АКТУЕЛНО

Радисав Т.Ристић: Срби добровољци у Русији током Великог рата – Добруџанска епопеја (1)


Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера пред вама је скраћени сиже књиге „Добруџанска епопеја“, штампане 2006. године у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца – аутор Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији.

***

ФОРМИРАЊЕ И ДЕЈСТВА ДОБРОВОЉАЧКИХ САСТАВА

Мада је историја забележила и детаљно презентирала јавности велики број кључних догађаја који су се збивали током Првог светског рата, подаци о многим значајним збивањима, херојским делима и њиховим актерима пали су у заборав, или су, пак, до данашњих дана остали обавијени велом тајне. Та констатација, гледано са становишта учешћа добровољаца у српској војсци, односи се понајвише на борбена дејства у Србији током првих ратних година, али и на бројна дешавања до краја рата. Посебно су, при томе, значајна разматрања и истраживања која се односе на борбена дејства добровољачких састава и формирање добровољачких јединица у Србији, Русији и на Солунском фронту, укључујући и долазак добровољаца из САД, Канаде, Аустралије, Италије и других земаља.

Све те знане, добрим делом и незнане појединости, избијале су и још увек избијају на светло дана, захваљујући богатој архивској грађи смештеној у домаћим и страним војним, научним, историјским и другим институцијама. Велики део те грађе, у којој има истинских историјских драгуља, нагрижен зубом времена, чами у фасциклама и полицама наших, грчких, бугарских, италијанских, француских, руских, британских, румунских, аустријских, мађарских и установа других земаља, учесница Првог светског рата.

Међу тим пожутелим папирима, прикупљеним у архивама Војноисторијског института, ЈАЗУ (Трумбићев архив), Српској академији наука, Српској православној цркви и многим другим научним институцијама, велики је број и оних који се односе на учешће добровољаца у Војсци Србије током Великог рата. Многи од тих докумената, што посебно ваља истаћи, потичу из борбених извештаја командира и команданата, мање познатих, у доста случајева потпуно непознатих, старешина четних, батаљонских и пуковских састава. Ти извештаји, званичним путем упућивани претпостављеним командама, закључно са Врховном командом, на најбоље могући начин осветљавају допринос добровољачких састава од почетка до краја рата.

С разлогом се очекивало да ће историјска наука после завршетка Првог светског рата, поред регистровања општепознатих чињеница у вези са добровољачким покретом, наставити са свестраним истраживањима и презентирањем јавности доприноса добровољачких јединица и појединаца од почетка до краја рата. Испоставило се, међутим, да све што је забележено представља, гледано очима широке јавности, сувопарно описивање општих збивања у оквиру којих су узгред помињане добровољачке јединице и њени истакнути појединци. Запостављени су људи, непотпуно су обрађени спонтани и организовани одласци људи у добровољачке јединице. Сматрајући доприносе тих јединица маргиналним у односу на грандиозне победа Српске војске на Церу, Дрини, Колубари и Солунском фронту, многи историчари, хроничари и публицисти задовољили су се пуком дескрипцијом њиховог учешћа у тим историјским збивањима.

Међу недовољно обрађеним темама о српским добровољцима токог Великог рата, посебно место заузима формирање и борбена дејства добровољачких састава у Русији који су, почев од 1915. године, после низа борби на Источном фронту, настајали на тлу Русије. Јер, и поред чињенице да постоји прилично богата архивска грађа богата подацима о начинима формирања и борбеним дејствима тих састава, немогуће је заборавити и чињеницу да многи детаљи о људима, њиховим херојствима и надљудској издржљивости, још увек чаме у архивској грађи смештеној у бројним домаћим и страним архивским институцијама. Сви подаци у наставку овог текста заснивају се на делу архивске грађе Војноисторијског института и, посебно, књизи „Споменица Прве српске добровољачке дивизије“, аутора Војина Максимовића и „Југословенски добровољачки корпус у Русији“ – рад чији је аутор пуковник у пензији Стеван Рајковић који је, као поручник аустроугарске војске, пребегао и придружио се добровољачком саставу српске војске.

Дунавом у Србију

Поучени примерима пребега Срба, аустроугарских војника, током ратних дејстава 1914. на Церу, Дрини и Колубари, аустроугарски војни врх је донео одлуку да се „њихови Срби“ никако не упућују на ратишта у Србију, већ да се сврставају у јединице чија су се дејства одвијала на Источном фронту. Рачунали су да се Срби, мобилисани у њихове борбене јединице, неће предавати Русима. На њихову жалост и изненађење, Срби су се масовно предавали руској војсци са намером да као добровољци буду пребачени у Србију и прикључе се српској војсци у борби против омражене црно-жуте монархије. Нажалост, Срби заробљеници и пребези смештани су у заробљеничке логоре заједно са заробљеним немачким и аустроугарским војницима и старешинама. Из тих логора, расутих диљем Руске царевине, Срби – бивши аустроугарски војници, упутили су хрпу групних и појединачних писама на адресу руске владе, са молбом да им се омогући одлазак у Србију ради прикључења српској војсци у борби против Аустроугарске.

Прилику да им се оствари наведена жеља била је доступна само мањем броју будућих српских добровољаца. Руска влада је одобрила де се пријављени добровољци пребаце Дунавом у Србију и тамо се прикључе јединицама српске војске. Пребациваање српских добровољаца Дунавом у Србију, уследило је, дакле, после бројних молби Срба, бивших аустроугсрских војника који су избегли из омражене им војске и масовно се предавали, односно пребегавали, руској војсци.

Реализација пребацивања Дунавом, нажалост, указала се само мањем броју заинтересованих да се на тај начин домогну Србије. Најпре, због тога што руска страна није у почетку на то благонаклоно гледала из бојазни да би тиме биле нарушене одредбе Хашке конвенције, а затим и због бојазни од репресалија над знатним бројем заробљених Руса који су чамили у злогласним логорима црно-жуте монархије. Испоставило се, на срећу једног броја Срба који су изразили жељу за прикључење српској војсци, да се у датом тренутку њиховим одласком у Србију не нарушавају Хашке конвенције. Јер они, тврдило се, нису ратни заробљеници у правом смислу те речи, већ пребези из аустроугарске војске који желе да се настане у земљу својих сународника. С друг стране, као пребези нису били укључени у било које ратне јединице, због чега, сматрало се, нема разлога за одбијање њихових молби за одлазак у Србију, мада је свима било јасно да је основни разлог представљало њихово хтење да се, као добровољци, прикључе српској војсци.

У прилог испуњењу њихових молби и захтева, упућиваних руској влади и војним властима, ишла је и чињеница да су Аустроугарска и Немачка у више наврата током рата 1914. и 1915. године грубо нарушавале одредбе Хашких конвенција. Руси су, стога, једном броју Срба избеглих из аустроугарских јединица, прећутно дозволили да се руским и делом српских бродова пребаце до Кладова где су прихваћени од српских војних власти и, као добровољци, упућени у саставе српске војске. Не постоје, нажалост, егзактни подаци о броју добровољаца који су имали срећу да се Дунавом искрцују у луци и Кладову. Најчешће се наводи цифра од 3.500 добровољаца који су тим путем крочили на тло Србије, мад се помиње и бројка од 4.000 људи који су се сврстали у оперативне јединице и добровољачке саставе. Највероватнији је податак, потекао из казивања појединих извештача и учесника наведених збивања, да су Дунавом у Србију, до ступања Бугарске у рат на страну Централних сила, пребачене три група добровољаца: прва са бројним стањем од 1.050 људи, друга 2.200 и трећа од 500 будућих српских војника. Припремљена је и четврта група од 250 војника и 7 официра – бивших припадника аустроугарске војске, али управо када је требало да се укрцају у брод стигла је вест да је Бугарска затворила пролаз Дунавом на свом делу.Тиме је, практично, стављена тачка на пребацивање српских добровољац Дунавом у Србију.

Заробљенички логори

У заробљеничким логорима, посебно оним у Сибиру где су смештени многи Срби који су се пријавили да као добровољци буду упућени у српску војску, таворили су доста дуго полугладни, слабо одевени и изложени разним болестима које су их десетковале. Посебно је била отежавајућа околност што су у логорским просторијама за старешине, готово по правилу, одређивани заробљени аустроугарски и немачки официри и подофицири. Због пословичне мржње према свему што носи српско обележје, вршили су свакодневно физичку и психичку тортуру над заробљеним и Србима пребеглим из аустроугарске војске.

Један од најверодостојнијих сведока о животу Срба у руским заточеничким логорима, свакако је Милутин Вакањац, касније доборовољац у Првој српској добровољачкој дивизији. У својим дневничким белешкама и писмима, упућиваним члановима уже породице, пријатељима и друговима, оставио је потресно сведочанство о збивањима у заробљеничким логорима. Описујући стање у логору, смештеном у далеком сибирском градићу Кузњецку, Вакањац наводи, поред осталог, да су заточени Срби били принуђени да се перу врелом водом „како би на себи, одећи и рубљу уништили ваши и гњиде“. Болести су, пише даље Вакањац, „буквално харале и проређивале редове људи који су маштали о одласку у Србију ради прикључења српској војсци“. У наставку описује епидемијска харања и свакодневне сахране преминулих „чије је снове о ступању у јединице српске војске, прекинула пошаст пегавог тифуса“.

Слично стање владало је и у многим другим заробљеничким логорима одакле су, према казивањима многих Срба, упућиване емолбе за пријем у добровољачке саставе са чијим се формирањем отпочело у Одеси. А почело је захваљујући цару Николају Другом Романову који је одобрио формирање добровољачких састава на тлу Русије речима: „Када Срби желе да се боре против Аустрије – ово им дозволити“. Тиме су широм отворена врата за организован и систематичан рад на прикупљању добровољаца у заробљеничким логорима широм Русије.

Од одреда и пукова до добровољачких дивизија

Наведеном царевом одлуком, омогућено је, како је писао пуковник Војин Максимовић, касније начелник Штаба Прве српске добровољачке дивизије, „да је царевом одлуком омогућено да се Србима, а уз њих и осталим Југословенима заробљеницима аустроугарске војске, који се налазе по заробљеничким логорима у Русији, дозволи да се прикупе у војничке команде, под командом официра српске војске, као саставни део ове, и да могу узети удела у борби за стварање своје будуће заједничке Отаџбине“.

Имајући у виду ту цареву одлуку, српска Врховна команда је донела одлуку да у Русију упути групу официра који ће чинити основу старешинског кадра за формирање јединице ранга дивизије. За команданта будуће добровољачке дивизије српске војске у Русији, одређен је ђенералштабни пуковник Стеван Хаџић. Он је са Крфа кренуо у Одесу 3/16 марта 1916. године са 31. вишим и 46. нижих официра, 9 чиновника, 22 подофицира, 14 редова, 5 медицинара и са по једним свештеником, сликарем и ветеринаром.

На путу за Одесу пуковник Хаџић је свратио у граду Могилеву – седишту Штаба Врховне команде Русије. Током разговора са својим домаћином генералом Алексејевим, начелником Штаба Врховне команде, пренео је жељу свог врховног команданта – престолонаследника Александра Карађорђевића, да се српски добровољци употребе за борбу против Бугара. Прихватајући поруку српског престолонаследника, генерал Алексејев је нагласио да ће дивизија, чије је формирање у току, заједно са руским борбеним јединицама, кренути преко Добруџе или преко Варне да заједно „казне неверне Бугаре“. Непосредно по доласку у Одесу пуковник Хаџић шаље извештај престолонаследнику у коме га, поред осталог, обавештава да је у Одеси прикупљено 9.773 добровољца, међу којима и 262 официра (120 Срба, 90 Хрвата, 40 Словенаца, 9 Чеха и 3 Руса). Очекује се, како се даље наводи у извештају, још око 3.500 војника добровољаца, а да су до 15/28 априла формирана два пешадијска пука са бројним стањем које износи близу 6.500 људи.

Што се тиче простора са којих потичу добровољци, у извештају стоји да „највише има Босанаца, затим Банаћана са Бачванима и Барањцима и на трећем месту Сремци са Славонцима и Личанима, а да из Србије има наших 147 војника и добровољаца од којих је већина, прошле године у октобру, прешла из Крајинског округа у Румунији и отуда у Русију…“ У време слања наведеног извештаја обављане су припреме за формирање трећег пука, а тог дана је пуковник Хаџић преузео команду над два раније формирана пука. Поставши званично командант, пуковник Хаџић је издао наредбу у којој, поред осталог, наводи: „У име Бога, почиње дејствовати Прва српска добровољачка дивизија“.

Национални састав војника оба пука чинили су готово само Срби и тек по који Хрват и Словенац, док је официрски састав највећим делом био из редова бивших аустроугарских старешина. Остаје чињеница да је највећи део њих био мотивисан да се укључи у борбу против војске црно жуте монархије, али је било више него очигледно да војнички нису били оспособљени у мери неопходној професионалној потреби активних старешина. Убрзо после тога, средином маја месеца, формиран је и Трећи пешадијски пук, тако да је у дивизији било девет батаљона са укупним бројним стањем од 243 официра и 8,499 војника.

Готово сви припадници Прве српске добровољачке дивизије сматрали су да ће, одевени у војничке униформе српске војске, борбено крштење имати на Солунском фронту. Посебан подстрек за такво очекивање додатно је допринела посета добровољцима председника Владе Србије Николе Пашића и генерала Брусилова, команданта руског Југозападног фронта и, као круна свега, смотра коју је над добровољачким јединицама дивизије извршио цар Русије – Николај Други Романов. У то време Прва српска добровољачка дивизије имала је у свом строју око 13.000 људи. Највише их је било из Босне и Херцеговине – 5.080, из Војводине 5.000, Хрватске и Славоније 2.100.

 

Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији

 

КЊИГА ЈЕ ДОСТУПНА НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ
КУПИНДО – https://www.kupindo.com/Drustvene-nauke/35036679_Dobrudzanska-epopeja-Radisav-T-Ristic

***

ПОВЕЗАНО:

*Радисав Т.Ристић: ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Добруџанска епопеја (2)

 

—————

29.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.