Национално питање

Протосинђел Ксенофонт: Савремена искушења православних вјерника


У наредном прилогу доносимо транскрипт предавања протосинђела Ксенофонта Томашевића, настојатеља манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, на тему: „Савремена искушења православних вјерника“.

Предавање је одржано на XII Сабору архијереја и игумана епархије рашко-призренске у егзилу, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 23. новембра 2017. године.

1.1.2018. Eпархија рашко призренска у егзилу

***

Савремена искушења православних вјерника

Преосвећени владико и аво, Ваша Преосвештенства, драги оци и матере,

На посљедњем, једанаестом Сабору Епископа и настојатеља ЕРП у егзилу добио сам задатак да Вама и себи изложим ову тешку и одговорну тему савремених искушења православних вјерника, православних хришћана, или, ако хоћете, искушења савремених православних хришћана, нас, хришћана данашњице, дјеце овога вјека и овога мјеста, ове свете наше Православно-католичанске и помјесне Српске православне цркве.

Тема, дакле, опсежна и одговорна и рекао бих, задатак преодговоран за било чије овоземаљске и људске напоре, посебно моје, али, и уз свијест и сазнање да све што у овом животу чинимо, чинимо онако како и говоримо онда када ми монаси дајемо своје монашке завјете, дакле: С Божјом помоћи.

И једино уз помоћ Божју, Светитеља и Угодника Божјих можемо тек само и да истражимо, да укажемо, а да не напомињемо да тиме једино можемо и да савладамо оно што су искушења и муке савременог човјека, хришћанина. Из тога не изузимамо ни све нас, монахе, као и свештено-јерархију Цркве, који смо исто тако прије свега вјерници-хришћани, припадници ове земаљске, војујуће Цркве, са настројењем и намјерењем да будемо судионици, учесници и причасници, заједничари и Цркве торжествујуће, Царства Небеског, заједнице свих светих повезаних у “благодати Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Љубави Бога и Оца, и заједници Светога Духа“.

То је оно што Црква Божија, мајка све дјеце своје, обећава и даје, као лађа спасења, као блага вијест Светога Јеванђеља, као љечилиште душа и тијела, како и каже молитва кајућем се при Светој Тајни Исповијести, у којој, и из које, нико не треба да изађе неизлијечен и неисцијељен. И заиста, за свако питање и сваки проблем, како овога, тако и вјечнога живота и вијека, Света Саборна Црква Божија има и даје одговоре и рјешења која извиру и истачу се из богате ризнице Њеног предања и животворног постојања.

У једном свом тексту. тј. предавању преточеном у текст, које је одржао у Косовској Митровици 2009. године, “Православље и савремени изазови код нас“, наш отац и Старац, владика Артемије, дао је исцрпан, на светом Предању и Светим Оцима заснован одговор, који су то изазови (како је то данас модерно да се каже, изазов, енгл. challenge, ријеч, коју тако често можемо да сретнемо у модерном говору, средствима масовне комуникације и у широкој лепези данашње литературе, па чак и у црквеној и теолошкој, нажалост, превасходно оној – тзв. пост-патристичкој, новаторској и екуменистичкој), ријеч коју владика Артемије преводи на светоотачку терминологију и назива њеним правим именом – искушење. Дакле, како и наслов овог скромног предавање гласи: савремена искушења православног хришћанина. А искушење је, каже владика Артемије: скуп околности у којима човек, појединац може, по слабости својој да падне у неки грех.

И заиста, овај владикин текст, чини ми се, даје одговоре на сва она питања која би ја требало да поменем и да одговорим сада овдје пред вама, али, да не будем само плагијатор који ће да искористи овај владикин текст, да се потрудим да још нешто изнађем и кажем, да бих, ако не нашао одговор, барем поставио још понеко питање које мене, а вјерујем и многе од нас, узнемирују и тишти, као и да извршим послушање које ми је одређено овдје у априлу на нашем посљедњем Сабору.

Наш владика у поменутом тексту наводи да су: индиферентизам, екуменизам и глобализам, три највећа искушења која се пред савременим хришћанином данас, а и пред пунотом-плиромом хришћанске свијести и савјести, пред читавом, не само нашом помјесном, него читавом саборно-католичанском Црквом налазе у свој њеној васељенскости.

Наше Свето Православље је, по ријечима оца Серафима Роуза, “острвце посред свијета који функционише на сасвим другим принципима, и свакодневно се ови принципи мијењају на горе, чинећи да им будемо све отуђенији“.

Гдје се то, дакле, ово острвце налази данас, и какви га вали запљускују? Пред каквим се то искушењем налази данашњи хришћанин?

Многи људи покушавају да свој живот подијеле у два потпуно супротстављена табора, на: 1) свакодневни живот који водимо у “свијету“, на послу, са свјетским пријатељима, у свјетским причама и пословима и 2) живот којим живимо недјељом и празницима, који се посвећује Богу, богослужењу и богоразмишљању.

Свети Игњатије Брјанчанинов нас учи и објашњава да “свјетовно“, тј. “свјетско“ не односи се само живот у овом свијету и на овој планети, на живот који водимо у овом тијелу, него да је свјетовно и свјетско оно што је концентрисано и намјерено за привремени, овоземаљски, пролазни, материјални и трулежни, а не за вјечни живот, живот гријеха (а сјетимо се да грчка ријеч амартиа, гријех, значи у ствари промашај, промашај циља и мете), који је супротстављен вољи Божијој.

Неправилност таквог односа и живота је очигледна, јер православље је од правоживља неодвојиво, као, свакако, начин живота, и каква год да су нам убјеђења и вјеровања, нисмо православни ако не живимо по ономе шта и како вјерујемо и ако, по ријечима Св. Јустина Ћелијског, нашу догматику не провјеравамо етиком.

Нажалост, по питањима етике, наравственог живота, наш је данашњи живот постао, једноставно речено: ненормалан и абнормалан, ако бисмо само погледали и упоредили и мјерили га кроз призму и перспективу живота наших предака од само прије стотињак година уназад.

Тужно је што све ово описује живот већине људи који данас живе, живот којим примамљује и очарава кнез овога свијета, живот по страстима овога свијета, а не по непромјењљивим вриједностима Еванђеља по којима су живјели наши преци, дајући превасходство свештеном над профаним, црквеном над свјетовним, непролазном и вјечном над пролазним, што је понајбоље нама Србима срочено и предато у ријечима Светог Лазара Косовског, да је “земаљско за малена Царство, а небеско увијек и довијека“.

Нажалост, савремени човјек је размажен и раслабљен од самог свог рођења и најранијег дјетињства, гдје се дијете у породици поставља као центар читавог живота, као неки мали бог чији се сваки захтјев и жеља неприкосновено испуњавају. Од најранијег дјетињства, дијете је окружено не само превеликом и претјераном пажњом, него и многобројним играчкама, забавама и разонодама, а родитељи се дјеци клањају, испуњавајући им сваки захтјев и просто их, можемо рећи, не претјерујући: обожавају.

Модерни живот, под притиском силе кнеза овога свијета, просто разбија и раслојава данашњег хришћанина. Тако се од најранијег дјетињства дијете навикава да је живот само пријатан и угодан, да сваки његов захтјев може и мора бити испуњен у том животу под стакленим звоном, који често личи на живот сина цара Авенира, царевића Јоасафа.

Тако васпитан човјек налази се у великој духовној невољи и тешкоћи када одрасте, јер тежи да се и надаље окружује оним чиме је природно био окружен као дијете: угодностима, забавама, разбибригом и осталим играчкама за одрасле. Тако наше вријеме постаје вријеме у коме се врло често користи ријеч: разонода, која уствари значи беспослицу и беспосличарство.

Зато наш вијек познаје синтагму: Мени је досадно!, синтагма која је нашим прецима била непозната и страна.

Тако васпитан човјек, неспреман на жртву и одрицање, тешко се бори са искушењима која кнез овога свијета у животу намеће и доноси. Зато модерни човјек жели све лако, на брзину, инстант, сада и одмах, без мукотрпног и тешког стицања.

Наравно да нас и Апостол Павле позива да: “ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења“ (2. посланица Коринћанима)“, дакле, овдје и сада, без одлагања, тек се почиње и креће, али куда? Човјек, человјек, чела, очију и срца упереног на вјековање вјечног живота тек креће на крсно-васкрну Голготу, али Апостол Павле након тога упозорава на жртву и труд да се као слуге Божије показујемо: “у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдијењима, у постовима…“. Дакле, ово сада и овдје није и свршено и готово, него је тек почетак пута ка спасењу, ка Царству које долази, ванвременом и безвременом.

Ђаво пак, и слуге његове, царство и угодности нуде овдје, царство без труда и муке, испуњавања својих жеља и страсних прохтјева. Такво царство се нуди свакодневно и посвуда: на билбордима, на малим и великим екранима, на интернету, у рекламама, филмовима, као и у ријалитијима, модерној ђавољој измишљотини која острашћеном и палом човјеку нуди да гледа и да се наслађује животом и, врло често, падом свога ближњега.

При таквом раслабљењу и непостојаности воље, читаво људско биће то рефлектује па, по ријечима старца Пајсија Светогорца, људи постају потпуно непостојани, подложни су честом мијењању одлука. Такав човјек није постојан и сталан и често види свој проблем и рјешење тога проблема у мијењању мјеста живота и боравка, што га онда доводи до даљњих унутрашњих духовно-душевних мука, неуроза, психоза, тих честих, пречестих болести данашњице.

Таквом, дакле, савременом човјеку, раслабљене и млаке воље, својствено је да нема оне невине, дјечије радости и одушевљења. Данашњег човјека ништа истински не радује и не одушевљава, а хришћанин треба да зна и да умије да се радује не само великим стварима, него и оним малим и готово непримјетним. Радује се и прославља Творца том и таквом дјетињом радошћу. Те радости данашњем огољеном и осиромашеном човјеку недостаје и ту и такву радост обнавља и даје живот, који је можда лишен спољашњег, али пребогат унутрашњим, живим, животворним и животодавним.

Такав орадошћени човјек радује се онда сусрету са другим, са ближњим, то је човјек заједнице, човјек који је сличан Богу, јер и Бог је заједница Свете Тројице, Бог који је и сам рекао: није добро човјеку да буде сам, да му начиним друга према њему…

Заједница је, дакле, својствена хришћанству и Цркви Христовој, јер сам Христос је глава Цркве, а Црква заједница: заједница Свете Тројице, заједница Ангела и Светитеља са Богом, нас у овој Цркви војујућој са Црквом торжествујућом, као и нас међусобно, једних са другима. Зато такав огољен, разбијен, распарчан, просто схизофрен и подијељен, раслабљен човјек, није спреман и готов да живи у жртвеној заједници једних са другима, у заједници Чаше, у заједници брака, у заједници монаштва и баца себе у пакао осамљености, самоће, таме и очаја, доживљавајући већ на овој земљи предукус осамљености ада, крајње таме и неуспављивог црва.

Оваквом, дакле, човјеку, васпитаном на угађању себи и својим страстима и прохтјевима, сасвим је својствена још једна карактеристика, а то је одсуство страха Божијег, као и одсуство стида и срама (по оној јеванђелској о неправедном судији који се Бога не бојаше и народа не стиђаше), а изрека: чега се паметан стиди, тиме се будала поноси, изгледа да се оваплоћује у свој својој бестидности, и остварују се ријечи св. Антонија Великог да ће у посљедња времена људи да полуде, а да ће оне који не полуде називати лудима јер нису као они. Управо агресивност људи, која је данас општеприсутно мјесто, један је од првих показатеља тога сужења свијести, тога лудила о коме Св. Антоније говори, производ агресивне и наопаке пропаганде, како у школству, тако и у свим осталим сегментима друштва.

У друштву у коме су пољуљани и помјерени сви системи вриједности, сасвим је нормално да се одсуство стида и срама пропагира са свих страна. Не мислим при том само на оно организовано спровођење содомизације друштва које, надахнуто самим кнезом пакла, бива оркестрирано увођено у све поре данашњег друштва. Одсуство стида и срама пропагирају они који би требало овим народом да управљају и воде, а, нажалост и они који би требало да га уче самом закону Божјем. Да не говоримо о томе да пропаганда бестиђа и безобразлука долази од готово свих средстава јавног и масовног информисања (што није од јуче, сјетимо се само комунистичких филмова препуних хула и псовки, а и несрећног Броза, атеисте, коме је хула на Мајку Божију била неизоставна). Чак је и и у савременој психологији бестиђе пожељно и форсирано, као показатељ слободе и такозване дезинхибираности личности човјека.

У обестиђеном и обезображеном човјеку (образ, оно што се у човјеку некад највише цијенило и чувало, јер се у њему чувао пралик и образ Божији), јењава и гаси се страх од Бога, ионако пољуљан његовим маловјерјем, полувјерјем, невјерјем, произашлим из његове свеопште раслабљености, у њему се гаси љубав и према Богу и према ближњем и постаје осуђеник у самртничком ропцу своје самодовољности и самоотуђености. Знамо да је велики Достојевски сматрао да ће љепота спасити свијет. Његов сународник, велики режисер Андреј Тарковски ту је улогу додијелио стиду. А и наш писац, Јован Дучић, рекао је да има народа (а ја бих додао, и појединаца) који све смију, не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде.

Неуморни, пак, дјелатник, Сатана, који није творац и стваралац, неспособан за стварање и за истинско рађање, него један кописта и фалсификатор, нашао за сходно да умјесто личносног односа са Богом и ближњим, понуди човјеку само једну лажну и виртуелну (привидну) стварност тј. привид стварности.

Зато модерни човјек постаје, као у неком матриксу, овисник о разнораним виртуелним свјетовима, од разних конзола за игрице, гдје се, још у дјечјем узрасту, умјесто личносног односа са другим, са ближњим, везујемо за машине, које нам дају један привид стварности, виртуелну стварност (VR, virtual reality), преко већ поменутих ријалитија гдје сладострасно и примитивно пратимо туђе животе, до друштвених мрежа ништа мање лажне стварности у којима ћемо успостављати привидне и лажне, псеудо-личносне односе пријатељстава, лајковања, шеровања, праћења итд… дакле читавог једног паралелног универзума и живота заснованог на једној великој празнини и ништавилу.

Такав човјек се осјећа испуњено док око њега раде сви ти апарати и машине о којима овиси, и зато уопште не звучи нереално она шала која каже: „Прије неки дан нестаде струје па сам мало разговарао са својим укућанима. Могу да вам кажем: фини неки људи.“

Задатак пак, истинског Хришћанства и Свете Цркве Божије мора да буде, по ријечима о. Георгија Флоровског, свједочење. То је увијек било назначење Цркве Божије, а данас, изгледа, више него икад. Црква мора да се бори против те трагедије и пропасти Запада и његових искривљених и извитоперених вриједности, које глобализмом и екуменизмом покушава да наметне и нашем човјеку.

Задатак и нас самих је да свједочимо овом свијету, свједочанством које проистиче из етоса Цркве, из њеног свештеног предања и тиме да цијелимо и исцјељујемо изудараног и изранављеног човјека. Зато и сами проживљавамо и преживљавамо ту трагедију човјека оним болом светог Силуана Атонског. Православље не уништава, оно исцјељује и васпоставља.

Не можемо и не позивамо на спољашњу револуцију и промјену, нити нам је то назначење и задатак, већ нам је задатак да препорађамо оног унутрашњег човјека, покоравајући се заповијестима Еванђеља, и зато и сами преживљаваму сву трагедију модерног човјека, јер као и пјесника “мене све ране мога рода боле“.

Архиепископ Аверкије Џорданилски упозоравао је још седамдесетих година прошлога вијека, да стиже вријеме исповједништва када ће, прије свега, бити неопходно стајати и одстојавати за свету вјеру православну, чак и до смрти, да бисмо добили вијенац правде. Напади на свету вјеру биће и отворени и притворни притисци, прогони слугу Антихристових. Зато је вријеме исповиједања стигло ближе него икада. Отворено и храбро исповиједање Истине Православља је будућност православља и сјеме вјечито младе Цркве, чија се младост као у орла, непрестано обнавља.

То исповиједање вјере, између фанатизма и индиферентизма (равнодушности), царски је, СРЕДЊИ пут који нама, овим раслабљеним генерацијама посљедњих времена, олакшава и пропућује пут у Царство небеско. Улога православних хришћана, прије свега нас, монаха, свештеника, духовника, епископа, је да у сталном ишчекивању и нади на Други долазак Господњи, трудимо се да имамо активну улогу надахнуту светописамски: уклони се ода зла и чини добро. Да бисмо то постигли, треба да, како ми, тако и друге учимо да воде савјестан и свјестан молитвени живот, да се изграђују читањем Писма и Светих Отаца, да често исповиједају своје гријехе и да, очишћене и ослобођене савјести приступају Светим и Животворним Тајнама.

Тако ћемо, побиједивши и надвладавши површност и лијеност која тако “краси“ савременог човјека, чупати из наше душе како коријен кукавичлука, тако и коријен фарисејства и фанатизма, који загађују нашу душу. А када их почупамо, под сваку цијену морамо се трудити да на мјесто тога почупаног корова засадимо мирисно цвијеће добродетељи. Ово је вријеме кукавичлука и нејунаштва, вријеме презира над епиком и херојством, гдје западњачка поткултура и квазикултура тријумфално газе над српском херојском пјесмом и гуслама.

Наше је да се трудимо да будемо сјеме, свјетлост и со свијету, град који на гори стоји, што нам је назначење и мисија. Црква која нема мисију, која не проповиједа са кровова радосну вијест није Црква Христова, чије су очи уперене у Небески Јерусалим, и као таква и нема будућност, већ је плитка и површна, пластични фалсификат, сличан најјефтинијој кинеској роби која лако гори у вештаственом огњу овога вијека.

Народ наш, пали и од Бога отуђени, треба враћати на тај средњи пут светоотачког етоса и трезвоумља, православља и правоживља, уграђивања оних вјечних вриједности, друштвених, државних, народних, породичних, индивидуалних, које су нас толико вијекова очувале и красиле, издвајале од оних које те свештене вриједности нису слиједили и поштовали. Прије свега, треба оздравити свештену домаћу-домовну цркву: породицу, и трудити се да се вриједности српске светосавске породице укоријене у нашем народу колико је год то могуће у условима оваквог и овог времена, по ријечима оца Јустина, атомске технике и прашумске етике. Но, трудити се треба, а прегаоцу Бог даје махове. Већ је успостављање праве дијагнозе, тј. схватања да западњачка субкултура и шундкултура представљају корак уназад, а не корак унапријед српском народу и друштву, светосавски освештаном, представља важан корак унапријед ка оздрављењу. Посустати и стати не можемо и не смијемо, а ако Бог буде с нама, ко ће против нас?

Не знам да ли сам, и колико сам успио да барем поставим исправно питање о томе шта су то искушења савременог хришћанина, коме је дужност да живи непромјењиво Еванђеље у овом свијету који се непрекидно мијења (на горе и горе, нажалост) и да проповиједа ону вазда исту и радосну благу вијест о Ономе који јесте, о Ономе који је Пут, Истина и Живот. Јер у трагедији овога живота Христос је једини Бог, и, по ријечима оца Јустина, ако Христос није Бог, не треба нам ниједан други Бог. Само такав Бог, који је Христос може да преживи и надвлада онај Ничеов узвик: Бог је мртав! Овај и овакав Бог побјеђује смрт и руши пријеворнице Ада.

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s