и предања светих отаца Седам Васељенских Сабора. И све ово као оно што нам је познато чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО.

***

Свети Александар Невски, син кнеза Јарослава, руски кнез, поштован као владар и светкован као Божји човек, умро је као монах Алексеј 1263. године. Дошао је до положаја великог кнеза и војсковође, а онда је, одричући се свих положаја, почасти, награда и одликовања, обукао у монашку ризу. Он је, како је записао отац Јустин Поповић, од ране младости заволео Христа. Године 1236. постао је новгородски кнез. Победио је Швеђане на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и назван Невским. Био је силан, али не толико војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку је говорио војницима: „Бог није у сили него у правди“.

Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар Невски се веома трудио да подиже и уређује руску земљу, која је у то време патила од татарског насиља. Није био само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете православне вере. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао је кану Батију: „Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари и идолима нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем“. Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте, како је записао његов животописац, уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Александар је кнезовао двадесет седам година. Пред крај живота примио је монаштво, добивши монашко име Алексије. Упокојио се 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. Сахрањен је у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани се догодило чудо. Кад му је митрополит хтео ставити у руку опроштајну грамату, светитељева рука се сама отворила и примила грамату. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, мошти светога кнеза пренете су у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

Једном су се Александровом војводи јавили свети мученици Борис и Глеб и обећали своју помоћ кнезу. Ова двојица светитеља били су синови Св. Владимира, великог кијевског кнеза и жене му Ане, сестре византијског цара Василија II. Свети Владимир пре смрти (1015.) поделио је своју кнежевину дванаесторици синова. Свјатополк, који је држао Кијев, није хтео извршити очеву вољу, већ је неколико плаћених убица задужио да поубијају сву његову браћу, што је био страшан пример похлепе за влашћу. Свети Борис, кнез Ростова, био је убијен само неколико дана након очеве смрти.

Како је Борис био племенит, види се по томе што је својим четама забранио да оружјем ударе на Свјатополкове емисаре. Чинио је то зато што није хтео да нашкоди старијем брату кога је у срцу држао очевим замеником. Свети Глеб, још као дечак, био је убијен исте године, кад се враћао с пута у Кијев. Јарослав, Владимиров прворођенац и кнез Новгорода, победио је 1019. године Свјатополка, и заузео Кијев, којим је владао 35 година. Он је 1020. године дао да се тела Бориса и Глеба пренесу у цркву Св. Василија у Вишгороду и почео их је, због њихове трагичне смрти, поштовати као мученике, а његов пример следили су многи. Грчки митрополит у Кијеву у XII веку прогласио их је светима. Та два света мученика стоје на почетку украјинске и руске Цркве. За Русе и Украјинце они су узори ненасиља, они који радије иду у смрт него да некоме учине нешто нажао. Сврстани су међу страстотрпце, то јест међу оне који трпе муке, дакле, мученике у правом смислу речи.

 

(6. децембар 2013. у 22:03)

3 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s