Језик

Немања Видић: Удружени антићирилички подухват српских лингвиста и српске власти


СРПСКИ И ХРВАТСКИ ЛИНГВИСТИ СЕ СЛАЖУ ДА ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА МОРА ДА ОСТАНЕ У СРБИЈИ

Резултат седмодеценијског експеримента обогаћивања Срба хрватском латиницом – ћирилица испод 10%

***

Aутор: Немања Видић
7. децембар 2017.

Новосадским књижевним договором из 1954. комунистичка власт и језичка струка преименовали су српски језик у српскохрватски/хрватскосрпски и у њега увели хрватску латиницу равноправну са српском ћирилицом. Није се крило да прави циљ није био истинска равноправност писама, која није ни могућа, него да временом латиница замени ћирилицу у српским земљама. Такав експеримент, односно увођење конкуренције свом писму туђим писмом, представља језичко насиље над једним језиком (српским) какво није забележено у целој светској историји ни пре, ни после тога.

Седам деценија касније, српска азбука је заступљена у јавном животу Србије и Републике Српске мање од 10% у односу на хрватску абецеду. У Црној Гори она је у још катастрофалнијем положају, а о српској ћирилици и српском језику за Србе у Хрватској да и не говоримо. То је у потпуном раскораку са написаним у Правопису српскога језика: да је ћирилица „по важности прво и основно српско писмо“, као и с уставном одредбом у Члану 10. Устава Србије која гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Како су и када из српскохрватског језичког заједништва изашли Хрвати и Срби

Хрвати су језичко заједништво са Србима напустили још 1967. г. на једини разуман начин: назвали су свој језик хрватским, уз кога иде хрватска латиница. Заправо они ни у хрватскосрпски језик нису уопште уводили ћирилицу.

Срби нису поступили симетрично тј. нису назвали свој језик српским и везали за њега само ћирилицу. Заправо, језичко заједништво са Хрватима Срби нису напустили до данашњег дана. Напротив, временом су у њега само још дубље улазили, а зауставили су се 2010. године тако што су правописом латиницу прогласили српским писмом. Српски лингвисти су чак и 1992. године имали своје Друштво за српскохрватски језик и поносили су се тиме да њима нико није наметнуо то име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења! Тек им је народ на референдуму за Устав 2006. године избио из главе то име. Али народ није одлучивао о имену речника, па САНУ наставља да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика, уместо српског језика!!! Универзитетски професор пише уџбеник за средње школе у чијем наслову је српско име језика, а унутра се изучава српскохрватски језик!

Правопис с наведеним решењем питања писма изашао је 2010. године, тј. пет година после оглашавања уставне обавезе о језику и писму. Плашећи се да правописна норма неће бити у складу с Уставом, односно да ће и латиница ући у правопис као друго стандардно српско писмо, удружења за одбрану ћирилице тражила су пријем код председника Матице српске. До разговора је дошло тек онда кад су удружења службеним дописом упозорила председника да ће, ако не буду примљена, доћи с транспарентима пред Матицу. На састанку је главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица рекао да ће латиница бити у Правопису само у мери да наша деца могу читати српску дубровачку књижевност. То је обична бесмислица јер су српска деца знала читати латиничке текстове на српском језику и пре уласка у језичко заједништво с Хрватима 1954. Године. Он је одгађао излазак новог правописа чак 5 година и на крају је погазио дато обећање именујући и латиницу стандардним српским писмом. На једној од годишњих скупштина Матице српске то кашњење је правдао тиме да нико нема храбрости да промени концепцију академика Митра Пешикана, а она се тицала српскохрватског језика и његове латинице. Значи, један човек, Митар Пешикан, учвршћивао је југословенство на рачун српства српскохрватским језиком и латиницом, трасиравши пут замењивања ћирилице латиницом и везивања Срба за туђе, окупаторско писмо за вјеки вјекова.

Зато што је ћирилица „запостављена, маргинализована и запуштена“, српски лингвисти правописом унапредили хрватску латиницу

Пижурица је написао у Правопису да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“, те да је она „од седамдесетих година 20. столећа запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“. Из наведеног би се дало закључити да су биле равноправне ћирилица и латиница, али да је ћирилица поклекла због неке своје мањкавости. Он је тиме сакрио истину да је Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику из 1954. г. (у организацији Матице српске) била планирана замена ћирилице латиницом, да је тај процес планиран и усмераван државним мерама, па и применом отвореног насиља над ћирилицом, које је ишло чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине, те да је престала њихова производња и увоз. На Телевизији Београд није било готово ни слова ћирилице чак ни у школским емисијама. Академик Милка Ивић је говорила да се латиница „осладила“ Србима, али је, за сваки случај, фалсификован и Вуков Буквар да би се народу показало да је ова латиница српска и по томе што је Вук њен аутор, наравно лажни аутор. Наиме, у репринт издању његовог Буквара (саветник издања др Голуб Добрашиновић) додат је лист који није постојао у оригиналу, на коме су једна поред друге азбука и абецеда.

Знало се да ће, својевремено, бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се он још увек потписује ћирилицом, што је још један од доказа да је комунистичка власт у Југославији била отписала српску азбуку у корист хрватске абецеде.

Увођењем хрватске латинице у српски језик ћирилици је плански одузет карактер српског националног писма, без чега она не може и не треба да опстане

Писци Правописа имали су две могућности. Прва је да се врати стање које је било пре уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима. То истовремено значи та да ће се у Правопису применити општесветски принцип: једно писмо за један језик, и то на овај начин: „Данас се српски језик пише ћирилицом. У српску културну баштину се убрајају и она дела српских аутора која су раније објављена на латиници.“ Друга могућност је она са два српска писма, која је и одабрана Правописом, а која је од 1954. године до данас већ готово искоренила ћирилицу.

Па ваљда зато што је процењено да је ћирилица толико онемоћала да јој нема спаса, аутори Правописа су јој нашли замену у хрватској латиници препоруком да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“. Дакле, Пижурица је обећао је да ће Србима правописом бити препоручено да уче латиницу у мери да би знали читати текстове исписане српским језиком на латиници, а написао је да њоме треба писати српски језик. Оно да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ је само на папиру и служи за замајавање народа.

Суштински недостатак правописног решења писма је у томе што је увођењем и латинице у српски правопис ћирилици одузет карактер српског националног симбола. Ако се српски народ помири с оним што му је понудила Матица српска својим правописом, а то је да је ћирилица само једно од два средства писане комуникације, онда она нити може нити треба да опстане.

Лингвисти Правописом нису помогли „запостављеној, маргинализованој и запуштеној ћирилици“ на један једини могући начин – именујући је српским писмом уместо првим и основним српским писмом. Напротив, они су додатно оснажили латиницу, које већ има више од 90%, тако што су је унапредили у стандардно српско писмо. Значи, ако гори ћирилица (што је и било у Хрватској), треба досути бензина да што пре изгори, да коначно престане да се батрга. Аналогно се поновило и на једном каснијем скупу у Бањој Луци 2011. на тему „Језик и писмо у Републици Српској“, када су поново дували у латиничко једро. Од седам радова о ћирилици само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну да се спашава ћирилица, а остали су били у смислу „село гори, а баба се чешља“. Закључком је предложено Влади Републике Српске да ћирилица буде примарно писмо у службеној употреби, што значи да у службену употребу треба да уђе и латиница, иако је по Уставу Србије само ћирилица у службеној употреби. После објављивања тих закључака огласио се у новинама један од учесника скупа академик Љубомир Зуковић речима да ћирилица замире, али нам треба и латиница јер наша деца уче енглески језик!

Има да остане Србима хрватска латиница па макар и умрла српска ћирилица

Па како је могуће да лингвисти у Бањој Луци читају опело ћирилици гурањем и латинице у службену употребу кад је Републици Српској потребан сваки национални симбол као хлеб и ваздух, а истовремено им је жао што ћирилица замире? Могуће је зато што је на томе скупу главну реч водио редактор антисрпског правописа проф. др Мато Пижурица, а жели се један буквар и један правопис у свим српским земљама. Могуће је зато што је лажна брига за ћирилицу српских лингвиста, и то од 1954. године до данас.

Уместо да се питање писма у Срба реши у складу с Уставом Србије, тј. да се српски језик пише ћирилицом, српски лингвисти су прописали два српска писма, с тим да се нуде властима да они предложе нови закон који ће бити на страни ћирилице. Тај закон, без правилног правописног решења, може повећати постотак ћирилице у јавном животу са 7% на 8%, па можда и на читавих 10%, али не може осигурати да ћирилица поново суверено влада српским језиком. Међутим, лингвисти не разумеју да њихов предлог закона неће бити изгласан, јер ће се посланици позвати управо на „српску језичку науку“ која тумачи да су српска оба писма, па ако је тако, они ће се одлучити за западну варијанту – за латиницу . Јер она иде уз крилатицу „ЕУ нема алтернативу“, уз НАТО, уз „другу Србију“, уз српски „аутошовинизам“ и сл.

Раскорак између онога да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ и њеног понижавајућег једноцифреног постотка у јавној употреби толико је велики да „жуља“ лингвисте, па се све чешће јавно оглашавају. Заједничко им је да не спомињу пропало језичко заједништво са Хрватима, да не треба мењати накарадно правописно решење писма, те да треба штитити ћирилицу али не на рачун латинице (као да је неко друго писмо угрозило ћирилицу). Дакле, латиница је неприкосновена по цену и да потпуно буде истребљена ћирилица. Председник Матице српске Драган Станић је чак рекао да је нама историја дала и латиницу и има да тако остане. Пре стотину година историја је дала Србима окупатора, али Срби нису пристали да „тако остане“, него су истерали окупатора и с њим ову његову латиницу, али нам сада она треба да остане ваљда зато што су нас њоме окупирали српски лингвисти, а не окупаторска војска.

И хрватски лингвисти подржавају српске колеге у намери да се хрватској латиници призна за вјеки вјекова оно што је освојила у српским земљама

Исто мишљење да Србима треба да остане латиница имају и хрватски лингвисти, па би Срби морали три пута да размисле да ли је добро оно што им препоручују Хрвати.

Проф. др Анте Бежен изнео је „jezikoslovni pogled na vukovarski problem“ у тексту под насловом „Ćirilične ploče: Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu i latinicu.“ Прва реченица тог текста гласи: „Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa se svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jezičkim nasiljem.“ Из чињенице да „srpski pravopis dopušta da se srpski jezik u svom standardnom obliku piše i ćirilicom i latinicom te ekavicom i ijekavicom“ он правилно закључује за текст POLICIJSKA UPRAVA VUKOVARSKO-SRIJEMSKA/POLICIJSKA STANICA VUKOVAR да је „napisan također po srpskom pravopisu , tj. jednim od dva njegova standarda. Ćirilica po tome nije nužno manjinsko pismo Srba u Vukovaru, i to po – srpskom pravopisu. Zato je baš srpski pravopis izvrsna osnova i za političko raščišćavanje jezičkog pitanja Srba u Vukovaru, a i u cijeloj Hrvatskoj“.

По истој „изврсној основи“ за одузимање ћирилице Србима у Хрватској, она се одузима и Србима у српским земљама, јер проглашењем српским писмом и хрватске латинице одузима се ћирилици карактер српског националног симбола, без кога она не може да опстане. Тако, никоме у Републици Српској не смета то што не постоји ћириличка судска пресуда њених судова, осим ако се унапред то не затражи. Јер судије знају из српског правописа да су српски стандард и ијекавица и латиница.

Лекција из родољубља хрватских лингвиста српским колегама

Разумевање ћирилице као српског симбола могли би српски лингвисти научити из ових речи хрватског колеге: „Upravo tako, ćirilica je u okupirani Vukovar ušla ponajprije kao simbol agresora, a tek potom kao pismo , tj. sredstvo komunikacije.“

Нажалост, нема родољубља код српских лингвиста, него има само инерција југословенства. Да није тако, Република Српска би била обележена ћирилицом, кад су јој већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење. Лингвисти, ушушкани у свом југословенству, не знају оно што знају странци, па и онај који је охрабривао владику Јефрема да Срби не треба да се плаше Сарајева (унитаризације) , јер имају свој кинески зид – ћирилицу!

Када би српски лингвисти знали и хтели да раде у српском интересу, као што хрватски лингвисти раде у корист хрватског језика и хрватске државе, они би прво прописали правописом да се српски језик пише ћирилицом. Тада ниједна власт у Србији не би смела дозволити да уџбеници у њеном школству буду латинички, па се у њој не би могли одгајати латинички јањичари.

Такође, зато што у правопису пише да српски језик има два писма, данашњи председник Србије је могао раније као председник Владе изговорити у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба нагонити да њоме пише. Тиме је он поручио да она није ни национално ни државно питање, него ствар избора сваког појединца. Само кад би у правопису писало оно што већ пише у Уставу – да се српски језик пише ћирилицом, могле би бити плодотворне државне мере у враћању ћирилице у јавни живот, а тиме би и Срби у Републици Српској били охрабрени да се држе принципа реципроцитета – колико ћирилице у школству Федерације БиХ, толико латинице у школству Републике Српске. Колико ћирилице на улицама Сарајева и Мостара, толико латинице на улицама Бање Луке.

Да су лингвисти у српским земљама уистину српски, они би се сетили, па и могли одговорити хрватском колеги да је непријатељ 1916. г. у окупираном Београду својом латиницом заменио забрањену ћирилицу. Истина, председник Матице српске проф. др Драган Станић је недавно рекао оно што удружења за одбрану ћирилице од лингвиста говоре већ 20 година: да је окупатор увек прво ударао на ћирилицу. Али ни он, нити било ко други из језичке струке и књижевности, није ни једном речју обележио стотину година од прве окупације српских земаља латиницом. Нису то ни могли, јер су у српски правопис као српску увели управо ону окупациону латиницу којом је 1916. г. замењена српска ћирилица. Док се пре 100 година Србима догодила окупација латиницом, данас се догађа самоокупација у режији лингвиста, и то преко националних институција САНУ и Матице српске.

Академик Павле Ивић био спреман да се одрекне и ћирилице и екавице ради слоге с Хрватима, и устоличио је академика Ивана Клајна да доврши тај посао

Приводи се крају спровођење старог, необјављеног, ватиканско-аустријског државног програма латиничења Срба да би се удаљили од православне и ћириличке Русије. Треба знати да је икона данашњих времешних лингвиста академик Павле Ивић, који је на трибини Коларчевог универзитета рекао да би се у име слоге с Хрватима одрекао и ћирилице и екавице. Кад су га лингвисти молили да буде први председник Одбора за стандардизацију српског језика, пристао је под условом да његов заменик буде Иван Клајн.

Павле Ивић и Иван Клајн

Њега је на тој функцији наследила супруга Милка Ивић, а њу је заменио Иван Клајн иако је студирао италијански, а не српски језик. Он је и главни рецензент данашњег српског правописа и доживотни председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Докази дилетантског вођења српске језичке политике

Да бисмо разумели како се неодговорно води српска језичка политика, обратимо пажњу на изјаве главних актера:

Главни редактор Правописа, проф. др Мато Пижурица, јавно говори да су два писма српско богатство и да ћирилица још није угрожена.

Главни рецензент правописа, академик Иван Клајн, говори да два писма у српском језику нису никакво богатство него баласт, да је латиница већ победила а да је ћирилица остала још само као режимско писмо, да ће се и Србима поново догодити неминовно једноазбучје, али овога пута у латиници.

Академик Предраг Пипер пише на својој интернет страници: „Ћирилица је за Србе дио националног и личног достојанства. Као што нико нормалан неће гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“ … “Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“ Па шта ће онда латиница у српском правопису, и зашто је у њему написано да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“? Слажемо се да је ћирилица дио националног достојанства, али и питамо зашто је њој одузет карактер српског националног симбола управо увођењем у српски језик и хрватске латинице? Све то зна академик Пипер, али уместо да покрене иницијативу да се у српски језик уведе једноазбучност путем правописа, што је општесветска пракса, он препоручује да се не инсистира на томе да је само ћирилица српско писмо, јер ћемо тиме одбити од ње умерене Србе! То би било исто као када би неки Енглез рекао: „Пошто смо у свој правопис увели само наше латиничко писмо, ми смо одбили од ње умерене Енглезе!“

Секретар језичког одељења Матице српске, проф. др Јован Делић, назива „милитантним“ Србе који траже нешто што је најнормалније у целом свету: једно писмо у свом једном језику!

Проф. др Михаило Шћепановић рекао је за новине да треба да се жртвујемо за ћирилицу. Ми смо му отписали да није рекао главно – да ли да се жртвујемо борећи се за њу у двописму или у једнописму. Ако је у питању прво, жртва је узалудна, а ако је у питању друго, жртва је непотребна.

Треба се и упитати откуд толика храброст лингвистима да пркосе свом народу његовим превођењем из ћириличкоправославног у латиничкокатолички културни образац. Пре свега ту је равнодушност српске интелектуалне елите према свему што има српски предзнак. Даље, они раде управо оно за шта их плаћа власт, а она је за победу латинице. Ми смо једини ћирилички народ на свету у чијем школству држава поклања рачунаре с латиничким писмом. Такође смо једини којима држава није омогућила куповину мобилних телефона уз коришћење ћирилице.

Удружени антићирилички подухват српских лингвиста и српске власти

Лингвисти и власт чине удружене подухвате на штету ћирилице.

Први пример је масовно кршење уставне норме о језику и писму од стране саме државе.

Други пример је кампања НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК. У наслову се не спомиње ћирилица, а то је већ обесмишљавање уставне норме о језику и писму, по којој се уз српски језик помиње само ћирилица. Јер кад се спомене само српски језик, то значи да уз њега иде или ћирилица или латиница. Видимо на тим транспарентима и академика Душана Ковачевић , за кога је ћирилица такође неважна.

Трећи пример је ДЕКЛАРАЦИЈА О ОПСТАНКУ СРПСКОГ НАРОДА. Њоме се обећава осигурање права српском народу на писање ћирилицом. Видели смо из текста хрватског професора да је право на писање ћирилицом Србима изван српских држава одузето управо српским правописом. У српским државама није угрожено право на писање ћирилицом, него је угрожено право на читање ћирилицом написаног у јавном животу, јер таквог написаног нема. Дакле, у Србији и у Републици Српској не треба прописати право на писање ћирилицом, него обавезу писања њоме. Видимо да је на челу тима за спровођење Декларације управо председник Матице српске који је рекао да латиница мора остати Србима, а у екипи су управо они језички стручњаци који су ћирилицу учинили српском сиротицом.

„Опстаће само они чије сећање најдаље досеже“
(немачки филозоф)

Све напред наведено указује на чињеницу да су се лингвисти и власт определили за брисање ћирилице из народне свести и живота. Тиме се шаље порука околини да је српски народ изгубио национално самопоштовање и самопоуздање, да је спреман на компромисе на своју штету, те да свој индивидуалитет и територију не може да брани својом културом. Стигли смо дотле да нам се хрватски професори ругају подршком српској „елити“ да је добро да никад не одустанемо од ношења њиховог окупационог латиничког јарма.

Али народно сећање је много дуже него што се чини лингвистима и властима. То су признали и сами писци правописа кад су написали да је ћирилица прво и основно српско писмо, иако је ње мање од 10% у јавном животу. Она данас јесте сиротица међу Србима, али чека и дочекаће родољубиве лингвисте који ће пробити дебелу српскохрватско-латиничку жабокречину у српским земљама.

9 replies »

  1. МАЛИ ИЗБОР УЗ ОВАЈ, ИНАЧЕ ОДЛИЧАН ЧЛАНАКНЕМАЊЕ ВИДИЋА

    Као исконско српско,ћирилица је и једино наше писмо и користи се од десетог вијека.Како Костић наглашава:“Руси су је од нас примили ,не ми од Руса. Ћирилица је настала прије одвајања источне цркве од западне,ћирилица је настала давно прије Светог Саве и прије наше аутокефалне Српске цркве. Ћирилица је настала када међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала прије иједног јединог српског културног споменика. Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у цијелој својој културној историји ништа прије ње,као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње,она се у ћирилици огледа.“ –

    Свиђа ми се

  2. АИК БАНКА И ЋИРИЛИЦА

    Дана 23.12.2014. године АИК банци у Нишу, Николе Пашића 42, доставио сам допис под бројем 7321. У допису под насловом “Предмет: Приговор у вези употребе језика и писма у АИК банци“ образложио сам да је немогуће плаћање у електронском банкарству на ћирилици. Наиме, ако се признаница попуни на ћирилици и плати рачун, кад се тај рачун одштампа, сва ћирилична слова постану знаци питања, што значи да се не види ни назив примаоца ни сврха плаћања. Тиме је признаница о уплати неупотребљива.

    При крају дописа бр.7321 сам навео:
    “АИК банка је ускратила моје право да могу да употребљавам и ћирилицу, а не искључиво латиницу. На овај начин АИК банка промовише избегавање примене позитивних правних прописа из те области, па чак и ако се ти прописи не односе стриктно на банке. Уставом и Законом дају се смернице за употребу српске ћириличне азбуке, што значи, како год се Устав, Закон и смернице тумачили, употреба српске ћириличне азбуке и хрватске латиничне азбуке је макар равноправна. Својом одлуком о употреби искључиво латинице, АИК банка је, фактички, одлучила да дискриминише грађане по основу употребе писма. Притисак са свих страна на ћирилицу је достигао тај ниво да слободно може да се каже да ниво коришћења латинице односно не коришћења српске азбуке (српске ћирилице) задовољава критеријуме по којима су грађани који говоре српски језик и пишу ћириличним писмом непосредно и посредно дискриминисани, исто као да постоји нека врста удруживања ради вршења дискриминације, односно као да имамо и елементе скривеног притиска на становнике који говоре српски језик и користе српску азбуку (српску ћирилицу).“

    Из АИК банке, на чији рад до тада, осим горе наведеног, нисам имао примедбе, добио сам 10.02.2015. одговор под бројем Е-350 у коме кажу:
    “У члану 2. Закона о службеној употреби језика и писма наведено је:
    “Службеном употребом језика и писма у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина (у даљем тексту: органи), установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења). Службеном употребом језика и писма , у смислу овог закона , сматра се и употреба језика и писма у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.“
    Из свега горе изнетог Банка је става да Ваш допис не можемо сматрати Приговором у смислу наведених Закона.
    Међутим, ценимо Вашу сугестију у вези примене ћириличног писма при коришћењу е банкинг апликације, те смо исту проследили екстерној компанији која се бави израдом програма за потребе Банке и надамо се позитивном решењу овог захтева.“

    (Напомена: Допис АИК банке је, наравно, на латиници, а ја сам га овде прекуцао ћирилицом.)

    Ова два дописа су конкретан пример како у пракси функционише употреба ћирилице. Господин Видић је потпуно у праву када је образлагао почетак затирања ћирилице и све што је уследило у антисрпском комунистичком режиму. Сматрам да су све ово само наши трзаји, јер су у Србији још увек на власти комунисти, хрвати и јевреји. Тек када се ослободимо њихове доминације и власти, моћи ћемо да изграђујемо нашу државу по мери нашег народа и моћи ћемо да вратимо ћирилицу. И тада ће бити тешко и мораће да се донесе ригорозан закон о забрани употребе хрватске латинице и употреби једино српске ћирилице, закон са драконским казнама за оне који на било који начин и из било ког разлога употребљавају хрватску латиницу.

    Допису АИК банке не може много тога да се замери, јер они користе исти, да тако кажем, штос који користе и хрватски лингвисти и остали непријатељи ћирилице, а то је да српски правопис као српска писма има и ћирилицу и латиницу. Позовеш се на правопис и готово. То је тај елемент скривеног притиска о коме сам писао у свом допису. А ми све то посматрамо мирно и ћутимо? Невероватно.
    Поздрав и поштовање Немањи Видићу, Драгољубу Збиљићу и осталима који воле, залажу се и боре за нашу ћирилицу.

    ЋИРИЛИЦА ЈЕ СРПСКА, А ЛАТИНИЦА ЈЕ ХРВАТСКА !!!!!

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

    • За Мићу

      Права је ствар то што сте писали АИК БАНЦИ. Камо среће да што више људи чини слично. Тако се ствара отпор. Верујем да су власт и лингвисти овако дрски управо зато што из народа нема потребног отпора латиничењу. Ова и све претходне власти учиниле су тежак живот народу, убиле су у њему сваку вољу и веру да се нешто може поправити.
      Ја сам сваки дан у контакту са народом и могу пренети као главна следећа запажања :

      1 Сви који су своју фирму означили ћирилицом учинили су то зато што њу сматрају српском
      националном вредношћу.
      2 Они који су своју фирму означили латиницом учинили су то првенствено зато што мисле да
      су српска оба писма, „да је Вук нама смислио и нашу латиницу па ће нам остати она ако
      пропадне ћирилица“. Дакле, апсолутно нико од њих не зна како је латиница ушла у српски
      језик, а поготово не зна да је ушла уз спровођење језичког и политичког насиља над
      ћирилицом.

      Из наведеног следи да се ћирилица може вратити српском народу само онда ако јој се врати карактер српског националног симбола. Он је њој одузет српским правописом именовањем и латинице српским писмом, па јој се и може вратити само оваквим приближним одређењем у правопису :
      „Данас се се српски језик пише ћирилицом. И сва дела српских аутора писана у прошлости српским језиком на латиници спадају у српску културну баштину.“

      Добро је да се тражи од банака и свих других да се користи ћирилица, али ми се чини да је најважније да се каже народу где је глава латиничке змије и да се она туче. Та глава су лингвисти у Матици српској , САНУ и у Одбору за стандардизацију српског језика, који су српским правописом прогласили и латиницу српским писмом. Коришћење таквог антисрпског и неуставног правописа у српској просвети значи смртну пресуду ћирилици. Он даје „научну“ основу политичарима за латинизацију Срба.
      АИК БАНКА се основано позвала на Закон о службеној употреби језика и писама, али ни она не зна да је тај Закон неуставан. Народ се на референдуму за Устав из 2006. определио да врати српско име своме језику ( уместо српскохрватског) и за њега је везао само ћирилицу. Али кад је изгласан поменути Закон председница Народне скупштине Славица Дејановић Ђуровић је рекла у ТВ камере ово : „Ипак сам ја за оба писма“. Од народне воље уписане у српски Устав важније је њено мишљење, јер је њен шеф сузе ронио кад је умрла Јованка Броз. Није он жалио Јованку него Хрвата Броза на чијем споменику у српској престоници је хрватска латиница. А да је тим латиничким спомеником ударен глогов колац у српску националну мисао показао је Дачић и када је у изборној кампањи предложио Ужичанима да се Брозова биста врати тамо гдје је и била. И за мало не прође тај предлог кад је било гласање у локалном скупштини. Док је он био министар унутрашњих послова уведене су латиничке таблице на возилима, уместо да су узета слова која су иста и у српској азбуци и у хрватској абецеди.
      Погледајмо колико је идиотски закон на кога се позива АИК БАНКА када по њему није службена употреба писма разних правних лица, па и радњи и предузећа.Радње и предузећа имају своје законске заступнике регистроване у државној евиденцији АПР-у, а имају и своје печате, такође регистроване у том АПР-у. Радње и предузећа праве понуде и уговоре, а кад дође до судског спора то су службени документи и имају највећу доказну вредност.
      Па чак и да су радње и предузећа законом обавезне да користе ћирилицу, то не би ништа значило јер законом нису прописане казнене мере . Прописане су само за некоришћење латинице на путним ознакама у национално мешовитим срединама.

      Свиђа ми се

  3. Теодор Трифуновић . Дио „српских“ лингвиста, оних са ставом одржања двојног писма држе задушну службу ћирилици као битној тековини српске културе! Сасвим су свјесни да тиме ћирилицу стављају на страну губитничку. Они су само про-форма српски – иначе су млинари на туђим воденицама! Зашто смо се одлучили на културни суицид!? Лијепо је пророчки описао Милорад Павић како је тешко састављати изгубљени „хазарски речник“ – читај изгубљени национални идентитет што је једнако нестанку народа и његовог културног насљеђа са историјске сцене! На добром смо путу нестанка, јер они који идејно и духовно треба да воде остатке овог полуубијеног народа, попут Домановићевог „Вође“ очију немају, ипак знају пут до беспућа. Ми смо на ивици провалије, они нам савјетују да учунимо још један корак!

    Свиђа ми се

  4. За „САМО ЋИРИЛИЦА“

    Хвала на лепим речима и Вама и другима, на овом и осталим сајтовима. Све ово радим са радошћу и захвалношћу према свом деди Петру Видићу. Он ме је научио да волим ћирилицу још педесетих година прошлог века, а не учитељ, наставници и професори. Запамтио сам ове његове речи. У време Аустроугарске власти у БиХ био је кажњен онај писмени Србин који би се негде потписао ћирилицом. Онда су скочили Срби, иако нису имали филолошких и филозофских факултета, па су постигли да се не морају одазвати на позив ако није написан ћирилицом.А данас Срби морају да бране ћирилицу управо од тих и свих других факултета и универзитета.
    Стриц Лука, најстарији од шест дединих синова, испричао ми ово . Деда се као припадник Босанске регименте (носио фес) предао Русима на Карпатима 1914. Вратио се у своје село Календеровце код Дервенте и славио славу . Прво је била молитва, па здравица, па се замезило. Деда је онда почео да прича о догађајима у Русији. Тада устаде његов кум и ратни друг Станоје Милаковић , смркнут као црни облак, па рече : „Куме Петре устани кад причаш о Русији.“ Имајући тешко искуство из Другог светског рата, кад су га мучили Хрвати, имао је потребу да унучадима млађим од десет година каже ово :“ Прво мајка која те је родила, па мајка Србија , па мајка Русија.“

    Свиђа ми се

  5. Ћирилица је ЈЕДИНО Србско писмо. Било, и тако Мора да остане. Пошто смо ми у двострукој окупацији, спољашњој и унутрашњој, с Ћирилицом се сада дешава то што се дешава. Срамно. И поред тога, Наша колективна свест , СИГУРНО, неће дозволити да латиница постане Србска. Хвала Видићу на свестраном сагледавању и патриотском , Србском ставу. Ћирилица остаје једино Србско писмо и победити мора!

    Свиђа ми се

  6. Народна библиотека Србије (?!) покренула је 2008. године иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за „српски“ и хрватски језик. (Тадашњи директор НБС био је Сретен Угричић.)
    – Нејасно је чију је сагласност и овлашћење Угричић добио за ову значајну активност?!

    Међународна организација за стандарде (ISО – International Standards Organisation) коначно признала постојање одвојених језика – српског и хрватског и тако коначно интернационализовала највећу србску лингвистичку историјску грешку и пораз.
    – јавност није обавештена о овоме и у Србији је и даље у већинској употреби хрватска рогата латиница и србска латинична интелигенција ради у корист србске штете

    У складу са овом изменом кодова Унеско разврстава и сврстава књижевно дело на основу писма на којем је књига одштампана (које је изабрао аутор дела или издавач). У србску баштину сврстава се само дело написано ћирилицом! У свим библиографским базама података на свету примењују се прихваћене измене.

    Свиђа ми се

  7. Одрећи се језика,писма,вере значи одрећи се себе,а управо ми смо се 1918 године одрекли себе своје државе тада краљевине Србије зарад југославије и све што је вековима стварано систематски се сатирало и да можда нису дошли ратови 90-тих година изгубили би потпуно идентитет и готово да неби ни знали да смо Срби.

    Свиђа ми се

  8. Немања Видић, као инжењер и творац више важних патената из своје струке, успео је, учећи из своје жеље и потребе, да боље схвати проблем српске ћирилице у српском језику од готово свих српских данашњих лингвиста кохји су плаћени од народних пара да брибну о српском језику и писму. А да не говоримо о томе да је боље од њих схватио како је једино могуће данас вратити живот сропској азбуци која је на умору због погрешног нормирања српског језика. Да и не говоримо о томе да је његово залагање за очување овог рпског најважнијег културног и националниог симбола кроз векове плод и резултат његовог аптриотсдког односа према свом народу, језику, писму и својој отаџбини, што српским лингвистима данас исувише недостаје, па зато и не разумеју значај и уклогу српске азбуке у очувању српског културног и духовног идентитета. За овај зналачки написан текст Видић заслужује захвалност и честитке.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.