АКТУЕЛНО

У профитабилној култури опстају само кич и забава


Са становишта профита не може да опстане ни Миланска скала, нити штампање Шекспира може да донесе материјалну добит која је у неолиберализму изнад свега, а нарочито изнад духовности. Човјек мора бити потрошач, а не стваралац. Он не може бити продуховљен, јер онда размишља, а када размишља прави проблеме властодршцима. Зато су код нас на удару култура, просвјета и религија

Пјесник, дипломата, културни и просвјетни радник, колумниста „ДАН“-а, преводилац Драган Мраовић познат је као оштар и мудар критичар када су у питању савремени токови, нарочито у култури. Мраовић за „ДАН“ говори о стању у култури, глобализацији, капитализму, савременом стању у друштву.

*Како оцјењујете тренутно стање у нашој култури?

– Никада горе није било, јер је на сцени неолиберални анационални и антисрпски однос власти према култури. Очигледно је да има у нашој политици, странкама и влади, оних који по налогу својих страних ментора гуше аутентични српски културни израз да би Срби изгубили свој национални идентитет, који је и највећа сметња неолибералном економском и духовном поробљавању, јер када се сломи култура једнога народа, газе се лако и његов идентитет, његова самосвјесност и самим тиме његов отпор усмјерен на достојанствено самоочување које води ка неприхватању оног што не служи националним интересима свога рода.

Проблеми у нашој култури имају извориште у анационалној државној политици Београда и Подгорице, отуђеној од грађана, у ниском нивоу интелектуалности политичке „елите“, а не у стваралачком потенцијалу умјетника. Не оскудијевамо у талентима и врхунским умјетницима који немају шта да завиде никоме на свијету, нарочито не ономе отуђеном од себе и природе. Дакле, државна политика која се залаже за неолиберални приступ у коме култура постоји само ако је вреднује тржиште, први је и прави узрок невоља у нашој култури. У „профитабилној култури“ могу да опстану само кич и забава. Са становишта профита не може да опстане ни Миланска скала, нити штампање Шекспира може да донесе материјалну добит која је у неолиберализму изнад свега, а нарочито изнад духовности. Човјек мора бити потрошач, а не стваралац. Он не може бити продуховљен, јер онда размишља, а када размишља прави проблеме властодршцима. Зато су код нас на удару култура, просвјета и религија.

* Како сачувати идентитет у доба глобализације?

– Неолиберална пошаст делегитимизује сваку могућност промјене и алтернативе приморавајући нас да живимо у перпетуум мобиле садашњости, што је предуслов њеног опстанка. А култура је непрестано истраживање другости, алтернативе. Мислећи људи не пристају на садашњост. Они користе искуства прошлости и садашњости, али промишљају будућност као једино мјесто промјене постојећег стања. Неолиберализам тежи унисекс моделу егоцентричног и атомизираног човјека, дакле удаљеног од његовог друштвеног бића, јер је оно опасност за банкстере на власти, пошто само друштвено биће, а не појединац, може да угрози овај нехумани свјетски поредак. Глобализација је параван за насиље над људима које врше банкстери, мегакомпаније и њихови политички трабанти. То је вандалска американизација Европе којој је једини циљ профит, али не профит свих, већ само малог броја породица у свијету. Лоповлук тих банкстера је легализован кроз неолибералне законе које они намећу Централној банци Европске уније и овим нашим главарима који трче да отварају нека безглавља. Глобализација настоји да све сведе на робу, човјек није више кадар, већ „људски ресурс“, ученици су сада „потрошачи образовања“, дакле они су сви роба. Зато глобализација и мондијализам нападају идентитет нације и појединца, јер само обезличени можемо бити „људски ресурс“, слијепи потрошачи. У том смислу је Европска унија криминални пројекат неолибералне касте, као извршилац њених налога. Она је декадентна мочвара у којој нема мјеста за темељну културу, већ само за еврократију којој су недоступна небеска славља ума. Јер, аутентична култура, национални идентитет, традиција и језик изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији у којима је могућ развој појединаца код којих је идентитет темељни услов како за њихове интер-субјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину.

Уклањање националног идентитета и културе, први је корак, ако се жели наметнути тотална политичка, економска и војна хегемонија, уз коју иде културни империјализам. Саучесници у овом антихуманом процесу су интелектуалци и културни посленици, јер већма не пружају отпор томе стању. Први пут у цјелокупној историји, знање и култура су саставни дио власти, а интелектуалци и умјетници су пуки тумачи и заговорници постојећег, пси чувари властодржаца. Умјетност и књижевност слиједе „политичко коректни говор“ неолиберала, па код академског клера претежу кодекс неолибералног тоталитаризма и делегитимизација националне државе, чиме се намеће мистичност нужде садашњег стања, односно умјетници и интелектуалци легитимизују одсуство политичке алтернативе. Прихватајући постојеће стање, култура се одриче креативности и прелази у субкултуру, што и јесте циљ владара чија умност није у стању да се избори са креативношћу која је у бити идентитета, али су они свјесни да без креативности нема ни отпора њиховој моћи и зато је дискредитују материјално, а медијски нападају најпримитивнијим средствима. Идентитет се мора чувати отпором евроатлантској послузи на власти која нема добре намјере према грађанима. Уметници треба да се критички односе према стварности својим дијелом и да не подлежу утицајима у којима се за културу проглашава Марина Абрамовић само зато што неолиберална пропаганда проглашава за умјетност њен очигледни перформанс на нивоу уличне умјетности, иако су београдски клокотристи још седамдесетих година прошлог вијека тај експеримент лишили будућности својим „ситуа(к)цијама“.

* Култура и капитализам?

– Прошло је вријеме хуманог капитализма. Послије пада Берлинског зида неолибералне хорде су кренуле у уништавање свега што је хумано и совијално. Уништиле су социјална права радника стицана два вијека. Културу су срозале на перформанс и забаву, на хамбургер филмове којима теку тоне кечапа као сурогат крви и насиља којима се американизује наша културна стварност. На Сузану Тамаро која није ниво ни гимназијског писменог задатка. На хомологованог неолиберала и артифицијелног писца Умберта Ека. Нећете у првом плану у савременој италијанској књижевности видјети једног Антонија Табукија или Рафаеле Нигра. То је резултат опште друштвене декаденције, а први удар на културу је удар на просвјету у којој млади не стичу навику да читају квалитетна дјела. Ако школа не формира читаоца и биће музички и ликовно образовано, онда стижете највише до нивоа поментуе Сузане Тамаро. Један од циљева корпоративног неолиберализма јесте уништавање културе, школе, породице и религије као препрека његовом неконтролисаном ширењу на уштрб слободе земаља и појединаца. Зато се уклања национална култура, врши корпоризација школа ради програмиране идиотизације ученика трансформисаних у „потрошаче образовања“. Капитал настоји да сведе школу и културу на ниво атомизиране потрошачке масе, да се у њој не формирају мислећи људи, већ потрошачи. Капитал је против људи са критичком свијешћу, културном тежином и способношћу просуђивања, јер то је управо оно што фанатизам финансијске економије не може толерисати и зато мора то да уништи. Умјетници су, по својој природи, опозиција властима, јер њихов дух тежи неограничености а власт би да ограничи све могуће. Данас она користи насиље у економској форми. Континуирано смањење финансирања за културу представља само по себи политички напад на њу, маскиран законима економије. Гушење било какве критичке перспективе не постиже се данас употребом директног насиља, већ укидањем ресурса потребних за преживљавање умјетности и умјетника.

* Како видите однос писац-власт?

– Данашњи писци су најчешће апологете постојећег стања, јер свјесно или несвјесно потпомажу опстанак власти, покушавајући да се ускладе са успостављеним поретком и са владаоцима којима морају да продају свој „културни капитал“. Али, тај капитал има прођу само ако је строго подређен очувању постојећег стања, односно подршци властима. Писци углавном иду на руку нашим евроатлантским режимима, умјесто да у њима идентификују главног противника културе који настоји да угуши ширење културних видика и развој националног аутентичног културног израза. Зато писци, умјетници уопште, треба да се боре за укидање политичког клијентелизма у култури, јер је он нека врста културне проституције. Та књижевна проституција је видљива у чињеници да писци одређене политичке оријентације коло воде у нашој култури и у бенефицијама код министарства, као и да се финансирају превасходно књижевни кланови који славе монотеизам неолибералног културног кича, а нарочито они који промовишу културу противну српским националним интересима. Свјеж примјер за то је додјела Његошеве награде за ову годину. Писци треба да се заложе да наша легитимација у свијету буде национална култура, а не кич копија американизоване и дехуманизоване антикултуре неолиберализма која уништава простор за изворно стваралаштво наших умјетинка који не пристају на духовну уцјену. Српска национална култура и свјетска искуства треба да се прожимају, а не да нам се насилно намеће субкултура анационалне догме монокултурализма Европске уније и америчког хамбургер образца.

* Шта бисте поручили нашим читаоцима поводом Нове године?

– Да се не надају бољем, већ да се боре да им буде боље. А колегама писцима желим да се држе оне Лалићеве: „Вриједи писати, упркос мангупима, јер то негдје некоме може ваљати!“

Ршум у италијанској лектири

* Познати сте по преводима са италијанског и на италијански језик. На италијански сте превели више од шездесет књига, између осталог и дјела Десанке Максимовић, Љиљане Хабјановић Ђуровић, Бранка Миљковића, Милована Витезовића, Љубивоја Ршумовића, Матије Бећковића, Драгомира Брајковића, Душана Ковачевића… Дуго година сте тамо боравили. Каква је перцепција наше књижевности у Италији?

– Наше власти не чине ништа да се наша књижевност искаже у свијету, па ни у Италији. Рецимо, Италијани су финансирали више књига које сам превео на српски, а од Дантеа и Леопардија до Бокача, Галилеја или Ђулијане Морандини и Сандра Пене. Можете ли замислити да милогорски режим финансира превод Његоша у Италији? Све што тамо објавимо је напор појединаца, а има и фалсификата, на примјер када Сарајево штампа Андрића на италијанском као „босанског“ писца. Занимљиво је да једино значајније Андрићево дјело које нису тако објавили је „На Дрини ћуприја“, а зна се и зашто, па се поставља и питање откуда Андрић „босански“ писац ако се негира његово кључно дјело? У задње вријеме је Љиљана Хабјановић Ђуровић, поријеклом и Цетињанка, послије мог превода њене четири књиге наишла на врстан пријем код италијанских читалаца, до мјере да је за наредну годину уговорена и њена пета књига. Српска књижевност за дјецу, нарочито Љубивоја Ршумовића и Уроша Петровића је наишла такође на одличан пријем. Вијест коју први објављујете је да Ршумовић и званично улази у школску лектиру Италије са својим „Букваром дечијих права“. Ништа од тога није учинила држава за њих. Све смо учинили сами.

 

Разговарао: А.Ћуковић

ИЗВОР: Драган Мраовић- ДАН

————–

4.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s