Каплан Буровић

Проф. др Каплан Буровић: ЦЕДИРАЊЕ ЈЕДНОГ АЛБАНАЦА


Од књига Каплана Буровића плаше се и страхују интелектуалци и руководиоци Албаније – изјављује албански интелектуалац

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Албанском тематиком сам почео да се бавим још у периоду мог југословенског стварања, када сам писао искључиво на мом српском језику, па сам и Албанију Енвера Хоџе назвао ништа мање већ ГОЛГОТОМ (поема БОЈАНА, Дубровник 1952.). Тада ме Енвер Хоџа ставио на његове црне листе, док су Албанци Југославије (посебно академик др. Есат Мекули, саборац са мојим братом у партизанској јединици!) показали посебно интересовање за мене, мислећи да сам и ја не само Албанац, већ и њихове горе лист – националиста. Зато су моје стваралаштво, написано и објављено на срспком језику, превели на албански језик и објављивали у њиховој штампи у Скопљу и Приштини, уз највишу оцену.

Иако сам и ја патио од индоктринирања албанском фалсификованом историјом, као и сама Академија наука и уметности Југославије па и преседник Добрица Ћосић, ја сам још тада приметио да што-шта не штима у односу албанске дијаспоре наше земље према нашем југословенском народу и званичним социјалистичким смерницама. Тактично сам то изложио критици у мом новинарском и уметничком стварању, посебно преко мојих приповедака, новела, па и преко мог првог романа ФАНОЛА, објављеног у Приштини 1958. године. Албанци то нису приметили, а ако је ко и приметио, пошто је била истина, није могао ни да иступи против тога, а камоли да констатује моју праву националност. Једини који је то „констатовао“ био је Бахри Бриску, који ме је као Улцињанин познавао породично, па је (инструиран од УДБ-е!) и почео да говори против мене и мог стварања, посебно да ја не знам албански језик.

У другом, албанском, периоду мог стварања ја сам продубио моја знања у вези са албанским језиком и историјом, па сам готово стигао и до данашњих сазнања, али сам о свему томе ћутао јер није било ни време ни место ни да се о томе шапуће, а камоли да се говори. То је прво. Затим, ја нисам отишао у Албанију да њих исправим у било ком погледу. Пошто ми не дадоше да пређем ни у једну другу земљу, сав сам се посветио мом дисидентном уметничком стварању на југословенском терену, али на албанском језику, јер се стварање на српском језику ни дан-данас у Албанији не може замислити ни од стране припадника наше мањине, а камоли од једног емигранта. Ипак сам и овде нехотице, па и тактички, убацивао по коју реч и истину у та моја дела која Албанци или нису разумели, или – пошто је то била истина, нису имали како да ми се супротставе. То ми се десило и при одбрани друге дипломе на Универзитету у Тирани, где иступих против њихове тезе да етимологија града Улциња потиче од албанске речи ujk = „вук“, чиме сам им нехотице сигнализирао да њихов језик и историју не узимам догматски, већ их посматрам критички. С обзиром на то да су ме они још пре ставили на црну листу, годину дана након дипломирања су ме ухапсили. Тада сам био на врхуцу стварања и афирмације, јер су Албанци из Албаније и њене дијаспоре прихватили моја дела, посебно роман ИЗДАЈА (Тирана 1965, друго издање 1967, треће, четврто и пето по мом изласку из затора 1992, 2000 и 2010.) као дела једног Албанца, штавише и као дела албанског дисидента који преко југословнске стварности алудира на актуелну албанску стварност. Тако су тај мој роман прогласили за ремек дело албанске прозе свих времена, а мене за највећег њиховог савременог књижевника, отворено наглашавајући да сам превазишао и самог Исмаила Кадаре (Ismail Kadare), највећег енверовског књижевника Албаније.

У затвору, скоро 100% убеђен да нећу изнети живу главу, продубих моја знања из албанског језика и историје, па и иступих отворено са мојим албанолошким тезама да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање Пелазги. О томе сам писао, и све што сам писао додавао сам мојим друговима и колегама да прочитају. А кад сам после преко две деценије изашао из затвора, и поред свих саботирања, мобинга и сатанизирања, и поред блокаде штампе и медија, почео сам и да објављујем моје студије из области албанологије. Тако сам 1994. године приватно у Подгорици штампао моје дело Илири и Албанци (ILIRËT DHE SHQIPTARËT).

Албанци су ово дело покрили ћутањем. Где им је допало у руке уништили су га. Пакет са 100 примерака, послат из Подгорице у Тирану преко поште, никада није стигао на назначену адресу. Као и све друге књиге, ја сам и ову раздао својеручно и на поклон. Тако је доспела и у руке Албанаца. Понеки од њих су и написали понешто о тој књизи, али нису могли да то објаве јер се албанска штампа Албаније и њене дијаспоре контролисала и дан-данас контролише од албанских енверистичких власти. Ћутањем су настојали да моје дело учине непостојећим. Не само то. И свако друго!

Али 1999. године, у јеку устанка албанске дијаспоре на Космету и криминалног НАТО напада на Србију, албанске власти инструирају свог екс-амбасадора «демократске» Албаније у Турској, Скендера Шкупи (Skender Shkupi) да напише и штампа километарску «студију» против ове књиге, коју је објавио у престижном дневном листу Тиране, Албанија (ALBANIA). Ни против Слободана Милошевића, који је подигао гвоздену метлу против албанских екстремних националиста, нису ни толико ни тако бестидно писали. Он (Скендер Шкупи, прим. ред.) не само што ми негира ауторство за роман ИЗДАЈА, већ тврди и да ја нисам ја – Каплан, већ неки двојник, УДБ-ин агент, који се представља под Каплановим именом, јер су правог Каплана појели Титови удбаши. Шта више тврди и да је највећа грешка Енвера Хоџе што ме није физички ликвидирао. Албански амбасадор, проф. др Скендер Шкупи!

Ја сам му одмах одговорио, али мој одговор ни АЛБАНИЈА, нити ма који други лист није објавио. Тада сам тај мој одговор објавио као засебну књигу под насловом Аутопсија једног морала (AUTOPSIA E NјË MORALI), Женева 1999.

У међувремену Албанци сазнају да ја нисам ни Албанац, а камоли њихове горе лист. Под руководством Енвероваца и лично Рамиза Алије, начелника «комунистичке » партије рада Албаније и преседника Републике Албаније, почињу кампању мог сатанизовања свакаквим лажима, апсурдним измишљотинама, па и криминалним фалсификатима. Стигли су дотле да су ми и преко интернета очитали опело, па су тражили (преко интернета!) и јунака који ће доћи у Женеву да ме убије. Извршили су нада мном и неколико атентата. Сами, и у сарадњи са Титоистима!

Дело ИЛИРИ И АЛБАНЦИ сам продужио новим делима из области албанологије, којима сам демаскирао албанске историјске фалсификате и доказао моје тезе, које Албанци назваше «црне тезе». Међу њима се посебно истиче моје дело КО СУ АЛБАНЦИ? (Македонско издање – Битола 2005, српско издање – Улцињ 2007, друго издање –Јагодина 2013, енглеско издање – Женева 2008.)

Што сам више демаскирао албанску фалсификовану историју, Албанци су све више беснели и урликали против мене, потцењивали ме, негирали ми све и свашта, па и рођено име, дивље вређали и бестидно псовали, претили криминално, да је и албанска Академија наука и уметности у Приштини, године 2012, преко своје енциклопедије КОСОВО признала да сам у албанском свету до сада најоговаранији, најнападанији, најбласфемиранији и најконтраверзнији аутор.

Ипак, не можемо да прећутимо истину да се ту и тамо понеки трезвени Албанац покренуо, мрднуо из колосека романтичног третирања историје о пореклу Албанаца и прихватио истину коју сам ја демонстрирао, па је ту и тамо и проговорио понеку реч у мој прилог. Међу њима се посебно истиче др. Ардиан Кљоси, који се усудио и да пише у моју одбрану, па је чак у одбрану мојих албанолошких теза, положио и свој живот, покој му души! За сваку похвалу је и Ардиан Вехбиу, па и Фатос Лубоња, а за њима су се јавили и неки други. Њихов број из године у годину расте.

После смрти Ардиана Кљоси, неки се Албанци повукоше застрашени. Али на сцену иступише и други, па и смелије. Ја сам писао о њима и поздравио их преко наших медија, на нашем језику.

Што су Албанци више прихватали моје албанолошке тезе, то су њихови екстремни националисти више беснели. Са именима и без имена (посебно многи без имена!), па и они који испред свог имена стављају титуле професор и доктор наука, који су као такви и на челу научних институција Албаније, учинили су све да оборе моје тезе, посебно псовкама и увредама. У овом научном послу се нарочито истакао некакав проф. др Муслим Ислами, који, као и многи други, свестан да тиме није побио моје тезе, позива Академију наука Албаније да ми се она супротстави. Видевши да ми она не излази на мегдан, проглашава је мртвом.

Изгледа да се нешто слично десило и са некаквим Робертом Томаи (Robert Thomai), који је – видевши да се Академија наука не усуђује да ми изaђе на мегдан – предузео ту смелост лично и иступио против мојих теза са две студије, написане управо о мом делу ИЛИРИ И АЛБАНЦИ, једном кратком и једном прилично дужом. Пошто до данас ни за једну није могао да нађе издавача, нити да објави на страницама неког сајта, он их је објавио на свом сајту и послао ми их на увид. Кратка студија има овај линк а дуга овај.

Како видим из његових студија, он је под јаким утицајем мојих теза, али ипак не може да се отргне од традиционалног албанског романтичног и националистичког става, од традиционалне индоктринације не само фалсификованом историјом свог народа, већ и од индоктринације енверизмом, иако социјализам Енвера Хоџе – верујем по моме примеру – ставља под наводнике, па се непријатељски изражава и против балиста – албанских колаборациониста наци-фашистичким окупаторима. Шта више – склизнуо је и у извесну нетрпељивост према мени и мом стварању, очито енверистичку, што га ту и тамо демаскира као флагрантног политичког и националног непријатеља, па и особу која научне проблеме третира са тих позиција. Због тога он често упада и у контрадикције, ако све то не чини и намерно, да би избегао негативне последице, одмазду, јер сигурно има у виду и злу судбину др Ардиана Кљоси, Милана Брајовића и других. А могуће је да ту и тамо признаје понеку научну истину да би нам после тога, правећи се као објективан, подметнуо његове неистине, по познатој пракси албанских „научника“.

Оно што је од важности у његовим студијама је пре свега недостатак уобичајених увреда и псовки, претњи. Затим, он износи и нека слагања са мојим ставовима, признаје исправност неких мојих ставова и – посебно – отворено оптужује албанске власти за некоректан став према мени и мом стварању и мојим делима која се јавно прогањају, па и спаљују. Овим је он показао извесно цедирање од општег става ових Албанаца, ако ово не чини и намерно да би нам пепелио очи, као да тобоже нема ни везе са тим властима, а камоли да му је овај посао наређен од њих.

Било како било, ево да укратко видимо неке од његових ставова:

I) Роберт Томаи дословно пише:

«Сем књижевношћу, аутор Каплан Ресули се бавио и лингвистиком и историјом. У предговору књиге (ИЛИРИ И АЛБАНЦИ) ређа се јако много његових наслова. Зачудо, не налазимо све ове књиге у Националној Библиотеци у Тирани, и од оних које се ту налазе, нису све за слободну употребу. Значи, оне које се ту налазе само су у ограниченој употреби читалаца, изузев можда његовог добро познатог романа «Издаја ». Ова од власти пожељна ограниченост и у данашње време, сведочи да је нешто веома озбиљно овде по среди:

1) Или његове књиге имају банални речник, што нам не пада у очи,

2) Или се од његових књига плаше, страхују интелектуалци и руководство ове земље (Албаније), што нам остаје да верујемо.

Онда се поставља питање: Зашто ово страховање, ова узбуна, овај ужас?
Ова узбуна долази:

а) од чињенице што аутор Каплан Ресули износи истине које су албански руководиоци заједно са интелектуалцима прикрили јер штете интересима Албаније, што је једна макабристичка делатност за ову земљу, пошто ће истина једног дана победити;

б) или зато што руководиоци и албански интелектуалци мора да су такви магарци да не знају колико је истина или неистина презентовано у дописима и тезама Каплана Ресулија, тако да нису убеђени ни у оно што су до сада и сами тврдили;

ц) или да руководиоци и албански интелектуалци знају да тезе Ресулија не одговарају истини, али сав албански народ  су идиоти и не схватају историју, па ће зато ове тезе сугестивно деловати на овај народ и можда довести до колективног суицида (самоубиства?! прим. КБ) албанског народа!

Зато, који год био од ова три случаја, руководиоци и албански интелектуалци крију и бивају сакривени, избегавају и постају избегавани, игноришу и постају изоловани у историји народа света, не примећујући (као што неко ко је неук не може да схвати) да тако себи, свом народу и својој земљи наносе много више штете неголи – како они мисле – што им наноси овај одређени аутор! Ab absurdum!

Трећа тачка, ова последња (ц), не стоји… јер су се Албанци просвећивали дуж времена «социјализма »… по тезама Лењина…

Зато, оставши само са две претходне тачке (а, б), да бисмо открили зашто су књиге Каплана Ресулија избегаване од широког јавног мнења, погледајмо боље шта нам доноси сам наш аутор“.

БЕЛЕШКА: Као књижевник, ја не припадан само мом, југословенском народу, већ и албанском, јер сам и писао на албанском језику, па и третирао албанску тематику. Као што сада припадам и швајцарском народу, а сутра, ако будем писао и на језику Конга и о тамошњим проблемима, иако нисам црне пути, припадаћу и народу Патриса Лумумбе – по форми. Што се тиче садржине, откад сам постао друштвено свестан, припадам само – Мауру, Чегевари и Патрису Лумумби.

Као научник, па и као албанолог, ја не припадам ниједној вери и ни једном народу, до само науци, која не зна ни за веру, нити за народност. Види се јасно да се Албанац Роберт Томаи још није ослободио ни верске нити националне припадности и предрасуда, па какавје он сâм, мисли да смо и ми остали. Он и у науци припада свом, албанском народу, па су му зато и истраживачки резултати а л б а н с к и.

Ипак му захваљујем што ми признаје Црну Гору за домовину, јер ми је његов Енвер Хоџа одрао 10 чапри (делови коже, прим. ред.) и казнио на доживотни монструозни затвор зато што се нисам одрекао Југославије и југословенских народа, ни моје малене, али херојске Црне Горе, чији сам достојан син настојао и настојавам да будем, а по примеру и оних у породици који су ми претходили кроз векове.

II) Роберт Томаи: „Ова књига, објављена у Женеви 1994. садржи серију чланака, почевши од филолошких, настављајући са историјским и завршавајући са критичко-књижевним. Већина дописа садржи у дну раније датуме, и као места њиховог писања наведен је затвор у Бурељу (Албанија). Ово време и место сматрам да одговара само насловима ових дописа (као код кадета Биглера, Јарослава Хашека), јер не само што би њихова садржина у то време коштала главе нашег аутора, већ и зато што већина цитата најновијих издања, који су наведени на дну сваке странице књиге, показује да су сви ови чланци написани после `90 година, значи после затвора и после пада албанског државног социјализма. Само неки дописи са краја књиге – књижевне критике и текстови написани у (екс) Југославији, у другој половини `50-тих година – били су довршени, али и код њих има често додатних редова, што је учињено током ових година транзиције…“

БЕЛЕШКА: Сви дописи из југословенског периода стварања су и објављени у југословенској штампи. Моја је кривица што поред датума њиховог стварања-објављивања, нисам навео и у којој штампи су објављени.

Што се тиче дописа из албанског (затворског) периода стварања, они су у мојим затворским свескама, које је 1994. године приказала Радио-Телевизија Албаније не само по насловима, већ и листајући страну по страну. Факсимиле неких страница сам већ објавио, поготово у мом делу 60 ГОДИНА ДИСИДЕНЦИЈЕ, Улцињ 2012. Ко хоће, може доћи да их види и код мене, у мом стану, јер сам, како рекох, већину ових свезака успео да извучем из затвора, док су многе друге, на хиљаде страница, остале у рукама власти.

Наравно да сам приликом припреме за њихово објављивање, преписујући из затворских свезака, ту и тамо понешто избацио, па понешто и додао. И сада, после њиховог објављивања, ако будем приредио друго издање и ако ме подржи здравље, ја ћу их опет прегледати и опет ћу можда понешто избацити и понешто додати. То је моје право и у томе нема ништа лоше. Напротив! Ови додаци и ове корекције не мењају место и датум њиховог стварања, јер ништа битно није ни избачено, нити додато. Робертован тврдња да то умањује вредност, не стоји. Напротив, ово моје стално заузимање тим студијама доказује моју непрекидну активност на њиховом усавршавању, па им увећава научну вредност. Што се тиче документовања – ту су рукописи.

Скраћивања и додаци нису додали дописима ништа битно. У затвору нисам имао сва дела која сам – природно – цитирао по сећању. Кад сам изашао из затвора, ја сам им придодао понеку фусноту. Исто тако, после мог изласка из затвора и други су објавили своја дела са ставовима који су одговарали мојим ставовима, па сам – разуме се – и ту придодао коју фусноту, као што ћу придодати опет понеку нову, из дела објављених после првог објављивања моје студије, па и из ове Робертове студије.

Један аутор са југа Албаније, Thanas Hangeara, преводећи моју студију на влашки језик, наглашава: „Иако студија има референце из периода после изласка аутора из затвора, јасно се види да је она написана у затворској ћелији“.

Други, са севера Албаније, Vlash Prendi, коментаришући моје стварање, додаје:И поред свих препрека и безбројних саботирања он је и у затворрским ћелијама писао, па је и објављивао (из ћелије!)”. Да, да – и објављивао! И то у централној штампи! Не било шта, већ дисидентски сонет ДОЋИ ЋУ! у којему се говори о ухапшеном оцу (сигурно политички сонет, чим су му деца интернирана!) и његовој малолетној деци, од 6 и 4 година, која трпе гладна, жедна и смрзнута у слами колибе где су интернирана, жељна да свог оца виде бар у сну. Моје су песме осуђеници учили напамет, а о мојим студијама су они и дискутовали, о чему су неки од њих и писали по изласку из затвора у својим написима. Фатос Љубоња, познати албански аутор, писао је да ме је својим очима видео како износим из затвора ништа мање већ шест врећа рукописа!

Је ли могуће да Роберт Томаи не зна ово?! Па како може после овога и посумњати у веродостојност места и дана стварања мојих студија?! И шта значи ово?! Зар ово није његова легитимација, његово огледало?! Макар било то само мера предострожности! Колико да се зна: он је први који изражава ову сумњу. Ни најслепији Енверовац не знам да је овако нешто учинио.

Али он се не задржава само на томе, већ ме индеректно срозава и на положај оних који су после осуде занемели, прави ме и кукавицом: садржина њихова (да сам их тада писао, у затворској ћелији – КБ) коштала би главе нашег аутора у то време”– пише он, правећи се као да не зна да сам ја, из затворске ћелије(!)и поздравио Енвера Хоџу, и то на српском језику, ништа мање већ са: “Пи*ка вам матетрина, албанска социјал-фашистичка и шовинитичка багро!” Шта сам могао више од овога рећи Енвер Хоџи и његовој банди у тим мојим дописима, за које овај албански „мудрац“ тврди да се нисам усудио да их тако напишем у затворској ћелији?!?!?!

Чим сам изашао из затвора ја сам тај ексклузивни поздрав у историји човечанства поновио и преко Радио-Телевизије Београд.

Мене су и моји изјављени албански непријатељи признали за ХЕРОЈА и МЕНДЕЛУ АЛБАНИЈЕ, не само усмено и у затворској ћелији, већ и писмено, преко медија, па и пошто су сазнали да нисам Албанац и њихове горе лист, док ме овај, тобоже објективни, аналитичар срозава на положај кукавице, како су то чинили и чине само најслепији Енверовци.

Без обзира на све ово, научна анализа не зна ни за моју биографију, нити за историју мојих студија. Научна анализа се бави само анализом научних теорија, без обзира где и када су формулисане, па и без обзира ко је њихов аутор. Само у конкуренцији са истим теоријама других аутора (значи – ван оквира научног третирања у служби биографија аутора!), обраћамо се датуму и месту њиховог објављивања, креирања. У третираном делу нема моје биографије, написане ни од мене, нити од ма кога другог. Аутор предговора пише о мени као о научнику, о мом научном стварању а не и о мојој биографији. Отуда испада да је “исправљање” моје биографије од стране овог Албанца само једна малициозна тенденција, одавно позната из енверистичке праксе према мени. Као што је познато, Енверовци ми оспоравају и рођено име, камоли што друго. Али о томе нема ни речи у студији овог Албанца, који ми ипак признаје ауторство романа ИЗДАЈА, чиме им се – nolens-voles – супротставио.

Што се тиче чињенице да сам и поред тих писања изнео главу из затвора, јасно је свакоме да су власти најпре очекивале моју “природну” смрт, а при крају затвора био сам им потребан да би доказали свету да ето – успостављају “демократију”. Преко свега – и да ме употребе као турску главу, што актуелно и чине.

III) Роберт наставља: “У првом допису Каплан Ресули површно третира два главна дијалекта Албаније, гегински и тоскински, тражећи који је од њих језик, а који дијалекат… (Он) излази са закључком да се тоскински обрнуо у дијалекат, док гегински наставља (да постоји)као стари језик Албанаца. Али, да су и пре њега албански лингвисти разликовали старост дијалекта северо-запада од јужно-западног дијалекта… ово Каплан Ресули није научио у екс-Југославији… зато што су разни животни односи еволуирали више на југу од севера, доминантан језик постаде тоскински дијалекат; иако овај језик није одстранио са сцене гегински северни и северо-западни дијалекат, који је представљен – и верујем деформисан – и у његовој књизи “Издаја”.

Овде ћемо мало застати да бисмо појаснили нашем аутору да језик употребљен од њега у књизи је ни месо ни риба. Значи, ни литераран, ни тоскински, ни гегински, ни скадрански па ни језик Албанаца Црне Горе. Један накарадни mishung!… И име његове домовине Cërna Gora, аутор на албанском пише без ‘ë’, ‘Crna Gora’…”

БЕЛЕШКА: Овај експозе, под насловом Албански књижевни национални језик, послат је да се прочита на Симпозијуму “Мартин Цамај – традиција и савременост”, одржаном у Скадру при Универзитету “Luigj Gurakuqi” 24. јуна 1993. Како се може видети из дописа др Ardiana Marashi “Martin Camaj – tradita dhe bashkohsija”, објављен у ревији YLBERI Год. I, Бр. 1, Женева, јесен 1993, стр 4, кол. III, на тај симпозијум сам позван и ја, али ми је албански Сигурими (Пандан југословенске УДБ-е) oнемогућио да одем, па ни да се тамо прочита мој експозе. Наглашавам – мој експозе, а не студија. Зато је и овај проблем третиран површно, како се то ради у експозеу.

У овом делу његове студије Роберт скида маску и у многим аспектима показује своје енверовско лице. Конкретно: он тврди да је у Албанији доминирао тоскински дијалекат као резултат већег животног еволуирања југа од севера, док сам ја нагласио јасно и гласно у мом експозеу “да је тоскински дијалекат импониран Албанцима снагом оружја и најкрвавије диктатуре коју познаје историја албанског народа, ствар ова коју је рекао од времена поштени проф. др Aleksandar Xhuvani, један од најватренијих поборника гегинског дијалекта” (Цитат из моје књиге, стр. 14). И на поменутом симпозијуму је “оборена (енверистичка) теза да је литерарни национални језик изграђен базирајући се подједнако на оба дијалекта. Представљена су сведочанства о политичкој тенденциозности да се издигне тоскински дијалекат као језична норма за читаву нацију, као и друга сведочанства о персекутирању гегинског дијалекта и аутора гега” (Цитат из чланка A. Marashi-a).

Где сам ја што научио, у Југославији или у Албанији, није ни најмање важно ни за моје стварање, понајмање за науку, господине Томаи.

Албански правопис Cërna Gora ја сам поштовао свукуд, а ако је где испало оно Ë, то не значи да не познајем правопис, јер други примери доказују супротно. Али јесте, овај и слични примери доказују нам да Роберт тражи длаку у јајету да оправда свој негативан став према мени, што је неприхватљиво за науку.

Захваљујем му што ми признаје Црну Гору за домовину. Али што ћемо са оне 43 година затвора, које ми је дао зато што нисам признао његову Албанију за домовину?! Што ћемо са масакрираном децом и разореном породицом?!

Синтаксички склоп: “у његовој књизи “Издаја” и “језик, употребљен од њега (Каплана) у књизи је ни месо ни риба…” сугерише нам да је реч о “књизи” ИЗДАЈА – у ствари мој роман, за који су се Енверовци одавно свим својим силама, интригама и фалсификатима, ноторним лажима, ангажовали да ми га свакако оборе и прикажу сасвим безвредним, пошто су га сами Албанци прогласили за chef-d’oeuvre албанске прозе свих времена, док су управо језик овог романа тражили 1965. године за књижевни национални језик Албанаца.

Ова синтаксичка комбинација појмова није ни прва, а сигурно неће бити ни последња. Колико знам, прву је учинио Исмаил Кадаре, оптужујући ме да сам му сахранио једно дело, које му је у ствари “сахранио” његов колега Abdurrahim Myftiu.

Из примера, које наводи из тог “накарадног mishunga”, бистро око (Које нема свако!) може видети да није реч о роману ИЗДАЈА, већ о књизи ИЛИРИ И АЛБАНЦИ, у коју удара као у добош да би се Албанци пробудили и “освестили” за поменути роман, чији су језик тражили за свој књижевни национални језик. Наглашавам да је и мој слепи непријатељ Бахри Бирску, који нема тог злочина што није учинио против мене, који нема те лажи и фалсификата што није објавио против мене, ипак, за језик овог романа рекао и ово: “у језичном аспекту над њим су радили многи мајстори књижевности”.

Моје дело ИЛИРИ И АЛБАНЦИ није написано ни службеним тоскинским дијалектом, нити литерарним гегинским дијалектом, који су употребљавали на Космету. Пре свега треба знати да се дан-данас ни један нити други дијалекат нису усталили. Они су још увек у превирању. Базирајући се на гегинском дијалекту, ја сам деценијама радио да створим један заједнички гегински дијалекат за сва наречја овог дијалекта, прихватајући из тоскинског дијалекта све што може прихватити гегински. Тако сам фактички створио један језик заједнички за све Албанце, за Гегинце и Тоскинце, који су и једни и други разумели и лако читали, за што су га још 1965. и тражили за свој књижевни национални језик.

Тоскинци су читали моја дела не примећујући да нису на њиховом тоскинском дијалекту, док су Гегинци били њиме више него ли одушевљени. Ово је и био један од разлога зашто ми је Енвер Хоџа блокирао штампање књига и плански радио да ме и физички ликвидира. Међу Гегинцима ја сам му био главна сметња да прогласи тоскински дијалекат за службени књижевни језик Албанаца, док као југословенски дисидентни књижевник и емигрант ја сам му био главна сметња да дочека Титовог амбасадора и да прокламује успостављање дипломатских односа са Југославијом.

Навешћу вам само један пример мог “накарадног mishunga”. Он каже дословно: “Edhe fjalën “dialekt”, Kapllan Resuli don ta jugosllavizojë pakëz, tek e shkruan “dijalekt”, në një kohë që e gjithë bota, (besoj edhe vetë jugosllavët) e shkruan pa “j“.” (ПРЕВОД: И реч “диалект”, Каплан Ресули хоће да нам је југословенизира мало, где је пише “дијалект”, истовремено док је сав свет (верујем и сами Југословени) пишу без “ј”).

Пре свега кажем овом мом “учитељу” да су Југословени писали и пишу реч ДИЈАЛЕКТ са –Ј-. Затим, оно што је најважније, и Гегинци су изговарали и дан-данас изговрају ту и сличне речи са –Ј-: ДИЈАЛЕКТ,-И, па су је тако и писали. И пишу!

Сви други цитати мог “накарадног mishunga” су мање више овакви. Наводећи нам овакве цитате, он демострира и цинизам, чиме нам доказује да је још увек далеко од научног третирања проблема.

IV) Мој уча Роберт, у вези мог научног открића Закон о промени дужина самогласника приликом флексије речи, који носи белешку да је написан у затвор Тиране 08.XI.1970, пише: “Мислим да о овом чланку треба да говори боље неки специјалиста језика, пошто свака моја мисао на овом пољу била би мало профана. Свакако ја му честитам успехе у овом смеру”.

 БЕЛЕШКА: ако применимо Робертову “констатацију” да сам све написао по изласку из затвора, овај закон треба да је негде из 1994. Заборавио сам да додам белешку да је тај закон откривен пре хапшења, негде 1968-69, кад сам се бавио писањем моје монографије УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ, којом сам бранио другу диплому на Универзитету у Тирани. Сада је она објављена, али – ако неко мисли да сам тај закон открио касније па додао монографији, нека потражи од Универзитетских власти њен аутентични текст, којим сам бранио диплому, па ће видети да сам и тамо говорио о том закону. Могу тај аутентични текст видети и у мојој библиотеци, јер ми га сачувао мој друг проф. др Јуп Кастрати, доводећи себе у опасност да ми прави друштво у ћелији Буреља. Тако сам и успео да је објавим у Женеви 2016: нормалног формата, има 244 страна. Националној Библиотеци Тиране поклонио сам два примерка. Да можда и ово (Чисто лингвистичко дело!) није забрањено да се чита у Албанији?! Да је било забрањено – знам! Али Албанци тврде да су успоставили демократију.

Хвала вам, учо, што признајете да сте принуђени да тражите специјалисте да се ухвате у коштац са вашим учеником.

V) У вези моје етимолошке студије Топоним Дарданија, Роберт пише: “Каплан критикује с правом, мислим – ту струју без научних основа неких албанских лингуиста и историчара, који везују ово име са плодом крушке. Али и објашњење (Каплана) преко Јиречека да ово име долази од имена божанства Дарданос (епоним племена Дардани Мале Азије), мислим да опет остаје на пола пута…”

После косовског академика, проф. др Mark Krasniqi, Роберт је други Албанац који… који је стигао на пола пута да призна етимологију Академика Јиречека, која се до мене крила од Албанаца и целог света. До дана данашњег и албански академици настављају да ударају у добош да име Дарданија потиче од албанских крушака Косова, а да не говоримо о простом пуку.

VI) У вези моје студије Језик Кадареа, он каже: “У наставку наш аутор се заузима језиком Кадареа у његовим књигама “Nga një dhjetor në tjetrin” и “Pesha e Kryqit”, правећи неке исправке морфолошко-лексичке. Нећу се зауставити ни на једној од њих, али укратко хоћу да кажем да ми неке исправке изгледају исправне…”

Чудно, један аналфабета, који и Cërna Gora пише без –Ë-, да исправи морфолошки и лексички не баш било кога, већ лично Кадареа, њиховог највећег књижевника!

VII)  У вези студије Иновације албанског језика и дијалекти, Роберт понавља његово навијање за тоскински дијалекат Енвера Хоџе и за тобожње н о р м а л а н развој овог дијалекта, б е з прогањања гегинског.

VIII) ПЕРИОДИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ АЛБАНСКОГ ЈЕЗИКА је једна од мојих најдужих па и најважнијих студија ове збирке. Несумњиво да је она највише и узнемирила Албанце, па и Роберта Томаи. Зато он плете и преплиће све и свашта у његовом оговарању. Између осталог каже и ово:

1) “Каплан стиже до закључка да историјски период развоја албанског народа почиње у XI-XII веку наше епохе, кад се спомињу по први пут Албанци-Шћипетари у историји. (У претходним дописима он говори о VIII-IX веку наше ере!)…”

 БЕЛЕШКА: Не Каплан, већ чињеница да се ови Албанци (Шћипетари!) по први пут у историји спомињу 1043. године (Ово је XI, а не XII век!) означава тај век, XI, као век када Албанци улазе у историју (Улазе у историју!), што не значи да они нису постојали и пре тога, али – ВАН ИСТОРИЈЕ. Изгледа ми невероватно да Роберт не разуме ово. Ипак, ако он зна који други – ранији – датум, нека нам га документира, па ћемо се исправити.

У претходним (И каснијим дописима!) ја говорим о овим Албанцима не само из VIII и IX века нове ере, већ и о овим Албанцима пре нове ере – о овим Албанцима из њихове ПРЕИСТОРИЈСКЕ ПЕРИОДЕ, јер су и тада постојали негде и некако, али ВАН ИСТОРИЈЕ.

Мислим да је сасвим недостојно од њега што нам се прави као да се бори са ветрењачама. Још у основној школи деца науче да разликују ИСТОРИЈУ од ПРЕИСТОРИЈЕ.

2) Роберт: “Од кога се то спомињу, ово нам (Каплан) не каже, као што нам не каже ни са којим су се то именом споменули!”

БЕЛЕШКА: Ако Роберт још није сазнао за 1043. годину и Михаила Аталијатија, зашто нам се меша у проблеме албанологије ?!

А што се тиче имена Албанаца (Шћипетара!) у дубини векова, пре њиховог увођења у историју са именом Албанци од поменутог Аталијатија, кад нам буде открио то – казаћемо му.

Његова апсурдна тражења од нас не доказују нам да се бави науком, па да је и баш тако наиван. Напротив, он као да настоји на томе да га ми узмемо за наивца!

3) Роберт: “Ја сам оборио тезу западне хришћанске историографије о доласку Словена са северо-истока у VI веку наше ере, а мислећи да су се они представили на Балкану и много раније”.

БЕЛЕШКА: Ја не знам кад и где је то он оборио ту тезу (Пошто нам је још није цитирао!), али знам да наш Јован Деретић (чини ми се не баш без основа!) тврди да су Словени били на Балкану и пре нове ере. Да можда није Деретић то од њега, од Албанца Роберта Томаи, украо?! Спреман сам да честитам тај лоповлук Деретићу, који – колико знам – не зна албански језик, док ми је сам Роберт писао да он, за себе, још није изашао из затвора тог језика, албанског.

4) Роберт: “Каплан лансира једну доста метафизичку тезу кад каже да се албански језик није формирао у вековима IV-VI наше ере, како претендирамо ми Албанци (!?), већ се формирао у вековима XV-XVI, кад се и писао”.

БЕЛЕШКА: Пре свега честитам Робету што је прихватио тезу Академика Чабеја (Без спомињања његовог имена!) да се албански језик формирао у VI веку наше ере, само не знам зашто прећуткује и место тог формирања. Чабеј је јасно нагласио да се албански језик формирао у Румунији, што значи да нису аутохтони ни у Албанији (Понајмање на Космету!), нити Илири.

Што се тиче мене, ја не само што нисам порекао ту тезу, већ – прихватајући је за себе (Па и одајући дужно поштовање Академику Чабеју!) – научио сам о томе и самог Роберта. Или је ма где споменуо ту тезу овај Роберт пре мене?! Могуће да ју је прочитао, али као и сви други Албанци, ћутао је, јер му се није свидела. Молите бога, Роберте, што вам нисам био учитељ, јер вам не бих дао прелазну оцену ни из основне школе, камо ли и из средње, да не говоримо са студија и албанологије.

Могуће да сам рекао да се албански језик почео писати у XV-XVI веку, а не ф о р м и р а о. Овај Роберт није ни први, а сигурно неће бити ни последњи што изврће моје речи наопако, па ме затим оптужује и за та “моја” испревртања, нека све друго, већ и “доста метафизичка”. Види се да је био ученик Енвера Хоџе. Или не?!

5) Роберт: “Данашњи албански језик (shqipja e sotme), нарочито неки његови јужни дијалекти, био је пре 2000 година ближи данашњем грчком језику, што значи да је овај грчки језик био друкчији и ближи албанском језику (asaj shqipeje) (употребих данашње именовање нашег језика) оног времена… језици се деле и мешају. И ово се не догађа само са албанским језиком и другим околним језицима, како се то свиђа нашем аутору да спомиње стално овај феномен мешања, већ и са словенским… мешања ова за која наш аутор не говори, или тангентно спомиње које!”

БЕЛЕШКА: Албански САТЕМ (На обале Балтичког мора!) и грчки КЕНТУН (На самом дну Балкана!), у то време (пре 2000. година!) не само што територијално нису били ближи, већ ни лексички, понајмање граматички. Најмање позајмица албански језик има управо из старогрчког језика, па и оне посредством њега. И реч КАНУН су позајмили посредством турског језика.

Уместо што нам се извињава за употребу данашњег назива албанског језика (шћиптарски), зашто га не назива онако како су га ови Албанци називали пре 2000 година?! Или само он има право да мени тражи тај назив?! Он – Албанац, мени – не-Албанцу!

Колико да зна: Пре 2000 година данашњи јужни дијалекти албанског језика нису постојали. Није постојао ни тоскински дијалекат. Одељење јужних Албанаца од гроа Албанаца у Мату (Који ће се кроз следеће векове формирати као Геге!), десило се негде у XI-XII веку н.е., па је тада и почео да се уобличава јужни – тоскински дијалекат (Са тиме и њихово ново име Тоскинци!), а касније и да се одељују од њега и којекаква наречја.

Мешање и дељење језика и код осталих народа ја сам споменуо онолико колико ми је то требало у тој студији, где се подробно говори о албанском језику, а не о другим језицима: “мешања ова за која наш аутор не говори, или тангентно спомиње које!” Кад сам говорио о српском језику потанко, у осталим студијама, исто сам то нагласио и за овај језик, не спомињући ни најмање албански.

Овакве тврдње спичеви овог Албанца нам доказују колико је наклоњен да објективно третира проблем.

6) Роберт: “Ово сељење албанског језика и његових употребљавача према Европи, местима Балтика и даље Румунији, Бугарској и данашњој Албанији, које нам кратко презантира проф. Каплан Ресули, за мене је фантазија а ла путовања Гуливера, која се базира спрва у фантазији лингвиста и историчара 19 века… док је албански лингвиста Е.Чабеј евидентирао исто тако сличност између албанског и литванског језика, као и албанског и румунског”.

БЕЛЕШКА: Овим “гуливерским сељењима-путовањима научио ме је управо Академик Чабеј, чији сам студент био на Универзитету у Тирани. До дана кад сам ја открио (За Албанце непожељне!) истине о овом Академику, Роберт га је са својим Албанцима држао за албанског Бога Албанологије, док га сада срозава на некаквог “Е.Чабеј” (Његове безимене колеге – па и без појма о албанологији – оптужили су га и за ренегата!), а Роберт нам прелази у ћутњи и чињеницу да ме је управо Академик Чабеј научио то – да су Албанци чинили та “Гуливерова”путовања

Наглашавам да Академик Чабеј није евидентирао само сличност између литванско-балтичко-словенског и албанског језика, већ их је назвао и “dy gjuhë motra” = “два братска језика”, па је нагласио да су ови Албанци НЕПРИМЕЋЕНО прешли из Централне Европе (Бескиди) на Балкан и стигли у област Мата (Изнад Тиране!) у X веку н.е. НЕПРИМЕЋЕНО! Иако су према Роберту и његовим колегама били један велики народ, највећи народ Европе, ако не и света! Па и најкултурнији, најцивилизованији! Јер, по њима, кад су ови Албанци топили жељезо, Немци су јели своје родитеље!!! Или није Албанац Адем Истрефи, који је ово написао у својим “делима”, а Роберт са његовом партијом му је то генијално откриће не само објавио, већ му је за то и честитао?!

Ипак му захваљујем што ове научне “злочине” не качи само мени око врата, већ признаје да су их пре мене учинили и лингвисти и историчари XIX века (Ја бих рекао да су из XX века сигурно и они који су доказивали и да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање и Пелазги!), па донекле – како видесте – и њихов Академик Чабеј, који је исто тако из XX века.

7) У вези келтског племена Албанои Роберт фалсификује и меша све и свашта. Конкретно:
а) Роберт: “Каплан нам не објашњава од којег античког аутора има податак да је ово племе сишло на Балкан, управо у Мату”.

БЕЛЕШКА: И у вишим разредима основне школе се учи да су Келти, са Британских острва, у IV веку пре н.е. прешли на континент и селили се преко Француске, Шпаније, Италије и Балкана према Истоку. Па нам се наводе као трагови те сеобе топоними Албион у Шкотској, затим топоними у Француској, Баскији, Италији, Хрватској (РАБ) и Албанији (Албанополис). О овим Албанима говоре и Робертове колеге, само што они тврде да је ово племе илирско. Прихватајући ове Албане као келтско племе, а мислећи да су Албанци-Шћипетари генеалошки следбеници тих Албана, Бајрон је Роберта и његове саплеменике сматрао својим рођацима. Је ли могуће да Роберт не зна ништа од овога?! Је ли могуће да не зна ни да му је и Академик Чабеј рекао да Албанои и Албанци-Шћипетари нису иста ствар?! Нека прочита моју студију Ко су Албанои? (Има је у мојој збирци студија КО СУ АЛБАНЦИ?, а превео сам је и објавио и на албанском језику).

б) Роберт нам меша и румунског албанолога Василе Парвана (1882-1927), ћутећи о свом домаћем Богу Албанологије, који му је рекао да су Шћипетари дошли преко Румуније у Мат данашње Албаније, и то у X веку н.е.

ц) Роберт: “Проф. Каплан Ресули… чуо је да је постојало једно место на Кавказу са именом Албаниа (од тамошњих народа тонизирано: Аллвани), па знајући да се и данашњи Шћипетари називају од света Албанци, излази са закључком да ови данашњи Албанци имају како име од овог келтског племена, тако и порекло имају из места Албанија (иако мало раније рече да су се отцепили из Индије)! Ово може да буде фантазија за холивудске филмове, али не историја за наставне текстове”.

БЕЛЕШКА: Како видите имамо једну папазјанију претендирања и фалсификата. Пре свега, ја не само да никада нигде нисам рекао да су Албанци-Шћипетари из Кавказа, већ сам и иступио против оних који су то рекли, посебно против Јована Деретића. Моју студију против Деретића објавили су ми и Робертови Албанци на албанском језику, па ме чуди како то овај Роберт, који претендира да ми буде и учитељ, затвара очи пред њом. Ово фалсификовање не служи му на част. Посебно оно не служи објашњењу и формулисању научних истина о којима је реч.

Што се тиче имена ARBËN (Не Шћипетар!), како су се Шћипетари звали све до почетка XVIII века н.е., истина је да сам рекао да су то име Шћипетари наследили од келтског племена Албанои, од оног дела тог племена које се задржало у Албанији Балкана. Ово претендирају и сами албански-шћипетарски албанолози. Шта више, они поистовећују себе, Шћипетаре са тим балканским Албанима.

Али, ако име имају од тог племена, нигде нисам рекао да Шћипетари имају од тог племена и своје порекло. Напротив, албански албанолози су ти који то претендирају, а ја сам им се успротивио, па и доказао да антички Албани данашње Албаније и данашњи Шћипетари нису исти народ, немају генеалошке везе. Шћипетари су асимилирали остатке тих Албана, које су нашли у IX веку н.е. у области Мата, примили много што-шта од њих, па и име, али не мењајући супстрат свог језика. Према томе, нису се ни прелили у Албане, као што се нису прелили ни у ма који други народ са којим су се мешали и дуго живели у симбиози.

Рекао сам и кажем: као и сви други индоевропски народи, и Шћипетари су се отцепили из колевке човечанства – Индије и постепеним сељењем у правцу заласка сунца прешли су преко Кавказа (прешли, а не отцепили од Албана Кавкаске Албаније!) према Централној Европи и Балкану, свугде, па и у Индији (!), остављајући за собом свој мањи или и већи део, који се затим, кроз векове асимилирао од других народа. Све је ово јасно речено у мојим студијама, док оне, који неће да то виде, не можемо на то присилити. Али их за то можемо демаскирати као такве!

Молим вас, Албанци: доста са подметањем ваших фалсификата и прављењем холивудских филмова!

ц) Роберт: “не можемо да верујемо у историју асимилације свих ових народа Балкана од једне гомиле од 10 хиљада људи (Шћипетара)…како то каже наш хисторичар (Каплан).

БЕЛЕШКА: Нигде нисам рекао да су 10.000 Шћипетара асимилирали толике народе Балкана, па ни само један једини, што Роберт зна сасвим добро, али му годи да измишља и подмеће, што је обична ствар ових Енвероваца. И сами Албанои Балкана, које су асимилирали, могуће да нису били ни десети део племена Шћипетара. То је био један мали остатак тог племена, који је био у борби за опстанак против Срба и Влаха (стигли ту пре неколико векова) а који су настојали да их асимилирају, па су их делимично и асимилирали. И ови, Срби и Власи, били су у мањини, у односу на Шћипетаре, не само појединачно, већ и у заједници. У Мату! Немојте ми и ово изврнути и рећи да сам рекао да су били у мањини у Албанији!

Кроз векове Шћипетари су асимилирали остатке других народа на територији данашње Албаније, постепено, део по део, из века у век. 10.000 Шћипетара у Мату, само кроз два-три колена, њиховим енормним множењем и асимилацијом Албаноа, Срба и Влаха, прерасло је у 20.000. Ови су кроз догледно време множењем и асимилирањем 10.000 других постали 30.000 и тако је њихов број растао из века у век, да су се после пропасти устанка Србина Тихомира 1041. у околини Драча, асимилирањем остатака Срба, Влаха и Грка удвостручили и тако постали видна већина у односу на остатке других народа са којима су живели у симбиози до њиховог асимилирања.

Кад су на југу прешли реку Шкумбини, на северу реку Дрим, а на истоку реку Црни Дрим, ови су Шћипетари, сада названи Арбени, били преко 100.000.

Дан-данас један добар део Албанаца не само што памте своје неалбанско порекло, него знају и језик свог порекла. А имамо и таквих који не знају албански језик, а ипак се изјављују за Албанце, посебно у Албанији, где се не-Албанци не смеју живи чути.

Претендирајући да су били највећи народ не само Балкана, већ и Европе, праве се као да не знају да им је њихов Академик Чабеј рекао и нагласио да су НЕПРИМЕЋЕНО прешли Дунав и ушли на Балкан, што значи да су били један сасвим мали народ, племе, које хроничари времена нису ни запазили.

Под турским ропством, скоро до дана нашег ослобођења, ми – Црногорци, били смо много мањи народ од Албанаца, па смо то и данас. За нас ово није никаква увреда. Албанци сматрају за увреду сваку истину која им се не свиђа.

Коментари које чини Роберт мојим студијама нису никакво научно коментарисање. То су очита тенденциозна и антинаучна интригирања и провоцирања, спекулисања и флагрантни фалсификати, хушкања наивних читалаца против мене.

д) Роберт се жали што ја нисам објаснио “зашто се један део ове земље (Албаније) назвао Гегнија и други Тоскнија” и што сам писао историју Албаније и албанског народа, а не само о проблему порекла Шћипетара. Захваљујем му што ме не пита да ли су се и одрасли Албанци осунетили приликом превере у ислам!

Ипак, у мом цитираном делу КО СУ АЛБАНЦИ? ко жели да зна, има читаву студију о Гегнији и Тоскнији, па и њихову етимологију.

IX) У вези моје студије “Илири и Албанци”, која је дала и делу име, Роберт пише и преплиће много чега. Настојмо да их расплетемо. Он пише: “цитат за цитатом каже нам се да Шћипетари немају везе са Илирима. Један аргумент албанске историографије о илиро-албанском континуитету, да се Албанци налазе на територији где су некада били и Илири, на чему се базира и К. Ресули, Х. Хирт процењује – с правом бих додао и ја – као невредним. И ово је јасно, пошто ми не налазимо ни један од данашњих народа Европе на некадашњим територијама оног народа од кога претендира да потиче. Не само то, већ и многа имена старих народа, нимало или сасвим мало могу да одговарају народима који их данас носе И на крају, сви народи су мешавина свакаквих етноса, народности, група и индивидуаа разних раса, или разних вера…”

БЕЛЕШКА: Пре свега, пошто прихвата овај мој став, и што зна и да је то пре мене рекао светски познати немачки албанолог Херманн Хирт (1865-1936), зашто је овај поштени Албанац до данас ћутао, па и дозволио својим саплеменицима да ми, управо зато, што сам им обарао њихове “аргументе” да су Илири и аутохтони, да ми ваде очи, да ми читају и опело преко интернета, па да ме не само монструозно сатанизују, већ и учине толике атентате ?!?!?! Зар је било уопште потребно да ја то изнесем у јавност, да их ја (За кога кажу да сам и умно поремећен!) подсетим на констатацију Хермана Хирта у вези њиховог главног “аргумента” да су они, Албанци, наводно генеалошки следбеници Илира?!

Радо бих рекао само: Роберте, Роберте… Али је исправније рећи Рабани, Рабани, скидајте маске и изађите с вашим правим лицем, да вас не морамо демаскирати овако!

Претендирање Роберта да се “ни оно да Албанци севера немају везе за Илирима не може прихватити затворених очију (пошто) су Илири описани као дуги, дужи од Хелена, и Албанци севера, посебно Косовци, су део са најдужим телом овог данашњег народа са именом Шћипетар/Албан”, приморава ме да га подсетим на констатацију француског научника, иначе јако цењеног међу Албанцима као њиховог пријатеља, Ami Boué (1794-1881), који каже (Извињавам им се!) да су ови Албанци бастарди Срба, а њихова презимена и породичне генеалогије нам то потврђују.

Још једном им се извињавам, а њих молим да ме не провоцирају, јер кад имамо ту субстрат албанског језика који се вековима није променио и нема ништа заједничког са илирским језиком, дужина тела једног дела ових Албанаца, која се из покољена у покољење може променити, не може се узети за доказ њиховог порекла од Илира.

Иако је аргменат у дискусији прогласио të pavlefshëm = “невредним”, он ову дискусију, базирајући се на дужину тела тог дела Албанаца, завршава са претендирањем: “Мислим да се горњи аргуменат албанске историографије треба поређати на дну аргумената који доказују овај континуитет” Илира код Албанаца. Значи, не одбацује га: само га са првог места премешта на последње.

Ово је сведочанство његове зрелости (И озбиљности!), којом третира не само овај проблем, већ и све друге, а што видесмо и код проблема етимологије топонима Дарданија.

2) У вези аргумента КЕНТУМ-САТЕМ, што за нас, који негирамо генеалошку везу Албанаца са Илирима, јесте argumentum crucis, Роберт испреда све и свашта, доказујући нам овако да он дан данас није свестан шта је то КЕТУМ-САТЕМ. Он мисли као и наш Деретић да се то базира на број СТО, а не на рефлекцију палатала у овим језицима. Деретић, чим сам га суочио са овим његовим елементарним непознавањем дотичног албанолошког проблема, мудро се повукао. Да видимо шта ће урадити Албанац Роберт Томаи, који – без икаквих научних звања – изгледа мисли да је позобао сва знања албанологије, тако да за нас – странце, па ни за саме албанске академике, није остало ништа.

Колико да се зна: Професор Shaban Demiraj, екс-преседник Академије наука Албаније, посветио је читаво једно дело овом проблему – GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ (Албански језик и његова историја), Тирана 1988, где проблем у дискусији завршава са речима: “И уистину, кад би била тачна таква трврдња (да је илирски језик био кентум, а албански да је сатем!- КБ) онда свака даља дискусија о илирском пореклу албанског језика тешко да би нашла један сигуран ослонац”.

Роберт, који нам као прле пред рудо истрчава и преко овог светски познатог албанолога и преседника Академије наука, чак му ни име не спомиње нигде. Зашто? Је ли могуће да га не познаје?! Или га можда игнорише, па неће ни да га познаје?!

Ови Албанци су спремни да игоришу сваког ко се не слаже са њиховим пореклом од Илира. Један други је игнорисао овако и академика, проф. др Екрема Чабеја (Eqrem Çabej, како смо нагласили – Бога албанске албанологије. Можда ће у низу игнорисања забранити и Бога уопште у овој Албанији.

А кад њих игноришу, шта ће са мном за кога кажу не само да сам ненормалан, већ и да немам ни средње образовање. Молим их да и мене убаце у листу где држе игнорисаног преседника Академије наука Албаније и Академика Чабеја.

За сваки случај, Роберту препоручујем чашу сирћета и да прочита бар потпоглавље Аргумент кентум-сатем мог цитираног дела КО СУ АЛБАНЦИ ?, где сам детаљно објаснио и анализирао тај проблем.

Као што то може свако да види, у том делу сам представио ништа мање већ 15 аргумената да Албанци немају генеалошке везе са Илирима, док Роберт пише да је мој ЈЕДИНИ аргуменат да Албанци немају везе са Илирима тај што је илирски језик био кентум, а албански је био и јесте сатем.

Из овога се види сасвим јасно да он не третира научни проблем о пореклу Албанаца, већ врши пропаганду код својих Албанаца да не верују у оно што су – и поред свих забрана – сазнали из мојих студија, јер ето – мој ЈЕДИНИ аргуменат је сасвим безвредни КЕНТУМ-САТЕМ – који за њега – “Овај аргуменат не вреди ни за један случај поређења”.

X) У вези студије “Порекло Албанаца на Косову, у Македонији, Црној Гори и Грчкој”, којом неопорецивим документима доказујем да су они стигли ту из Албаније, па наводим и самопризнање самих албанских историчара, Роберт претендира да је истина сасвим обрнута, да су Албанци са Космета и осталих поменутих области суседних народа дошли и преплавили Албанију, што до данас још нисам видео код ниједног другог аутора, понајмање код албанских, ако изузмемо хипотезу о њиховој наводној рестрикцији као Илири. Роберт не спомиње ову хипотезу, мада и не пориче порекло од Илира, иако – како видесмо – признаје Хермана Хирта и његов контра-аргуменат.

Тако Роберт, иако признаје оно што кажем ја, да су Албанци са албанских гора сишли на Космет, дословно пише: “у једно време што су ова (пресељавања Албанаца из Албаније у суседне земље!) била ретка и спорадична, док супротно је било готово редовно. Зна се веома добро за чињеницу  да су се на териториу Албаније селиле групе и албанске и неалбанске породице из ових места, тако да су остале до данашњих дана зоне са именима дошљака, тако имамо кварт Дебараца у Тирани, имамо групације Косоваца у читавој Албанији, имамо групације Чама (из Грчке)…”

Да је ово један сасвим мали, безначајни део оних Албанаца, који су претходно, за време турске окупације, из Албаније сишли на Космет, прави се као да не зна.

И само ово његово претендирање мислим да је довољно да би нам било јасно ко је овај Роберт и чиме се бави. Он је спреман да нам и сунце покрије решетком.

1) Овај Роберт, пошто је рекао да је мој једини аргумент КЕНТУМ-САТЕМ, каже да ја, као аргумент да Албанци нису аутохтони и да немају ни везе са Илирима спомињем “византијски закон “Nomos Georgikos”, у којему се спомињу сви становници Балкана тог времена (век VIII), али не и Албанци. Овај податак природно није за игнорисање од историчара и овај Агразнизакон треба да се оштампа на свим језицима Балкана… Албанија је прошла не само једнум диктатуру, већ је била и под једном врстом страха и игоранције,који се настављају и дан данас. У данашње време треба да је слободан за употребу (студирање!) сваки древни, антички и стари докуменат… Зашто се то не чини – то је неразумљиво за мене, и неразумљиво за нас Албанце (посебно оне југа) који немају комплексе и претеране муке колико су стари на Балкану, пошто сви у Албанији знају да је овај данашњи албански народ формиран од најразличитијих племена од којих се некима не зна древно порекло, а нека су и најновија у овој земљи. Значи, проблем древности не тиче се данас целокупности једне нације… све нације су мешавина етноса, група и индивидуа…” 

БЕЛЕШКА: Признајући докуменат “Nomos Georgikos” – који како сам каже “није за игнорисање” – признајемо и да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири. Је ли могуће да Роберт није свестан овога?! Оптужба против албанских власти које то крију, била би искрена кад овај Роберт не би покушао да и то негира са претендирањем на племенско порекло Албаца – “од којих се некима не зна древно порекло” и посебно пошто “проблем древности не тиче се данас целокупности једне нације”, па и да су “нације мешавина етноса, група и индивида”.

Истраживање порекла једне нације је једна ствар, а истраживање порекла једног племена, братства или и појединца је сасвим друга ствар. Ако за албанско племе Mirditori ми докажемо да су српског порекла, ако за братство Frasheri докажемо да су влашког порекла, ако за Исмаила Ћемала докажемо да је био турског порекла, тиме нико не претендира да су и Албанци као народ Срби, или Власи, нити Турци. Албанизирани елеменат не карактерише целину албанског народа. Напротив, као што се зна – целина је та која карактерише део. Албанизирајући се, они су попримили националне карактеристике албанског народа. Ако су понешто и донели са собом у овај народ, тај њихов допринос не карактерише албански народ, па се зато и не узима у обзир приликом истраживања порекла Албанаца. Тако и број 100, на алб. “qind”, по којему албански језик требао би да буде КЕНТУМ групе, не узима се у обзир, јер није албанска реч, јер је то реч коју су Албанци позајмили из кентум језика, или су је припадници тог језика, албанизирајући се, увели у албански језик, као што су увели и безброј других речи из свих језика, на које се ми не ослањамо кад говоримо о албанском језику.

Преплитањем проблема не тражи се истина. Напротив, тиме се замагљују проблеми и избегава откривање истине. То чини Роберт од почетка до краја његове студије. А то је и вирулентна ангажованост албанске науке-албанологије. 

2) Кроз моје студије ја сам се дотакао површно многих проблема албанског народа. Колико за пример, спомињем њихова екстремна претендирања:

а) Да је Албанија настањена чисто албанским становништвом, без националних мањина и дијаспора.

б) Да су Албанци свуда на Балкану на своме, јер је сав Балкан њихова пелашко-илирска прћија.

в) Да су Турци преверавали у муслимане само њих, Албанце, и да су према томе сви муслимани Балкана Албанци.

г) Да су сви Црногорци словенизирани Албанци и да њима, Албанцима, припада Црна Гора до самога врха Ловћена.

д) Да су и Срби словенизирани Албанци. Да је био Албанац и Жупан Немања.

ђ) Да су Албанци најчистије крви, немешани ни са којим другим народом.

е) Да је албански језик светски, класични језик и да се без њега не могу разумети други језици, па га зато обавезно треба учити свукуд по свету покрај осталих класичних језика.

ж) Да су Албанци најцивилизованији и најкултурнији народ на свету, да су изградили и Партенон Грчке и Ватикан Италије, Пирамиде Египта, па су топили и гвожђе, кад су Немци јели своје родитеље.

з) Да је Грчка настањена 2/3 албанским живљем, па да је и Хомер био Албанац.

и) Да су Власи Албанци, али не и Албанци Власи.

ј) Да Албанци никада нису напали ниједан народ и да ничије територије нису пожељели и нити окупирали.

к) Да су Албанци божји анђели и да никоме никакво зло нису учинили никада, не колективно, већ ни индивидуално.

И којекакве друге шовинистичке и расистичке бесмислице, које сам нашао по њиховим дописима, студијама и књигама, не само оних без средњег образовања, већ и код оних са високим образовањем, па и код оних што испред свог имена стављају научна звања професор и доктор, штавише и код академика албанских. Колико за пример спомињем некаквог Prelјoca Margilјaj, који је објавио замашни цитат на албанском и српско-хрватском језику усред Подгорице; књижевника Adema Istrefi – који је изашао са Универзитета “Енвер Хоџа”; и познатог академика, проф. др Marka Krasniqi.

Иако су Албанци сасвим јасно видели те бесмислице, не само што их нису подвргли критици ни дан-данас, већ – и кад сам их ја критиковао – дигли су се у њихову одбрану. Колико за пример спомињем албанског новинара Anton Gojčaj и академика, проф. др Skender Shkupi.

Сада видим код Роберта његов критички став према тим претендирањима, али нам опет шврља лево-десно, како то он зна, да би избегао одговорност истине. Тако он тврди следеће:

“Албанци нису никада ишли против суседа да им отимају земље, већ су само узели удео као најамници… у разним војскама окупатора и ослободилаца.. .ова теза фактично распрострањена на интернету приближно од године 2010. и сада се употребљава од свакаквих уличара, који држе себе да су албански националисти, а који певају најидиотскије песме: o sa majr me kjen shqyptar (Како је добро бити Албанац!) неки од ових са северо-истока Албаније и неки са Косова. Без дилеме, иза ове тезе стоје тајне канцеларије српских националиста, око којих вију коло и неки албански идиоти са севера, као н.п. балиста Морина… неки од њихових следбеника (који су прешли из једног другог народа у албански народ) праве нам се и најватренији албански националисти, тако изгледа савладани од мучних комплекса да их ко не открије да су њихови преци некада били друге националности! Ово се догађа са многима у свету. Овај феномен примећен још у XIX веку. Не знам ко то каже, Маркс или ко други најватренији националисти су они са замршеном националношћу.”

Као што видите, албанско копиле Роберт би хтео да остави у руке неалбанаца, па и канцеларијама српских националиста, пошто сам ја преко медија на српском језику од раније доказао да неке свињарије, које се по српским сајтовима објављују именима Србин, Српкиња, Карађорђе, Караџић, Милош Обилић, Светосавац, Светосавка и слична, а против Срба су, посебно против муслимана. Поменута Српкиња пише да ће примити муслимане у српску нацију само ако се превере у православне! Другим речима: изјавите се за Албанце, јер вам ми то, промену вере, не тражимо! Дело је ово албанских екстремних националиста, који се праве и пишу као Срби, иако још нису српски ни научили како треба, па их то најчешће и одаје. Ја сам доказао да су ови Албанци организовали и своје посебне сајтове, који нам се праве као да су српски, црногорски и македонски, преко којих врше своју велико-албанску пропаганду. Једноме од њих, власнику и руководиоцу сајта сам демаскирао. Од раније сам нагласио да је при Министарству Унутрашњих послова Албаније организована посебна комисија која ме шпијунира и прати свуда по свету, организује људе и инструира их како да ме оговарајау, вређају и псују, која фалсификује документа против мене, па организује и атентате, сама и у сарадњи са властима других земаља. Е па кад то чине против мене, можемо замислити што чине против читавог једног народа, против српског-црногорског и македонског народа, или против Влаха и Грка.

До сада ја не знам да је ма који Албанац иступио против ових албанских протува, провокатора и уличара, понајмање против сајтова и канцеларија, комисија. Напротив, имамо Албанца Bahri Brisku, који је писмено признао да су га из Југославије позвали у Тирану и инструирали га како да пише, лаже, лаје и псује против мене.

Против наших, српско-црногорских и македонких протува и криминалаца, па и власти, иступио сам лично и иступам свакодневно, следећи примере осталих Србо-Црногораца, који су ми претходили кроз историју. И не иступам само сада, пошто је проглашена “демократија”. Иступио сам и са Дамокловим мачем над главом, па сам прошао и кроз интернирања, штавише и кроз затворе, и био пред секиром и стрељачким цевима пиштоља и пушака. Лијући и крв и стављајући у смртну опасност мој живот, па и живот моје малолетне деце, ја сам се борио за албанску истину, за легитимна права Албанаца, за њихову слободу и демократију, на обе стране границе која раздваја Албанију и Југославију. Не само на Југословенском терену, већ и на албанском, нико ми од Албанаца није стао ни уз раме (Ни Adem Demaçi, нити Pjetar Arbnori!), камоли да је прекорачио и само један једини корак преда  мном. Сами су ме Албанци, још у затворској ћелији, прогласили за Менделу Албаније, за хероја, за свеца, па и за божанство. Ту су и песме које су ми спевали! Све до дана кад сазнаше да нисам Албанац и да се не слажем са њиховим бесмислицама. Од тада њихова се захвалност окренула у најмонструознију незахвалност, коју – како видите – ту и тамо демострира и Robert Tomai.

Или није незахвалност присвајање мојих ставова које нам сада рекламира као своје?! Штавише, спреман је да их припише и др Карлу Марксу (Без навођења фусноте!), само никако ни да спомене да сам их демонстрирао и ја, боже сачувај да нагласи да сам то учинио пре њега, Роберта, да сам му ја то ставио на знање, научио! Реч је о његовом претендирању да неки Албанци, узнемирени од свог неалбанског порекла, праве се већи албански националисти и од самих Албанаца и – као такви – чине свакаве свињарије и злочине, посебно над својим сународницима који се нису албанизирали. Ја му захваљујем што је то прихватио, али му не захваљујем што то злоупотребљава.

Кад сам ја то рекао преко медија, штампе и преко Радио-Телевизија, било је на свом месту, јер нисам Албанац, јер – преко једне истине – демаскирам моје сународнике, оне који су се албанизирали. Али када нам то папагајски понавља Роберт Томаи (пошто је сâм Албанац!), није на месту, јер не представља никакву националну критику, понајмање аутокритику. Напротив, представља сваљивање кривице и одговорности за злочине аутентичних Албанаца на друге, на албанизирани елеменат, као да сами Албанци нису такви. Да су сами аутентични Албанци бољи, не би дозволили албанизираним сународницима да иступају злочиначки! Зато, у односу на оно што сам ја рекао, Роберт је требао да додаје: “Нису ни аутентични Албанци бољи!” Поготово зато што су у последње време његови Албанци и преко медија иступили са тврдњом да су их Срби научили да чине злочине.

Његов екстремно-националистички дух није му дозволио да учини ту аутокритику, иако је те истине јако-јако свестан. Напротив, то настројење га је гурнуло дубље у блато екстремног национализма, шовинизма и расизма, да је ето – учинио и једно аутодемаскирање. Преко свега, употребљавајући и Марсково име као штит, која пракса је позната из времена Енвера Хоџе, који је на томе и засновао свој монструозни режим.

Ја сам демонстрирао и многе друге интернационалистичке ставове, пре свега – научне, али их Роберт није прихватио. А ако је који и прихватио, пришио му је реп. Док ово, да се ови албанизирани јадници бусају у прса као веће националисте и од аутентичних Албанаца, одмах је то прихватио и присвојио, јер је то пријало његовој националистичкој болесној сујети да би на њихову грбачу свалио злочине својих Албанаца.

3) Ако је број 12 библијски, нису и 12 албанских племена северне Албаније библијска, па ни најстарија на Балкану. И да сам то рекао (Па нека што нисам рекао!), његова је дужност да ме исправи, а не да ми своју копилад оставља у руке, понајмање да то узме као доказ њихове древности на Балкану.

Преко свега, тај број нисам ја измислио. То кажу и албански историчари. Или ово не зна Роберт?! Па он и набраја тих 12 племена, поименично.

За нека од ових албанских племена, бар делимично ако не у целости, и сама њихова имена указују српско порекло. Ово су пре мене констатовали и други, па и њихов енглески пријатељ Noel Malcolm. Он и за племе Мирдиторе каже да је најмање албанског етничког порекла, док Роберт и етимологији имена племена Краснићи, за коју признаје да је српска, као и обично, пришива свој реп, ћутећи о Каплану, аутору те етимологије

Албански историчари воле да истичу да су се читава албанска племена србизирала, али боже сачувај да напомене да су се и српска племена албанизирала. За њих, Албанци су чистокрвни, немешани. Што је истина, бар у предметној студији, Роберт се супротставио овоме. Он индиректно и директно признаје измешаност, за што му ја стежем руку, као Албанцу који је почео да цедира и да корача на путу научне истине, наравно – ако је то његово.

Поводећи се за мојим студијама проблема, Малколм им је то ставио на знање, дословно онако како сам ја то представио у мојим студијама. И не само у вези овог проблема, већ и у вези многих других, па и у вези “аутохтоности”, о “примату” њиховог, албанског станишта на Космету, у односу на Србе.

Ових 12 албанских племена данашње средње и северне Албаније не само да нису библијска, већ су и формирана у касном средњем веку, већина у XVI-XVII веку на обе стране реке Дрим, што нам сведоче и имена тих покрајина: сва имена покрајина су имена тих племена. У тим куријама племена су немешана. Ниједном припаднику неког другог племена није се дозвољавало да се смести на територији која не припада његовом племену. Али нису стигла ту као немешана. Са друге стране она су и ту наставила да асимилују припаднике других нација које су нашли на том терену.

Кад су делови ових племена почели да прелазе данашње границе Албаније и да се смештају на територији Србије, Македоније и Црне Горе, у истој области која носи неко српско име (Косово, Метохија, Подримље, Дреница, Полог, Груда) смештају се припадници ових племена, измешани, јер та територија не припада ниједном од тих племена. Ово су пре мене рекли и албански историчари. Видите њихово дело HISTORIA E SHQIPËRISË, Тирана 1959, службено издање Историјског Института Албаније. Роберт зна ово сасвим добро, али – правећи се као да не зна – не само што прихвата “моје” библијско порекло ових племена, већ нам претставља и једну нову типичну албанску тезу – рекао бих рокадну – да се нису ова албанска племена селила из Албаније у Србију (Космет), Македонију и Црну Гору, већ обратно, из Србије, Македоније и Црне Горе су дошла у Албанију. Ово нас подсећа на оне Албанце који претендирају да су Латини узели из албанског језика ову и ону реч, а не Албанци из латинског језика, односно из неолатинских језика.

Имамо ли посла овде са Робертом или са Рабанима, други је проблем, али све ми се више кристилизира мисао да немамо посла са њим, већ са Академијом наука Албаније, која преко њега врши експерименте, хоће ли то свет прихватити или одбити.

Преко свега поводом те његове тезе да су Албанци из околних земаља дошли у Албанију, а не да су из Албаније сишли тамо – зашто се не хвата у коштац са својим, албанским историчарима, ауторима поменуте ХИСТОРИЈЕ, који су о тој дијаспори Албанаца навели и архивска документа, већ се хвата са мном, који сам историју албанског народа учио из те књиге, коју овај супер-историчар нигде и не спомиње.

Албанци су сада и против оних историјских истина које су некада признали. Они би хтели да “исправе” историју и учине је онаквом како им се свиђа и како би пожелели да је била. Ово демонстрирају у многим другим случајевима, па и у вези распростирања племена Геге. 

4) Ја сам истакао и доказао да Албанци на Космету нису ни аутохтони, нити мештани, већ албанска дијаспора, сишла ту из Албаније. Један од тих мојих доказа јесу њихова презимена. Многи од њих носе као презимена називе топонима, градова и села Албаније, одакле су дошли на Космет. Роберт каже: “Овај феномен узимања имена села за презиме постоји у свим народима, истина. Управо зато се може рећи сасвим спокојно, да многа од ових презимена узета су највише од села која се налазе у другим земљама. Један део имена села Албаније налазе се (за чудо) и у неке друге земље, као у Бугарској, Румунији, Русији, Пољској, Немачкој”.

Тако он тврди да су ови Албанци дошли на Космет не из Албаније, већ из тих, поменутих земаља. Па и у Албанији!

Да ови људи, који на Космету носе као презимена имена села Албаније, памте долазак својих предака из Албаније, преко свега да у Албанији имају и своје рођаке, па и дан-данас одржавају са њима родбинске везе, да они и говоре истим дијалектом албанског језика, истим дијалектом којим говоре и остали мештани, да ови рођаци у Албанији не носе име села, већ неко друго, Роберт се прави као да не зна, доказујући нам овако његову екстремну необјективност. 

5) У следу албанских филолога, а затим и у личним студијама, доказао сам да је косовски дијалекат албанског језика у основи гегински, и то претежно северо-источно гегински, одакле су ови Албанци и стигли на Косово. У крајној супротности са познатим албанским филолозима (и са мном!), овај Роберт, кога нико не познаје као филолога (Јер из те области не знамо да је ма што до данас објавио!), тврди да је косовски дијалекат “ku e ku me shqipen” (да се сасвим разликује од албанског језика): “исто тако још далеко је од гегинског дијалекта (северног); језик Косоваца има још неразумљивих речи од свих Албанаца, како оних југа, тако и оних севера… Један становник Кукеса, Дебра, Мата, Крује и Скадра тешко разуме језик Косовара” – тврди он.

Како видите, он је спреман да прогласи албанске Косовце и за посебну нацију (Као што су ови Албанци признали Космет и за посебну државу!), бар док им се не осигура својина над Косметом. Шта нису учинили, шта не чине и шта неће учинити ови Албанци да реализују свој сан албанизирања Космета?!

Косовски изговор гегинског дијалекта истина је да има подоста речи које Албанци из Албаније не разумеју, али те су речи претежно ушле из српског језика, као резултат њиховог заједничког живота са Србима на терену, али и као резултат масовног албанизирања Срба муслиманске и католичке вере, који су са собом унели у албански језик не само знатну лексику, већ и граматичке облике (Jam kenë, према српском сам био, искварено француски би било је sui été, а не како то има сва Албанија kam qenë – искварено српски имам био, исправно француски j’ai été.), што овај Роберт (Академија наука Албаније) зна сасви добро, али се прави као да не зна, да би нас убедио у његову (Робертову) аутентичност и тако маскирала ауторство ове “студије”. 

6) У вези топонима GEGNIJA ја сам цитирао издање Академије наука Албаније FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1980, где пише да се та област простире око Тиране, па се њен назив, постепено, из века у век (сигурно ширењем становника те области, који су себе називали Геге!) проширио и над другим северним областима данашње Албаније, али не и преко њених граница, иако су Геге и тамо стигли, јер становништво тих области, будући у већини, нису им то дозволили.

Роберт тврди да је то грешка Академије наука и оптужује мене да “искоришћавам лапсусе које чини сама албанска штампа!”

Пре свега питамо га: Зашто је до сада ћутао? Зар је требало да ја то “искористим” да би се он сетио да то прогласи за “лапсус” албанске штампе?! А други албански историчари где су били и где су ! Зашто још увек ћуте?! Сам Роберт чиме нам доказује да је то “лапсус”?!

Аутор гласа GEGËRIA у том делу енциклопедиског карактера, Rrok Zojzi, познат је као историчар, па и са посебним националистичким надахнућем. За ту дефиницију топонима Гегнија он нам пружа и документа. Ако се Роберт не слаже са њим, зашто нам не пружа контрадокумента?! Области преко албанске границе, иако настањене Гегинцима, не називају се ни дан-данас Гегнијом. Шта више, до краја XVI века, области данашње Албаније преко реке Дрим, не само што се нису звале Гегнијом, већ се нису звале ни Албанијом. Све се то називало Србијом. 

7) У вези топонимије Космета, за коју ја кажем и доказујем да је претежно српска, Роберт, иако му се то очито не свиђа, каже да “постоји могућност да је у већини словенска, или најмање 50%. Али…(За многе топониме- КБ) мислим да долазе од времена када су у ове области боравили илиро-германски говорници…”

Ја не знам да је на Космету икада било илиро-германских говорника, бар не као масовно становништво. Што се тиче племена Дарданои, које је дало и антички назив Косову, како је од времена доказано, оно није било ни илирско, нити германско. Дарданои су били трачко племе.

Има Албанаца који су одавно признали да је не само на Космету топонимија претежно српска, већ да је претежно српска и у самој Албанији. Све њих Роберт назива “уличарима”, па и Србима “који говоре албански језик течно”. Ако ту не рачуна и мене, ја не знам који је то Србин који говори албански течније од мене. Захваљујем му што ми признаје течност албанског језика, али да не заборави оно –Ë- албанско које сам испустио у албанском правопису имена Cërne Gora, па ни оно –Ј- речи дијаспора, за које се дан-данас упињем да се гегински пише са –Ј-! 

8) Дискусију овог поглавља Роберт завршава: “за сугласник “sh”, који су Албанци – према нашем аутору и цитата где се он базира, узели од Словена. Овде бих му рекао…” да ни то није истина. Само што не каже да су га Срби узели од Албанаца.

Ја сам јасно нагласио да је албански проф. Реџеп Исмаили, који је познат и од Албанаца поштован као лингвиста, тај који је рекао и доказао да су Албанци сугласник SH узели од Срба, па сам и цитирао његово дело које је објављено у Тирани године 1974, скоро пре 50 година. Где је био Роберт до сада? Зар треба да овим Албанцима ја скрећем пажњу на оно што пишу њихови Албанци, да би се пробудили, протресли и отворили очи, па и да то порекну?! Где су и остали Албанци, зашто се још нису огласили против овог “уличара”, могуће да је и он Србин “који говори албански језик течно”?!

После свега овога, Роберт претендира да сам ја тај који својим ставовима постајем смешан! Види се јасно да би хтео да пропрати смехом чињенице које га нервирају и чине не да плаче, већ и да побесни. 

XI) Да су албански попови, православни Fan Noli и католички Ndre Mjeda, оба позната и као песници, благословили турско оружје у Балканском рату, нашао сам у текстовима албанских аутора о њима. Тај сам текст написао у ћелији затвора у Бурељу, где су ми неке фусноте нестале, што сам нагласио у једном мом објављеном тексту. Ако случајно наиђем на те фусноте, прелиставајући моје свеске из затвора, објавићу их, као што сам урадио са фуснотом о српском презимену и српском пореклу Хасана Приштине, које ми је тражио један други Албанац.

Албански попови, па и хоџе, били су и против свог, албанског народа. Од таквих попова шта могу очекивати други народи?! Да не треба да вам цитирам Gjergja Fishtu? Сигурно да таквих попова има и у другим народима, па и у нашем. По њима не судимо ни о поповима уопште, камо ли о народу, иако је албански народ дан данас, посебно муслимани, наклоњен Турској и уопште исламским земљама, што имамо и код наших муслимана. Па и код хришћана, према хршћанским земљама. Природна појава. 

XII) Роберт пише дословно: „Дописом Фалсификати Кадареа’“ аутор се бавио једним изразом Исмаила Кадаре, где он каже да је класна борба проклета измишљотина словено-комунистичка. Аутор нам разјашњава да је класна борба постојала одувек, она је дефинисана (разликовала се) од енглеских, француских, немачких економиста, као и комунизам теоретски. Ово је истина; оно што треба разликовати код речи Кадареа, мислим да није реч о комунистичкој теорији и борби класа, колико о организационој улози стављања у живот ове теорије. Али и овде опет, додао бих, Кадаре има непрецизност, пошто су и у овој организационој улози били су сви комунисти света, заједно са онима грчким, албанским, француским, немачким, ђеорђијанским, кинеским, иранским, арабским и другим и, без дилме,  руски и југословенски и други. Мислим да овај израз Кадареа не представља ни алфу, ни гаму и нити омегу његових схватања, утолико мање се он односи на све северно-источне Словене, већ је можда то био спорадични емоционални израз момента. Треба признати да је Кадаре, уопште, покушао да приближи спојне нити Албанаца са Србима, иако без успеха“.

Овај његов покушај Кадаре је доказао кажњавањем српског емигранта у Албанији смрћу, уз пуну свесност да је потпуно невин, па и са 10 година затвора зато што се усудио да изјави своју српску националност и да не прихвати албанску што је монструозност без преседана у историји човечанства.

Оваквим ставовима Роберт Томаи не сведочи истину о Кадареу, већ о својој енверовској привржености.

Не можемо да га не опоменемо: Ако горе цитирани израз Кадареа о класној борби не чини ни алфу ни гаму и нити омегу његових схватања, да можда испуштање гласника –Ë- у једном примеру речи Cërna Gora не чини и алфу и гаму и омегу правописа овог уличара, који говори течно албански језик?!

XIII) У трећи део књиге ИЛИРИ И АЛБАНЦИ, које носи наслов УМЕТНОСТ И КЊИЖЕВНОСТ (11 студија, које заузимају скоро половину књиге!) Роберт не залази, иако признаје да „неке од њих могу бити интересантне и за албанске читаоце“.

1) О развоју културе и науке албанске дијаспоре у Југославији, о развоју њихове уметности и књижевности, која је – посебно на Космету – иако „под српским ропством“, за свега 20-30 година превазишла развој од једног века албанске културе и науке у самој Албанији (Под заставом националне слободе!); о чињеници да је Универзитет у Приштини достигао и до 40.000 студената, истовремено кад је једини универзитетет Албаније у Тирани једва достигао до 9.000 студената (Становништво Албаније је три-четири пута веће у односу на Космет!); истовремено о томе што српска национална мањина у Албанији нема ни буквара на свом језику, ни једно приправилиште, Албанци не желе да говоре. За њих је Космет стратиште где Срби кољу и ждеру Албанце, па су зато и они мене – за освету – 10 пута на живо одрали, па хтели и да ме поједу, али сам им застао у грло и ето – нит ме могу прогутати, нити испљувати.

Можда ме зато испљуваше псовкама и увредама преко медија!

2) Овај албански суперклуг, који ипак ту и тамо признаје да није од професије (Верујем, да маскира ауторство Академије наука!), док ми за албанске попове тражи фусноту, на многим местима, уместо објашњења и доказа својих тврдњи каже нам да је ово и оно објаснио и доказао у његовим „објављеним студијама“, па и у његовим претходним „књигама“, за које нам не наводи ни наслове, а камо ли фусноте.

Да можда немамо неку његову грешку у транскрипту текста аутентичног аутора?! Можда је тамо писало да је овај Каплан о томе писао у његовим објављеним студијама, па и у његовим претходним књигама?!

3) Роберт Тхомаи, иако је прихватио неке моје научне ставове, целокупну књигу ми проглашава сасвим безвредном, поготово што сам на албанском језику, на једном месту, написао CËRNA GORA без оног –Ë- и зато што и у српском језику пишем ДИЈАСПОРА са –Ј-. Пошто ми је књигу, као такву, изрешетао свакојаким критикама, каже: “И поред тога ја мислим да овакве књиге, иако не толико научне, јесу вредне на албанском тржишту књига, зашто не и на подиумима дискутаната, пошто доносе једно друго мишљење, буде из сна мастурбаторе, албанске (псеудо)историчаре, аматоре и професионалце. Такве књиге и теорије требају албанској мисли, као потстицај за дебату и откривања истине…Требају нам и Ресули, који нас срозавају у јаме историје време. Зато, у вези питања са почетка овог дописа, затварам ову анализу овиме: Ове књиге су изоловане (од албанских власти) јер Албанијом све више и више у последњим декадама управљају идиотске суперструктуре, материјалистичке и каријеристичке, састављене од уображењака и фрегистичких мислилаца.”

Не знам само, кад су тако безвредне, зашто се њих плаше и страхују Албанци, зашто су их забранили и зашто ми их спаљују, зашто ме сатанизирају и свакако прогањају, као што до данас нису сатанизирали и прогањали ни једног другог аутора, ови идиоти и магарци из државног устројства, па и Академије наука Албаније, како их назива ова јуначина?!

Што се дубље упуштамо у анализу ставова ове јуначине, све више нам изгледа да нам оваквим јуначким изразима он ангажовано настојава да нас убеди да је аутор ове “студије” управо он (који ето – признаје да није професионалац у овој и оној грани науке!), а не – да је све ово уз дозволм, па и на захтев власти – смандрљала сама Академија наука Албаније.

Време ће сигурно све разјаснити.

Узгред, захваљујући му за његову искреност и истине, онолико колико их је признао и изложио, презентирао, ја му препоручујем да узме у разматрање моје белешке и извиди да можда није време да се Албанци оставе даљих фалсификовања своје историје и напаствовања суседних народа својим митовима и митемама, извитопереним легендама и легендицама о аутохтонији и пореклу од Илира, па и од Пелазга, о прћији коју су им оставили ти “њихови” илирско-пелашки прадедови. Послужиће то здрављу албанског народа и добром суседству са осталим народима, па и суживоту онамо где смо под истим кровом.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s