АКТУЕЛНО

Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (2) – Понављање историје


Неопходност за истраживањем истине о злочинима почињеним над Србима, посебно је значајна када се има у виду да Хрватска, како би оправдала своје злочине, подноси тужбу међународним институцијама приписујући Србима и Србији непостојеће геноцидне радње. А Срби су не само у верско-грађанском рату деведесетих година, већ током свих ратова вођених у прошлом веку, били жртве разних силника који су кидисали на њене просторе. 

 

ПОВЕЗАНО: 

*Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (1) – Монструозни злочини

*Радисав Т. РИСТИЋ: ВЕК ПОГРОМА НАД СРБИМА (3) – Немилосрдни анђео и етничко чишћење Срба на Космету

Жртве ОЛУЈЕ

Понављање историје

Више деценија протекло је од дана када је задат последњи ударац фашистичкој солдатески, а над Србијом се поново огласише ратне трубе. Глобалистичка инвазија која је попут вихора надирала са западних страна, наговештавала је још једну катаклизму, трећу по реду у 20. веку, која се надвијала над српским народом.

Уљуљкивани деценијама о неопходности братског суживота са Хрватима и другим народима, прихватише Срби да “братство и јединство чувају као зеницу ока свога”. Заборавише на затирања свега српског у Првом и Другом светском рату. Нигде се у уџбеницима историје не поменуше страдања Срба од хрватских и других злотвора у тим ратовима. За поратне нараштаје младих Срба, задојених вредностима које донесоше западни ветрови, српска ратна прошлост, слободарске традиције и родољубље, представљали су ретроградне глупости њихових очева, дедова и прадедова. Мало ко је, уз то, слутио да се Србима и Србији могу поновити прогони и десетковања каквим су били изложени у другој и петој деценији века који је остао за нама. На српску пропаст и несрећу исто то, само у далеко стравичнијем облику, поновило се и у последњој деценији двадесетог века.

Најгоре у свему је, при томе, што се за сва страдања која су претрпели у верско-грађанском рату, Срби оптужују као главни виновници. А оптужују их пред Међународним судом у Хагу, управо Хрвати – народ који је у оба светска рата, као и у овом последњем, поред доказаних злочина, на стотине хиљада Срба протерао са својих вековних огњишта.

Описивање свих злочина и геноцидних поступака према Србима на њиховим вековним етничким просторима у Славонији, Лици, Кордуну и Банији, захтева далеко више простора него што то може овај рад да пружи. Поменуће се стога само најкарактеристичнији примери као што су Миљевачки плато, Медачки џеп, “Бљесак” и “Олуја”, мада су, почев од 1991. године у многим местима Срби из дана у дан били изложени геноцидним акцијама.

Једна од првих злочиначких акција хрватске војске после преузимања Унпрофора улоге заштитиних снага у Републици Српској Крајини (РСК), збила се 21. јуна 1991. године на такозваном Миљевачком платоу. Не марећи много за присуство Унпрофораца, Хрвати су упали на Миљевачки плато и ту, без милости, убили 40, а заробили 17 српских милиционера. Тиме се, међутим, не завршава крвави пир Хрвата. Седамнаесторици заробљених милиционера наређено је да им се придруже у масакрирању својих побијених другова, а да их затим баце у једну од оближњих јама која је после злодела затрпана великом количином смећа. Два месеца касније, Унпрофор је омогућио вађење тела из јаме, како би родбина могла да преузме посмртне остатке. Тела су, међутим, била толико измасакрирана да патолози нису могли ниједно да саставе. Миљевачки плато је, најкраће речено, био један у низу монструозних хрватских злочина над Србима.

Медачки џеп је назив за подручје у захвату Дивосела, Читлука и Почитеља, недалеко од Госпића у Лици. У тим селима и засеоцима око њих, вековима битише српска популација на коју су и овог пута, као и у Другом светском рату, насрнуле хорде жељне српске крви. На ова подвелебитска насеља, мада су била под заштитом Уједињених нација (УН), насрнула је 21. јуна 1993. хрватска 9. гардијска бригада, с циљем да то подручје потпуно уништи и учини га ненастањивим. Био је то у правом смислу те речи геноцидни акт о коме постоји више сведочанстава, међу којима и доста оних која потичу од страних држављана. Сви они тврде да је све то: убиства око 90 људи, међу којима и 17 жена, порушене и попаљен куће, плански учињено, уз знање највиших војних руковдиоца хрватске војске. Заменик команданта заштитиних снага УН, канадски официр Џон Мец Квинс, на пример, изјавио је хашким истражитељима да је хрватски политички и војни врх знао за све то, односно да је то плански учињено.

Бивши припадник цивилне полиције УН Олаф Сандгрен наводи да је Хрватска у Медачком џепу “провела потпуно етничко чишћење”. Он је, иначе, после те акције о свему обавестио лично Гојка Сушака, министра одбране Хрватске, који је обећао да ће “цео случај истражити”. Наравно, то никада није учинио. Све што је „учинио“ свело се на доделу високих хрватских одликовања творцима и учесницима етничког чишћења у Медачком џепу.

Да су сва села на овом подручју опљачкана и рушењем и паљевинама сравњена са земљом, потврдио је и француски генерал Жан Кот, који је после обиласка овог подручја септембра исте године изјавио: “Нисам нашао знакове живота, ни људи ни животиња у неколико села кроз која сам прошао. Разарање је потпуно, систематско и намерно”.

Додајмо још и то, када је о Медачком џепу реч, да у Хашкој оптужници стоји, поред осталог, да су хрватски генерали Јанко Бобетко и Рахим Адеми морали знати да њихове потчињене јединице чине ратне злочине, али да нису предузели никакве мере да спрече таква злодела. Нису чак сматрали потребним да санкционишу учиниоце наведених недела, што потврђује чињеницу да је акција Медачки џеп испланирана на највишем нивоу хрватске војске и власти.
Епилог оптужби против Бобетка и Адемија је познат – први је у међувремену преминуо, док је Рахим Адеми, чије је суђење Трибунал препустио хрватском правосуђу, и поред непобитних доказа о командној одговорности, оглашен невиним. Његов потчињени Мирко Норац, командант 9. гардијске бригаде, осуђен је на само седам година затвора, а из затвора пуштен знатно пре истека тог времена. Србе је Хашки трибунал у међувремену осуђивао на дугогодишње и доживотне робије.

“Бљесак” и “Олуја”

После низа почињених злочина над српским становништвом, односно масовних ликвидација Срба у Марином Селу, Пакрачкој Пољани, Миљевачком платоу, Масленици, Медачком џепу и многим другим местима, уследила је 1. маја 1995. године геноцидна оружана акција “Бљесак”, а недуго затим, 4. августа, и “Олуја”. Јавности су, углавном, познати многи детаљи у вези са са овим с правом названим “удруженим злочинима”, због чега ће у најкраћим цртама бити наведени само неки подаци о српским страдањима на земљи њихових праотаца.

У оквиру “Бљеска” Хрватска је извршила агресију на српске етничке просторе у западној Славонији, који су у то време били под заштитом УН (сектор Запад). Заштитне снаге су се, међутим, повукле у тренутку наиласка хрватског експедиционог корпуса, а народ, који је требало да штите, оставиле на милост и немилост острашћених Хрвата. У тој акцији је, према подацима “Веритаса”, погинуло и нестало близу 400 Срба. Народ овог краја, коме је у сећању остао Јасеновац, масовно је напуштао своје домове и са завежљајима у рукама грабио пут Србије. На путу према мосту на реци Сави, међутим, на колоне избеглих људи, жена и деце, обрушиле су се авионске бомбе, пројектили маљутки из хеликоптера, артиљеријске гранате, митраљеска и снајперска зрна…

“Олуја”, односно удружени злочиначки подухват Хрвата и муслимана, уз подршку НАТО, представљала је класично етничко чишћење српског становништва са подручја северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније. И ово подручје је било под заштитом УН (сектори Југ и Север), што злочиначким снагама, које су бројале око 200.000 људи, није представљало никакву сметњу да огњем и мачем један део Срба масакрирају, а остале протерају из прадедовских домова. О броју протераних најбоље сведочи попис из 1991. године по коме је у Хрватској било 581.663 Срба и 106.041 Југословена (највећим делом српске националности). С тим у вези, председник Документационо-информативног центра „Веритас” Саво Штрбац каже: “Оно што Павелићу није пошло за руком за вријема НДХ, од 1941. до 1945, остварио је Туђман 1995. У томе му је помогла међународна заједница, али и Срби са простора претходне Југославије својим нејединством у најкритичнијим моментима своје историје… Туђманов режим је Србе, од конститутивног народа, свео на минорну, обесправљену, прогањану и уплашену мањину. Хрватска је држава у којој је највећи грех бити Србин. Хрватски етноцид над Србима је реализован, али не и окончан”.

Анатомија крајишког пораза

Многи политичари и историчари, а и обични људи, и данас се с правом питају како су се, и зашто су се, Крајишници, и поред респективне војне силе, готово преко ноћи срамно повукли пред хрватском солдатеском? Нико, нажалост, ни у Републици Српској ни у Србији, није знао, није хтео, или није имао смелости, да јавно одговори на то питање. Јер, независно од чињенице да је агресија на Републику Српску Крајину великодушно и недвосмислено подржана од САД и Немачке, све накнадне, јавности до данас недоступне, анализе указују да Книн и остали делови Крајине никако нису смели небрањено да се препусте милитантним Хрватима.

Република Српска Крајина није смела, у било којој стратегијској варијанти, да за непуна четири дана положи оружје пред геноцидном усташком солдатеском. Истини за вољу, с тим у вези, ваља рећи да је брзом слому Крајишника знатно допринело и непружање очекиване војне помоћи из Србије и Републике Српске. Али, то никако не може бити оправдање за срамно доживљен војнички пораз. У бројним коментарима се истицало, а чује се то и данас, да никада у вишевековној историји српска војска није тако нечасно и кукавички напустила бојно поље како је то учинила Војска Републике Српске Крајине. Јер срамније, да срамније не може бити, војник Крајине се повукао пред непријатељем. Није срамота, истицано је, бити поражен у једној или више битака, није срамота изгубити рат. Срамотан је, међутим, кукавичлук, испољена неспособност политичког и војног руководства, а у неким случајевима и издајство, због којих су Срби у Крајини изгубили државу.

Квалификације о кукавичлуку, неспособности и издаји оних који су донели и спровели одлуку да се Книн, односно Република Крајина, напусти без готово икаквог отпора, налазе упориште у више очигледних чињеница. Људски и, посебно, технички потенцијали Војске Републике Српске Крајине, нису били никако за потцењивање. Напротив, Крајишници су поседовали савремено пешадијско, артиљеријско, противоклопно, оклопно, ракетно и друго наоружање. Дуго су у току трогодишњег сукоба са Хрватима, били супериорнији и у броју борбених авиона и хеликоптера. Хрвати су имали предност у бројном стању војника која је износила 2,5:1 у њихову корист. Предност Срба је, међутим била што су били у позицији да бране територију, за разлику од Хрвата који би, да је било отпора, тешко приступачне терене морали уз велике губитке у људству да освајају и запоседају. Отпора, нажалост, није било.

Још су неповољнији услови по нападача били у погледу ангажовања оклопномеханизованих јединица на већем делу тла Републике Српске Крајине. Усмерена искључиво на тешко проходне комуникације, сва та силна техника била би прилично лак плен за браниоце који су располагали и пешадијским и артиљеријским и ракетним противоклопним наоружањем и системима. На терену, какви су прилази Книну, на пример, тенк и свако друго борбено возило могу се неутралисати флашом бензина, а посебно противтенковским минама, дејствима из тромблона, ручних реактивних бацача, противтенковских топова и ракета – средствима у којима Војска Републике Српске Крајине није оскудевала. Хрватски тенкови су, међутим, ушетали у Книн без иједне огреботине.

У очекиваном, никако изненадном нападу на Крајину, хрватска артиљерија и ракете масовно су се и немилосрдно обрушавале на српска села и градове. Тиме су на лицу места потврдили да су достојни наследници Независне Државе Хрватске чији је циљ био уништења свега са српским преџнаком. Нормално је, војнички логично и оправдано да се, ако постоје услови какви су постојали у Крајини, нападачу узврати истом мером. Срби су такве услове имали, али их, није јасно зашто, нису искористили. Баци ли макар и површан поглед на географску карту, и лаику ће бити јасно да су многа подручја у Хрватској могла бити изложена ватреним ударима артиљеријских и ракетних јединица Војске Републике Српске Крајине. Поред Загреба, потенцијални војни, привредни и комуникацијски циљеви била су шира подрућја Сплита, Трогира, Шибеника, Задра, Госпи
ћа, Карловца, Сиска, Славонског Брода, Винковаца, Осијека… Није тешко замислити на шта би личили војни циљеви захваћени дејством српске артиљерије и ракетних система и колико би Хрватску коштала „Олуја“. Еуфорично победничко расположење и распаламсавање освајачких апетита, били би, сасвим сигурно, далеко мање изражени међу хрватским пуком него што је то био случај после изостављања одговора равном мером.

Све војске света, од тренутка када су пронађена минско-експлозивна средства, масовно су их употребљавале увек када је то ратна логика налагала. Срби у Книну или нису знали, или нису имали времена да их примене. Како друкчије објаснити чињеницу да су Хрвати у свом геноцидно-пљачкашком походу без икаквих проблема, не наишавши ни на једну мину изненађења, ушли буквалну у сваку зграду у Книну, оробили куће, станове, продавнице, установе и касарне, а да, при томе, ниједан војник није добио ни посекотину на малом прсту.

Нападом на Банију, Кордун, Лику, и северну Далмацију, Хрвати су на том делу ангажовали гро живе силе и технике. Те се снаге, значи, нису у догледно време могле ангажовати на другим подручјима као што су Барања, источна Славонија и западни Срем. А управо на тим подручјима биле су стациониране респективне снаге Републике Српске Крајине.
Осетна војничка предност на тим просторима била је, очигледно, на страни Срба који су, објективно, могли да снажним контраударом славонско-барањског корпуса и других расположивих снага, овладају наведеним подручјима. Имајући у виду ширину фронта и однос снага на том простору, Срби би у првом налету, према оцени многих војних стручњака, остављајући у окружење Винковце и Осијек, могли релативно брзо да запоседну део територије под хрватском контролом, на линији: Доњи Михољац, Белишће, Ђаковачка греда, Врпоље, Славонски Шамац. Уместо тога, били смо сведоци мирнодопског деловања славонско-барањског корпуса, после чега су Хрвати и те просторе војнички ојачали.

 

Наставиће се…

Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији

———–

18.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s