АКТУЕЛНО

Радисав Т.Ристић: Срби добровољци у Русији током Великог рата – Добруџанска епопеја (2)


Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера пред вама је скраћени сиже књиге „Добруџанска епопеја“, штампане 2006. године у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца – аутор Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији.

***

Добруџа уместо Солунског фронта

Снови српских добровољаца у Русији – и српске војске да ће им се убрзо на Солунском фронту придружити њихови сународници, бивши припадници аустроугарске војске, нису се, нажалост, тако брзо остварили. Јер, уласком Румуније у рат одлучено је, наређењем руске Врховне команде, да Прва српска добровољачке дивизија учествује у операцијама румунске војске у Добруџи. Ту одлуку пуковнику Хаџићу саопштио је генерал Брусилов – командант Југозападног фронта. У посебном издању Совјетске славистике стоји, с тим у вези, да је уласком Румуније у рат „убрзан почетак непосредног учешћа добровољаца у ратним операцијама, али не у смислу који би одговарао надама и жељама добровољаца, да се у домовину појаве као ослободиоци. Управо према договору Антанте са Румунијом о њеном, ступању у рат, Русија се обавезала да снаге једног корпуса помогну операције румунске војске у Добруџи. Према распореду Главног штаба и уз невољну – боље речено изнуђену сагласност Владе Србије и Врховне команде, Прва српске добровољачка дивизија је укључена у новоформирани 47. Корпус који је био предвиђен за операције у Добруџи…“

Прва српска добровљачка дивизија била је потчињена руском генералу Зајанчовском, а у борбама које су у Добруџи трајале од 27 августа до краја октобра 1916. године, учествовала је заједно са руском 61. дивизијом и румунском 3. армијом. У борбу је кренула са близу 18.000 људи (625 официра, 17.232 подофицира, каплара и војника и 35 чиновника.

Прожети високим степеном родољубивих осећања српски добровољци су у незадрживим јуришима задивили не само своје старешине и савезнике, већ и непријатеље који у бројним послератним изјавам и документима отворено одају признање борбеном елану и моралној величини српских добровољаца. То је, поред осталих, потврдио касније и бугарски генерал Тошев. У својој књизи „Дејствијата на III армија в Добружи“признаје да су током дводневних борби снаге Прве српске добровољачке дивизије нанеле тешке губитке бугарском 16. Ловчанском пуку. У тој јединици су, како наводи генерал Тошев, „погинула четири официра, а рањено пет. Војници и официри су се спасавали бекством“. Тошев, при томе, избегава да наведе број погинулих и рањених војника и подофицира, али према подацима Српске добровољачке дивизије, бугарски губици, поред погинулих и рањених официра, током те борбе погинуло је више од сто, а рањено више од 500 бугарских војника и подофицира.

И током наредних борби Прва српска добровољачка дивизија наносила је непријатељу, а истовремено и трпела тешке губитке. О губицима и стању бугарске 4. Преславске дивизије, податке такође налазимо у поменутој књизи генерала Тошева где наводи да је та дивизија спала на само 6.000 људи, а да су остали избачени из борбеног строја. Као сведочанство наведеног Тошев наводи извештај команданта те бугарске дивизије у коме, поред олсталог, дословно стоји: „…Дужност ми налаже да изјавим да трупе доживљавају кризу и ако непријатељ изврши још један противнапад – све ће бити свршено…“

О неуспеху бугарске Треће армије и борбеном моралу српских добровољаца писао је поред генерала Тошева и генерал Кантарџијев. Ево како је он описао неуспех ове армије на добруџанском тлу. У својим сећањима на те неславне дане за Бугаре Кантарџијев пише: „Изванредно непријатна вест о поражавајућем неочекиваном обрту успеха славне Треће армије, произвела је свуда потресајући утисак. Овај неуспех Треће армије постаде крупно питање не само у нашој Врховној команди и у штабу групе Макензена, већ и у немачкој врховној команди. Због њега се подигла велика вика, произведене су анкете, смењени су командовања команданти дивизија, што је све утицало на потоњу активност“.

Признања добровољцима за борбене успехе дивизије пристизале су и од српских војних званичника. Једно од њих упутио им је и командант дивизије пуковник Хаџић. После месец дана учешћа у борби он изјављује да су „добровољци у једном налету потисли и разбили другу бригаду Прве софијске бугарске дивизије чији су пукови бежали као преплашене овце, оставивши много убијених и рањених као и осам топова и седам митраљезе. Овом борбом ми смо помогли 9. румунску дивизију која беше силно нападнута. И овим бојем ви соколови добровољци доказасте како нашим савезницима, тако и непријатељу да сте јунаци првог реда и да у вама тече крв Обилића“.

Најкраћи резиме борби које је Прва добровољачка дивизија водила у Добруџи, заснива се на чињеници да су Руси код града Добрича напали Бугаре, а после два дана у борбу су уведени добровољци Прве српске дивизије који су незадрживим јуришима разбили два бугарска пука и продрли више километар у дубину. Бугари су били принушени да у борбу уведу резерву која је кренула у против напад, али су га српски добровољци успешно одбили. Ипак, били су принуђени на повлачење на полазни положај, али не због напада Бугара већ због поравнања са Русима и Румунима – левих и десних суседа српских снага који су се претходно повукли на полазне положаје. И поред наведених борбених успеха, међутим, због слабог руковођења на оперативном нивоу и пораза неискусне румунске војске, била је принуђена да се повуче у позадину и уђе у састав у међувремену формираног Српског добровољачког корпуса.

За време борби вођених у Добруџи, губици Прве српске добровољачке дивизије износили су 8.539 људи – погинулих 775, рањених 6.463, несталих 1.321. Од 15.988 људи са колико је дивизија кренула у Добруџу, вратило се 7.450 војника, подофицира и официра. Бугарски губици износили су, према њиховим званичним подацима и писањима више аутора, око 14.000 војника и старешина.

Појединачна јунаштва добровољаца

Из малобројне историјске литературе и дела домаће архивске грађе, познато је како и на који су се начин, после бројних искушења и недаћа припадници Прве српске добровољачке дивизије обрели 7. децембра 1917. године на Солунском фронту. Познато је да су на Солунски фронт стигли преваливши дуг пут од Одесе, Архангелска, Мурманска, преко Баренцовог, Норвешког и Јонског мора. Мало је, нажалост, података о примерима испољених појединачних јунаштва српских добровољаца током борби вођених у Добруџи. Неколико тих, појединачних, примера „ископано“ је, на срећу, из не тако богате архивске грађе сачуване до данашњих дана у Војноисторијском институту Војске Србије.

Потпоручник Риста Дуждевић Тохољ, командир 3. чете, 1. батаљона. 1. пешадијског пука, јуначко је, смртно рањен, пао већ у првој борби коју је водила Прва српска добровољачка дивизија у Добруџи. У једном од извештаја о погибији резервног потпоручника Тохоља, који је команданту батаљона поднео потпоручник Бранко Дејановић, стоји поред осталог и следеће: „Када је батаљон пошао да потпомогне напад на село Чикирчу, појавио се изненада у бок и позадину овог батаљона један Бугарски батаљон. Благодарећи присебности и пожртвовању командира чете потпоручника Ристе Дуждевића Тохоља, непријатељ није успео у својој лукавој намери, јер је потпопручник Дуждевић брзо без икаквог колебања обрнуо фронт своје чете према Бугарском батаљону, повео своју чету на јуриш предводећи је са узвиком Ура! Бугари се зауставише, отворише брзу паљбу, но одмах у нереду одступише. Том приликом потпоручник Дуждевић је смртно рањен и наскоро је умро. Место где беше извршен јуриш био је засејан бугарским лешевима и рањеницима“

Командант батаљона се у целини сложио са извештајем потпоручника Дејановића о чему сведоћи његов извештај команданту пука у коме поред осталог наводи: „Ја имам да нарочито нагласим да сам био очевидац да је се све догодило како је напред описано; и као командант батаљона тврдим да је потпоручник Риста Дуждевић Тохољ својом надчовечанском храброшћу и презирањем смрти спасао ситуацију код левог крила овог пука…“

Један од примера који нигде није забележен, осим у наредби команданта дивизије пуковника Хаџића, односи сед на подвиг војника добровољаца Видана Милошевића. О њему је, у наредби, командат дивизије написао следеће: „Редов-ордонанс 1. Пешадиског пука Видан Милошевић у борби са Бугарима на положају код села Кара-Саламар заробио је Бугарског коњаника са коњем заједно и са оружјем. Редов Милошевић је са пуно храбрости, пожртвовања и умешности учинио ово јуначко дело зашто сам га на лицу места унапредио за каплара. Достављајући предње на знање свим војницима напомињем им, да храбра дела никада неће остати незапажена и ненаграђене и позивам их да даље буду онакви јунаци као што су били у данашњој борби“.

Изузетни примери херојства су, свакако, подвизи потпоручника Малшчака и војника Саве Данкуца родом из Црепаје у Банату. Потпоручник Малшчак, командујући „Јуриш“, јуришао је на челу своје јединице све док није пао погођен од непријатељског пушчаног зрна. Иако рањен није престајао да храбри своје војнике бацајући капу и вис и непрекидно узвикујући „Напред јунаци“. Био је то својеврстан подстрек за војнике који су, није претерано рећи, просто кидисали на непријатеља и у једном даху заузели његове положаје. Саву Данкуца, војника 3. Чете 1. Батаљона, борбени занос и висока мотивисаност нису напуштали ни у тренутку када је смртно рањен остао да лежи на добруџанском тлу. Услед експлозије једне од непријатељских топовских граната, остао је без ноге, али је и тада смогао снаге да довикне својим друговима „Не заборавите да носите шајкаче“. Биле су то последње речи које је изговорио храбри Банаћанин.

Били су то само неки од забележених примера о јунаштвима српских добровољаца на војишту у Добруџи. А о тим забележеним и мноштву назабележених примера посебно је значајна изјава генерал Зајанчовског коју је дао за руске новине, а пренео их је и дивизијски лист Словенски југ. У тој изјави коју је генерал Зајанчовски дао у својству команданта 47. корпуса, наводи се следеће: „Нисам очекивао такву храброст од Срба. Нисам видео ни чуо да се икада која војска тако јуначки борила као српска… Напад је за Србе право славље. Вест о нападу изазвала је међу Србима такву радост као да је била вест о миру. Заповест: Напред на јуриш делује на Србе као електрична струја и изазива међу њима неописив ентузијазам. Жеља, сукобити се што пре са непријатељем, тако је јака да они често не обраћају пажњу на команду својих официра Лези и, настављајући прогањање непријатеља, пуцају стојећи или настоје да га достигну бајонетом. У српској војсце нема Несталих без вести, губици су само у рањенима и погинулима“.

На Солунском фронту

Доласком добровољачких састава из Русије на Солунски фронт, знатно су бројчано ојачане јединице српске војске које су се спремале да крену у завршни обрачун са аустроугарским, немачким и бугарским агресорима и злотворима српског народа. Захваљујући њима пукови Војске Краљевине Србије постали су бројнији за 16 нових чета састављених од људи са високим борбеним моралом , а посебно новоформирана Југословенска дивизије, у чијем се саставу нашао велики број добровољаца дошлих из Русије. А управо је та новоформирана дивизија добила је једну од најважнијих улога у борбама вођеним током пробоја Солунског фронта. Заједно са Шумадијском и Тимочком дивизијом, под командом прослављеног војводе Степе Степановића, уз садејство савезничких снага, дивизија је за само пет дана знатно допринела разбијању бугарских утврђених снага, а за две недеље, после пробоја, и капитулацији Бугарске.

Месец дана после пробоја добровољци су са осталим српским јединицама учествовали у ослобођењу Београда, настављајући двомесечно гоњење непријатеља до северозападне границе будуће Краљевијне Срба, Хрвата и Словенаца. Током тог својеврсног похода, незабележеног у дотадашњој историји ратова, јединице Војске Краљевине Србије, ојачане са неколико десетина хиљада добровољаца – међу којима су били најбројнији они дошли из Русије, превалили су више од 800 километара, што, по оцени војних стручњака, представља једно од најуспешнијих гоњења у вишевековној историји ратовања.

Радисав Т.Ристић, пуковник у пензији

*

КЊИГА ЈЕ ДОСТУПНА НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ
КУПИНДО – https://www.kupindo.com/Drustvene-nauke/35036679_Dobrudzanska-epopeja-Radisav-T-Ristic

***

ПОВЕЗАНО:

*Радисав Т.Ристић: Срби добровољци у Русији током Великог рата – Добруџанска епопеја (1)

 

—————

29.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s