АКТУЕЛНО

Ћулибрк: Нећемо стићи Европу ни за 500 година


Милан Ћулибрк, главни уредник недељника НИН-а, рекао је за Н1 како ћемо и на почетку 2019. године опет причати о томе како ће просечна плата у Србији до краја те године бити 500 евра, и како се то опет неће догодити. Не могу плате да расту за 25 одсто, ако је привредни раст два до три одсто, поновио је он.

фото: Medija centar

Вучић сваке године обећава…

Ова година добро је почела за јавни сектор чији су запослени од 1. јануара добили повећења плате за 10 одсто, у државној администарцији плате су увећање за пет одсто, док исто повећање очекује и пензионере.

На питање да ли ћемо наредне године у ово доба, разговарати о испуњеном или неиспуњеном обећању, Ћулибрк је рекао: „Следеће године ћемо причати како ће до краја следеће године бити 500 евра, и опет неће бити!“

Подсетио је да је Вучић, који је тада био премијер, још у априлу 2016. најављивао да ће се просечна плата у Србији приближити суми од 500 евра већ крајем 2017. Просечна зарада у земљи је у првих 11 месеци, међутим, била тек око 390 евра, указује уредник НИН-а и истиче да су зараде реално повећане за два одсто, колико је износио и раст БДП-а.

– Не може плата да расте 25 одсто, а да БДП расте два до три одсто, иначе креирате новац који не вреди, имаћете инфлацију – упозорио је Ћулибрк, који сматра и да приватни сектор неће моћи да испрати овогодишње повећање плата у јавном сектору и страјује да ће Србија остати једина европска земља у којој су плате у јавном сектору веће него у приватном.

Осврћући се на процене Светске банке и ММФ-а да ће Србији са стопом раста од два до три одсто Србији бити потребно пола века да достигне европски стандард, док би тај пут могао да се сведе на 15 до 20 година уз стопе раста од пет до шест одсто, Ћулибрк је подсетио да је овогодишњи раст Србије од 1,9 одсто најнижи у Европи, и да је лепо гледати у будућност, али треба увидети шта Србија тренутно реално има.

– Ми стопу раста од пет одсто имамо за последњих шест година, кумулативно! Тим темпом да сви угасе све машине, не можемо да их стигнемо за 500 година – истиче Ћулибрк.

„Резултати импресивни, животни стандард депресиван“

Ниво инвестиција заправо говори какав је у Србији привредни амбијент, сматра Ћулибрк, и додаје да је истраживање НИН-а показало да стране, моћне компаније од сиромашне Србије добијају субвенције у износу од више хиљада евра по радном месту, да би у тим фирмама просечне плате биле испод 300 евра.

Сумирајући резултате аранжмана са ММФ-ом, уредник НИН-а цитирао је колегиницу из листа „Политика“ Аницу Телесковић: „Резултати импресивни, животни стандард депресиван“.

Србија, како каже, јесте добила фискалну стабилност у шта, како каже, није веровао пре три година, али је прећутано све оно што треба да се уради са јавним предузећима у која се и даље слива огроман државни новац.

– Јавним предузећима се управља тако што се у њихова руководства инсталирају страначки људи и када се подвуче црта, фирме за које је постојало уверење у јавности да вреде више стотина милиона евра, дајемо по принципу „само узми и носи да нам више не прави проблеме“ – истиче Ћулибрк и као примере наводи Галенику и Железару Смедерево.

ИЗВОР: ВЕСТИ

—————-

3.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Не стоји тврдња , г. Ћулибрка , да је Србија једина земља у е“U“ропи у којој су веће плате у јавном сектору него у приватном сектору. Иста је ситуација и у Р. Српској а једина је разлика што овдашње власти тај приватни сектор називају „реални“. На основу тога и по закону логике сам „јавни сектор“ у Р.С. назвао : „имагинарни“ а то је , по свему судећи , примjењиво и на Србију. „Имагинарни сектор“ је управо због тога што су у истом плате вишеструко веће за много , много мање рада , у неким случајевима за „0“ (нула) оствареног рада а право на запошљавање у „имагинарном сектору“ се остварује помоћу родбинских , кумовских , партијских и сексуалних веза. Не знам како је у Србији али код нас су у те прљаве работе укључени синдикалне вође и синдикати па смо недавно имали и пропагандни спин јавности са наводним преговорима о минималној плати. Посредник у тим преговорима , између синдиката и „реалног (приватног) сектора“ је била „Влада РС“ односно послодавац у „имагинарном (јавном) сектору“ што ће свако нормалан протумачити као невиђену небулозу. Небулозно је због тога што је „реални (приватни) сектор“ управо онај који пуни буџет па тиме плаћа све оне из „имагинарног (јавног) сектора. Све је ово посљедица тога што живимо не у капитализму него у некаквом хибридном уређењу. То хибридно уређење је такво да радници у „реалном (приватном) сектору“ за газде имају капиталисте па за њих важи капиталистички систем а са друге стране (не)радници у „имагинарном (јавном) сектору“ живе и раде по принципу „самоуправног социјализма“ и узимају за себе по потребама а ако немају од чега узети онда се , као у случају Р. Српске , бјесомучно задужују.
    Рјешење проблема је веома једноставно али би се требало позабавити синдикатима и њиховим радом као и синдикалним правима радника јер се међу радницима „реалног (приватног) сектора“ и онима из „имагинарног (јавног) сектора“ проводи невиђена дискриминација па тако ови из „имагинарног“ паразитирају на раду и муци „реалних“. Синдикати , не улазећи у историју стварања синдиката и везе синдикалних вођа са мафијашким и мафијашко-политичким круговима , су пристали на и проводе подвалу о „општим“ и „колективним“ уговорима па тако долазимо до ситуације у којој су права оних „реалних“ који пуне буџет и зарађују и за оне „имагинарне“ далеко мања од права оних за које зарађују. Када би само свима допрло до свијести да су сви они из „имагинарног (јавног) сектора“ само СЛУЖБЕНИЦИ или они који служе а не господари (по свему судећи , господари живота и смрти) све би било јасније. Дакле , ту је и у томе рјешење и у „закон о раду“ би само требало додати једну клаузулу по којој :
    „Права запослених у „имагинарном (јавном) сектору“ не могу бити већа од права запослених у „реалном (приватном) сектору“ нити по „општем“ нити по „колективном“ уговору“!!!

    Мислим да би нас то вратило у реалност па чак мислим да би тада мање људи и бјежало из Србије и Р. Српске јер од тешког живота и неимаштине више боли неправда коју проводе владајући режими и њихови сљедбеници. За крај бих подсјетио на басну о „Цврчку и мраву“ јер се код нас све промјенило и окренуло па тако мрави и даље напорно раде али служе цврчцима а ти исти јадни мрави гледају само како ће да преживе још један дан.

    Свиђа ми се

  2. Г.Ћулибрк овако на слици делује мек ко рукавица, рекло би се да је већ са обе ноге у ЕУ; а ми остали окренули смо се и покушавамо да стигнемо у ЕАУ, ШОС и БРИКС, рачунамо „тамо су паре!“

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s