Језик

Комнен Коља Сератлић: ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО


Комнен Коља Сератлић

Траг у времену без црног шешира
25.12.2017.

Месец децембар 2017. године остаће у сећању Црногораца, посебно Дукљана. Славље је било велико, кажу да је и нека суза потекла. Империја зла признала је црногорски језик.

Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, одобрио је захтев библиотеке за дефинисањем кода за црногорски језик. „Ознака за црногорски језик биће ЦНР, назив на енглеском „монтенегриан“, на француском „монтенегрин“, а у оригиналу „црногорски језик“.

Славило се у ЦГ кад је у Вашингтону признат „црногорски језик“

Комитет у Вашингтону не само да је признао постојање црногорског језика, већ је потврдио да „црногорски језик није варијанта српског језика како је то донедавно спочитавано“, изјавио је Богић Ракочевић, директор Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“. Додао је „да црногорски језик има лингвистичку препознатљивост“. Неко изјави: „Све за новог члана НАТО“.

У сведочaнствима која издају многе школе у Црној Гори, у рубрици језик пише: црногорско-хрватско-бошњачки. Овим признањем искључени су сви други језици. Српски језик је укинут за сва времена.

Пре годину дана срео сам у Београду пријатеља који је 1981. године напустио ове просторе и отиснуо се у иностранство. Рече: „Још чувам копију твог текста поводом књиге Шпира Кулишића“ о етногенези Црногораца. Замолио сам да га копира, јер текст нисам сачувао, односно оригинал су узела два висока црногорска руководиоца (један на савезном нивоу (В.Ж.) други на републичком нивоу (В.М.)), добро су ме искритиковали и забранили објављивање (уздржаћу се од било каквог поређења са овим временима, када су у питању масмедији).

Поводом овог „НАТО догађаја“ и славља, текст, који сам написао те 1981. године преносим скоро у целости (био је у латиници и у ијекавици):

„Из штампе је изашла књига извјесног Шпира Кулишића о етногенези Црногораца (такође, извесни Живковић у Приказу изјави „да је књига писана озбиљним и умјереним тоном“). Кажу да је Шпиро живио и радио у Србији. Након што је написао ту књигу, преселио се у Црну Гору.

Књига има стотинак страница. Основна јој је теза „да Црногорци не само да нису Срби, него да то никада нису ни били“. Да би се та теза што боље поткрепила, Шпиро доказује „да су Црногорци сродни са Илирима, Трачанима, Келтима, а нарочито са Албанцима“, да су обичаји у Црној Гори слични и с неким кавкаским народима“. У једну реч (подвукао сам тада), Црногорци су блиски свакоме, сродни са саваким, само не са Србима. Кад год је споменуо Србин, српски, српско, свуда стоји знак навода, чак и иза скраћенице тзв., где ообично и није потребно дуплирати „наводност“.

Поводом књиге појавили су се чланци у неколико црногорских нам часописа. Например у часопису „Стварање“ бр10 (аутор Ђуровић), часопису „Овдје“, аутор је славни Војислав Никчевић. Кажем славни, јер је још 1971. године (доба Маспока) у хрватском „ВУСУ“ написао следеће: „И Вукова концепција и закључци Бечког књижевног договор, нијесу се могли реализирати јер су били антиисторијски и антилингвистички. Из тих разлога Срби су крајем XIX вијека напустили ЦРНОГОРСКИ језик, који је Вук увео у српску књижевност“. Подвукао је и ово: „У околностима историјског објективног постојања Срба, Хрвата и Црногораца и народа Босне и Херцеговине, тзв. српскохрватски, односно хрватскосрпски књижевни језик уствари и не постоји“ (ово да не постоји српскохрватски и хрватскосрпски је тачно, постоји српски језик, прим. ККС).

Иако се лудило (и тада сам, као што то чиним и у овим временима, употребио реч – лудило) на културном плану наставља, односно већ дуже траје, за мене је ново и посебно забрињавајуће што му се придружио и Милија Коматина (за оне који никда нису чули за њега, важио је за једног од познатих комунистичких идеолога) својим тезама изложеним под насловом: „Изучавање и марксистичка валоризација црногорског културног наслеђа“. Биле су то тезе за расправу која је вођена у Секцији за науку, културу и образовање Марксистичког центра ЦК СКЦГ.

Тезе су објављене у часопису „Пракса“ бр 3, 1980. године. Пажњу ми је привукао део о језику. Цитирам две-три ствари: “Развијање и обогаћивање језика у том смислу, бар за догледно вријеме, никако не значи да се иде ка стварању неког новог, посебног језика, дакле другог и другачијег од оног којег имамо и који се стицајем историјских околности у нашем животу и у нашем Уставу назива српскохрватски“ (подвлачења су моја, написах тада).

Коментар би био овај: Када прође догледно време, онда ћемо ићи на стварање посебног језика. Историјске околности су тако интониране да им само недостаје епитет „несрећне“. Додао је: „Договори о језичким нормама, па чак и алузије у том смислу, не могу бити прихватљиви“. Дакле, нема ни договора ни алузија о договорима, иако у Црној Гори, по попису из 1971. године, живи око 40.000 Срба, 10.000 Хрвта и 70.000 муслимана. Тамо где нема норми, нема ни стандардног језика.

Затим Милија каже: „Што се тиче назива, то је можда ствар практичне природе. Стога сваки помен о евентуалној потреби да наш народ, као и други народи који се овим језиком служе, свој језик евентално називају другачије, не мора се априорно сматрати националистичком ујдурмом. Ствар је мотива и контекста у којем се такво питање поставља“.

Је ли Милија Коматина анкетирао народ у Црној Гори да би видео шта је за њега оправдано? Зна ли Милија Коматина да изван Црне Горе живи 30,11 посто Црногораца или укупно 153.211 по попису из 1971. године. Ако нема договора о нормама, већ се свако у својој републици влада по логици већине, значи ли то да ће и Црногорци имати четири нормативна система, зависно од тога у којој републици живе? Значи ли тo да је унитаризам, додуше забрањен на савезном нивоу, нормална појава у републици?

Коначно: У својој тринаестој тези (али не у Марксовој једанестој о Фојербаху), Милија Коматина (подвукох да није словна грешка) каже следеће: „Црногорско културно наслеђе не може се ни проучавати ни на одговарајући начин валоризовати уколико се не изучава и валоризује и наслеђе припадника других народа и народности који живе у Црној Гори, при чему ваља имати на уму прије свега Албанце и Муслимане (тада Милија написа велико „М“).

Ако претпоставимо да је придјев „црногорско“ од државно-географског назива „Црна Гора“, а не од етничко-националног назива Црногорац, поставља се питање, с каквим правом и с којом тенденциом Милија Коматина изоставља Србе по попису из 1971. године, који с Црногорцима дијеле заједнички језик, макар само с оним који живе у Црној Гори. Ако и прихватимо Коматинино комадање, којим не изоставља Албанце којих има мање од Срба, а који немају заједнички језик – с којим правом изоставља Хрвате у Црној Гори?

Шта уопште значи још једна оваква Коматинина „нејезичка реченица“: „Црногорци су у појединим периодима своје историје повезивали своју судбину са Србима, Хрватима и Албанцима и другим народима …“? Шта значи у контексту чињеница за коју и врапци знају: У српску се нацију и то само онај њен део који живи у Србији потпуно добровољно „утопило“ најмање онолико Црногораца колико их је у Црној Гори остало и од којих се обликовала црногорска нација. Није ли та бедна и банална чињеница – која уопште не спори постојање црногорске нације, довољан разлог да одбацимо тако чисту бесмислицу, сваку идеју о посебним етногенезама тих двију братских нација.

Не желим да се градим стручњаком, чак ни у оној мери у којoј се граде Живковић, Кулишић, Никчевић и немали број других, а однедавно и Милија Коматина. Овде се ради о гледиштима која силују обичну људску логику, независну, наравно, од свих историја, лингвистика, идеологија и етнологија. По тој обичној људској памети се гази у име несхватљивог „помрачења ума“. Нису ово периферне ствари у култури којима тон дају тамо неки интекетуалци, који су обично и иначе по неким догмама „сумњиви“. Наравно, ова земља суочена је с много озбиљнијим проблемима. Ипак не верујем да проблеми које сам изнео не заоштравају оне „важније“ изван културе. Желим рећи како нисам убеђен да ова тзв. језичка „наклапања“ не откривају политичку и идеолошку страну аутора и оних коjи иза њих стоје. Хонораре које добијају аутори ових чланака и књига зна се ко плаћа. Мени на вратима не пише др Симо Симић и сигуран сам да овај текст, ако дође у неки црногорски лист или часопис, одмах ће се упитати: ко је овај, има ли он докторат, из какве је куће, ко стоји иза њега, и тсл. Ја не умијем снијети јаје, али знам шта је мућак. Сигуран сам да неко нешто мућка.“ (то је био крај текста, написаног пре 36 година)

Шта рећи данас: поделе, свађе, мрачни облици сепартизма, патолошка мржња, процветали су још у доба Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, расцветали су се у доба социјализма, а у крвавом вјерском и етничком рату су се потукли ко ће више да узме латица.

У свим порама друштвеног живота Србије и других бивших република бије се љута партитократијска борба која се одражава и на спољно-политичком плану. Од Сежане до Ђевђелије влада таква патолошка мржња која ће трајати најмање још 300 година. Да ли ће Срби, на које су се сручиле све але и вране, преживети, питање је свих питања.

3 replies »

  1. Е, САД ЈЕ КАСНО!

    Колико год била добронамерна, ипак морам да приметим да, осим неких комунистичких фраза на крају текста, овде је реч и о погрешном смеру и о погрешном правцу у размишљању и садашњем деловању.
    Ево зашто:
    Црногорци не постоје. Они су вештачка творевина. Црногорце су измислили комунисти да би поделили српско национално биће и спровели оно што је зацртано још 1928. године на Дрезденском конгресу. На жалост ни садашња власт то није увидела, него, по сваку цену, хоће да од наше сиротиње да ми направимо црногорцима аутопут. Осећам гнушање што садашња ненародна власт из Србије помаже ненародну власт и наше непријатеље из Црне горе.
    Да ли су постојали црногорци пре него што су се појавили комунисти? На то једноставно питање комунисти никада не дају одговор. Наравно да нису постојали.
    Душко у свом коментару на Сератлићев текст наводи добар податак:
    Из земљописа Књажевине Црне Горе објављеног на Цетињу 1895 године:
    „Народ. У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности.“
    Црногорац у Црној Гори је био исто што и Шумадинац у Србији.
    Да ли Сератлић схвата да су сви комунисти били на линији комунистичке партије, што показује цитат из књиге Моше Пијаде:
    Knjige Mose Pijade su objavljene pod naslovom „ARHIV KOMUNISTICKE PARTIJE JUGOSLAVIJE“. Tom II, Kongresi i Zemaljske Konferencije KPJ 1919-1937., Beograd, 1949.:
    Na str. 265 komunisti isticu svoje politicke ciljeve da se bore “…protiv poreskog pljackanja stanovnistva u nesrpskim krajevima, protiv nasilnog posrbljavanja, za nacionalni jezik u skoli, na sudu i u vojsci u krajevima naseljenim Makedoncima, Slovencima, Albancima, Nijemcima, Madjarima i Rumunima; protiv prinudnog ucenja srpskog pisma u hrvatskim skolama i na srpskom (ekavskom) dijalektu u crnogorskim i hrvatskim skolama…“
    Сератлић цитира неки свој текст од пре 37 година, а из тог текста се не види јасно шта је тадашње његово мишљење, а шта садашње. Одузели му текст пре 37 година, а добио дупликат од пријатеља можда баш на дан проглашења црногорског језика. Добро, али какву вредност има тај текст сада ако није угледао светло дана тада? Знам да је било тешко с комунистима, али ако је текст био на тавану толике године, како то да се појави баш сада када је признат црногорски језик? За тај текст сада је касно!
    КАКО СЕРАТЛИЋ МИСЛИ? ДА КОМУНИСТИ НАПРАВЕ ЦРНОГОРСКУ ДРЖАВУ, ДА НАПРАВЕ ЦРНОГОРСКУ НАЦИЈУ, А ДА ПОСЛЕ ТА НАЦИЈА НЕМА ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК? Па то је немогуће. Поготово што су и тамо комунисти још увек на власти и то комунисти најгоре врсте.

    Дичили су се сви комунисти црногорском нацијом и учвршћивали је, негирајући и Србе и српски језик, а сада се као чуде што је тај језик добио кодификацију. То је исто као што сада српска власт неће да призна да је само ћирилица српска, а да је латиница хрватска. Ево, нека се Сератлић изјасни по том питању: да ли је за то да се у Србији употребљава искључиво српска ЋИРИЛИЦА или и хрватска латиница? По мом мишљењу, комунистички кадрови не дозвољавају да се то накарадно стање промени. Ако једног дана потпуно нестане српска ћирилица, можда се и нађе неко да прокоментарише да смо морали на време хрватску латиницу моткама да протерамо из Србије. Биће и за тај коментар тада касно.
    Поред свега што нас је задесило као нацију, Сератлић спомење краљевину, како је, ето, ово што се догађа у Црној Гори процветало у Краљевини СХС и у Краљевини Југославији. Сви су по мало криви, али је ипак све почело у краљевини. Просто невероватно, као да комунисти нису све то зацртали као свој циљ и јавно ставили у свој програм.

    Зато и тврдим супротно! За све су криви комунисти! Све је почело после комунистичког конгреса у Дрездену и траје и дан данас. У Србији су на власти комунисти, јевреји, хрвати и тзв. црногорци. Међутим, Сератлић се вара када каже да ће од “Сежане до Ђевђелије“ овакво стање трајати 300 година. Ничија није горела до зоре, па неће ни комунистичка. Направићемо српску државу по мери српског народа. Сви комунистички злочинци биће суђени и осуђени за све злочине и недела против државе и народа.

    Вукица

    Свиђа ми се

  2. Из земљописа Књажевине Црне Горе објављеног на Цетињу 1895 године:

    „Народ. У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности.“

    „Сви људи, који живе у нашој домовини, јесу Срби, већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба да искрено и свесрдно љуби своју слободну домовину – Црну Гору и свога Књаза, који се очински стара о њој и о нама; па зато треба да је сваки научи и позна, и да је сваки од непријатеља чува, више него свој живот.“

    „Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање.“

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.