АКТУЕЛНО

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине – Љуто страдање Срба почело поразом Аустрије (Немаца)


У новом фељтону „Писма српских конзула“, биће речи о љутој и горкој судбини српског народа на основу атутентичних сведочанстава дуго скриваних у архиву Југославије.

Илустрација: КМ Новине / 2018.

Писма српских конзула из Приштине налазила су се у Архиву Секретаријата иностраних послова Југославије, недоступна јавности. Детаљан рад на проучавању и њихово објављивање постали су могући тек када су она дефинитивно пренесена у државни Архив Социјалистичке Републике Србије. Тада их је српски историчар Бранко Перуничић сакупио, обрадио и у књизи под насловом „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“, објавио 1985. године.

У овом фељтону ћемо видети да смо много тога пропустили да научимо из сопствене историје а пре свега о односу Арбанаса, односно Шиптара, али и Европе према нама. Свака пропуштена лекција коштала нас је људских живота и губљења територија. Због тога овде неће бити пуког копирања делова из књиге већ активног истраживања злочина над Србима кроз историју па све до овога часа. Све то да би смо поређењем са оним што се дешавало до данас стекли што бољи увид у то да ли је уопште могуће остварити суживот са Шиптарима који то са Србима никако не желе или, како се то данас каже, „интегрисати се“ у вештачко шиптарско „друштво“ на отетој српској земљи. Шта ће нам таква политика донети, хоће ли нас мир коштати скупље од свих ратова до сада и постајемо ли саучесници и извршиоци злочина над самим собом лажући се о могућем суживоту са онима који имају само два циља – етничко искорењивање српског народа са Косова и Метохије и затирање свих трагова нашег вековног постојања на овој светој земљи? До данас, када смо готово збрисани са простора јужне српске покрајине, „успели“ смо да сами постанемо „криви“ за сва зла која су нам наносили и једни и други и трећи јер смо се бранили, да изгубимо (привремено) контролу над добрим делом територије и да сопствену веру, као најјачи ослонац у патњама брд спаса кроз све историјске недаће, готово исто тако у потпуности занемаримо.

Континуитет у прогону Срба постоји од пада средњевековне српске државе под османску власт али последице које су остале иза прогона српског народа у Старој Србији, под турским јармом и разулареним шиптарским бандама, биле су онда додатни мотив за ослобађање Косова и Метохије.

Илустрација отоманских злодела и мучења хришћанског становништва. И данас видимо да у свету па и у нашем окружењу постоји изражена намера ка уништењу свега хришћанског, српског.

Последице које остају иза овог времена прете да заувек изгубимо територију, историју, светиње и сопствени народ, можда и у потпуности. Ово зато јер међу нама има оних који прихватају резултате злочина над Србима, и то као оправдане, позивајући се на пропаганду Европе и Америке да су се заправо шиптарски терористи „светили Србима“ за измишљене злочине које нико није доказао ни десетим делом од помињаних у медијима током агресије до данас. Истовремено, злочини шиптарских терориста активно и систематски падају у заборав, лица на потерницама се „магле“ и они постају слободни и угледни људи а намера отимања Косова и Метохије, оправдана.

Овај фељтон има задатак да ту праксу прекине и неизмењену истину изнесе у јавност. Такође и да опомене и освести све оне који се олако предају заблуди да ће им предаја шиптарским властима донети бољитак и благостање. Неће. То можемо једино сами а како – историја нам је толико пута до сада показала. Силом отето, силом се враћа.

Наши преци коју нису одступали трпећи незамислив терор нека нам буду подстрек да и ми данас издржимо терет лажи и обмане којима нас обасипају они исту који су вшили тако стравичне злочине над нашим, српским народом. Кроз шта су то пролазили видећете у писмима српских конзула који су свему томе и сами били сведоци.

Након освајања Србије 1459. године, настављајући да са отоманским царством води што одбрамбене што освајачке ратове, Аустрија је помно пратила политичку и војну стратегију Турске, и са своје стране предузимала одговарајуће мере обезбеђења. Борбе с Турцима биле су мучне и крваве, али1688. године турски одреди су потиснути преко Саве. Сада су Аустријанци спремали удар на велико турско утврђење – Београд.

Послужићемо се нашим аутентичним изворима, који потичу из тога доба, а које је после другог светског рата марљиво прикупљао са разних страна наш писац Милорад Панић – Суреп је већ давно пожутеле и избледеле папире успео  да прочита и да објави у свом делу „Кад су живи завидели мртвима“. И, ево шта је о тим борбама између Немаца (Аустријанаца), Мађара и Срба с једне и Турака с друге стране, неки од наших писмених људи тада записао:
Године 1688 сабраше се Немци и Срби и Угри и пођоше сви заједно на велики Београд. И сметоше се сви Турци, и сва Македонија узмути се и сам Цариград. И сва српска земља подиже се и побегоше у горе. И сви Турци бежаху у Цариград. А српски војници који су били под Београдом у царској војсци, ти сви дођоше отуд и сабраше се уједно. И би пук велики.

И разделише се на три дела и разиђоше се по свој земљи српској и створише борбу љуту с Турцима, који су бежали и који нису бежали. И бише се цело лето и целу зиму до пролећа. И паде од обојих велико мноштво, без броја. И по свима градовима српским, и по свима селима, и по путевима и по горама лежаху телеса мртвих, и ваљаху се главе људске, турских људи и српских. И те године (6. септембра 1688) узеше Немци Београд.

Напад на Београд 1688. године

А потом на друго лето посла цесар војску на Турке, и сви се Срби сабраше за помоћ цесару и пођоше од Београда за сто врста и сретоше се с Турцима на реци Морави. Не издржаше Турци и побегоше. И тога другог лета сабраше се опет Турци и сам везир пође са свим силама царским и сташе под град Ниш. И ту дођоше на њих Немци и Срби, и поразише их јазвом зjело великом и нагнаше их на реку и подави се Турака много у води (14. септембра 1689). И запленише Немци сву комору и све топове турске отеше, и многе (даље) градове узеше и отидоше секући Турке до пола Македоније“.

Аустрија се у Србији представљала као избавитељица хришћанских народа од турског јарма. Наивни Срби веровали су у то, па листом устану уз аустријску војску против Турака. Но, на њихову жалост, аустријске јединице претрпе пораз код Качаника, а у Призрену умре командант војске Пиколоминије. То Аустријанце деморалише, па запале Скопље и отпочну повлачење. А за њима нагрну Турци.

У српском народу завладала је тада паника, јер се иза борбених турских јединица, кретала посебна казнена експедиција, састављена од нередовне војске и свакојаког олоша, званог башибозук. То су биле гомиле зликоваца регрутованих из разних народности Отоманске империје, који су, као потурчењаци, своју припадност исламу доказивали тако, да поробљене народе подвргавају разним мучењима, убиствима, пљачки, отимачини, силовању. То су, заправо, дивље хорде које су узимале мушку децу из српских домова и одводиле у неповрат, а српске кћери упућивали у своје хареме.

Башибозук

У боју код Качаника Турци су изненадили Немце, односно Аустријанце и у широком фронту продрли на Косово. Турци су заробљене Немце пуштали, а сав српски народ стављали под мач – младе одводили у ропство, а старе давили и секли. То ужасно време очевидац је забележио овим узвицима: „Ох, ох, ох, уви мње! Љути страх и беда . . . Уви мње, љуте туге“. Било је толико очајно да су људи призивали у помоћ смрт, а не живот.

На манастир Дечане похитао је паша Гашли, човек из суседног арбанашког племена, и опљачкао манастир, а игумана Захарија (од бола и туге) отерао у смрт.

На вест о губитку Призрена из Пећи је све живо почело бежати у страху од Татара и Турака. Патријарх Арсеније једва је успео да измакне непријатељској освети, док је његов егзарх (намесник) Висарион погинуо близу њега. Побијени су многи калуђери и други хришћани, а неки су одведени у ропство.

Поглавари брдског племена Куча су тада послали свог човека у Пећ да извиди какво је тамо стање. Он им је донео вест да је град опљачкан, да је патријарх с неколико калуђера побегао на коњу, неки и пешке, да су понели мањи део драгоцености из Патријаршије, а да су остало опљачкали Турци.Тешко стање је погоршано избијањем заразе у Пећи, на Косову пољу и у Бијелом Пољу, услед чега је умирало толико људи да их није било могуће посахрањивати.

За то време пећки патријарх Арсеније Чарнојевић узмицао је за Немцима са много српског народа.

Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем

Бежали су како је ко могао. Неки су одмицали пешке, неки на коњима или колима. И тако доспеше под Београд, а одатле наставише пут чамцима уз Дунав – све до Будима града. Избегло је укупно 37.000 фамилија и исто толико војника Срба у аустријској војсци.

Треба имати на уму да је до тог тренутка простор Косова и метохије био најгушће насељена српска област. што због богатих рудника које су српски краљеви експлоатисали, што због плодне земље која је чинила житницу Србије а наравно, бројне светиње и манастири били су епицентар сабирања народа.

А ево како је један сапутник и сапатник те бежаније видео и ондашњим језиком записао ту велику српску трагедију.

„И паки, беху сиа последња, тешка, нужна и усилна времена“. „И тако дост бист в дни тие совакупљениа и соједињениа србскаго народа“. „Сего года наставшаго Турци ударише у зимно временja, изненада, незнати Немцу, за јеже Немац беше војску распустио по квартиру; и тако нападоше Турци на Приштину внезапу (изненада), и Качаник. И тогда Турци, не тражећи ни права ни крива, но све сабљи предадоше; и многе Немце отпустише на веру, а христиани (Срби) многи погибоше и поараше сја, и многи народ христиански заробише“.

Многобројна зверства отоманских зликоваца постала су српска свкодневница у то страшно време.

„Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда, на се человеци смрт призиваху, а не живот, от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге! И пошто приватише Агарени, тогда подиже се на монастир Дечане паша Гашли от фис Гашу и плени игумена, еле жива остави, и коначним запустением монастир остави. Игуман жив бити, трети дн престави се игумен Захарије“.

ИЗВОР: КМ НОВИНЕ

———–

10.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.