АКТУЕЛНО

Dr Cosimo Bagnulo: УТИЦАЈ ВАКЦИНА И ИСХРАНЕ НА РАЗВОЈ И ФУНКЦИЈЕ ИМУНОГ СИСТЕМА


ОРИГИНАЛНИ РАД скрипту у ПДФ формату можете преузети на овде приложеном линку – ПРЕМИЈЕРНО ПРВИ ПУТ ОБЈАВЉЕНО

Vakcine: INTERAKCIJA I UTICAJ BOLESTI PROUZROKOVANE ISHRANOM I VAKCINAMA NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA

Download: 

Dr Cosimo Bagnulo: Interazione e interferenza dello sviluppo e della funzione del Sistema Immunitario sulle malattie da Alimentie Vaccini

***

Dr Cosimo Bagnulo

УВОД

Последњих дана помажем у многим дискусијама, како на медијским каналима, тако и на каналима социјалних мрежа, на тему два специфична аргумента који се односе на тему исхране и вакцинације.

Упорност са којом се о томе говори је показатељ како се доживљавају ове две проблематике, зато што нас стављају пред избор који се тиче нашег сопственог живота, са свим последицама и одговорности.

Ови аргументи представљају основу мог 30-годишњег истраживања које је представљено у мојој првој књизи ”Од Лудих Крава до Алзхајмера”, објављеној 25/02/2013.

Што се тиче исхране, у овим односима се супростављају тврдње вегана наспрам тврдњи сваштоједа, а акценат се ставља, поред етичких мотива, на нутритивне вредности између ова два избора, запостављајуци један веома важан елеменат који се односи на одговор имуног система на уношење хране у организам.

У односу на горе наведено, на стр.7 представљене су дефиниције које подржавају моју тврдњу изнесену у књизи.

У овом делу, моја велика жеља је да што већи део јавности разуме развој и функцију нашег имуног система, зато што мислим да је јако важно познавати га да бисмо донели свесне одлуке како за наше благостање тако и за благостање наших ближњих.

Термин канибализам подразумева исхрану која је, комплетно или у деловима, истом врстом којој припада онај који се храни.

Термин филогенетски канибализам подразумева исхрану деловима тела друге врсте али по структуралној концепцији веома блиска врсти која је користи за исхрану.

Филогенетика је еволутиван процес живих организама (биљних и животињских) од њиховог појављивања до данас.

Онтогенетика (фазе развоја ембриона) пролази поново кроз филогенетику.

Типична реченица еволуциониста, присталица дарвинизма показује како је у ембрионалном развоју синтетички садржана сва историја живота на нашој планети, по прецизном реду прогресије од најједноставнијих преко најсложенијих до стадијума људског живота. Указује да су у овом развоју корени заједнички, стабло и гране заједнички и све то води веома блиским физичким и структуралним сличностима између бића која су близу једни другима на еволуционој лествици.

РАЗВОЈ ИМУНОГ СИСТЕМА

Све почиње од матичних ћелија званих лимфобласти, који су присутни у коштаној сржи. Од лимфобласта настају лимфоцити који на директан нацин (Т лимфоцити) или посредством преко трансформације у плазма ћелије и производње антитела (Б лимфоцити), гарантују нашу јединственост, нападајући и уништавајући све што је страно.

Важно је знати да лимфоцити немају дискриминаторну интелигенцију (тј. способност одабирања) и да су појединачно програмирани за препознавање једне једине супстанце коју уништавају или инактивирају кад дођу у директан контакт с њом.

Ово се дешава да би се у почетној фази развоја система (од рођења до адолесценције, до година у којима долази до физиолошке атрофије тимуса који је свему томе омогућио припрему), аплицирао програм апоптозе на све лимфоците који би могли доћи у контакт и који би могли бити преосетљиви на садржај сопственог организма.

Апоптоза је у ствари програмирано самоуништавање неких ћелија, са циљем чувања ткива физичког тела, без чега би живот био немогућ.

Сусрет лимфоцита са сопственом унутрашњом материјом, на коју би био осетљив, имао би за последицу самоуништење које би се раширило на читав организам доводећи га до нестанка.

Програм апоптозе напротив, дозвољава елиминацију свих оних ћелија система које су у стању препознати унутрашње супстанце од којих смо грађени, због чега бива сачуван интегритет нашег тела.

Лимфоцити који нису имали контакт са одговарајућим унутрашњим антигеном, преживљавају и они су ти који представљају наш имуни систем, зато што су програмирани да препознају стране материје, униште их чувајући доживотну меморију.

Чување доживотне антиген меморије уводи нас у размишљање да сваки контакт са спољашњим антигеном, који је тијело имало у току животног века, може оставити траг у генетском наслеђу јединки разних врста, са могућношћу преношења информације потомцима. Што значи да новорођенчад поседују већ потребне информације имунитета неопходне за супротстављање тешким болестима из прошлости, преживљене од стране предака. Доказ за то су неке болести о којима се највише изучавало, као што је туберкулоза, богиње, велики кашаљ, полио. У последња два века били су у прогресивном паду што је до данас довело до стања истребљења тих болести.

Све то расветљава шта је права функција тимуса и коштане сржи, а то је да је то једна банка података свих антигена с којима су се срели од постанка живота до наших дана. Посебно тимус, који атрофира онда када је комплетна његова банка података антигена пренесена на Т лимфоците заједно са програмом заштитне апоптозе за аутоантигене.

Проценат лимфоцита који се униште због апоптозе је веома висок, неке публиковане студије говоре да је тај проценат између 70% и 90%.

Између преживелих лимфоцита се налазе како они који су репрограмирани тако и они који чувају меморију побеђених болести од стране наших предака.

Локализовани су на свим тачкама са спољашњим контактом (кожа, очи, усна шупљина, гениталије и ананлни отвор и посебно дигестивни тракт) и покретни су зато што прелазе из (са својом меморијском антиген опремом) крвних и лимфних судова, као што је евидентно код претраге, где је присуство лимфоцита од 25-40%.

Узимајући крв једном новорођенчету, може се евидентирати, преко протеинске електрофорезе, да је једна гамма фракција (она у коју одлазе антитела) добро заступљена и доказује чињеницу да се беба рађа са већ наслеђеним антителима, прави дар наших претходника, спреман за употребу.

ИСХРАНА

Исхрана је најважнији моменат у физичком животу зато што, поред тога што опскрбљује енергијом и потребним материјалом за одржавање тела, одређује један интиман контакт са многобројним супстанцама дошлим из спољашњег света које су подвргнуте комплетној анализи од стране лимфоцита да би се препознале оне материје које су стране и евентуално отровне и на тај нацин сачувала меморија на њих.

Поред свега тога, изгледа да су се, последњих деценија, јавиле серије патолошких оболења на бази аутоагресије (аутоимуних болести) које су у порасту на планети и остављају научнике у недоумици, јер је насхватљиво да један феномен толико широко распрострањен може имати корене у генетичком поремећају лимфоцита (што су јако ретки случајеви), као што је много пута разматрано али никад доказано!

Ако није због генетике, онда је због амбијента!

Како амбијент мозе утицати на појаву аутоимуних болести?

Једина могућност је та да изван нашег тела постоје супстанце идентичне материјама нашег тела, које, у случају уношења у наш организам могу поништити почетни програм апоптозе који је чувао структурални интегритет нашег организма. Е, то се дешава код директног канибализма и филогенетског канибализма.

У првом случају, директни канибализам је очигледна висока структурална подударност између два бића исте врсте, гђе је једно храна другом.

Историјски случајеви који потврђују ову тврдњу представљени су племеном Куру са Нове Гвинеје, гђе је болест била последица једног ритуалног обреда сахране, гђе су потомци умрлог имали обавезу да поједу мозак умрлог; други случај је виђен код болести лудих крава (са варијантом прионске болести “скрејпи” код оваца), гђе се животињама као храна давала самлевена, исушена и претворена у прах храна остатака од животиња исте њихове врсте. Без обзира на велику медијску буку у 80-им и убијања хиљада грла стоке, брашно животињског порекла је још увек дозвољено у одређеној концентрацији као исхрана за животиње, само да не буду дистрибуиране оним врстама које улазе у састав тог брашна.

У другом случају, филогенетски канибализам, доводи у питање комплетан узгој стоке на планети, посебно преживара и сваштоједа (свиње) који представљају већину. То је зато што дати људима као храну делове животиња које су филогенетски блиске, као што су сисари, излаже ризику уношења истих материја које сачињавају наше тело које препознате као страна тела од стране лимфоцита распрострањених на нивоу унутрашњих слојева цревног епитела, могу поништити већ стечени почетни програм заштите апоптозе и тиме проузроковати аутоагресију са тешким структуралним оштећењима познате као Аутоимуне болести.

О овим патологијама говорим опширније у књизи и то посебно о болестима као што је мултипла склероза, Алцхајмер, реуматске болести са позитивним реуматским фактором.

Најевидентнија разлика између директног канибализма и филогенетског канибализма је период развоја болести између окидача те болести и појављивања саме патологије.

Одмах и рушилачки болест се одвија код директног канибализма, док се код филогенетског канибализма одликује дугом и прогресивном деградацијом.

На пример, са анатомопатолошке тачке гледишта код болести лудих крава, креирају се праве и истинске рупе у мозгу које се шире јако брзо, на тај начин да заслужују име сунђераста енцефалопатија (мозак лици на сунђер). Код мултипле склерозе такође постоје рупе у мозгу али се спорије шире, тако да дају могућност зарастања, тј. остављања ожиљака (склерозу). Дешава се да у филогенетском канибализму сусрет антигена са антителом или једним специфичним лимфоцитом није текао у континуитету. Када се унесе спољашњи елемент који представља сличност са унутрашњим елементима тада може настати аутоимуна реакцију.

Могућност да се ово деси је директно пропорционална учесталости уношења супстанци које су структурални еквивалент нашој унутршњој грађи, а вероватноћу повећава конзумирање производа животиња које су нама филогенетски веома блиске (сисари).

Можемо направити једно поређење са јако раширеном патологијом као што је рак плућа који је у уској вези са навиком пушења, за који се зна да иако не оболевају сви пушачи од рака плућа, пушење повећава ризик! Исто то се може рећи за оне који једу месо и његове производе!

Све што је горе речено поништава сваку етичку и нутритивну дискусију између вегана и месоједа, зато што је истински и једино важан елеменат: како наш имуни ситем реагује на уношење одговарајуће хране, те с тога месоједи имају много већу шансу него вегани (који се хране храном филогенетски далеком), за развој, с временом, одређене патологије као сто су аутоимуне болести, између осталих. Као сто пишем у књизи, рачунам да ће болест Алцхајмер, са својим геометријским прогресивним растом, достићи за 30 год. 200.000.000 болесних од Алцхајмера на планети.

Моје убеђење је да све те болести могу бити проређене и нестати са наше планете ако би се зауставио узгој стоке за људску исхрану.

Лична размишљања

Често чујемо приче о могућем трећем светском рату који би уништио живот на читавој планети, имајући у виду експлозивну и деструктивну моћ најновијих оружја које су људи креирали. Конфликт између бића исте врсте, био би са милионима и милионима живота уништених претпостављеним сукобом, а тренутно се одвија више као локални окршаји него као глобални догађај.

Гледајући савесно, напротив, трећи светски рат је почео 50-их година, дакле, неколико година после завршетка другог св.рата и то је јако болно!

Конфликту између исте биолошке врсте се протеже на суптилан начин до нашег времена. Намерно је сукоб замаскиран под плаштем симбола остварења социјалног и финансијског благостања. Међу тзв. цивилизованим народима настаје преухрањеност док други народи остају у најгорој мизерији и смрти због потхрањености. Велики обрадиви терени се употребљавају за производњу крмног биља за узгој стоке, одузимајући могућност узгоја поврћа чему се још додаје и уклањање шума за давање простора за узгој стоке за људску исхрану.

Људска охолост дозвољава да се неко осећа као госопдар планете. Та могућност да може да располагаже животима других живих бића како им воља, укључујући и исхрану тим бићима, нарушава деликатну планетарну равнотежу, као што се већ десило бар два пута до сада (од оних нама познатих), са нестанком читавог континента Лемуриа, од којег је данас остала само Аустралија и Атлантида из Платоновог сећања.

Боли ме тотално људско интелектуално слепило, које не дозвољава да човек схвати да сваки дан хиљаде животиња буду убијене да би служиле за храну човеку и исто тако сваки дан хиљаде људи умире због исхране деловима животиња које су врста слична нашој.

Свих ових година су приношене хиљаде живота, људских и животињских, на олтар лажног бога благостања.

То је прави трећи светски конфликт. Једини начин да се приведе крају овај свакодневни и неограничени масакр је поновно образовање људске врсте о исхрани без животињских деривата, што би као последицу имало пуштање на слободу животиња из узгајалишта а самим тим би дало одговарајући импулс очувања оних врста месоједа који су на ивици изумирања због недостатка хране.

ВАКЦИНЕ

По питању вакцина, мишљења супростављају они који их подржавају и противници који се ослањају на штету коју вакцине могу проузроковати код деце и одраслих.

Последице вакцинације код деце и код одраслих су потпуно другачије, док представљају заједничке особине.

Принцип на који се присталице вакцина ослањају је имунизација (заштита), што би вакцине требале остварити, ко их прими, од важних болести које су у прошлости однеле много жртава, посебно међу децом. Аргументи противника су првенствено искуственог типа, тј. породице чија су деца, после обавезних вакцина, постала инвалиди или аутистична или чак умрли. Здравствени систем, у већини случајева одбија признати да су жртве вакцинације, дајући недоказана објашњења, измеђју осталих генетску импликацију, генетску предиспозицију или тихе патологије неоткривене пре вакцинације.

У оба случаја важност се придаје овој пракси и тражи се већа опрезност у схватању рискантних услова код јединки које се желе вакцинисати, преко клиничких контрола, хематолошких и/или инструменталних. У пракси се још не разуме добро које би то контроле требале бити код деце од 3 месеца, шта треба тражити и која је цена те операције!

Имајући у виду да се често цитира предиспозиција или генетски поремећај у случајевима штете нанасене вакцинама, постоји сумња да би ова контрола могла постати рутина са децом с обзиром на високе цене таквог методолошког приступа.

Дакле, креирана је црта раздвајања између оних који препоручују вакцине и оних који се плаше штетних последица таквих вакцина.

Познавање и развој имуног система, као што смо већ описали, у стању је да овај проблем реши у корену и не само то него и нуди идеје за размишљање шта се заиста дешава у телу детета после примања вакцине.

Шеме који обухватају догађаје о којима ће се говорити у наставку, могу се наћи у књизи коју сам помињао.

Круцијална тачка је апликација физиолошког програма заштитне апоптозе, која гарантује очување и интегритет свих антигена сопственог организма, преко програмираног самоуништења свих лимфоцита осетљивих на аутоантигене.

Овај програм физиолошког развоја имуног система повлачи чињеницу да свака материја која буде вештачки убачена у унутрашњу средину организма, у периоду од рођења до адолесценције (до атрофије тимуса), активира програмирано самоуништење (апоптозу).

Пропуст (што због незнања, што због преваре) ове прве фазе развоја имуног система и његовог физиолошког програма аутозаштите преко лимфоцитне апоптозе, је основа погрешне одлуке међународне здравствене политике да подржава имунизацију од болести у детињству и одраслом добу.

Најраширенија пракса убризгавања вештачких страних тела у првој фази живота људи и животиња, програм обавезне вакцинације, требало би, у намери оних који су је предложили, да створи активну имунизацију према оним микроорганизмима који су били узрок болести, првенствено неуролошке природе и који су, у прошлости, изазивали раширене и разарајуће епидемије.

Као сто смо горе изнели, може се јако добро схватити, без обзира на добре намере оних која су предложили вакцинацију, да у ствари не постоји никаква активна имунизација након убризгавања вакцине. Сви лимфоцити, који су укључени у препознавање стране материје – убризганих микроорганизама, се аутоелиминишу због физиолошке апоптозе.

Оно што је заједничко код беба, са чим се увек сусрећемо, код тек вакцинисаних беба, јесте хематолошки податак који указује не редукцију покретљивих лимфоцита.

Тај податак се приписује једној хипотетичкој и никада објашњеној пост вакциналној имунолошкој депресији, која је савршено разумљиво, једноставно поседица физиолошке апоптозе лимфоцита изазвана мултиплим вакцинацијама.

Као потврда одсуства имунизације са вакцинама , у порасту су случајеви гђе се одрасле здраве особе сусрећу са живим и вирусним микроорганизмима који су унесени са вакцинама у детињству. Међународни имунолошки центри желе да уведу под обавезу оно сто су назвали ”доживотни календар”, који предвиђа ревакцинацију у одраслом добу истим оним микробним агенсима у вакцинама које су примили у детињству.

Овај програм треба зуставити у повоју, јер би последице за живот људи (и животиња) могле бити застрашујуће.

За боље разумевање, овог пута, добро је илустровати како се производи вакцина и које су последице њеног убризгавања у тело примаоца.

ПРИПРЕМА ЈЕДНЕ ВАКЦИНЕ

Умртвљени или убијени организми, присутни су у саставу вакцина за полио, богиње, беснило, тифус и жута грозница.

Умртвљавање једног микроба (бактерије или вируса) добија се култивацијом на ћелијама или ткиву добијеним од различитих животиња, у почетку то је било од различитих донатора, а у задње време употребљавани су делови абортираних људских фетуса!

Овај процес је јако опасан из два разлога. Први је реални ризик да се умртвљени микроорганизам, који се налази у вакцини, успе у потпуности опоравити и са својом виралном способности која се манифестује јако брзим и великим капацитетом размножавања освоји организам у који је унесен.

На овај начин се помаже једном парадоксу (овде говорим са аспекта који се тиче људских беба али се може проширити и на друге животиње): микроб из вакцине буде изолован са ткива болесног човека, преноси се на ћелије и структуре других животиња и поново буде стављен у амбијент људског организма који представља његов терен за идеалан раст!

Чим је убризган, реагује заштитни програм апоптозе, који води ка програмираном аутоуништењу лимфоцита (који су и доносиоци информације примљене од претходних нараштаја према том спољашњем патогену!) који су у стању да препознају те антигене. Због тога, микробни агенс кружи слободно и неометано у телу примаоца тражећи смештај у структурама које су најадекватније за његов развој а то су обично периферни и централни нервни систем, гђе микробни агенси формирају праве и огромне колоније. Прогресивни раст ових колонија им омогућава да користе и крвни ток да би стигли на периферију, где преко механизама као што су Флуггеове капљице (мехурићи водене паре који се налазе у ваздуху заједно са гасом, а које су доспеле у ваздух преко дисања и говора), или преко физиолошких излучевина, могу се пренети на друге пријемчиве јединке и на тај начин проузроковати епидемију.

Поставља се питање колико се епидемија приписало паду процента вакцинисаних, а у ствари су те епидемије биле изазване вакцинисаним субјектима по управо објашњеном механизму.

Само размишљање о увођењу и вакцина за одрасле, истих оних које су примили у детињству, је показатељ колико је имунолозима слабо познат развој имуног система и програм заштитне апоптозе.

Ова операција би имала далекосежне последице, с обзиром да је тимус у стању неактивности и завршен је програм заштитне апоптозе-активне имунизације, према свим садржајима вакцине. Ово је удружено са успостављањем доживотне “нот-селф” меморије.

Вакцинација одраслих би представљала у кратком периоду велики проблем за одраслог примаоца. Већ постоје унутрашњи еквиваленти за све те микробне агенсе и вакциналне супстанце убризгане у детињству. Прихваћени су као сопствене супстанце од стране програма заштитне апоптозе. Настао је резултат ланчаног буђења аутоимуног одговора који би укључио не само колоније микроба, које су до тада неометано расле, већ и ткива на којима су расле и који би, излажући се отворено, били схваћени као уљези и нападнути од лимфоцита.

Узимајући у обзир да је највећи број вакцина креиран за превенцију неуролошких болести, биће да се у овим структурама остварују највеће штете са порастом случајева мултипле склерозе, латералне амиотрофичне склерозе, Алцхајмера, али и друге болести које укључују оне где је узрок канибализам и филогенетски канибализма.

Ово је други мотив. Чак и најмањи делови животињских ткива на којима су се узгајали микроби, а који се убризгају, с обзиром на врсту, препознати су као властити у детињству и као страна тела у одраслом узрасту.

Пошто животиње пореклом улазе међу оно што је јестиво, исхрана људи са производима животињског порекла постаје почетак ширења аутоимуних кретања. Са увођењем у припрему вакцина ткива пореклом из абортираних људских фетуса, не треба се чудити ако се повећају случајеви Creutzfeld-Jacobove болести, због директног канибализма.

  • Организми инактивирани са формалдехидом, као што је вакцина за колеру;
  • вакцина са чистим антигенима, као сто је вакцина против тетануса или дифтерије;
  • рекомбиновани антигени или вештацки пептиди, као сто је вакцина против хепатитиса;
  • живи вируси или вакцине ДНА;
  • смесе и једињења.

Многе данашње вакцине су формиране од умртвљених вируса или инактивираних вируса, без обзира на ризик који ова пракса са собом носи. На интернационалном нивоу се наставља са истраживањем као што се може закључити из једноставног читања о методама производње, иде се ка неспретним покушајима, промовишући нове типове вакцина које би требале да реше све здравствене проблеме на планети. (Астрономски бизнис!)

Моје мишљење је да једна таква пракса подржана погрешном теоријом може само проузроковати неограничен ланац штета.

То је оно што се дешава са вакцинама које се убризгавају ињекцијом, што осим енормних зарада за произвођаце, прете бази здравља људских бића и других животиња на читавој планети.

Говорећи о вакцинама, често сам употријебљавао реч “у инјекцији”, а то је зато што се прве вакцине нису давале парентерално.

Кад је Jenner 1796. приметио да се код крава музара, велике богиње манифестују у лаганој форми, закључио је да, аплицирањем садржаја из гнојница од болесних људи на здраве људе, може да их заштитити од иначе смртне болести. Историја му је дала за право.

Велике богиње су већ нестале са планете.

Сећам се да сам у другом разреду основне школе био вакцинисан против великих богиња, кроз скарификацију коже у пределу делтоиданог мишића. Наравно да све особе које су примиле ову вакцину имају ожиљак више и мање видљив.

Затим, Сабинова вакцина против полиомелитиса се узимала оралним путем, једна кашичица на коцку шећера. Чак и после узимања ових вакцина забележен је пад учесталости болести полиомијелитиса до достизања нулте тачке у неким нацијама, посебно на истоку (Европа, Азија).

Кад се почела примењивати вакцинална техника ињекцијом (Salk), почели су и проблеми, зато што је стабилност ових производа била веома лабилна па је због тога било потребно додавати прогресивно, увијек више супстанци – стабилизатора (тренутно у претераном и неоправданој количини). Додавани су и стимулатори ћелија имуног система, зато што је очигледно да микробни агенс није био у стању да сам испровоцира одговарајући одговор.

Од овог што сте схватили читајући ову скрипту, узрок недостатка имуног одговора је заштитна апоптоза која је активна од рођења до шеснаесте године (када настаје физиолошка атрофија тимуса).

Нажалост, прогресиван раст додаваних супстанци је пропорционалан расту оштећења вакцинама данашњом мултивакциналном праксом.

Други аспект који је незанемарљив, је то што је вакцинисано дете резервоар, носилац микроба, који убризгани у тело детета у умртвљеном облику, обнављају своју вирулентност када доспеју у тело и тако одржавају активна легла болести која иначе не би постојала.

Мој циљ је да сами схватите концепте имунологије који су објашњени у овој скрипти и да заузмете став свесне суздржаности према овој пракси док у потпуности таква пракса не нестане са планете Земље.

О аутору:

Dr Cosimo Bagnulo рођен је 1952. године у Castellana Grotte, провинција Бари у Италији. Дипломирао је на медицинском факултету у Парми 1979. год. Од 1984. је лекар опште праксе у Cassamassina, провинцији Бари.

У тражењу нових терапеутских приступа у лечењу, завршава двогодишњи течај медицинске хомеопатије у медицинско хомеопатској школи у Парми од 1985-87. год.

2001. године, болест једног члана породице га мотивише у додатном тражењу нових природних приступа лечењу, те се окреће једној природној јапанској методи званој Reiki. Од 2003. dr Bagnulo је Reiki Master Usui, Karuna и јапанске оригиналне технике Usui у школи Slobodan Reiki Падова.

Дела: ”Од Лудих Крава до Алзхајмера”

***

За “ВАКЦИНА.ИНФО” са италијанског превеле и уредиле:
Milena Mount; Irene Barret
Извор: Global Media Planet INFO 

————–

9.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.