АКТУЕЛНО

Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (1) – Монструозни злочини


Неопходност за истраживањем истине о злочинима почињеним над Србима, посебно је значајна када се има у виду да Хрватска, како би оправдала своје злочине, подноси тужбу међународним институцијама приписујући Србима и Србији непостојеће геноцидне радње. А Срби су не само у верско-грађанском рату деведесетих година, већ током свих ратова вођених у прошлом веку, били жртве разних силника који су кидисали на њене просторе. Приписујући Србима геноцидност, хрватско руководство, чији су најизразитији представници били Фрањо Туђман, Стипе Месић, Јосип Бољковац, Иво Санадер, Јадранка Косор и други јастребови из њихових редова, имају поред осталог за циљ да прикрију очигледне и историјски неопозиве чињенице о злочинима званичне Хрватске не само током сукоба у последњој деценији протеклог века, већ и о историјској мржњи и доказаним злочинима почињеним над Србима у два светска рата.

У Првом и Другом светском рату, ниједан народ у Европи, а и у осталим деловима света, није био толико изложен зверским злочинствима које су хрватске војне формације, борећи се у саставу аустроугарске и војске фашистичке Немачке, починиле над српским цивилним становништвом. Србија је наивно, и на своју штету, понајвише захваљујући својим краљевским суверенима, послератним политичарима, и петооктобарским властодршцима, олако прелазила преко погрома којима је био изложен њен народ током одбрамбених и ослободилачких ратова које је водила против разних завојевача. А у тим завојевачким војним формацијама које су током 20. века долазиле са запада, редовно су се налазили према Србима злочиначки индоктрирани хрватски политичари.

Мноштво сведочанстава о томе оставила су оба светска рата, као и сукоби новијег датума који су резултирали геноцидним акцијама „Бљесак“, „Олуја“, „Медачки џеп“… Но, кренимо редом.

Монструозни злочини

Када је 1914. године Аустроугарска кренула у рат против Србије, колоне злочиначке војске прешле су преко Дрине и Саве, уверене да ће за само неколико дана бацити Србију на колена. Ту војску су, познато је, највећим делом чинили Хрвати који су, после пораза на Церу, повлачећи се према Дрини и Колубари, починили нечувена зверства над мирним цивилним становништвом у селима и варошицама Мачве и Подриња. А то цивилно становништво представљали су старци, жене и деца. Народ на тим просторима, више него десеткован, био је жртва људи који су на најмонструозније начине припремани за одиозан однос према свему што што је српско. Мада хрватски политичари то деценијама демантују, те њихове демантије неопозиво демантује загребачка штампа која је просто хушкала своје људе – припаднике аустроугарске војске, да немилосрдно тамане Србе. Ево неколико конкретних примера.

Непосредно после атентата у Сарајеву над принцом Фердинандом и његовом супругом Софијом, у хрватском „тиску“ не престају изливи мржње према Србима, што се посебно изражавало у текстовима листова „Хрватска“ и „Хрватски дневник“. Тако, на пример, лист „Хрватска“ у броју 794 од 29. јуна 1914. године, пише поред осталог: „И у нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ“. Исти лист, у истом броју, доноси и следеће: „Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га ветар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв… Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда када им сатареш главу…“ Сличним садржајима обраћа се хрватском пуку и „Хрватски дневник“ у броју 146 у коме поред осталог стоји и следеће: „Кад год се буде спомињало јединство Срба и Хрвата, сваком ће Хрвату засјати пред очима лик надвојводе Фрање Фердинанда што су га убили Срби. Оба злочина су починили фанатични Срби, синови оног клетог племена које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући да ће тиме застрашити хрватски народ…“

Побијена српска породица у Херцеговини на кућном прагу од стране Усташа

С тим и таквим порукама кренули су на Србију 1914. године хрватски корпуси, дивизије и пукови. О томе како су се те исте године провели на Церу, Дрини и Колубари, веома је добро познато. Деценијама су, међутим, у име „братства и јединства“, прећуткиване све страхоте кроз које је пролазило становништво оних места кроз које су пролазили хрватски делови аустроугарске војске. О томе постоји велики број докумената из домаћих и страних извора, којима се никако не може да порекне аутентичност. Поред бројних изјава становништва које је било изложено нечувеним пљачкама, паљевинама и масакрима, говори велики број војних извештаја који неопозво потврђују постојање многих злочина.

Генерал Павле Јуришић Штурм је први обавестио Врховну команду и светску јавност о зверствима војске која је кренула у поход против Србије. Другог дана рата, наиме, у Оперативном извештају број 403 од 13. августа 1914. године, извештава поред осталог о стању у Шапцу: „Све се патроле слажу у томе да је саобраћај преко Саве помоћу чамаца врло жив. Држи се да преносе пљачку на њихову обалу. Неке су куће запалили. Жене и децу терају из вароши, не дајући им да било шта од ствари пренесу. Из Лознице јављају да непријатељ пали села“. Недељу дана касније, 21. августа, Команда треће армије јавла из Осечине: „ 1. Аустриска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Код механе Кривајица налази се једна група од 19 особа (људи, жена и деце) повезани једно за друге конопцем и потом поклани и ужасно унакажени… Свуда по селима налазе се групе побијених и унакажених, већином деце и жена; 2. Поред већ нађених осакаћених лешева, нађена је још једна група од 12 особа везаних, побијених и унакажених жена и деце“.

Сутрадан, 22. августа, командант Треће армије извештава о зверствима 13. загребачког корпуса и 42. домобранске дивизије: „ … На целом путу (Крупањ – Зворник) којим је маршовала Моравска дивизија ИИ позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила. Деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали и и зверски унакажене остављали…“

Када је о почињеним зверствима над недужним становништвом реч, посебно су драгоцена, и стравична истовремено, сведочанства Швајцарца др Арчибалда Рајса, криминолога, који је на лицу места, у Подрињу и Мачви, прикупљао податке о злочинима аустроугарске војске на том простору, састављене углавном од припадника хрватске националности. Поред личног увида и разговора са преживелим становништвом, обавио је и велики број разговора са заробљеним аустроугарским војницима, међу којома је, како тврди, највише било Хрвата. Др Арчибалд Рајс је поред злочинстава почињених над цивилним становништвом, сакупио и много података о поступцима са српским војницима који су допали у заробљеништво својих непријатеља.

О стравичним догађајима по којима ће бити упамћена прва ратна година у Србији, др Арчибалд Рајс у књизи „Шта сам видео и преживео у великим данима“, наводи да је аустроугарско ратовање у јесен 1914. године „по зверствима које су починили њени припадници, ударило свој печат целом рату…“
У низу аутентичних података, уз навођење места, времена, имена и формацијских назива јединица, др Рајс пише и следеће: „Биланс рада Аустро-Мађара до 25. септембра је овај: у Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2.500 кућа; 1.500 грађана погинуло или било одведено од непријатеља; 537 породица нестало је… У Мачванском срезу 457 кућа разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена од којих је много побијено успут. У Азбуковачком срезу 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе одведене. У Јадранском срезу 741 кућа разорена, 1738 породица у беди и много искасапљених особа. Лешница – и ту су се збили грозни призори за које поштен човек једва може да поверује да су истинити. Када су довели 109 прњаворских становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно са ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници опалили један плотун. Цела група се скотрљала у раку. Извесно је да сви нису били смртно погођени. Они су живи сахрањени…“

На крају књиге, крцате подацима о хрватским злочинима над српским народом, уместо било каквог коментара др Арчибалд Рајс пише: „Ово је један мали преглед онога што су учиниле трупе оних који су себе прогласили за Културтрегере. Прелазећи данас, после 14 година, у мислима све што сам видео и чуо у Шапцу и даље, и ја се питам: да ли су кривци испаштали? Зар нема оних који су били џелати српског народа и који, заштићени местом рођења, уживају данас сва права и слободе као сународници овог истог народа који су хтели да униште са невиђеном свирепошћу“.

Злочинима почињеним над Србима у Првом светском рату, не завршавају це, нажалост, њихова страдања и патње у двадесетом веку. Двадесет година касније, наиме, на помолу је био Други светски рат који је наговештавао нови злочиначки пир Хрвата над Србима. Почев од 1941. године, стварањем Независне Државе Хрватске, уследили су још стравичнији злочини.

Огњем и мачем на српство

Једва да су протекла три дана од мучког, без објаве рата, напада фашистичке Немачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, у Хрватској је проглашена новостворена фашистичка творевина Независна Држава Хрватска (НДХ). У еуфоричном расположењу Хрвати су клицали новој држави наглашавајући да је тиме „остварен тисућлетњи сан о стварању властите државе“, уз истицање да је тиме Хрватска ослобођена од „великосрпске хегемоније“. Тај дан – 10 април 1941. године, слављен је у Хрватској као највећи национални празник. А улазак немачке војске у Загреб представљао је један од највеличанственијих дана у “тисућљетној хисторији Хрватске”. Никоме дотле Загреб није толико клицао и изражавао изливе одушевљења као према немачкој солдатески која је кренула у освајање света.

Два дана пре него што је Југославија 17. априла потписала капитулацију, у Загребу се обрео поглавник Анте Павелић који је одмах издао наредбу о именовању прве хрватске државне владе у коју су ушли по злу запамћени србофоби. Поред осталих, чланови те владе били су Славко Кватерник коме је намењена дужност заменика поглавника и, истовремено, звање главнокомандујућег оружаних снага НДХ. Андрија Артуковић је добио ресор унутрашњих послова, а одговарајуће место добио је и Миле Будак – организатор погрома над Србима, Јеврејима и Ромима. Као и многи Хрвати, новостворену државу међу првима је признао Алојзије Степинац. Под покровитељством свог моћног савезника фашистичке Немачке, НДХ је могла да крене у одстрел Срба. И кренула је.

Прогањани као дивље звери, Срби су, само зато што су Срби, пунили јаме у које су их и мртве и живе бацале острашћене усташе. Много таквих јама остало је до данашњи дана неистражено, мада се зна и где је, и колико је Срба, ни кривих ни дужних, окончало животе у њима. Једна од најпознатијих јама – Јадовно на Велебиту, „прогутала“ је више десетина хиљада Срба. Све је почело 10. априла, истог дана када је обнарадовано стварање НДХ. Тог дана, наиме, усташе преузимају власт у Лици и хапсе Србе у Госпићу, Смиљану, Медаку, Дивоселу, Грачацу… У Теслином Смиљану је побијено и поклано 650 Срба од којих су многи живи спаљени у својим кућама. У Дивоселу је лишено живота 700, Медаку 1000, а у Грачацу 500 људи, жена и деце. На удару су најпре били свештеници, учитељи и други виђенији Срби, а после њих и сви остали који би им пали у руке. У Личком Петровом Селу, на пример, убијено је 900 особа српске националности, а у Врховинама и Оточцу и данас постоје неиспитане масовне гробнице у којима је покопана српска нејач, побијена од усташких погромника.

Талас насиља брзо се ширио и у осталим деловима НДХ, а на удару су, по правилу, били Срби, Јевреји и Роми, који су свакодневно смештани у претесне усташке казамате. У Босни, на пример, у троуглу Бихаћ – Босанска Крупа – Цазин, убијено је августа 1941. године више од 20.000 српских цивила оба пола и свих узраста – од новорођенчади до старих у поодмаклим годинама.

Масакри и затирања Срба настављени су те и наредних година у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини – практично на целој територији Ендехазије. Све је то било „покривено“ званичним законским одредбама. Усташка влада је, у ствари, донела низ аката путем којих се озакоњују геноцидне акције над Србима, Јеврејима и Ромима. Разним одлукама, одредбама, наредбама, упутствима и другим актима са снагом закона, практично су озакоњени бројни злочини и геноциди широких размера. Поред осталих, донете су законске одредбе о сакупљању наведених националности у концентрационе логоре, обележавању Јевреја жутим, а Срба белим тракама око руке, затим уредбе о формирању преких и покретних судова, налози за хапшења и отпремања у концентрационе логоре… Донета је, такође, одредба по којој ће за једног убијеног усташу бити стрељано 10, за подофицира 20, а официра 50 заробљеника – антифашистичких бораца, односно чланова њихових породица.

„Фратри и усташе кољу“

У књизи под горњим насловом, аутора мр Лазара Лукајића, коју је 2005. године издао Фонд за истраживање геноцида из Београда, аутор је, позивајући се на валидну архивску грађу и изјаве бројних аутентичних сведока, описао усташка зверства од којих се сваком нормалном човеку диже коса на глави. У приказу књиге, који је написао проф. др Миливој Родић, стоји поред осталог, да „читалац који буде имао јаке нерве и менталну кураж да чита ову опсежну књигу, суочиће се на њеним странцама са монструозним призорима верске неподношљивости, нечовештва, мржње и зла, какве свет никада није видео…“

Пре издавања књиге, међутим, маја 2003. године, аутор Лукајић је, реагујући на најављену посету папе Павла II фрањевачком самостану Петрићевцу, упутио протестно писмо на више десетина адреса у земљи и свету. Међу адресантима су били: Ватикан, генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан, председник САД Џорџ Буш, Српска академија наука и уметности, Парламент Босне и Херцеговине, патријарх цркве и целе Русије Алексеј, патријарх српски Павле, патријарх васељенски Вартоломеј, Синод Српске православне цркве, медији… У образложењу свог неслагања са посетом папе месту где су фратри и усташе извршили нечувени покољ над дечацима и девојчицама, Лазар Лукајић пише:

„Посета Папе Павла Другог фрањевачком самостану Петрићевцу и беатификацији (проглашењу за свеца Ивана Мерца на том месту), запрепашћује и згражава поштене људе свих конфесија који знају за фратарски и усташки велики злочин на овом месту за време Другог светског рата. У своје и њихово име најоштрије негодујем и протестујем урби ет орби. Зашто?

Најмасовнији и најмонструознији једнодневни покољ невиних, мирних и лојалних људи, жена и деце у целој историји лудског друштва десио се 7. фебруара 1942. године управо у жупи Петрићевац. Тога дана до 14 часова усташе, које је предводио фратар самостана Петрићевца Томислав Филиповић, поклали су око 2.500 Срба у верски мешовитим селима Петрићевачке жупе Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, само зато што су били друге, православне вере…

Ја сам више од десет година скупљао грађу о том језивом историјском злочину и на основу ње написао књигу „Фратри и усташе кољу“, која још није објављена. Да је објављена, Папа вероватно не би дошао на место великог злочина. У њој сам навео имена 2.291 покланог православца са основним подацима за свакога од њих. Кључно је питање: зашто је баш у Петрићевачкој жупи извршен најмасовнији и најмонструознији покољ Срба у НДХ.

Независна држава Хрватска је била фашистичка усташка држава, која је 15. јуна 1941. године потписала у Венецији уговор о приступању Тројном пакту фашистичких земаља Немачке, Италије и Јапана и 14. децембра 1941. године објавила рат Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији. Она је извршила геноцид над Србима на својој територији. Поглавник Анте Павелић је планирао да Бања Лука буде престоница његове НДХ. Фрањевачки самостан Петрићевац пред Други светски рат и у току рата био је главни идеолошки центар усташтва на том подручју, а фратри из тог самостана били су иницијатори и организатори покоља Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама… Па зар је Петрићевац погодно место где папа треба да држи свету мису и проглашава католичке лаике за свеце?“

У оквиру вишегодишњих истраживања мр Лазар Лукајић прилаже званичне податке Заповједништва Усташке наџорне службе, извештаје представника немачке Врховне команде при усташкој влади, низ докумената и сведочења 48 сведока који су преживели покоље и спискове покланих и побијених. Врхунац дивљаштва, при томе, како пише Лукајић, а подаци о томе се налазе и у Архиву Државне комисија за утврђивање злочина окупатора, представља покољ шездесеторо школске деце које су фратри и усташе затекли у школи и „сјекли им главе пред оћима учитељице“. Ево како се, према истраживањима мр Лукајића, а и „Магнум кримену“ аутора Виктора Новака, збио тај, са становиштва здраве памети, ужасавајући и невероватан догађај.

Фратар из самостана Петрићевац Томислав (Вјекослав) Филиповић, који је предводио усташе у покољу, ушао је за време часа у учионицу са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Наредио је учитељици Добрили Мартиновић да изведе из клупе једно српско дете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је лепушкасту и уредну Радојку Гламочанин, кћерку угледног домаћина у Дракулићу Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој. Фратар је нежно прихватио дете, подигао га на катедру и онда почео полако натенане да га коље пред осталом децом, учитељицом и 12 усташа. У учионици је настала паника. Ужаснута деца су вриштала и скакала. Фратар се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и решити свих гријеха“.

После ових сулудих речи овај нечовек је наредио учитељици да сву српску децу доведе у двориште. То исто наредио је и учитељици Мари Туњић да и она из свог одељења српску децу изведе у двориште. Ту је извршен покољ деце незабележен дотле у историји човечанства. Као сведок на суђењу фра Филиповићу, учитељица Мара Туњић је поред осталог описала начин на који су овај „божји слуга“ и његове усташе поклали невину децу. „Фра Томислав Филиповић“, пише на крају мр Лазар Лукајић, „постављен је после покоља за управника логора Јасеновац, где је, због почињених злочина добио надимак Фра Сатана“.

фото архива: убијена србска деца у НДХ усташком логору

Јасеновац – фабрика смрти

О концентрационом логору у Јасеновцу се готово све зна, без обзира што неки поратни политичари, па и професионални историчари нажалост, покушавају да минимизирају број људи зверски уморених у њему. О злочинима почињеним у овој „Фабрици смрти“ написани су томови књига, на светло дана избила су бројна сведоћења преживелих логораша. Послератна истраживања која су обавили истакнути историчари и други научни радници, свеобухватно су јавности предочили на хиљаде усташких докумената који потврђују почињена злочинства над недужним цивилним становништвом. Војни историчар, пуковник Антун Милетић, као члан Војноисторијског института, истражио је, прикупио и обелоданио велики број докумената који сведоче не само о стању у логору, већ и о озакоњењу злочиначких и геноцидних поступака НДХ. Немогуће је, наравно, цитирати сва документа која садрже више хиљада страница, али и кроз навођење неколико њихових назива могуће је стећи слику о злочиначкој природи челника НДХ.

Једна од првих законских одредби након формирања НДХ, донета 26. јуна 1941. године, носи назив „Ванредна законска одредба и заповест поглавника усташке НДХ Анте Павелића о надлежмости преких судова и скупљању Јевреја у концентрационе логоре под ведрим небом“. Следи затим 5. јула исте године „Законска одредба поглавника усташке НДХ Анте Павелића о преким и покретним преким судовима“, којом се, поред осталог, запрећује предузимање мера против свих који „иду за тим да створе увјерење или расположење да се неки дио НДХ одцјепи од целине или као самостална држава, или да споји с којом другом државом, или да се промјени данашње државно уређење…“ Само три дана касније, 8. јула, доноси се „Налог равнатељству за јавни ред и сигурност усташке НДХ жупским редарственим равнатељствима о упућивању Срба и Јевреја у концентрациони логор“, као и велики број одлука, наредби и других докумената, путем којих је наређивано слање Срба, Јевреја и Рома у злогласну „Фабрику смрти“ у Јасеновцу. Таквим актима посебно је обиловала 1942. година кад је готово свакодневно на десетине хиљада Срба, углавном старих, жена и деце утамничено у Јасеновцу. Један од тих аката, од 16. априла, дословно носи назив: „Препис окружнице војсковође домобранства НДХ кога све треба упућивати у концентрациони логор Јасеновац“. У њему стоји поред осталог да „у српским селима, у свим домовима где нема мушкараца, све особе – жене, старце и дјецу одвести као таоце у концентрационе логоре“.

О малтретирању затвореника у Јасеновцу и условима живота сведочи и „Извештај Председништва Владе Краљевине Југославије у Лондону о стању у концентрационом логору Јасеновац“. У овом документу од 22. јула 1942. године, који је доставио председник Министарског савета и заступник Министарства војске, морнарице и ваздухопловства, стоји да „у логору у Јасеновцу усташе упућују све истакнутије Србе и Јевреје, а да се логор састоји од дрвених барака саграђених од неке старе грађе, кроз које пролази киша, а зими снег. У баракама прошле зиме није ложена ватра, због чега је много људи помрло од зиме.“
Храна је, како даље стоји у извештају, „више него страховита: првих 45 дана давали су заточеницима само по два кромпира и сто грама хлеба дневно…“ Наводи се, уз то, да је усташко особље логора терало затворенике да се у току ноћи ваљају у доњем вешу по снегу, а затим их одводили у хладне просторије где су ујутру проналажени мртви. О нељудском односу према логорашима, посебно сведочи податак да стражари, без икакве одговорности, могу да убију кога хоће, тако да је у деловима барака где је смештено по неколико десетина људи, освањавала само половина – остали су убијани без икаквог повода.

А ево и једног грозног цитата који одсликава животиње у људском облику. У наведеном извештају дословно стоји и следеће; „Једну девојку су дотерали са рукама везаним жицом, увели је у стражару, прво је тукли, а затим један по један силовали. Када су се сви изређали, натерали су осуђенике да је силују“. После овога нема смисла било шта наводити о „Фабрици смрти“.
Уместо било каквог закључка довољно је навести део извештаја који је после рата Југословенска комисија за утврђивање злочина, послала Војном суду у Нирнбергу: „Нема пера које би било у стању описати све страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца. То премашује сваку људску фантазију. Пакао, инквизиција, најужаснији терор какав никада у историји није постојао, крволоштво дивљих звери, избијање на површину најтамнијих и најогавнијих инстиката, какви се досад код људи нису појављивали – то је мало речено…“ Наведени цитат је, у ствари, извод из сведочења Младена Ивековића, једног од ретких људи који су преживели све страхоте Јасеновца.

О страхотама и жртвама којима је био изложен српски народ у НДХ говорили су после рата многи истакнути политичари, историчари и истраживачи усташких злочина. Симон Визентал, један од најкомпетентнијих истраживача, човек који је годинама тражио скровишта усташких и других фашистичких ратних злочинаца, у једном од бројних послератних интервјуа, рекао је поред осталог следеће: „Морам да признам, опседнут сам криминалним карактером НДХ. Чак су и Немци били згрожени злочинима који су се тамо дешавали“. Ваља ли уопште сумњати у речи Визентала, који је, поред тога, навео и изјаву Анте Павелића, непосредно по проглашењу НДХ, који је хистерично изјављивао да се у потпуности слаже са Адолфом Хитлером о „коначном решењу за Јевреје“, додајући да „оно што Хитлер планира за Јевреје, на исти начин треба применити на Србе у НДХ“.

 

Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији

————

ПОВЕЗАНО:

*Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (2) – Понављање историје

*Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (3) – Немилосрдни анђео и етничко чишћење Срба на Космету

———–

17.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА ПРОСЛАВЉЕЊЕ ДИНАРСКЕ ДИВИЗИЈЕ МОМЧИЛО Р ЂУЈИЋ ЈЕ РЕКАО ДА СА рватима НЕМА ЗБОРА ВЕЋ ПРЕКО НИШАНА СЕ МОРА ДВА ПУТА СУ НА ЖАЛОСТ СРБСКИ ВЛАДАРИ НАС СРБЕ УВАЛИЛИ У г СА рватима и словенцима НИКАДА ВИШЕ ЗАЈЕДНО СССС

    Свиђа ми се

  2. Наставиће се…хоће, да знате Радисаве Т.Ристићу, пуковниче у пензији. Наставиће се.
    Ко нам је крив тона те хорде нисмоодмах одговорили?
    Ко нам је крив што се наставља и данас.
    Господо или марво срби,имате ли имало храбрости да одговорите зликовцима. Онда и данас. Њих је мање. Али се увек јединствени у злочину.
    Са њима на вјека треба прекинути, да се неби наставило и да се срби неби светили. Ако крену – убијати без милости имитирати њих. Затворити очи, оббацити памет и мисао и…
    Нема нам друге.
    Приче о заједништву и дружењу су за власт, а народ увек плаћа и страда.
    Нека се друђе у Бриселу и другде, овде не може!

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.