АКТУЕЛНО

Драган Поповић: ВУЧИЋ И ДЕ ГОЛ – Косово и Метохија није Алжир (1)


 

ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Цркве и манастири на Косову и Метохији

КОСОВО И МЕТОХИЈА НИЈЕ АЛЖИР

Од 2000. Године „Запад“ очекује „српског Де Гола“ који ће бити спреман и, како они наглашавају, храбар да призна независност Косова!

У српској публицистици идеју о издвајању Косова и Метохије из састава Србије, по први пут примећујемо у дневничким записима Добрице Ћосића. Српски писац леве провинијенције од 1968. заговара поделу јужне српске покрајине. Он је био убеђен да се „поделом и разграничењем“ трајно решава вековни српско-албански спор. Пишчеве, дугогодишње опсервације и идеолошке заблуде сублимиране су 2003, у једном од најзначајнијих његових сепарата о Косову и Метохији -Тезама о коначном решењу „косовске кризе“ и новој државној стратегији. Тезе у којима се предлаже ампутирање Старе Србије упућене су српској влади у августу 2003. године. Тадашњој Влади Ћосић предлаже да „понесе одговорност и деголовски поступи са Косовом“, јер је наш животни, национални и историјски циљ: ослобођење од Косова“. Одбраном Косова, “појашњава“ Ћосић, “као интегралног дела Србије наставила би се традиционална, национална и државна политика и национална идеологија историјом поражена; по свему судећи коначно“. Зато смо приморани, упозорава „отац нације“, “због губитка историјског времена и немоћи у којој се данас налазимо да га (КиМ – прим. Д. П. ) деголовски решавамо; то значи одлучно и трајно“.

Књижевник Добрица Ћосић

Најдоследнији Ћосићев епигон, историчар Ч. Антић, у програмском концепту Напредног клуба, згуснутом у „седам тачака о Косову“, указао је на неопходност промене „државне политике“ према КиМ и нужност закључења „историјског споразума“ између Срба и Албанаца. Само „деобом Космета“ Србија би „зауставила распадање наше земље“, закључио је „балканолог“ који никада није објавио монографску студију или неки озбиљнији истраживачки рад о Косову и Метохији. Уосталом, “Србија не би била прва држава која би се одрекла своје територије; у прошлости су то чиниле: Велика Британија, Француска, Русија, Шведска, Тајланд…“, «појаснио» је „естрадни историчар“ Ч. Антић!

Бивша челница Грађанског савеза и Савеза за промене В. Пешић, почетком 2013, ненадано је због испољене храбрости и „државничког доприноса“ у процесу „разрешења косовске кризе“, тадашњег, официјелног председника српске владе И. Дачића, сврстала уз велике државнике двадесетог века; сличног Де Голу и Черчилу. Тада је као главни идеолог „друге Србије“, грађански активиста и опозиционарка која се преко две деценије борила против идеологије Дачићевих социјалиста, “човека из Житорађе“, политичара кога и данас називају „мали Слоба“, покушала да промовише у државника спремног да попут Де Гола који се шездесетих година прошлог века одрекао Алжира, реши „проблем Косова.

После покретања „унутрашњег дијалога“ о Косову (24. 07. 2017.) председник Србије А. Вучић, изјавио је за Телевизију „Пинк“ да нас све време кочи „питање односа према Косову и Метохији“. Да би се размрсио „косовски чвор“ мора се поћи од „реалног стања“, експлицирао је председник Србије. Зато је своју, косовску политику, Вучић покушао да одбрани ставом генерала Де Гола да „без реалности политика нема никакву вредност“. Очигледно је да се његова алузија односила на Де Голову политику према Алжиру, када је Француска, афричкој колонији, признала самосталност!

АНАЛОГИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ СА АЛЖИРОМ ЈЕ ПОГРЕШНА И УВРЕДЉИВА

Већ је истакнуто да је од почетка новог миленијума, а нарочито после 2008, поређење ситуације око Алжира са проблемом Косова и Метохије често било присутно у домаћим и страним медијима. Нажалост, домаћи истраживачи и коментатори нису до краја искористили указану прилику да критичком анализом и валидним аргументима обесмисле нетачну и штетну аналогију. За разлику од српских коментатора, француски интелектуалац и геополитичар Ив Батај  je 2010. године успео у потпуности да демистификује и разобличи неодрживу историјску и политичку аналогију и на експлицитан начин расветли Де Голову политику према северу Африке, односно Алжиру.

После објављивања одлуке Међународног суда у Хагу, у вези пуноважности Декларације о проглашењу независности тзв. Р. Косово, са „образложеним“ ставовима који штете интересима Србије као предлагачу и упозорења тадашњег шефа француске дипломатије Бернара Кушнера “да ће Београд пре него што уђе у Европску унију морати да призна Косово“, охрабрен, енглески новинар и публициста Тим Џуда, најављен као „експерт за Балкан“, изјавио је радио“Слободној Европи“ да би „интерес Србије био да пронађе свог Де Гола и призна независност Косова“. Француски аналитичар Ив Батај је брзо и одважно реаговао на изјаве Тима Џуде једним разорним-полемичким прилогом истовремено доказујући да су оне „неодрживе из више разлога“.

Његов први аргумент, против онога што изјављује Т. Џуда о Косову и Метохији тиче се географије. Француски публициста подсетио је енглеског новинара да се бивша француска колонија налази на „једном другом континенту“, а затим појаснио да се „између Француске и Алжира налази Средоземно море“ које и данас територијално раздваја ове две независне државе. Није спорно да је Алжир од 1830. до 1962. био француски, али треба знати и то да „он никад није био Француска“! Напротив, “Косово је увек имало територијални континуитет са Србијом“ и зато можемо недвосмислено закључити да је „Косово било и јесте Србија“!

Проф. Ив Батај 

Други аргумент је комплементаран првом и „тиче се историје“. Батај је проницљиво указао на историјски показатељ да Стара Србија миленијумски, у континуитету, егзистира као аутентична српска територија. Међутим, када се говори о француском присуству у Алжиру од 1830, онда се мора посебно нагласити да оно пада у време последњих колонизација на северу Африке. Иначе, пре колонијалног освајања није се могао утврдити неки значајнији државни, културни или верски континуитет Алжира са Француском. Уосталом, “национални некропољ краљева који су створили Француску налази се у Сен Денију поред Париза, а не у Алжиру“. Насупрот томе, “Срби су одувек на Косову и Метохији имали некрополе и реликвије својих раних краљева које су нераскидиво везане за Косово, што сведочи о Косову као правој колевци српског народа“. Алжир то у односу на Француску, морамо се сложити са француски публицистом, никада није био!

Трећи аргумент се односи на етничку структуру становништва, или прецизније речено ту се ради о аргументу „историјске мањине и већине“. Бројне присталице косовске независности данас се позивају на „реално стање“, указујући при томе, на валидан статистички податак да Албанци на Косову и Метохији тренутно чине већински део присутног становништва. Ив Батај је упозорио да су Французи у Алжиру увек били мањина, а према свим пуноважним показатељима „европска популација око 1960. године, заједно са француском војском није бројала више од 1. 4оо. ооо становника“. За разлику од мањинске присутности Француза „Срби су на Косову дуго били управо већина“. Уопштено Батајево запажање мора се допунити прецизним, аустријским, статистичким подацима на основу којих се може лако закључити да су Срби, све до половине XIX века били већински народ на Косову и Метохији. Морамо се, такође, сложити са човеком који је своје детињство провео у Алжиру „да су страна освајања, етничка чишћења и егзодуси, као и неконтролисано усељавање популације са високим наталитетом пресудно утицали на промену етничке структуре косовске регије у корист албанске популације“. Међутим, сматрамо попут Батаја да “Срби за овакву еволуцију нису ни одговорни ни криви“!

Четвртим, аргументом територијалног интегритета, а посебно петим који се односи на спољну политику председника Пете Републике, Ив Батај је на експлицитан начин показао да је позивање Д. Ћосића, Т. Џуде, В. Пешић и њихових бројних истомишљеника на Де Гола, у случају Косова и Метохије, историјски погрешно и политички штетно. Де Гол је „увек бранио интегритет националне територије“. Велики државник јесте дао „независност Алжиру као бившем француском поседу“ који, мора се нагласити, у дугом историјском континуитету никад није био део француске државне територије. Међутим, 1940. после окупације Француске од стране Немаца, Де Гол одбија могућу колаборацију са окупатором и одлази у Лондон где убрзо успева да оформи национални покрет „Слободна Француска“. У јуну четрдесете, преко енглеског државног радија одлучно и храбро позива свој народ на свеопшти отпор и одбрану Отаџбине, а затим Французима и целом свету поручује: “Француска је изгубила битку, али не и рат“! После савезничког искрцавања у Нормандији 1944, вођа народног „Покрета отпора“ успева и поред противљења западних савезника да са француским ослободиоцима успостави локалне органе власти на ослобођеним територијама, а затим тријумфално умаршира у Париз. У тим тренуцима Европа се диви, а француски народ слави великог генерала који ослобађа Француску и успева да врати окупиране покрајине Алзас (Аlsace) и Лорен (Lorranine) у државни састав Француске. Дакле, Де Гол је ослободилац, а не издајник који учествује у „разбијању државе“! Укратко, “Косово и Метохија нису Алжир, него Алзас и Лорен, а њих Де Гол никада не би дао немачком окупатору“! То би, нема сумње, била „права аналогија са Косовом, а не она коју прави Тим Џуда“, закључио је своју расправу велики пријатељ српског народа – Ив Батај!

ВУЧИЋ И ДЕ ГОЛ

Већ смо истакли да је у једном тренутку и председник А. Вучић указао на Де Голову „реалну политику“ као путоказ за разрешење „косовског проблема“. Можемо лако доказати да председник Србије и његови истомишљеници нису узели у обзир историјски контекст и политичке околности у којима је председник Пете Републике доносио своје одлуке.

Пре поновног повратка на француску политичку сцену прослављени генерал је предложио да се у земљи, после „колапса Четврте Републике“ 1958, изврше свеобухватне уставне промене. Тај предлог је прихваћен и француски држављани су претходно, референдумским изјашњавањем, подржали усвајање новог Устава Пете Републике, а затим је у новембру 1958. Шарл де Гол (Charles de Gaulle) изабран за њеног првог председника. Затечено стање у сфери националне економије и политике било је лоше, а спољнополитички односи били су још увек оптерећени послератном, блоковском поделом света. Де Гол је као вансеријски државник схватио да империјална, односно колонијална политика, у другој половини двадесетог века, представља превазиђен историјски анахронизам. Зато он није желео да после неуспешног Индокинеског рата (Први индокинески рат) који је 1954. окончан потписивањем Женевског споразума Француска води, нове, исцрпљујуће ратове. После Туниса, француски председник је сматрао да се мора извршити деколонизација Марока и Алжира. Посебно су били велики отпори приликом успостављања независности Алжира. И, поред терористичких напада и отпора у француским оружаним снагама Алжир је као велика држава Магреба успео да добије пуну независност 1962. године.

После окончања неуспешне војне интервенције у Француској Индокини Де Гол је дубоко веровао да после доношења новог Устава, деколонизација афричких колонијалних поседа, представља други предуслов који омогућује спровођење важних реформи у сфери економије и политичког система Француске. Веома брзо су на унутрашњем плану, извршене бројне економске реформе, укључујући и штампање новог франка. Неодложне реформе у кредитно-монетарном и инвестиционом систему омогућиле су убрзани раст БДП-а и економски опоравак Француске. Коначно, уз привредно и финансијско јачање земље  створени су и политички услови да председник и влада воде независну државну политику и позиционирају Француску као четврту, светску нуклеарну силу. Он је антиципаторски веровао да Француска и Немачка, две највеће европске државе, перманентно сукобљене током великих светских сукоба у двадесетом веку морају бити носиоци будућег уједињења „Европе, од Атлантика до Урала“. Зато је одлучио да са немачким канцеларом К. Аденауером 1963. потпише, у Паризу, историјски – Јелисејски споразум између Француске и Немачке који је и данас основни, стратешки акт и регулатор међудржавних, билатералних односа водећих чланица ЕУ.

German Chancellor Konrad Adenauer and French President Charles de Gaulle embraced after signing the Franco-German Friendship Treaty

Иначе, тај период привредног успона који је започет „диригизмом“ после конституисања Пете Републике и трајао успешно до 1990. назива се и периодом од  „тридесет изврсних година“! Као што видимо одлучни, француски председник је заговарао свеобухватне друштвене реформе које су биле услов убрзаног развоја и препорода Француске. Де Гол јесте водио реалну политику водећи рачуна о виталним државним интересима верујући, визионарски,  да истински државници, превасходно морају да воде рачуна „о будућим генерацијама“, а не о својим личним и уским партијским интересима своје странке. Његова државна политика, као што је истакнуто, била је комплексна и крајње одговорна и не може се редуковати на тзв. “реалну политику“ о којој је недавно говорио и наш официјелни председник А. Вучић!

За СРБски ФБРепортер пише: Драган Поповић, публициста

Драган Поповић: ВУЧИЋ  И  ДЕ  ГОЛ – Косово и Метохија није Алжир (2)

———

9.12.2017. приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s