АКТУЕЛНО

ЦРНОГОРСКИ ЈУДА – ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ – Он је поцијепао Његошев аманет и обезглавио Ловћен!


фото Седмица.ме

Зечеци затирања српског идентитета Црне Горе, сежу у далеку 1926. годину, када је у Резолуцији 3. Конгреса КПЈ (одржаног у Бечу) записано: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“ Темеље црногорској нацији поставио је Милован Ђилас текстом „О црногорском националном питању“, објављеном у листу Борба 1. маја 1945. године, у којем је тврдио да су Црногорци поријеклом Срби, али да су током историје профилисали своју посебну националност.

Но, кључни догађај, преломна тачка у расрбљивању Црне Горе, збио се у љето 1972. године када је срушена црква св. Петра Цетињског на Ловћену у којој су били сахрањени Његошеви земни остаци. Тај храм је био симбол историјске Црне Горе и његово рушење је означило државни раскид са традиционалним, његошевским, косовским,  немањићким идентитетом. Идејни творац тог ритуалног, комунистичко-масонског чина, био је секретар Идеолошке комисије ЦК СК Црне Горе, Вељко Милатовић. Поред њега, учесници тог удруженог злочиначког подухвата били су: Блажо Јовановић, Владимир Поповић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић.

Вратимо се, начас, двије и по деценије уназад, у новембар 1968. године, када је у Колашину одржана свечана сједница Скупштине Црне Горе поводом 25-годишњице црногорског партизанског парламента. Уводни реферат је имао управо Вељко Милатовић, тадашњи предсједник Скупштине ЦГ. Већ у првој реченици је рекао да је „Црна Гора два пута капитулирала у својој историји – 1916. и 1918. године...“

Крајем исте године, у Подгорици је одржан Симпозијум о црногорској националној култури, који је имао за циљ стварање климе за убрзано расрбљивање Црногораца. На њему је Вељко Милатовић навео научне области у којима се „мора дјеловати“. То су историографија, етнологија и лингвистика… Евидентно је да је ту ударен темељ ономе што се и данас ради: фалсификовање историје Црне Горе, фалсификовање чињеница о поријеклу Црногораца и конституисање „црногорског језика“.

До поменутог Милатовићевог програмског иступа, већ су биле објављене „библије“ расрбљених Црногораца. Наиме, већ су били угледали свјетлост дана памфлет Сава Брковића „О постанку и развоју црногорске нације“ и пашквила Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“.

У складу са масонским коријенима комунизма, требало је направити и неки ритуални чин раскида са прошлошћу. С обзиром да су Његош и његова завјетна црква на Ловћену, били симбол српске и православне Црне Горе, Вељко Милатовић и његови партијски другови нијесу имали дилему шта им је чинити. Само је требало наћи решење – шта поставити на обезглављени Ловћен. Нијесу се ни ту дуго двоумили – позвали су у помоћ хрватског умјетника Ивана Мештровића и са њим договорили изградњу фараонског маузолоја.

Као главном идеологу, Вељку Милатовићу је припала част да говори  на отварању Маузолеја  31. јула 1974. године:

Дужни смо да тумачење Његошевог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласти романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије… Његошев маузолеј данас постаје нераздвојни дио Ловћен-планине чији је врх сам пјесник изабрао за свој гроб и блиски је знамен који својом отвореношћу и доступношћу служи присном приближавању и повезивању Његоша пјесника са садашњим и будућим генерацијама. Овај маузолеј објашњава присутност и животворност оних Његошевих порука које су у основи нашег односа према свијету и времену“ (према Побједи, од 1. августа 1974. године).

Било је то ново читање Његоша, односно његово свођење на дневно-политичке, комунистичке потребе, брисање његовог националног, хришћанског и васељенског духа којим су прожета два његова највећа дјела – „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“, као и цијели његов владичански живот.

Игнорисане су молбе и петиције бројних српских, али и европских и свјетских интелектуалаца тога времена,  да се се не руши црква на Ловћену, што је нагоре и Његошев аманет који је 1851. године записао војвода Милорад Медаковић, Његошев секретар и биограф: „Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’ како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“

Под проклетством смо, дакле, сви; на души носимо Његошеву жалост, и тонућемо као друштво све дубље у ад западног свијета, док не вратимо цркву св. Петра Цетињског на Ловћен.

Љубиша Морачанин

ИЗВОР: СЕДМИЦА

——————

9.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

4 replies »

  1. Велико хвала брату из Шекулара. Но ево још ова два моја текста на тему борбе за одбрану српског Синаја
    http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/becsestidizlocina.html
    http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/rodjenjenjegosa.html

    А има и опсежна књига Боба за Ловћен Његошев изашла 2002

    http://www.njegos.org/arhsrpski/lovcen.htm

    Свиђа ми се

  2. ЖИВЕЛА СРБСКА СПАРТА СКАДАР НАС ЗОВЕ ПОД СКУТЕ ЦАР ДУШАНОВЕ ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ МЕТОХИЈА ИКОСОВО ТО ЦАРСТВО СРБИНОВО БЕРАНЕ ЈЕ СРБИЈА И СЕВЕР ПРОШИРЕНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРАЋА И СЕСТРЕ ИЗ БОКЕ КОТОРСКЕ И ХЕРЦЕГ НОВОГ ИТД САМО СЛОЖНО ДО ПОБЕДЕ ПОКАЖИМО ДА СМО ПОТОМЦИ КНЕЗ ЛАЗАРА И КОСОВСКИХ ЈУНАКА УЗ СВЕТЕ ГУСЛЕ И ГУДАЛО ШТО ЈЕ СРБЕ ВАЗДА КРОЗ ВЈЕКОВЕ ЧУВАЛО СТАВИМО ИХ ПРЕКО КРИЛА И ЗАГЛУСАЈМО О СВЕТОМ КОСОВУ МЕТОХИЈИ О УСКОЦИМА ХАЈДУЦИМА И ЧЕТНИЦИМА СССС

    Свиђа ми се

  3. црногорци НЕ ПОСТОЈЕ ТО ЈЕ ИЗМИСЛИЈО КЊАЗ ПА ПОТОМ КРАЉ НИКОЛА ПЕТРОВИЋ СРБИ СМО ВЕЋИНОМ СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА ПА ИМА СРБА КОСОВАЦА И СРБА ИЗ МЕТОХИЈЕ И ДЕО СРБА БОСАНАЦА ВРАТИМО ЊЕГОШЕВУ КАПЕЛУ НА МЕСТО ЂЕ ЈЕ БИЛА ХВАЛА ТИ БРАТЕ КОМНЕНЕ ТРЕБЈЕШКИ ОД ЛОЗЕ ПЛЕМЕНИТЕ НАЈВИШЕ СУ партизански зликовци ПОСЛЕ 1945 УНИШТАВАЛИ СРБСТВО НА ЖАЛОСТ У СТАРОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ И У РАШКОЈ СССС

    Свиђа ми се

  4. Посветио сам скор пола вијека живота свога ловћенском олтару давши борби за његов спас, а кад му не би спаса, за његову славу, свјетске размјере,, па просто охрабрује кад се овакви текстови појаве да се ловћенски пламен не гаси, већ напротив разгара у српској души. То показује и чињеница да је Његошев храм током прохујалих деценија сокрушен на Ловћену и замијењен оном тамницом, васкрснуо на петнестак мјеста по српдким земљама.
    http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/sumraklovcena.html
    Ићи мишем под слике да би се прочитале легенде.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s