АКТУЕЛНО

Душан Марић: О ЊИМА СРБСКА ДЕЦА ТРЕБА ДА УЧЕ У ШКОЛИ – Најмлађи браниоци Београда Душан (14), Светислав (14) и Јован (12)


Одбрана Београда, архива

У јесен 1915. швапске хорде кидисале су на Србију. На српску границу на Сави, на Мачву и Шумадију, обрушила се моћна армија под командом генерала Мaкензена, од неколико стотина хиљада војника, наоружана најмодернијим оружјем…

А Србија је већ била изнемогла. Опустошена и измрцварена трогодишњим ратовањем. Прво у два балканска рата против моћне турске царевине, а затим у рату против још моћније Aустро-Угарске царевине, који је ушао у своју другу годину. Народ је био гладан. На фронту, читаве бригаде гинуле су у јуначким јуришима, а ту одмах испред фронта, у освојеним селима и градовима, Швабе и Мађари чинили су масовне покоље цивила.

Ако би који дан масовна смрт од оружја и непријатеља и направила паузу, смрт од тифуса и глади није стајала. Хуманитарци са Запада, који су дошли да помогну српском народу, записали су да није било дана када више од 1.000 војника и цивила није умирало од болести и изнемоглости. У многим местима мртве није имао ко да сахрањује. На Мачковом камену и још неким бојиштима ливаде и чуке биле су буквално прекривене телима српских и аустријских војника, која су већ месецима била препуштена кишама, псима и зверима.

Српски војници су били слабо наоружани, гладни, често буквално боси, исрпљени…На ивици снаге и памети. Једино им није недостајало љубави према отаџбини и одлучности да је бране. До последњег.
До задњег даха, до последње капи крви.

У другој половини септембра 1915. најтеже битке вођене су за Београд. Само 22. и 23. септембра на српску престоницу пало је више од 100.000 топовских граната. Разорени град је мирисао на барут, дим и гареж запаљених кућа и задах на стотине мртвих војника и цивила који су лежали у рушевинама и по улицама.

Десетине швапских пукова и батаљона покушавале су да под завесом ураганске ватре из Земуна, Борче и Новог Београда пређу Дунав и Саву. И када би се чинило да је њихова артиљерија преорала сваки метар десне обале реке, да тамо нема више никог живог, из својих ровова, својих гробова, јер мало њих ће преживети, српски војници су се усправљали као духови и започињали битку. Савом и Дунавом је плутало на стотине лешева, било је дана када је вода била црвена од људске крви.

Једино где су Швабе успеле да пређу две реке и направе мостобран било је подножје Каламегдана. Српски јунаци су и ту покушавали да јуришима баце непријатеља назад у Дунав али их је косила митраљеска ватра са швапских оклопних пловила. На малом појасу земљишта од Небојшине куле према Дорћолу, које су пресецале железничка пруга до оближње кланице и насип око пруге, развила се огорчена битка, која је трајала данима и ноћима. Без престанка. Швабе, које су стално довлачиле појачања, су у таласима јуришале на насип, али храбри браниоци, иако десетковани, нису узмицали. Често је долазило до борбе прса у прса, хватања за гушу, клања бајонетима и ножевима…

Они храбрији цивили из Београда који нису напустили свој град дотурали су војницима муницију, извлачили и превијали рањене…Предњачиле су Вука Јовановић са Дорћола, њена осмогодишња кћерка Јелена и Вукина сестра Јелена, глумица Народног позоришта, које су са једном групом Београђанки у Душановој улици организовале превијалиште и пункт за пружање сваке помоћи див јунацима са Дунавског кеја.

Познати српски сликар Богосав Војновић Пеликан је 25. септембра од свог старешине добио задатак да се пробије до Небојшине куле и отуд доведе групу заробљених непријатељских војника. Затекао је страховиту битку, и српске борце како „окрвављени и поцрнели“ одбијају нападе непријатеља.

Како је записао, тамо је затекао призор, који га је скаменио. Угледао је тројицу дечака који под кишом граната и метака, пузећи, до ровова српских војника вуку тешке сандуке муниције.

-Овај призор… где три детета учествују у првом борбеном реду, натерао ми је сузе у очи. Са два заробљеника отрчим до деце и дограбивши их заједно са муницијом довучем их у заклон. Згрануо сам се кад сам у једном од њих препознао млађег брата једног мог друга из гимназије, а сада ђака-наредника у 10. пуку, који је још од јуче непрестано у окршају. Још већа је моја згранутост била кад сам једноме од њих угледао руку у крвавим завојима који су већ окорели – пише у сећањима познатог сликара и хроничара ове београдске голготе.

-Па откад сте ви овде међу војницима?
-Од пре три дана: понели смо нашим батама преобуку и нешто за храну, па смо тако остали. Јова и Света су одмах нашли своју браћу, а ја још не, али смо се договорили да се не растајемо док и ја не нађем Синишу….
-Па што се одмах нисте вратили у варош? Зар вас није страх?
-Није! Није – грагнуше сва тројица. И ућуташе. Ућутах и ја, јер у том тренутку, само на пет метара од нас, сукну из земље један гејзир црног дима, ситне земље, камења, поломљених пушака, а затим детонација и смрад шедита и сумпора… дечија уста беху згрчена, али су очи говориле: није! није!

-Није – одсече још једном један од ова три јунака. – Ја и Јова смо Соколци, а Душан је „Душан Силни“.

Дужност је звала, задатак се морао извршити, па се сликар са заробљеницима вратио у град, а малишани су остали на Дунавском кеју, на првој линији одбране српске престонице.

Два дана касније, у борбама прса у прса на Бумбаревом брду, у српске руке пала ја група непријатељских војника. Међу њима и швапски официр фелдбел Оскар Блум. Код њега је нађена фотографија, на којој је овај злочинац стајао испред тројице српских дечака, чије су руке биле везане жицом.
Били су то мали хероји из битке код Небојшине куле.

-Гледао сам нетремице фотографију и већ сам у оним малим окицама видео помућен поглед, поглед укочен, стаклен, какав се има кад се пред собом гледа пушчана цев у висини чела – записао је Богосав Војновић.

Швапски официр је изјавио да су деца стрељана. Уз образложење, да је утврђено да су војницима доносила муницију.

Душан Вујић био је син општинског деловође из Београда. Имао је 14 година. Његов вршњак Светислав Ђорђевић био је син учитеља Ђорђевића. Јован Станић, дечак од 12 година, био је син капетана Станића из Београда. Сви су били ученици Прве београдске гимназије…

Колико данашњих српских ученика је чуло за јунаштво тројице београдских ђака? Вероватно, ни један.
А требало би да знају сви. Да прича о њиховом јунаштву буде обавезна лектира у српским школама.

Не зато да би се деца тровала мржњом према онима који су нам нападали отаџбину и претке убијали, који су пред стрељачке стројеве без милости изводили читава села, који су нам топовима преоравали куће и кућишта, који су чинили геноцид по Србији, већ да би се деца на примеру Душановог, Стветиног и Јовиног јунаштва напајала узвишеним идеалима и љубављу према отаџбини. Да би се у сваком српском детету формирала свест да се своја породица и свој дом, своја отаџбина Србија и њена слобода морају бранити.

За СРБски ФБРепортер пише: Душан Марић

———–

11.12.2017. приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.