АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Анђелко Кунарац: Само МОРАЛНА И ДУХОВНА ОБНОВА нас може спасити


Из резимеа: Овим радом покушава се скренути пажња на неопходност израде Програма духовне и моралне обнове друштва, без чега нема дугорочног и успешног развоја и опстанка српске нације и државе. Да би се лакше разумео и схватио значај духовне и моралне обнове српског друштва, неопходно је било указати на узрочно-последичне односе историјских догађаја из којих произилази потреба за једним таквим Програмом.

***

Духовна и морална обнова нације

Пише: Анђелко Кунарац
22.11.2017.

Најбољи и најуспешнији, а можда и једини, начин да се очува национални идентитет је национална држава. Одбраном националне државе исказује се љубав, коју називамо родољубље, односно патриотизам.

И ако Уједињене нације представљју  “глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и социјалне једнакости “, ратови се данас воде уз отворено или прећутно одобрење тих истих Уједињених нација, односно њених органа (Генералне скупштине, Савета безбедности, Економског и социјалног савета). Наиме, носиоци глобалног, наднационалног капитала и економских система иза којих стоје велике и моћне државе, остварују своје интересе тако што експлоатишу и поробљавају мање државе, газећи Повељу Уједињених нација.

Кад се залажу за унификацију вредносно-нормативног система, они то не чине због, како кажу, заштите основних људских права, већ да би уз помоћ слободног тумачења, како њима одговара, обезвредили националне вредносне идентитете и тако лакше савладали отпор националних држава. Да би ослабили одбрану националних држава, прибегавају планском разбијању аутентичих националних идентитета у више мањих и од њих зависних, изазивајући међуидентитетске сукобе и поделе. Тада моћни долазе као миротворци што бива прихватљиво за већ морално и духовно посрнули народ. Механизми државне, националне безбедности се разграђују, а уместо њих успостаља се ефикасна  “професионална “ администрација којом се  “уводи ред “ и нова правила поданичког понашања. То постаје истовремено прихватљиво, како за народ чији се национални идентитет распада, тако и за моћне државе иза којих стоје интереси крупног капитала и мултинационалних компанија. Рађа се нека чудна симбиоза поданика и освајача. Највећи отпор пружају им државе које имају најјаче утемељење у свом националном идентитету из кога црпe колективну снагу родољубља и борбе за слободу. То најбоље говори распад прве и друге Југославије.

Наиме, у стварању прве Југославије, односно Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, пресудну улогу имао је српски народ који је поднео надчовечанске жртве за победу савезника у Првом светском рату. Том победом српски народ је остварио вековну тежњу културног и националног уједињења у једну државу. У остваривању тог циља постојале су две могућности:

  • Стварање своје националне државе на једном релативно хомогеном простору који би обухватио око 70% територије Југославије, или
  • Стварање једне веће држааве коју ће поред српског народа, Србије и Црне Горе и осталих Срба из тадашње Аустро-Угарске, чинити и Хрвати и Словенци као конституитивни народи.

С обзиром да се српска политичка елита определила за другу могућност, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца која ће убрзо добити ново име Југославија. У ту нову државу српски народ је унео две своје државе, Србију и Црну Гору и суседне области које су се (свесне свог заједничког културног и националног српског идентитета) изјасниле за припајање Краљевини Србији: данашња Македонија (Јужна Србија), Срем, Банат, Бачка, Барања, део Славоније, Босна и Херцеговина и већи део Далмације.

Нажалост, у време стварања прве заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославије, није успостављено јасно разграничење српског и хрватског простора. По први пут у историји ствара се заједничка држава уједињених сродних јужнословенских народа, која је постала трн у оку поражених и реваншистичких остатака Аустро-Угарског и немачког царства, Италије у успону са аспирацијама на већи део Далмације, као и СССР-а који идеје комунизма жели да наметне и другима. И ако су разлози различити, интереси тих држава су се поклапали. Главна сметња у остваривању тих интереса било је уједињење српског и њему сродних националних идентитета у једну јаку југословенску државу. Да би непријатељи новостворене Југославије остварили своје реваншистичке и експанзионистичке циљеве, требало је већ у самом зачетку спречити зближавање сродних народа и подстаћи њихове и најмање културолошке и историјске разлике. Другим речима, требало је наћи савезнике унутар новостворене државе. Отуд није случајно да су се на заједничком задатку разбијања Југославије нашли на истој страни усташе, македонсака пробугарска организација ВМРО, балисти – Шиптари, црногорски зеленаши и комунисти тадашње Југославије. Зато су сви поменути непријатељи, унутрашњи и спољашњи имали исти план – разбити уједињено српско национално биће као окосницу очувања државе Југославије. На истом задатку са КПЈ нашли су се из идеолошких разлога и српски комунисти.

Растакање идентитета већинског националног бића српског народа било је најлакше постићи кроз промовисање нетрпељивости па све до мржње према српском идентитету коме су приписивани сви ружни епитети: унитаристи, заговорници великосрпске идеје, властодржци и поробљивачи других, експлоататори којима је демократија страна, примитивни и некултурни…  У остваривању тог циља нису се бирала средства. У периоду између два светска рата подстицани су сви облици протеста, побуне, тероризам, све до убиста краља Александра I  ујединитеља.

И ако је свудa у свету очување државе патриотски чин, у тадашњој Југославији то није било јер су, пре свега, несрпске заједнице, занемариле своје унутрашње разлике како би се објединиле око заједничког циља – рушења државе. Тако су предратни комунисти Хрвате сматрали прогресивним и цивилизованим, наспрам српских властодржаца и експлоататорске класе, са којима је индиректно поистовећиван целокупан српски народ. Тадашња комунистичка гласила су истицала да су хрватски и комунистички интереси исти. О томе је 1935. писао  “Пролетер “ гласило КПЈ. Од комуниста и Павелићеве партије се захтевало да се уједињено боре против српских и београдских властодржаца. Комунисти су директно хушкали  Хрвате и друге националне заједнице на изазивање грађанског рата како би срушили Краљевину Југославију као српску творевину. Српски комунисти са Косова борили су се да Косово постане део велике Албаније. На Четвртом конгресу КПЈ одржаном у Дрездену 1928. разбијање Југославије ушло је у партијски програм. Исто тако на V конгресу Коминтерне у Москви 1924, на предлог КПЈ прихваћено је да Краљевину Југославију треба разбити. Такав вид сарадње настављен је и у Другом светском рату када је Тито слао у Загреб своје изасланике, одане комунисте, ради договора о заједничкој борби усташа и партизана против Краљеве војске у отаџбини.

Темељи завршног чина разбијања српског културног и националног идентитета ударени су 29. новембра 1943. године на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. Наиме тада је између осталих донета и Одлука о изградњи Југославије на федеративном принципу који треба да обезбеди пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине, са правом на самоопредељење (с обзиром да су се припадници исламске вероисповести углавном изјашњавали као Срби мухамеданске вере, а убрзо и као неопредељени, одмах је по ослобођењу установљена федерација од шест република и пет народа). Тако је први послератни грб имао пет буктиња које су симболисале пет народа, без Муслимана. То је стајало и у читанкама за основну школу:  “Пет буктиња пламти, да причају свима, да у нашој земљи пет народа има … “. Од тада па до 1991. године (када се у ратним сукобима распала Југославија) све је текло по већ утврђеном плану –  трансформација Демократске федеративне Југославије (1943-1945) у ФНРЈ (од 1945-1963), а од 1963 у СФРЈ да би већ после Устава из 1974 постала више конфедерална него федерална.

Творци ове Титове политике искористили су прву историјску прилику и од 1991. године дефинитивно растурили Југославију. Успешно растурање Југославије изнутра на шест држава било је могуће само кроз разбијање српског националног идентитета, коме је у првој Југославији (Краљевини) припадало око 70% терититорије.

Да је на том, претежно етничком српском простору створена уједињена српска држава, као Уједињено српско краљевство (парламентарна монархија) или као Савезна Република српска (демократска, сачињена од више географко-економских области, а не комунистичка) онда би се лакше очувао државотворни српски национални идентитет као окосница за опстанак заједничке државе. У том случају тешко би успео удар на историјске чињенице, културу, традицију, духовне и моралне вредности српског народа. Уместо тога, током протеклих 100 година постојања Југославије, српски аутентични национални идентитет се разарао и у оквиру њега изграђивали њему супротстављени, отпаднички, нови, неаутентични, национални идентитети. Примењена су научна сазнања социјалне психологије по којима се од нововерника као отпадника постаје највећи мрзитељ свог дотадашњег аутентичног идентитета (погледати књигу Појединац у друштву од Дејвида Креча, Ричарда С. Крачфилда и Игертона Л. Балакиа, преведену на српски 1972). Онда не чуди што су највеће злочине над Србима вршили покатоличени Срби као новопроизведени Хрвати, или исламизирани Срби, који су се осећали ближим Турцима и свим другим муслиманима, a Македонци су 1992. истицали да им опасност прети само од северног суседа Србије (Срба), док су представници црногорске нације своју државност градили на антисрпству. Одрекли су се свих великана, па и Његоша, само зато што се као Србин залагао за уједињење свих Срба у једну државу. Отуд и није чудо што се постојећа власт у Црној Гори свих протеклих 25 година одржава на антисрпству.

Сви имају исту стратегију – на и најмањим разликама изграђивати свој антисрпски национални идентитет. На том путу најжешће и најнемилосрдније ударају на српски језик, српску православну цркву, српску културу, традицију, обичаје и све оно што се кроз вековни историјски развој издеференцирало као аутентично српско, српски национални идентитет. Слаба је утеха што су раније кроз историју, а и данас, многи од тих сународника, свесни својих српских корена и у жељи да остану то што јесу, пружали и још увек пружају отпор већинском делу политичких отпадника у својим етничким заједницама. После 900-годишњег постојања, на разне начине се оспорава српска православна црква на простору данашње Македоније и Хрватске. Још бруталнији су напади на српску православну цркву у Црној Гори. У Хрватској се приводи крају покатоличење преосталог српског живља, као прве фазе преласка у Хрвате.

У том расрбљавању, поред промовисања нових вероисповести, највише се одмакло у черечењу српског језика, јер је језик основа и најјаче духовно утемељење сваког националног идентитета. Тако су Хрвати 1850. године прихватили штокавицу –наречје српског језика,  чиме су не само сачували део тадашње књижевности писане на штокавици, већ и мимо очекивања остварили највећу могућу добит, тако што су:

  • српску штокавицу прогасили и својим језиком и
  • од тада, упротеклих 160 година успели да преко штокавице ијекавског изговора асимилују и велики део српске културе а преко ње изврше и асимилацију Срба на простору некадашње Аустро-Угарске.

На томе увелико раде и новопроизведене нације: Црногорци и Бошњаци/Босанци/Муслимани. Проблем Бошњака/Босанаца/Муслимана и Црногораца је што покушавају да направе своју стандардизацију искривљеног српског језика. Црногорци праве језик тако што српском језику од 30 гласова придодају два нова гласа, а Бошњаци/Босанци/Муслимани у Српски језик уводе углавном турцизме. У овој лакрдији међусобно се испомажу све три поменуте заједнице Хрвати, Црногорци и Бошњаци/ Босанци/ Муслимани. У томе им прећутно, а све чешће и јавно помаже део српске политичке елите, и то у континуитету од 1945. до данас. Српска интелигенција благо реагује, чувајући се етикета због одбране језичке истине, иако су последице по српски народ несагледиве:

  1. Преузимајући српски језик, макар и у искривљеном, неправилном облику, они ће временом преузети и део српског културног наслеђа;
  2. С обзиром да су се сви поменути узурпатори Српског језика определили за ијекавски изговор штокавског/српског језика, а како екавица све више код Срба потискује ијекавско нарјечје, то ће се и културно наслеђе Срба сводити на простор данашње Србије, на Београдски пашалук са Војводином,што је и био циљ Аустро-Угарске и Титове АВНОЈ-ске Југославије.
  3. Ако се Срби (по обичају са закашњењем), сете да то оспоре, биће оптужени од стране међународне заједнице као великосрпски националисти и шовинисти;

Поставља се питање – шта би било да се обрнуто дешавало?!

Основно и много важније питање је – зашто је могуће у толикој мери духовно и морално обезвредити српски национални идентитет раздробити га и пасивизирати?

Поједностављен одговор могао би гласити: после вишедеценијског, па и вековног, негативног деловања свих поменутих фактора, дошло је до духовног и моралног пада српског народа, губитка самопуздања, пристајање на снисходљивост, самопониже и дефетизам. Отуда није случајно што су за Србе постали прихватљиви најружнији епитети који му се приписују, како од стране других, тако и од самих Срба.

Намерно ћу узети један, на први поглед, безначајан пример у виду шаљиве изреке, којом се српски народ обележава најгорим, од кога треба сви да беже па и сами Срби. Та изрека гласи:  “Само да комшији цркне крава “. На први поглед безначајна изрека у виду пошалице, осликава пристајање на одредницу да смо најгори народ, иако то има везе са Србима колико и са свим другим народима. Да ли је ту реч први пут изрекао Србин из само/критичности, у жељи да му сународници буду што бољи, или је то злурадо изрекао он или неко други, сасвим је свеједно. Одговорност што се та и многе друге ружне изреке везује за српски народ имају пре свега средства информисања која се утркују да то цитирају или да просто подржавају оне који то јавно истичу, не толико да би утицали на отклањање слабости српског народа, већ да би га у моралном смислу омаловажили, а себе издигли изнад таквих Срба. То су они исти који са одушевљењем хвале све туђе а куде своје, опет са циљем да се допадну пре свега другима. Снисходљиво понашање, морално и духовно посрнуће.

Други пример односи се на прославе 29. новембра 1943. Какав је то апсурд да се баш Срби, односе са највећим пијететом према прослави 29. новембра и  “заслугама “ вољеног им Тита што је у Јајцу донета одлука о распарчавању српског етничког простора на коме су формиране нимало пријатељски настројене државе: Велика Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија?

Ни то није било довољно, већ су прихватили да се у оквиру Србије формирају и две покрајине, са тежњом да буду државе. Титови комунисти прихватили су највећим делом границе које је Србији наменила Аустро-Угарска монархија. С једне стране, све званичне политике Србије славе ослободилачку борбу српског народа против свих поробљивача у које спада и Аустро-Угарска монархија, а с друге стране прихватају и славе Тита и АВНОЈ-ске одлуке којима је српски етнички простор распарчан и ограничен углавном по плану Аустро-Угарске монархије. Све те новоформиране државе треба да прослављају 29. новембар и да им у сваком граду стоји Титов споменик. Oсим Србије. За Србију то треба да буде Дан жалости и највећег самоунижења. Словенци а пре свега Хрвати, поред 29. новембра, треба сваке године да славе и 1. децембар као Дан сећања и захвалности српским жртвама у Првом светском рату. Да није било 1. децембра 1918. не би било ни 29. Новембра, ни АВНОЈ-ских одлука о стварању Словеније и Велике Хрватске.

Када је реч о заједничкој СФРЈ, Срби се морају отрезнити од свих заблуда, ослободити се самопонижења и суочити се са погубним последицама произашлих из догађаја који су се дешавали у последњих 100 година. Поменућу само неке од тих догађаја:

  • Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије а да претходно нису одредили своје западне границе;
  • Убиство Краља Александра I – Ујединитеља;
  • Опрост као заборав и занемаривање свих злочина које су у Првом светском рату починили пре свега Хрвати, због чега су награђени;
  • Опрост као заборав и занемаривање злочина над Србима учињених од стране других народа са простора Југославије, који су са радошћу дочекали окупаторе, а онда кад су били свесни свог пораза, прикључили се НОБ-и српског народа који им је уступио свој етнички простор да формирају своје републике, а данас државе;
  • Прихватање одлука Другог заседања АВНОЈ-а и гајење сећања са највећим пијететом;
  • Федерализација Србије са две покрајине;
  • Накнадно територијално проширење покрајине Косова и Метохије на рачун централне Србије (Општина Лепосавић);
  • Нерасветљене ликвидације и смена са врха југословенске и српске власти најзначајнијих српских комунистичких лидера после њиховог отрежњења да су превише радили на штету сопственог народа;
  • Прихватање конфедеративног концепта СФРЈ после Устава из 1974.године;
  • Уместо да се нацрт Меморандума искористио за освешћење српског националног бића употребљен је за још веће националне поделе, духовни и морални пад;
  • Уместо да се искористе историјске околности из 1990.године па да се српски народ национално и духовно уједини и врати државотворној традицији и демократији са вишепартијским системом, наставило се са одржавањем свих “вредности “ комунистичке идеологије која је раздробила српско национално биће;
  • Равнодушно понашање и мирно прихватање, без јавног протеста грађана поводом свакодневног прогона па и убистава Срба у Хрватској, Косову и Метохији (жута кућа, убиство деце у Гораждевцу…, пресудама Хашког суда, дискриминацији СПЦ и прогону Срба у Црној Гори и Македонији и свих претходних одлука којим се понижава српски народ;
  • Да се престане више кукумакати за Титом као да је он за све нас остваривао врхунске резултате у науци, уметности, спорту, култури, у производним погонима, учио за нас у школама, факултетима, а ми мало радили и уживали, јер је Тито учио и радио за све нас;
  • Одбацити погубну стратегију показивања слабости, снисходљивости, преузимања кривице коју су начинили други према нама, чиме се потхрањује наставак непријатељског деловања према Србима, и гуши самопуздање и вера у сопствене снаге.

Та снисходљивост, малодушност и дефетизам толико се дубоко усадио у суштину српског националног бића проузроковавши његов духовни и морални пад, да му је то данас највећа опасност за опстанак. То је већи пораз од свих других пораза.

Уз повремене застоје, тај национални дефетизам у континуиту се одвија од 1945. године до данас. Ти уплакани и ожалошћени југословенски оријентисани Титоисти неће се одрећи те, за Србе погубне, политике све док не изумру следбеници те идеологије. Они ће се први побунити против истинске српске моралне и духовне обнове. Уместо ње, понудиће своју, титоистичку, југословенску, идеолошку, комунистичку обнову.

Кад је у питању слободарски дух и борба за одбрану националног идентитета они га вреднују само кроз призму југословенства. Када се позивају на НОБ-у, они је вешто преобликују и преформулишу према својој идеолошкој матрици, чиме запостављају, а у најмању руку крње суштину 1000-годишење слободарске традиције српског народа. Примера ради, за разлику од њих, у Русији се истиче херојска борба Црвене армије (комунистичке) али се истовремено на разне начине истиче и вековна улога Царске Русије и династије Романових у борби за очување целовитости Руске државе и руског националног бића. То води ка истинском помирењу руске нације и њеном уједињењу око свих историјских вредности, без дискриминације на идеолошкој основи.

Као што је комунистички интернационализам, механизмима свемоћне бирократије, уводио нови вредносни систем веровања једино у његову комунистичку идеологију, исто то чини либерални капиталистички глобализам механизмима крупног капитала, чија је једина вера мондијализам хомо економикуса. Прво подстакну све етничке и националне разлике, изазову хаос и сукобе како би обезвредили аутентичне етничке и националне вредности, да би се онда појавили као спасиоци од  “погубног деловања “ моралних и духовних вредности националних идентитета.

На делу је нова идеологија – такозвани мондијализам без духовних и моралних вредности и свести о етичности норме да се чини и живи у складу са добрим, са суштином људске, Богом дате, природе. Одувек је било и биће оних који ће у име Божијег пута све чинити супротно њему. Другим речима, човек ће пасти пред искушењима, сатана ће се представљати у Божијем лику.

„Јер ће многи доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многи ће поверовати…
… И изаће многи лажни пророци и превариће мног
е “.[1]

Истинска морална и духовна обнова српске, па и сваке друге нације, могућа је само ако се пође од суштине људске Богом дате природе, која се кроз конкретну друштвену заједницу реализује најпотпуније и у најбољем могућем облику. Све вредности и опште добро, као идеал чему треба тежити, налазе се у самом човеку. До тога се долази самоспознајом. Због тога опште друштвене циљеве и образовно-васпитне циљеве не треба тражити у неком иделно замишљеном и генерализованом лику човека, у прокламованим формулацијама мондијалиста, већ у самом човеку који је створен по лику Божијем: спознати га и освестити учинити га (само)свесним, открити, побудити и подстицати на оптимални и одговорни (само)развој.

Ако би ово био генерални приступ за све људе на свету и доследно се спроводио, лако би се дошло до заједничког и јединственог циља за све, до хармоничних односа у свету, уз пуно уважавање индивидуалног развоја и позитивних вредности социокултурног идентитета сваке друштвене заједнице, сваког народа. Кроз доследну примену, ти позитивни индивидуални циљеви појединаца који произилазе из Божије датости у човеку, природно би били уграђени у аутентични духовни живот (језик, традицију, науку, уметност, религију и морал) сваке конкретне друштвене, односно националне заједнице којој припада појединац. Исто тако, по истом принципу, ти појединачни циљеви би, преко тих позитивних циљева националних заједница или етничких група, били уграђени у најопштије циљеве људске заједнице. Ти најопштији циљеви не би били наднационални иако би по свом садржају и функцији носили та обележја. То би био хармоничан склад мноштва и богатства индивидуалних и аутентичних националних циљева свих заједница, од најуже до најшире заједнице -целог човечанства. Индивидуално, национално и опште не би били у противувречности.

Тај оптимизам произилази из људске Богом дате природе. Самоостварење на Божијем путу, искључује све неспоразуме, мржњу и сукобе. Љубав, сарадња, међусобно разумевање и толеранција су нормалне појаве, уграђене у принцип самоостварења Божијег у добром. Пут од индивидуалне, па преко националне различитости води до универзалног склада и хармоније света.

Пут, споља наметнут, који води у супротном смеру  – од универзалних,  преко националних, до индивидуалних циљева, производи данас већ познате негативне последице. Такво усмерење не признаје у потребној мери ни демократичност, ни толеранцију. Да би се одржао такав развојни пут ефикасне спољне контроле, нужно је увести средства и механизме  “демократије “ и  “толеранције “. Зато је либерални, глобалистичкичко-материјалистички, и у суштини атеистички, приступ остварења добра у човеку у суштини недемократски и нетолерантан, јер је неприродан. Зато су они најгласнији заговорници толеранције и демократије. Они и не покушавају да уклоне узрок (који је у њима без Бога), већ покушавају да санирају последице тог узрока. Кад се у основи једном наруши принцип демократије и толеранције, онда се у име те исте демократије и толеранције прибегава недемократским средствима и методама. Онда се „с правом” убија, ратује и прогони, све у име „оштег добра и опште правде “. Свој сатански лик скривају, пресвлачећи га у „хумане“ и „лепо“ срочене формулације. Све оно што је човек до данас вредно и добро створио, произашло је из самоостварења Божије датости у њему, а не из захтева тих „лепих” формулација, које су споља наметнуте.

Данас се из разних светских организација, друштава и удружења нуде непроверени циљеви и смернице, које треба да послуже као основа за успостављање неког вида јединственог друштвеног система на ширем – глобалном плану. Саме формулације фино су срочене и као такве највећим делом прихватљиве. Све то иде у корист мултинационалних компанија, великих наднационалних економских система иза којих стоје привредно, економски и војничко најмоћније државе, чији брзи економски развој не трпи националне границе других, мање моћних. Тада је на делу хомо економикус – човеков једнострани развој. Ствара се програмирани – роботизовани човек.

С обзиром на то да таква оријентација обећава бржи привредни развој, бржи долазак до материјалног благостања (што је често на уштрб духовних вредности, културе и цивилизацијских достигнућа), онда то на жалост постаје примамљив мамац за већ сужену свест већине – и за богате и за сиромашне, за моћне и за обесправљене.

„И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе“[2]

Духовне вредности по којима се човек и разликује од животиња постепено се топе, маргинализују и губе. То би био директан атак на Богом дату људску природу, покушај истеривања Бога из човека. Данас се, право на слободу и право на живот „брани” одузимањем права и на слободу и право на живот другима. Многи данас „у име Бога“ раде против Бога. У суштини из такве филозофије развоја друштва произашли су и расизам и шовинизам и сви облици нетолеранције. То су “неверујући“ људи. Они верују само у своје циљеве. Сва људска духовна и морална посрнућа која су се дешавала кроз историју у суштини су последица искључивости филозофије дијалектичког материјализма и рационализма и прихватања теорије еволуције о постанку света и човека. Из таквог тумачења, где морал нема непосредно Божије утемељење у људској природи, произашле су негативне последице по човека који је у свом досадашњем друштвено-историјском развоју прошао кроз бол, патњу, сукобе и ратове.

Ради појашњења, поменућемо само последње грађанске и међуетничке сукобе који су се десили на простору некадашње Југославије. Наиме, узалудне су биле све лепо срочене вредности, о братству и јединству, патриотизму, интернационализму и хуманизму, после вишедеценијског изгоњења Бога из човека. Лични и групни циљеви, изведени из марксистичко-комунистичке идеологије, властодршцима су дали  “оправдање “ за неограничену моћ где циљ оправдава свако стредство. У складу са тим, злоупотребљена је верска, национална, културно-историјска и свака друга различитост. Свесно су подриване аутентичне националне вредности и кроз векове успостављена верска осећања, на чијим су се рушевинама градиле (и даље се граде) нове супротстављене вештачке националне и верске заједнице и етничке групе, које своје упориште и заштиту проналазе у глобалним наднационалним организацијама.

Све те вредности и циљеви споља су наметнути. Успешно су спровођене онолико колико је држава својим инструментима контроле и присиле могла то да реализује. Када је држава изгубила атрибуте моћи, после 1990. године, све се срушило као кула од карата, а морал и све те лепо срочене вредности и споља наметнути циљеви пали су на најниже гране. Ништа није остало од оног „љуби ближњега свога као самог себе“[3]. Све оно што их је одликовало као заједничко или слично, произашло из истог корена и поднебља, не само да је обезвређено, већ је проглашено као непожељно и штетно, а и најмање различитости, често и споља наметнуте, постале су основне вредности за које се треба борити чак и до међусобног истребљења. Као да је, уместо „љуби ближњег свога … “, важило правило „мрзи и уништи ближњег свога “. Сва та несрећа успешно се брани демогошком толеранцијом по којој није оно што јесте, а јесте оно што није.

Иако се потиче од истог народа, са истим или заједничким коренима, вековима се говорило истим језиком, са мноштвом заједничких културних вредности, истог или сличног менталитета, све то постаје небитно у односу на пренаглашене безначајне разлике. Такав изопачен облик толеранције одвео је у мржњу према свему што је заједничко. На таквим основама системски су се градили и још увек се граде нови недоврешени вештачки идентитети. Најплодније тло за оснаживање новостварајућих идентитета јесу ратни сукоби, који се користе за продубљивање минималних разлика. Тада се радо улази у савез са онима са којима не постоји ништа заједничко у националном, језичком и културном менталитету.  Тада се Бог у човеку није опажао, из чега су произашли следећи ставови: Ако не постоји Бог, не постоји ни добро ни зло, то су само измишљене вредности за пригодне ситуације. Све је дозвољено чинити. Или, ако се у Творца веровало, он се није опажао као један за све. Припадници друге нације, вере или етничке групе, а посебно они са најмањим разликама, опажани су као непожељни други људи који потичу од неког другог, туђег Бога. После оваквог опредељења свако па и искрено инсисистирање на заједништву (толеранцији) осуђено је на неуспех. А само значење толеранције злоупотребљено је инсистирањем на малим, спорадичним разликама које циљано треба да доведу до сукоба и оснаживања неутемељених новостварајућих идентитета. У том случају сукоби су потребни као доказ непремостивих разлика. Тако се у оквиру вишевековног етичког утемељења о једној нацији, језику и вероисповести промовишу нове нације, језици и вере са „новим “ неутемељеним идентитетом. Овај вид дезинтеграције, кроз подстицање малих разлика у оквиру већих друштвених заједница, показао се јако ефикасан у остваривању мондијалистичке идеологије и глобалне интеграције. Заговорници новонасталих неутемељених заједница не теже духовној обнови своје заједнице и прихватању одговорности за духовну и моралну деградацију, већ своју одговорност преносе на глобалне, наднациналне интеграције тражећи у њима заштиту и нове вође.

Сасвим другачије последице могле су се очекивати да се у формулисању вредности и циљева пошло од људске, Богом дате природе, да је сваки човек једнако Божије дело, створен по Божијем обличју, рођењем једнако добар. У овом случају, демократија, толеранција, слобода, хуманизам, правда и све друге вредности, као и оне “љуби ближњег свога” се подразумевају. Та толеранција произилази из људске природе, њене унутрашње Божије датости. Тако изведени циљеви не воде у сукобе, већ у сарадњу и међусобно разумевање. За разлику од атеистичког прилаза и свих других споља наметнутих вредности и циљева, сада је на делу унутрашње опредељење, унутрашња мотивација, из које произилази самоконтрола као најбољи гарант за превазилажење свих историјских неспоразума.

Ако се настави тако даље, наставиће се и растакање српског националног идентитета, његов морални и духовни пад. Без духовне и моралне обнове нема нам изласка из укупне друштвене кризе, нема трајнијег успеха у привреди, економији, борби против криминала и корупције.

Да би се успело мора се плански, организовано радити на духовној и моралној обнови народа, на обнови и уједињењу српског националног идентитета у најширем значењу те речи. То се може постићи само ако се уради један свеобухватан национални Програм, нешто слично јеврејском Талмуду.

И ако то превазилази појединачне способности, и оних најпозванијих, усуђујем са да својим скромним могућностима скренем пажњу на следећа питања која би се, између осталих, у том Програму обрадила:

  1. Истаћи значење и садржај појма духовне и моралне обнове утемељене на људској Богом датој природи, начелно, а онда се осврнути на његову неопходност за српски народ. Посебан део посветити значају породице, нације и државе;
  2. Устројити по могућности што јаснији и конкретнији вредносно –нормативни систем;
  3. Кратак, али свеобухватан и јасан приказ историјског развоја српског народа. Поред званичне историје о насељавању Балканског полуострва и данашње Србије, понудити и друге изворе који говоре да су Срби много старији народ. У складу са тим уз званични календар истаћи и календар Милутина Миланковвића и најстарији Српски календар по коме Срби требају данас треба да славе 7525. а не 2017. годину. Указати на то да се данашњим преобликовањем историје млади нараштаји васпитавају у духу самопонижења с обзиром да неки наши историчари здушно прихватају оно што се јавно препоручује са Запада – такозвано “уравнотежење историје “ са нагласком на освајачке тежње Срба и демократска опредељења осталих народа на простору бивше Југославије.
  4. Дефинисати шири појам српске нације који се неће сводити на православну вероисповест. Обавезно указати појаву разграђивања, распарчавања српског националног идентитета. Шта је до тога довело и ко су његови протагонисти са свим негативним последицама по српско национално биће. У том циљу добронамерно позвати све оне којима је наметнут антисрпски национални идентитет да се врате свом аутентичном српском идентитету. Њима је потребна осмишљена званична подршка. То је најбољи вид помирења, толеранције и међусобног разумевања на здравим основама;
  5. Утврдити битне садржаје српске културе, српски културни идентитет у најширем значењу речи. Зашто је дошло до черупања српске културне баштине на чијим основама се изграђују нови антисрпски, неаутентични, национални идентитети? У складу са тим, посебно дефинисати српски језик са оба наречја, екавско и ијекавско. Програм треба да обради и историјски развој и стандардизацију српског језика, као и присвајање, тј. “крађу “ српског језика, чиме су створени услови за присвајање српских писаца, књижевних и уметничких дела од стране других. Из једног таквог Програма произашла би обавеза инсистирања на међународном плану да се не фалсификује српски језик кроз његово преименовање у нове језике неаутентичних националних идентитета. У пракси, кад су у питању разна упутства која се прилажу уз све производе, прехрамбене, лекове, техничку робу, обавезно би се уносила само одредница “српски језик “ за Србе, Црногорце и Муслимане/Бошњаке/ Босанце, стим што би речи које се изговарају са два наречја писале и једна и друга, у облику- млеко/млијеко. То не би био велики проблем јер тих речи је далеко мање него свих других. Истовремено би се та упутства по обиму троструко смањила јер би се изоставила друга два измишљена језика. Зашто се за стране туристе не би паралелно штампао Речник и Рјечник српског језика. Зашто се штампа књига Манастири Србије уместо Манастири српског народа или Културна баштина Србије уместо Културна баштина Срба, разврстана по територијалном принципу, без обзира у којим државама Срби данас живе?;
  6. Истаћи сва позната, велика достигнућа Срба у култури, науци, уметности и спорту како би се пробудила свест о вредностима српског народа и оснажило самопоуздање и вера у сопствене снаге и зауставио дефетизам и самопонижење. Без вере у сопствене снаге не могу се извојевати никакви велики резултати ни победе на било ком пољу. У складу са тим, прикупити и објавити кратке биографије свих знаменитих Срба без обзира како их данас политичари верски и национално одређују, где су живели и стварали и где сад живе и стварају, а који су задужили српски народ и човечанство. Обавезно би се снимио један историјски филм о историји српског народа. Он би био саставни и обавезни део програма образовања у школама. Из садржаја српске прошлости, пре свега средњег века могло би се снимити доста филмова који би били идеални за духовно и морално јачање српског националног бића. Због ограниченог простора поменућемо само део тематике о моралу и духовности која би се успешно могла пренети на филмове о Светом Сави, Светом Јовану Владимиру, Краљевићу Марку, Цару Душану, Мајки Југовића, Његошу, Марку Миљанову, Пупину, Тесли, Миланковићу, Краљу Петру I, и безброј других све до данашњих дана. Изузетну вредност имају епске песме које се певају уз гусле.
  7. Религија. Посебно нагласити да је велика грешка направљена што се српски национални идентитет свео на православне вернике. Покушати реафирмисати /понудити одрођеним Србима друге вероисповести да и они као и православни припадају истом националном идентитету, и да је то заједнички интерес, да се тако осећају и изјашњавају (уколико желе) јер би се тиме превазишле историјске поделе и сукоби. Лакше би се градило заједништво, слога, међусобно разумевање и уважавање. Не би било национално надређених и подређених јер би сви једнако користили/ “експлоатисали“ српски нацинални идентит;
  8. Прикупити сву традицију и обичаје код Срба, без обзира на верску различитост. У традицији српског народа пронаћи примере у којима су долазили до изражаја хуманизам, помоћ слабијима и немоћним. На државном нивоу: ктиторство/задужбинарство, школовање најбољих о трошку државе;
  9. Пронаћи све позитивне цитате и добронамерне критике угледних странаца о Србима, а наспрам њих све негативне изречене пре свега од политичара непријатељски настројених у одређеном историјском тренутку;
  10. Установити Дан српског помирења слично јеврејском –Јом Кипуру и подићи величанствено спомен обележје које би својом величином надмашило сва досадашња спомен обележја;
  11. Успоставити што тачнију евиденцију српског становништва, броја и насељене територије на простору Балканског полуострва, Европи и свету, без обзира на накнадно преименовану верску и националну припадност:
    • најранији период, са оквирним подацима о Србима, колико их је било и где су живели и како су се даље кретали. Поред до сада званичне историографије о пра постојбини и старости Срба, приказати и најновија истраживања која се не слажу са досадашњим,
    • посебно обратити пажњу на преднемањићки период,
    • период од раног до касног средњег века (становништво и насељена места),
    • период под Турском, Млетачком републиком и Аустро-Угарском (становништво и насељена места),
    • период од Пвог српског устанка до Првог светског рата (становништво и насељена места),
    • период од 1914-1918. и од 1918-1940; 1941-1945; 1946-1990.и од 1991- до данас, српско становништво на подручју прве и друге Југославије, (по републикама/државама) а српско становништво у Европи и осталом свету од 1918-1945. и од 1946-до данас,2016.),
    • успоставити и даље наставити са евиденцијом свих рођених Срба од оба родитеља српске националности и рођених у мешовитим браковима и како се наследници национално изјашњавају, све за период од 1918. па надаље.

Само морална и духовна обнова на признатим вредностима српског народа може нас спасити од погубне стратегије дефетизма, додворавања другима, прихватања самопонижења. Зашто се стално велича кнез Милош Обреновић на рачун Карађорђа? Они величају Милоша због главе Карађорђа, како би се на том чину Срби показали ко убице, вероломан и властољубљив народ, а истовремено да се на покољења не би преносила и учврстила непоколебљива воља и одлучност за одбрану отаџбине, части, достојанства и слободе свог народа. Или, безсрамни покушаји исмејавање косовског завета и мита о Небеској Србији, наспрам  “мудрог “ понашања Вука Бранковића и мирења са поразима. Није њима до Вука Бранковића (кога не треба осуђивати) већ до подхрањивања дефетизма и покорног духа на штету вере у победу и спремности на жртву за одбрану личне и колективне части и слободе. Баш на Косовском завету српски народ се морално и духовно уздигао и остварио своје највеће победе у ратовима, а у миру кроз своје стваралаштво.

Резиме:

Овим радом покушава се скренути пажња на неопходност израде Програма духовне и моралне обнове друштва без чега нема дугорочног и успешног развоја и опстанка српске нације и државе. Да би се лакше разумео и схватио значај духовне и моралне обнове српског друштва, неопходно је било указати на узрочно-последичне односе историјских догађаја из којих произилази потреба за једним таквим Програмом. У складу са тим размотрена су следећа питања:

  1. Шта је и на чему се темељи духовна и морална обнова појединца и заједнице;
  2. Дефинисање националног и укупног културног идентитета српске нације;
  3. Интереси и улога великих сила (пре свега глобалног капитала) у растакању аутентичног националног идентитета у више зависних неаутентичних, квази националних, међусобно супростављаних идентитета;
  4. Историјски след догађаја на унутрашњем, националном плану који су били у функцији остваривања интереса великих сила, а на штету српског друштва;
  5. Могући предлог садржаја Програма духовне и моралне обнове српске нације

____________________

Написано 1. децембра 2016. у спомен на 1. децембар 1918.
са минималним изменама од 22.11.2017.

22. новембар 2017.
Анђелко Кунарац

*Аутор је педагог и директор основне школе у пензији

___________

[1]Свето писмо, Јеванђеље по Матеју, 24.5 , и 7.15, Дјела апостолска 20.29-30

[2]Исто, Јеванђеље по Матеју, 24.11.

[3]Види: 2.Мојс. 20.17; 3.Мојс.19.18 и Јеванђеље по Матју, 22.39

2 replies »

  1. Отварати духовна обданишта и основне школе, дечије црквене хорове, све кроз песму и игру.
    Да ли је то тешко?
    Зашто црква не крене? Духовна просвета је њихов основни посао.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.