АКТУЕЛНО

Драган Поповић: ВУЧИЋ  И  ДЕ  ГОЛ – Косово и Метохија није Алжир (2)


ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Цркве и манастири на Косову и Метохији

Од 2000. Године „Запад“ очекује „српског Де Гола“ који ће бити спреман и, како они наглашавају, храбар да призна независност Косова!

СТАРА  СРБИЈА

Стара Србија је темељ српске државе и свети Перивој србског народа! Косовско-метохијска територија није безличан картографски, односно географски показатељ, испарцелисана балканска „урвина“ која може бити предмет „корисне“ – међунационалне нагодбе између Срба и Албанаца! Напротив, то је култно место на коме је вековима обликована духовност и стварана капитална културна баштина као суштинско, идентитетско-национално обележје. Без те заоставштине и њене ванвременске вредности немогуће је разумети историјски ход српског православног народа као припадника источне хришћанске цивилизације.

После Другог светског рата комунистички дискурс о Косову и Метохији био је омеђен ригидним, политичким координатама у оквиру којих су већински Албанци вешто манипулисали етничким правом народа на самоопредељење до отцепљења. У једном тренутку, етничком праву већине, кумулативно су придодали и историјски фалсификат да су Албанци један од „најстаријих народа“ на Балкану, јер „воде порекло“ од старих Илира. Мада историјска наука доказује да први материјални докази о присуству Албанаца на Косову и Метохији датирају тек од једанаестог века после Христа, они су пласирали наведену историографску неистину – како би доказали да поред етничког имају и приоритетно историјско право на територију КиМ као „старији народ“ од аутохтоних Срба. Српске предратне елите, а посебно политичке које су се смењивале после Другог светског рата никада се нису мудро и државнички одговорно сучељавале са експанзивном, великодржавном, албанском политиком. За њих је, до данашњих дана, идеологија албанског национализма остала нерешива енигма. Од 1878, када је непосредно пред почетак Берлинског конгреса формулисан великоалбански национални концепт  – Призренска лига, стварање хомогене албанске државе, у којој би живели сви Албанци на уједињеним територијама где егзистирају као већинско становништво – постао је главни историјски циљ албанског национа. Већ тада је постигнут друштвени договор између народа и експонената државне политике да тај циљ представља „црвену линију“ преко које се не прелази.

И, тако је остало до данашњих дана. Смењивали су се режими, политичке националне вође, владајуће партије, али најважнији циљ националног програма није се променио ни почетком трећег миленијума! Албанци су деценијама само стрпљиво побољшавали пројекат „велике Албаније“, а њихови идеолози су водили рачуна и о наведеном називу који је неславно пропао у току Другог светског рата, па су га почетком новог еона вешто преименовали и сада еуфемистички говоре о етничкој, односно “природној Албанији“. За разлику од Албанаца, Србија никада није формулисала свој државни, односно национални програм за Косово и Метохију. Лукави Албанци су стратешке пропусте и унутрашње политичке турбуленције у Србији вешто користили за промоцију и оснажење великоалбанског концепта и то су, по правилу, увек радили када су им историјске околности и моћна међународна подршка, као што је случај и данас, ишле на руку. У недостатку националне стратегије и косовске визије у Србији су, последњих деценија, изношени појединачни и институционални предлози за разрешење дугорочне косовске кризе које су Албанци, у старту, са индигнацијом одбацивали. У разматрање су узимани и познати модели: јужног Тирола, Оландских острва, Хонгконга, а ових дана поново је покренуто питање „поделе“ Косова као и могућност размене територија; “источног Косова за део северног Косова“. За разлику од српске, са албанске стране је увек стизао само један једини предлог, односно захтев да Србија de jure и de facto призна пуну независност тзв. Р. Косово.

„Правно обавезујући документ“ за чланство у ЕУ после 2025.

Ако из Брисела поручују да нових придруживања Европској унији неће бити пре 2025. онда се у недоумици питамо зашто се председнику А. Вучићу жури да затвори последње, 35. поглавље које се односи на регионалну стабилност. Бриселски представници папагајски понављају да су направили велику грешку што су подељени Кипар примили у ЕУ и зато сада предлажу да “Србија и Косово“ потпишу некакав „правно обавезујући документ“ који ће трајно регулисати територијални статус Косова кога, иначе, већина чланица ЕУ признаје као независну европску државу. Условни документ, у суштини би представљао међународни уговор који би после ратификовања, од стране надлежних скупштина, подржали: ЕУ и СБ Уједињених нација. Од 2003, са прекидима, воде се “преговори имеђу Београда и Приштине“ и ни један обострано прихваћени договор, укључујући и Бриселски споразум потписан 2013. Албанци никада нису испоштовали и практично реализовали у складу са уговорним обавезама. Зашто би Албанци, неки нови споразум, више ценили ако није потписан искључиво у њиховом интересу?

Председник А. Вучић изјављује да Србија никада неће признати независност јужне српске покрајине, али ће бити спремна на „болне уступке“. Који би то нови уступак, после фактичког признања задовољио Албанце?! За време преговора у Бечу (2007) српска делегација је предложила албанској страни да прихвати модел Хонгконга. По том концепту Приштини би припали сви прерогативи власти изузев столице у УН и могућности да отвара своја дипломатска представништва у иностранству. Такође, Косову би било омогућено да буде и члан одређених међународних организација изузев оних које су резервисане за пуноправне чланице УН. Српска делегација је пристала и да  организовање косовских безбедносних структура, до регионалног нивоа, припадне Косову. Предложени модел „више од аутономије“, који би значио фактичко (de facto) признавање државности и обезбедио „потпуну унутрашњу независност“ Албанци су одбили као и све претходне.

Нема сумње да албанска страна, као што ових дана изјављују албански премијер Е. Рама и косовски политичари, очекује само један, коначни исход; да дијалог са Србијом буде завршен суицидним признањем пуне независности Косова од стране Србије!

Ишингеров план плус(+) за Косово и Метохију

Од момента покретања “дијалога о Косову и Метохији“ А. Вучић перманентно наглашава да је усвајање „правно обавезујућег документа“ са албанском страном, о трајној нормализацији сложених, српско-албанских односа, лимитирајући услов за улазак Србије у ЕУ. Председник Србије не прејудицира и не истиче да је тренутно једино актуелан немачки модел о „две Немачке“ као план за решење историјског спора између Срба и Албанаца. У питању је комплексан концепт В. Ишингера из 1972. који су, у време „Хладног рата“, примениле Западна и Источна Немачка. У другој фази бечких преговора (2007) немачки дипломата В. Ишингер, који је био представник ЕУ, понудио је модификовани план у 14 тачака који се „базирао на немачко-немачком споразуму“. Српска делегација је одбила овај предлог зато што је „претпостављао постојање две државе које успостављају добросуседске односе“. У каснијем образложењу, српска страна је појаснила да се овај модел не може применити на односе између Србије и Косова “јер би то значило да Србија признаје Косово као државу“. Неколико година модел В. Ишингера био је „замрзнут“, а онда је  председник Србије Б. Тадић, 2012. године актуелизовао већ „заборављени“ Ишингеров план изјавом „да је разматрао предмет договора са Косовом који би био сличан немачко-немачком споразуму из 1972.“. Према његовом мишљењу „то би значило de facto признање Косова“. После Тадићеве изјаве, веома брзо, Еу и Немачка су оживеле „заборављен“ план В. Ишингера. Већ у септембру 2012. године немачки парламентарци владајуће, Хришћанско–демократске уније (CDU) предвођени А. Шокенхофом обелоданили су у Београду, нацрт условне агенде од 7 тачака коју Београд, до краја преговора са ЕУ мора да испуни. Ултимативни концепт посланика немачког Бундестага уграђен је 2014. у оквирни преговарачки документ подржан од стране Немачке. И у њему, као и у предлогу немачких парламентараца, фигурира главни предуслов за чланство Србије у ЕУ – закључење правно обавезујућег- свеобухватног споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине. Иначе, главни захтев немачких парламентараца, оносно Немачке остао је на снази до данас, а различите језичке формулације не дерогирају његов суштински смисао!

фото: srbijadanas

Ако се освренемо на листу приступних услова који су Београду предочени још 2012. године видећемо да су неки од њих већ испуњени. Србија је укидањем „паралелних“ српских институција и судских органа северно од Ибра испунила један од најважнијих бриселских услова. Последње интегрисање српског судства у правосудни косовски систем заокружило је фактичку независност новонастале сурограт државе. После исцртавања и пограничног фиксирања „северне границе“ са остатком Србије и добијања међународног позивног броја за Косово, остало је још неколико нерешених питања која могу бити предмет завршних преговора. Пре свега мислимо на расправу: о несталим и расељеним лицима и стасусном положају СПЦ. У оквиру преговарачке Платформе може се предвидети и дискусија: о нерашчишћеним имовинским правима и утврђивање надлежности у вези коришћења природних ресурса. Једна од тема може бити и расправа око безбедносних, односно одбрамбених снага Косова
Бриселска администрација и Немачка сматрају да сва наведене проблеме Београд и Приштина морају разрешити пре званичног приступања ЕУ, а затим уградити у „правно обавезујући документ“ који би после ратификације био и практично имплементиран. Главна намера Немачке и бриселске администрације је да међународни уговор верификован од стране Београда и Приштине легализује насилно успостављену „политичку реалност“ и трајно „цементира“ независност Косова.

Сигурни смо да ће утврђивање „коначног“, статусног положаја КиМ бити главна тема завршних преговора у Бриселу. После потписивања главног, Бриселског споразума (2013), све касније договоре Приштина је вешто искористила да у потпуности заокружи и учврсти унутрашњу независност Косова! Прерано признање „косовске реалности“ генерисаће низ додатних проблема. Већ приликом одређивања формата будућих преговора српска страна ће се наћи у озбиљним проблемима, јер ако је Србија de facto прихватила независност Косова онда је логично очекивати да се будући преговори тематски фокусирају само на de jure признање.

Нешто бољу преговорачку позицију Београд би имао у случају да се дијалог води у границама између фактичке и формалне независности. У првом случају Србија би, на крају преговора, одбацила или признала формалну независност Косова, а у другој, нешто блажој варијанти, био би прихваћен Ишингеров планплус(+) за Косово. У изворној варијанти Ишингеров модел из 1972. године није прејудицирао формално признање немачких држава, али у Уговору о основама односа између СРН и ДРН од 21. децембра 1972. у члановима 1 и 2 прецизира се да ће СРН и ДРН „развијати нормалне добросуседске односе на основама равноправности“ и “ руководити се циљевима и начелима из Повеље УН, нарочито начелима суверене једнакости држава“. . . Наведени принципи на експлицитан начин су примењени у члану 3 Уговора где државе „потврђују неповредивост међусобних граница сада и убудуће и обавезују се на неограничено поштовање својих територијалних интегритета“! Иначе, суштинска одредба о регулисању односа послератних немачких држава формулисана је у члану 6 где је јасно прецизирано „да је врховна власт сваке од њих ограничена на сопствену државну територију“, а то значи да оне “поштују независност и самосталност сваке од двеју држава у њиховим унутрашњим и спољним пословима“.

Види се да је склапањем овог споразума Западна Немачка имплицитно признала Источну Немачку као независну државу, а то може бити велики проблем и за Србију уколико Брисел буде истрајавао на потписивању Уговора са Косовом, у којем ће се гарантовати сувереност, односно територијални интегритет Косова. Ту опасност уочио је државни врх Србије и зато све чешће председник Вучић и министар Дачић, забринути, изјављују да Србија „никада неће признати независност Косова“. Мада З. Немачка никада није експлицитно признала И. Немачку као независну државу она је после нормализације међусобних односа примљена 1973. у чланство УН. Једноставно, створен је утисак у јавности да је З. Немачка одустала од своје политике негирања “другеНемачке“ као самосталне државне целине, и зато су многе државе сматрале да ДРН може постати пуноправни члан УН. Дакле српски политичари се плаше међународне праксе која би, као и у случају Источне Немачке била на страни Косова.

У смеру прихватања Ишингеровог плана крећу се и изјаве косовских политичара. Посебно је занимљива констатација тзв. министра спољних послова Косова Б. Пацолија да Србија не мора јавно да призна Косово, већ „само да поступи тако“. То другим речима значи да Србија прећутно признаје функционисање новонастале „државе“ Косово. Наравно да се Албанци надају да ће се Уговором о нормализацији односа Србија обавезати да неће спречавати учлањење Косова и у оне међународне организације које су резервисане за пуноправне чланице укључујући и УН. У том случају настао би Ишингеров план плус(+) који би маргинализовао de jure признање!

фото: МОНДО

Председник А. Вучић је свестан да је за српску страну обезбеђен неповољан преговарачки исход и зато са зебњом очекује да и Србија, у наметнутој и недозвољеној „трговини“, добије „нешто“. А, шта може добити Србија у ситуацији када није затворено ни једно од 35 приступних поглавља?! Ништа!!! Да је српска страна претходно, предвиђеним редоследом, испунила све захтеве ЕУ, а „правно обавезујући документ“ усвојен као последњи приступни акт, уз битно- референдумско изјашњавање грађана онда би Србија, можда, добила „нешто“ – очекивано учлањење у ЕУ.

Исхитрено, превремено усвајање контрапродуктивног и губитничког Уговора о нормализацији односа после официјелног, de facto признања независности Косова убрзало би слом државне политике о Косову и Метохији, а сигурни смо да би затим и сами темељи наше Отаџбине на којима почива били угрожени зато што је постојање Србије без Косова и Метохије, у свом, државном саставу, незамисливо!

За СРБски ФБРепортер пише: Драган Поповић, публициста

Драган Поповић: ВУЧИЋ И ДЕ ГОЛ – Косово и Метохија није Алжир (1)

———

9.12.2017. приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.