АКТУЕЛНО

Лари Тај – Како сам (раз)открио генија манипулације


Larry Tye

Саговорник „Печата“ је Лари Тај (Larry Tye), истраживачки новинар Бостон Глоба, аутор изванредно значајне књиге „Отац СПИН-а: Едвард Л. Бернез и рођење ПР-а“ (The Father of Spin: Edward L. Bernays and The Birth of Public Relations), прве која је бацила снажно светло на човека који је трасирао пут пакленој хипокризији, масовној обмани и манипулацији маса у циљу успостављања Новог светског поретка под контролом „елите моћи“ и неколицине корпорација. Лари Тај је лично упознао Едварда Бернеза када је Бернез имао 102.године, (живео је 103). У књизи: „Отац СПИН-а“, која представља заправо биографију самог Бернеза, описује га као успешног човека који је био опседнут славом, моћи и манипулацијом. „Било да је продавао председника, цигарете, кола, рат или руски балет, Бернез је био успешан менаџер“. Едвард Бернез (Edward Bernays), рођен у Бечу 1891, умро у Њујорку 1995, бео је двоструки нећак Сигмунда Фројда (његова мајка је била Фројдова сестра а отац је био брат Фројдове жене).

Едвард Бернез је Фројдово учење о несвесном врло добро схватио и страховито га злоупотребио, претворивши човека у овцу која ће прогутати сваки мамац који му пропагандисти сервирају на његовом путу у провалију. До праве суштине улоге коју је Бернез играо у овим процесима дошло се тек након његове смрти, када је део документације упаковане у 722. кутије, које је завештао Конгресној библиотеци у Вашингтону, постао доступан широј јавности. Први који је проучио ове изванредно драгоцене материјале, био је Лари Тај.

Према обичном грађанину, који је био његов купац, Бернез је осећао одвратност и гађење. За њега је он био „Глупи Џек“, док је он био „Паметни Еди“ који је знао да не постоји ништа људско што се не може експлоатисати ако се не дозволи да му то дође до свести. Посматрање Гаусове криве и сазнање да је количник интелигенције просечног американца 100, довели су га до убеђења људи који се баве односима са јавношћу припадају интелектуалној елити, која треба да својим богатим клијентима помогне да манипулишу масама једноставно користећи психологију.

* Господине Тај, написали сте једну од најважнијих књига нашег времена: Отац СПИН-а, која представља заправо биографију Едварда Бернеза али, ова прича почиње заправо од психоанализе и Сигмунда Фројда који је почетком 20 века био веома привлачан али и несхваћен или погрешно схваћен. Онај ко га је савршено разумео застрашујуће га је злоупотребио. Био је то његов нећак, Едвард Бернез.

Да, јесте. Бернез је разумео Фројда на два нивоа. Разумео је суштину његових психоаналитичких теорија и користио је те теорије како би их применио на случајеве својих клијената и при том је урадио неке добре ствари али и неке веома, веома лоше ствари. Бернез је свог ујака Сигмунда Фројда сматрао својим ментором, но разлика (и парадокс) је у томе што је Фројд допирао до пацијентовог несвесног у намери да га подигне на свесни ниво како би му помогао да води здравији живот, док је Бернез радио управо супротно: користио технике психологије како би публику држао у стању несвесном сила које моделују њихове умове.Он је разумео свог ујака и на личном нивоу. Савршено је разумео његову потребу да побегне 1940-их година од Немаца, нациста, и обезбедио му је новац да побегне у Лондон али, са друге стране злоупотребио је његову теорију, користећи је у сврху успостављања техника пропаганде које су отвориле простор за манипулацију несвесног до застрашујућих нивоа.

* Реците нам нешто о начинима на које је то радио и његовим пројектима.

Описаћу вам његов најпознатији успех у заступању компанија. Један од најчувених Бернезових пројеката је онај који је урадио за Америчку компанија дувана (American Tobacco Company) – једног од највећих произвођача дувана на свету. Америчка компанија дувана урадила је бриљантан посао продавајући цигарете и друге дуванске производе мушкарцима, али веома траљав и неуспешан, када се радило о продаји њених производа другом делу америчке и светске популације – женама. И они су унајмили Едварда Бернеза и рекли му: „Ми ћемо те учинити веома богатим човеком уколико нам помогнеш да продајемо своје производе женама“. И, Бернез је урадио оно што је увек радио: размишљао је о психологији – због чега жене не пуше. И отишео је до психолога Еј-ЕЈ Брија, који је заправо био ученик његовог ујака Фројда како би открио психолошке основе на којима је ово одбијање почивало. Упитао га је: „Докторе Брил, реците нам, шта спречава данас жене да пуше?“ Брил му је рекао да жене сматрају цигарете типично мушким производом и да симболизују пенис. Била је то нека врста табуа веома јаког код жена. Бернез је сматрао да је то објашњење апсолутно бриљантно. И шта је урадио? Убедио је, делујући иза сцене, неке од најелегантнијих и најбогатијих жена у Америци да у недељу, на Ускрс 1929, марширају, борећи се за женска права, на најпроминетнијем месту у Њујорку – на Петој Авенији и да током параде у једном тренутку изваде своје цигарете и упале их као симбичне “Бакље слободе”. Наравно, Бернез је иза сцене организовао присуство новинара свих највећих новина из Америке и света који су то снимили својим фото апаратима. Тако су цигарете постале део покрета ослобођења жена: конструисане као грађанска дужност и слобода. И новине из целог света освануле су са фотографијама на насловним странама које су приказивале веома елегантне даме како држе своје „бакље слободе“. Цигарете су постале симбол борбе за ослобођење жена. Бернез је учинио да жене усвоје веома нездраву навику – пушења, како би себи и својим клијентима обезбедио да зараде велики новац.
Елегантне, богате даме које су парадирале петом авенијом никада нису сазнале да је позив на овај марш дошао од Едварда Бернеза и индиректно од компаније за продају дувана. Бернезова секретарица је слала позиве убедивши их да се ради о кампањи борбе за права жена и њихово ослобођење.

За време Првог светског рата, Бернез је служио у америчком Комитету за јавно информисање (CPI) – који је представљао широки апарат америчке пропаганде, мобилисан 1917, да би паковао, рекламирао и продавао рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију (Make the World Safe for Democracy). ЦПИ је поставио модел по коме ће пропагандне стратегије за вођење ратова, све до данашњих бити примењиване.

* Едвард Бернез је својим пројектима омогућио чврсто повезивање психологије са идеолошким, корпоративним и политичким интересима „елите“. По монструозности се издваја његов раду за компанију Јунајтид Фрут.

Бернез је био унајмљен од Јунајтид Фрут компаније, на исти начин на који је био унајмљен од стране Америчке компаније дувана: како би им помогао да продају своје продукте који су у овом случају биле – банане и остало воће које су узгајали у Латинској Америци где су користили поља која су тамо купили веома јефтино, и заправо доминирајући у земљама у којима су поседовали плантаже. Израз: „банана република“ има управо то порекло, што је значило да Американци који поседују плантаже банана и другог воћа у тим земљама, заправо тим земљама владају. Проблем је био у томе што је, када је социјалиста и реформиста Јакобо Арбенз Гузман постао председник Гватемале 1951.године, компанија Јунајтид Фрут била незадовољна, нарочито након што је нова влада дала неке од компанијиних некоришћених плантажа банана сељацима. Гузманова влада је била демократски изабрана на регуларно одржаним изборима и желела је да нешто уради за своје људе: да им обезбеди више квалитетне земље од које би могли живети а да мање земље буде у поседу страних компанија попут Јунајтид Фрут компаније. Компанија је била веома забринута због тога и рекли су Бернезу: „Ова влада ће дати свом народу довољно земље и ми ћемо изгубити своју банана републику“. Бернез се подухватио посла. Нипошто није желео да било чиме покаже да је компанија Јунајтид Фрут незадовољна могућношћу да остане без неких од својих плантажа – већ је направио огромну кампању која је требало да покаже да Латинска Америка губи своју демократију. И он је цео случај представио као претњу националним интересима САД на њеним јужним границама уколико левичарска влада остане у Гватемали. И, Бернез је радио на исти начин: није никада откривао праве мотиве свог деловања: у овом случају страх компаније да ће остати без својих милијарди долара профита, већ је поставио питање демократије, комунизма, и претње Америци, која заправо никада није постојала.

Алармирајући нову комунистичку револуцију, Еди Бернез успео је да убеди америчку публику, штампу али и ЦИА о надолазећем проблему. За ове потребе Бернез је формирао Middle America Information Bureau, медијску агенцију која је бомбардовала медије „информацијама и доказима“ о комунизму у Гватемали и Арбензовим везама са Москвом, а организовао је и специјалан лет за Гватемалу за утицајне америчке новинаре који су веома мало знали о ситуацији у овој земљи, тако да је одабраним гватемалским политичарима са којима су се састали по програму који је Бернез осмислио, било лако да их убеде у комунистичку претњу. При слетању у Гватемалу дочекале су их масовне демонстрације против САД, које је иза сцене режирао Бернез. Тако су чланци почели да се појављују у Њујорк Тајмсу, Хералд, Атлантик, Тајму, Њусвику и другим публикацијама у којима се расправљало о надолазећој опасности и утицају комуниста из Гватемале. Занимљиво је да су и новине либералне оријентације какав је био часопис Нејшн населе на ову причу, што је изузетно задовољило Бернеза који је сматрао да је победа над либералима од највеће важности. У исто време, Америчкој лиги послато је 300 000 копија брошуре под називом Комунизам у Гватемали – 22 чињенице.

Ови напори директно су водили бруталној војној интервенцији: Три године касније, ЦИА је разорила Гузманову владу повративши компанији Јунајтид Фрут њихову омиљену банану – Гватемалу.

Трагичне последице (деценије тираније у Гватемали под којом су стотине хиљада Маја индијанаца излагане расејању, тортури и смрти) нису забринуле ни Бернеза ни United Frуit Co, која му је за овај посао дала тада огромну суму од 100000 долара годишње. Бернезова документација јасно покузује да су САД биле уочиле да је Латинска Америка зрела за економску експлоатацију и политичку манипулацију – као и да је пропагандни рат који је он организовао поставио образац за будуће интервенције на Куби и у Вијетнаму.

То је био преломни тренутак у историји: онај који је показао природу спреге политичке моћи и корпорацијских интереса са ПР индустријом и медијима, која је отворила могућност да се делује иза сцене манипулишући јавним мњењем. Бернез је био пионир индустријских техника којима се ова невидљивост постиже. Он је био креатор разлога због којег је академик из ове области, Скот Катлип односе са јавношћу назвао “невидљивом моћи.”

Преовлађујуће мишљење у САД, да демократија није угрожена уколико неколико корпорација има контролу над информативним системом, и да је, штавише то сама суштина демократије, освојено је деловањем паблик-рилејшна и водеће личности у том домену, Едварда Бернеза који је у Аналима Америчке Академије политичких и друштвених студија, објаснио да је „сама суштина демократског процеса – „слобода да се убеди и предложи“ – метод који је Бернез назвао „инжињеринг пристанка“.

* У својој књизи „Отац СПИН-а“, кажете да је Бернез био посебно задовољан тиме што су и новине либералне оријентације какав је био часопис Нејшн населе на ову причу.

Да био је. Он је савршено умео да користи штампу. Тачно је знао како функционишу и шта је новинарима потребно да ураде како би себи обезбедили насловну страну и шта је потребно новинама и телевизији како би продали своје производе. Он је знао како да спинује новинаре да би успео да пласира вести које су он и његови клијенти желели да буду пласиране и то на начин који је осмишљавао Бернез. И он је успео да убеди и левичарске новинаре да поверују у наводну претњу САД од стране демократски изабране владе у Гватемали, која није уопште постојала.

* Опишите нам, молим вас, свој сусрет са Едвардом Бернезом.

На несрећу нисам га упознао пре него што је напунио 102 године а живео је после тога још годину дана. У то време радио сам на изванредном програму на универзитету Харвард. Моја професорка креативног писања на том програму била је Ен Бернез, списатељица, ћерка Едварда Бернеза. Ен Бернез и њен супруг Џастин Каплан, бриљантни биограф који је добио Пулицерову награду, убедили су ме да би Едвард Бернез био фасцинантна прича и они су ме са њим упознали али то се није догодило све док није био веома стар. Био је то заиста невероватан сусрет. Он је имао 102 године. Здравље му је убрзано попуштало, мозак му је попуштао. Али, ипак се прибрао за тај поподневни састанак, сишао је беспрекорно одевен у оделу, и причао ми је причу за причом о својим кампањама које су се одигравале пре осамдесет година, причао је изванредно о сваком запањујућем детаљу, како је то увек чинио, његове очи су сијале, и заиста је тог поднева био онај стари отац ПР техника. Био је то велики дан. Бернез је умро годину дана после тога и ја сам имао срећу што сам га упознао и тај дан ме је убедио да морам да напишем биографију о овом човеку. Било је довољно искричавости у њему које су ме суштински инспирисале.

У својој књизи Пропаганда, Бернез је изложио свој програм деловања из сенке у чијој је основи идеја да је „Свесна манипулација навикама и мишљењем маса важан елеменат демократског друштва. Они који манипулишу овим невидљивим механизмима конституишу невидљиву владу која је права покретачка снага ове земље“.

* Ваша књига је снажно одјекнула у читавом свету, шокираном интелигенцијом зла коју је поседовао Бернез.

Мислим да је наша улога да научимо и применимо лекције из историје како би схватили свет у коме живимо данас. Мислим да је једна од изванредних ствари које је Бернез урадио та што је оставио све папире и документе, све личне папире и папире компанија који показују шта је радио и како је радио и тако нам је у извесном смислу дао кључ да разрешимо одређене мистерије и мислим да је моја књига барем мало помогла да се оне реше. Ипак, Ед Бернез је тај који је оставио све податке који нам у томе итекако помажу. Уверен сам да данас нико не би иза себе оставио оставио информације о методама манипулација које је извео, на начин на који је то Едвард Бернез урадио.

* Како је изгледао ваш рад на истраживању материјала које је Бернез завештао Конгресној библиотеци у Вашингтону.

Било је заправо неколико хиљада докумената у 800 кутија и ја сам први који је те материјале прегледао. Били су потребни месеци рада како бих проучио ту бриљантну архиву инсајдерске приче о корпоративној Америци, интернационализму и свему ономе што је обликовало свет у коме данас живимо. Документација Едварда Бернеза је постала доступна јавности баш када сам започео рад на књизи о њему. Бернез је завештао своју документацију Конгресној библиотеци када је имао 75 година са обавезом да је не дају на увид јавности до његове смрти. И службеници са тада мислили да је до тога остало неколико месеци и знајући да се ради о изванредно значајној личности, прионули су на посао. Изненадио их је – живео је још 28 година. Умро је баш када сам ја започео рад на својој књизи о њему и тако су ми сви подаци били доступни. Било је то несрећно време за њега и савршено време за мене.

Разговарала Биљана Ђоровић

Биљана Ђоровић

ИЗВОР: ПЕЧАТ

————-

16.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.