АКТУЕЛНО

Слободан Турлаков: Посланица која обележава нашу умртвљеност и успаваност


фото: novinar.de

Драги и поштовани Читаоци, има доста времена како пишем о свему оном што би требало да нас, Србе, обједини у борби за наш опстанак, на који се са свих страна истрајно наваљује, који злочин нисмо успевали да неутралишемо, из једног јединог разлога, што смо вазда били нејединствени и подељени.

Пишући о тој разједињености кроз многобројне партије, заокупљене једино личним интересима и освајању власти, очувајући се на њој под свакојаким погубним по Србе и Српство условима и уценама, са тугом морам рећи да та карактеристика нашег недефинисаног националног бића, траје до дана данашњег, са најтрагичнијим последицама, које брзо заборављамо и преко њих прелазимо, као да се ништа није десило.

Од многих текстова на ту погубну тему, могло би се сачинити доста књига, а ја сам их делимично сабрао само у три, верујући да ће неки имућнији Срби, сагласни са мојим писањем, наставити са њиховим издавањем. Можда ће се и то десити, али не верујем док ја лично будем трајао, јер много се година већ сабрало. Па сам зато предложио порталу „Новинара. де“ да објави неке делове из речених књига, и да тако заинтересује Србе за свој опстанак, видећи кроз њих да се наша трагична судбина понавља, кривицом и нас самих.

Тако је дошло до првог текста који је пред Вама, до Посланице, са надом да ћете у њој видети много тога што несмањеном упорношћу и жестином и даље траје, обележавајући нашу умртвљеност и успаваност, за разлику живљења и понашања народа око нас.

Ето, тако и толико, са жељом да допрем до Вас и да Вам се унапред захвалим на времену и пажњи које ћете ми поклонити.

С поштовањем,

Слободан Турлаков
12.01.2018, Београд

***

П О С Л А Н И Ц А

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ, Г. ПАВЛУ

и

Г. г. АРХИЈЕРЕЈИМА, члановима Светог архијерејског сабора

 

Молим Вас да ми верујете, Света Господо, да сам се дуго скањивао пре но што сам се упустио у писање ове Посланице, како у погледу њене садржине, тако и у погледу њене форме, а нарочито и пре свега, у погледу њеног опортунитета.

Исто тако, морам да Вас најусредније молим да ми не замерите на слободи коју сам морао да узмем, поготову што сам појединац и што моје име и значење не допире до Ваших, али времена у којима живимо и опасност која се наднела над нашим народом, требало би да те разлике и неравнине, учине формалнијим, но што јесу. Најпосле, не цените ко говори, већ шта је речено.

У отвореном писму које сам Вам, Света Господо, упутио 5. септембра ов. г., (изашло је и у Нашој Борби од 13. септ. т. г.), рекао сам Вам: “Једино што је нама Србима, остало, то сте Ви, Ваша Светости, са Г. г. Архијерејима”, што бих и сада да опет кажем, и што и јесте разлог да ћу говорити оно што ће да уследи, јер све то се нема ком другом рећи, већ и зато што сте Ви, Света Господо, једини којима је и дужност и обавеза да чујете сваког Србина, да бдите над свим оним што је српско.

Много је времена прошло од како сте Ви, Света господо, једини владари народа српског. Још од погибије краља Александра. Како је он, пак, владао и служио српском народу и имену, историја није сагласна, али под идејом и праксом његове Југославије, много тога српског је нетрагом нестало, а од 1929., формално, чак и српско име, па и застава, и све оно што је из тога произлазило, а што се крајње погубно одразило на сав наш род. Што је Он, у том смислу започео, Кнез Павле је докрајчио, уз помоћ несложних, корумпираних и само за власт заинтересованих српских првака, тако да смо рат дочекали, колико разједињени, толико и неспремни, чак до трагичности недорасли ситуацији. Од српског имена, од српске слободарске традиције, јунаштва и херојске спремности у борби “За крст часни и слободу златну”, остале су само пароле и манифестације. Довољно је погледати списак Владе од 27. марта 1941. и видети да су Срби сведени на бивше и потрошене партијске прваке, да је једини међу њима који је уливао веру и наде, био 72 годишњи научник Слободан Јовановић. Зар је онда чудо, што се та, краља Александра, Југославија, распала за свега неколико дана, што смо се пред целим светом осрамотили као нико живи, док су у исти мах Грци, и мањи и неспремнији од нас, задивили цео свет својом херојском борбом, па и својим часним поразом.

Једина светла тачка те наше црне, трагичне и самоубилачке самообмане, био је патријарх српски, др Гаврило, који је од свог ступања на светосавски престо, 1938., јасно видео нашу неминовну пропаст, узалудно покушавајући да обједини све српске, уморне, истрошене и декларисане снаге. Он је дао пример како се духовни владар српског народа понаша, како у мирнодопском олујном добу, тако и под стравичном окупацијом, баш као и под непријатељским, по српски народ, режимом.

Велики Патријарх је деловао и умро, а да га нико ни у величини, ни у достојанству, ни у принципијелности и одважности, није наследио. Шта више и још горе, Црква се тако изгубила и тако срозала, да је у бити својој само насловом остала српска, непрестано се повијајући из једног у други опортунизам, без ослањања на своје вековно и славно српско залеђе, које је, уз то, морала колико чувати, толико и храбрити и непрестано будити у својој вери и својој националној постојаности.

Уместо тог осећања, из ког је морала црпсти своју несаломљиву снагу али и историјски доказ за своју исправност, и пред православном вером и пред српским народом, наша Црква се непрестано трудила да докаже своју лојалност према Титовој Југославији, не једном се, кроз уста свог патријарха, покојног Германа, хвалећи, како држава нема никаквих проблема са Српском православном црквом, ваљда надајући се да ће и тиме измолити неку њихову милост. Камо среће да је имала проблема, и камо среће да је наша Црква, на место тог свог опортунизма, истакла свој отпор, у оној мери бар, колико је то чинила Католичка црква, не само у Хрватској, већ и у Мађарској и Пољској. Шта више, доживели смо и такву срамоту да је један „поп” био чак Титов министар унутрашњих дела, многи су се нашли у ситној „власти”, а један, у Ужицу, у својству председника Окружног одбора ССРН, отворио је свечаност устоличења Титовог споменика, у присуству самог патријарха српског!

На неславном списку тих и таквих срамота, зна се само за један отпор из редова архијереја наше Православне цркве, за отпор владике жичког, др Костића, који не само да је остао усамљен и неподржан од стране Светог Архијерејског Сабора, већ је и јавно амортизован, помирљивом и вазда снисходљивом политиком и понашањем патријарха српског.

Отворено и јавно речено, Српска православна црква је за све време, после смрти патријарха др Гаврила, играла улогу колаборационисте, која је улога временом постајала све већа и погубнија, на штету националног српског бића, сводећи себе на присутно лице “по протоколу”, на званичним режимским прославама.

Наша Црква се толико затворила у саму себе, толико се бавила самом собом, да није чак успела ни 750. годишњицу своје аутокефалности да обележи достојно и часно. Она мала брошурица, издата тим поводом, написана немуштим језиком празноречја, остаће као вечна срамота, као доказ колико је Црква била далеко од свог народа, колико је заборавила своју националну дужност и обавезу. И у окупацијским условима Цркви је дужност да буде одлучнија и истинитија, одважнија и усправнија, а камоли у земљи у којој влада једна домаћа, догматска странка.

Радећи тако или никако, она је изгубила своју паству, свој народ, претварајући своју херојску прошлост, у вечну јадиковку, бивших људи. Требало је бити на некој од интерних свечаности у Патријаршији, па видети колико је Црква саму себе, свесно, уништила. Чак и најбезнадније прославе у оквиру организација руских избеглица, зрачиле су више животом и вером у будућност.

Није онда чудо што се „кадровска база” свештенства сузила, што су се будући свештеници регрутовали из редова очајника и безнадежника, умилних послушника, а често и једва просечне памети. Шта више, временом се и архијерејски ред, приликом природне, биолошке промене, све више квалитетно тањио, некад и под присилом власти, коју је Црква, у створеној послушној атмосфери, беспоговорно санкционисала.

Као илустрацију настале ситуације, навешћу нешто, што није никаква анегдота, већ стравична истина. Наиме, један од последњих извршних секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије, рекао ми је дословце ово: да су још током седница било Синода било Епископског сабора, добијали и по неколико извештаја шта се на тим скуповима, до у детаља, говорило и одлучивало. „За дотрајала кола, могли смо, шта смо хтели, од владика тражити!“

Још је Слободан Јовановић писао да је наша Црква, по свом устројству, „епископска црква”, да су епископи утеривали своју власт над подређеним им свештенством, помоћу среских начелника.

Молим Вас, Света Господо, да ово не сматрате никако за увреду, за неку свесну подлост. Никако, не! Кад сам једном, посве случајно, у Народном музеју у Београду, упитао епископа шумадијског, г. Саву: „Што Ваш глас, Ваше Преосвештенство, није громогласнији у Цркви?”.. он ми сместа одговори:

– Како може да се чује од толиких комуњара!

Као човек, ја могу да разумем, па чак и да оправдам, сваки став, па и свако понашање. Али духовна и свештена лица нису обични људи. Они су и своје тело и своју душу, уласком у цркву, ставили на олтар вере. Наша Православна вера има ту предност да се не бори за интересе светске доминације, она није тако отуђена и тако неизоштрено замагљена и уопштена. Не. Она је изразито национална и сва у служби добробити свога народа, свеједно што не заборавља да су сви људи у Богу браћа. Али, ако наша историја показује да су сви наши суседи па и они даљи – наши непријатељи, да су, кад смо ми били у питању, заборављали на Бога, а неки чак и од „свог” Бога, тражили и добијали подстицај да се на нас крвнички и геноцидно устреме, и ако се све то, из генерације у генерацију, понавља, света је дужност и обичних Срба, а камоли свештених и духовних лица, да стану на браник Српства. У том погледу, они су чак у предности, јер свој живот по два основа прилажу за свој народ: и као Срби и по свом завету. Њихова смрт никад не бива анонимна. Она је и примерна и овенчана! Шта више, она је и по смрти окупљајућа и делујућа! Зато је и право што се проглашавају свецима, као они који никада не умиру.

Другим речима, ако не бих могао рећи колико један обичан човек може и мора, знам колико то могу и морају духовници! Цео њихов овоземљски живот јесте припрема за тај и такав надљудски, светачки чин.

Све оно, пак, што су Срби последњих деценија доживели и што и данас доживљавају, дало је војницима наше Цркве неограничено часно поље борбе и истрајности. Међутим и на жалост, од смрти патријарха Гаврила, то поље као да је угашено и ликвидирано, и то од саме Цркве.

Сетимо се само, беспримерно прогањање Срба са Косова, није побудило ни једног духовника да са олтара баци анатему (бар) на Србе у власти, који тај прогон прећуткују и омогућавају! Ни један католички сеоски фратр није пропустио ни једну недељу, ни један црквени празник, а да није рекао неку реч против комуниста, не само уопштено, већ и конкретно, помињући имена и оних из локалне власти. Католичке цркве су биле јавне антититовске трибине. Управо зато су њихове цркве биле пуне, управо зато је хрватски народ остао везан за своју цркву, иако се она није формално звала – хрватска. Али, управо зато наше су остајале празне, управо зато се и догодило то што се збило, да се српски народ одвојио од своје цркве, са свим оним што из једног таквог судбинског одвојења произлази. Како би и могло другачије, кад је сеоски свештеник био члан Народно ослободилачког фронта, а потом Народног фронта и Социјалистичког савеза радног народа, или кад је Удружење Православних свештеника годинама било на ратној нози са Патријаршијом! Шта је из тога могао један сељак или један грађанин да види и да закључи, баш као и из каснијег „помирења” та два „антиподна” фактора!

Да ли би ико живи могао да замисли таква два „антипода” у Католичкој цркви? Моја српска част ми не дозвољава да се каже: “Друго су католици”! Али и са њом, морам, тешка срца, да признам, да је друго Каптол, а друго наша Патријаршија. И управо о том „другом”, не само да је овде реч, већ се у том „другом” састоји и сва наша национална трагедија.

Управо због свег реченог, ја Вас молим, Света Господо, да не допустите себи неистину и да својатате српски народ. Да наша несрећа буде већа и дубља, он није ничији, па чак ни свој. А то је управо Ваша највећа кривица. Наша Црква, још од обнове Пећке патријаршије под Турцима, словила је као национални предводник нашег народа, као његов прави и једини владар, али не речима већ примером и акцијом. Шта више, историја нас учи, кад год је Православна црква била слаба, да су тада и Србија и Српство били слаби, чак и под владавином световних српских краљева у 19. и 20. веку. Црква је наш светионик, што је колико дужност толико и част.И кад је Тито, у својој фанатичној мржњи према нама, заједно са српским комунистима, почео да однарођује српски народ, да слаби наше српско национално биће, верујући да ће са Србима на коленима, устоличити јаку Југославију, Православна црква је морала да пусти свој одважни и одлучни глас, по цену ма и највећих прогона, не само због угроженог права на веру, већ и због растурања свег оног што је вековно значило и било српско национално биће. Црква је насела на приче да је таква борба, политичка борба, и да она нема права да се меша у политику, испуштајући тако своју вековну бакљу из руку, чиме су наше национално осећање и наша национална самобитност изгубиле своју окупљајућу и покретачку снагу. Насела или, пак, покрила свој кукавичлук тим „оправдањем”? Тек, она је тог часа престала да буде оно што је увек била, што је морала да буде — основни национални фактор, и постала обично удружење грађана, без дубљег и животног смисла, те није чудо што је и данашњи режим, крај њеног имена и њене традиције, поравнао и изравнао са осталим минорним конфесијама, па и сектама, на срамоту огромне српске већине у држави.

На нашу велику несрећу, и у Цркви се десило оно што се десило у грађанским политичким партијама. Остала је без јаких, смелих и одважних водећих личности. Она није имала ни интелектуалне, па ни духовне снаге да се упусти у акционо дејство, што је утолико било безнадежније, јер је, по природи своје аутокефалности, сама и самохрана, бивајући тако и без материјалне основе, што је код јачих и непоколебљивијих моралних позиција, могло бити, бар за први мах, од секундарног значаја.

Колико је опасно и дубоко рањено биће Српске православне цркве најбоље се види и по томе, што се, од кад је патријарх Герман преминуо – дакле, старешина наше Цркве који је својим дугим опстајањем на њеном челу, у највећој мери собом и својим ставом обележио и њен рад и њено стање уопште – није нашло за потребно и нужно једно темељно сагледавање и те владавине и тог стања. Такво једно сагледање, које би, с обзиром на новонастале прилике после распада Титове Југославије, морало да добије и карактер преиспитивања и дотадашњег рада, као и будућих настојања, не само да није извршено, већ се оно ни до дана данашњег не сматра опортуним, свеједно што се погубне последице прошлих деценија стравично осећају, чак толико, да су постале правила понашања и живота наше Цркве.

У оквиру тих „последица”, можда бих требало да се много више задржим на постојању америчке Српске православне цркве, што је један тежак грех али, у исти мах, и знак страховите погубности дуге владавине патријарха Германа. Измирење или поравнање које је требало да буде учињено између два огранка исте Српске православне цркве, тако је млитаво и опортунистички вођено, да је оно сада у крајње флуидној атмосфери, потпуно недефинисано, што је додатно оптеретило и замрсило српско клупко несрећа и страдања. Напослетку, зар се постојањем реченог „флуидитета” може правдати чињеница, да се, и поред милион Срба у Америци, на протесном митингу у Вашингтону, на једвите јаде и најзад одржаном, окупило свега 3 до 4 хиљаде демонстраната! Ужасно и срамотно! Готово боље да су и даље лагодно ћутали, гледајући режимски обојени телевизијски програм из „старог краја”, преко сателита.

У последице поменуте дуге владавине, треба убројити и готово „празно” цивилно окружење наше Цркве, по правилу колико „секташко”, толико и случајно. Црква је крајње недомаћинска и према успутним намерницима у Патријаршији, почев од једног недоличног портира, који би био незамислив и у обичној католичкој бискупији, а камоли на једном Каптолу… Све одише неком учмалом и мемљивом необавезношћу, нигде прецизног одговора и сигурног става. Да не помињем да Патријаршија не ради по подне и увече, ни о државним, ни о православним празницима, чак и у време наших недавних највећих националних катастрофа, она је задржала своје канцеларијске навике. Уместо да је Црква окружена најумнијим главама Српства, свих узраста, поготову бринући се о надолазећим генерацијама, са којима би се заједно свакодневно саветовала и прожимала, како би себе и проверавала и усађивала у те кругове, а и њих у себе, она и данас „живи” од неколико вечних имена, који или одумиру или су остали на својим утемељеним позицијама, често без много везе са новим ситуацијама, представљајући тако сами себе и своју личну издвојеност.

Колико је Црква отуђена, и колико је, шта више, свесно и намерно саму себе изоловала, види се и по томе колико је присутна у јавности. Ако се зна да је прошло време свело на тзв. протокол, што није само кривица режима, данас би се Црква морала свуда очитовати, чак и тамо где је не позивају. Она би морала навикнути јавност и људе уопште, на своје постојање. На жалост, она то не чини, а тамо и где се појави она најчећше остане – сама. На пријему у част руског политичког првака, Жириновског, било је неколико владика и духовника, који су одстајали тај пријем сами, на сред сале хотела, и на крају отишли. Нити их ко зна, нити они кога знају! У Центру Сава, на Академији у част годишњице Саборне цркве, није био ни један владика!, а позивницу је, у име Цркве, украсио својим именом — „старешина” Саборне цркве! Један потпуно анонимни свештеник. На промоцији књиге академика Василија Крестића о документима из историје Срба у Хрватској, једног капиталног дела, нико није дошао од стране Цркве, иако у Београду има бар пет архијереја, прогнаних са тог подручја!.. Ни на промоцији мемоара Константина Фотића на Коларцу, такође једног капиталног дела наше новије страдалничке историје, опет — никог из Цркве… А то је само неколико недавних примера, али никако изузетака, који потпуно одсликавају ситуацију и понашање Цркве, у сагласности са минулим временима, у жалосном и опомињућем континуитету.

Наравно и дабоме, ја све ово не чиним ни са којом другом намером, већ да укажем колико се Црква одвојила од народа, колико се не враћа у њега, колико га не окупља, колико је неспремна да прихвати оно што сам навео у почетку: „Ви сте нам једино што нам је остало”.

Шта више, Црква показује све знаке да се боји свог народа. Читав низ догађаја она или превиђа или прећуткује, или их овлаш помиње, без нужне и очекујуће акционе позиције. Да је Црква окупила шири круг интелигенције, народних првака и привредника, она би и кроз њих словила и била присутна. Избегавајући њих, она не само да се своди на архијереје и духовнике, већ као да том недовољношћу за настале потребе, хоће себе да оправда.

Рекао сам већ, да је Српска православна црква већ вековима природни заштитник и предводник српског народа, и да према томе свако њено „уплитање” у националне проблеме Срба, никако не значи мешање у политику, већ само доследно поштовање њених обавеза и њених дужности. Бар од часа распада Титове Југославије, наша је Црква имала свету обавезу да се моментално искаже као заштитник и вођа српског народа, не ометајући никог који јој је у том погледу саучесник, али не допуштајући ни да тај омета њу.

Црква то није учинила. Како се тада није огласила одлучно и бескомпромисно, она се и касније, кад су се ситуација и прилике све више окомљивале на наш народ, понашала пипаво и немоћно, плашећи се да постане снажан и незаобилазан фактор. Црква не само да је остала безазлена, већ није имала храбрости ни да се искаже, кад је већ било очито да је тзв. национална оријентација социјалиста био тек само пролазни политички трик. Власт јој је оставила само да кука над српским жртвама, па чак и то пригушено, да не би ометала њихову миротворачку политику. А кад је јавно дошло до издаје у Западној Славонији, Српској Крајини и Западној Босни, кад је све што је српско постало мета за трајно уништавање, Српска православна црква потпуно је изгубила главу. За само неколико дана она напушта своју једино могућу позицију, и од достојног „Апела српском народу”, прилази „споразуму” Срба с обе стране Дрине, дајући својим потписом благослов председнику Србије, г. Слободану Милошевићу, да чини што год му је воља. Тим поводом, ја сам 5. септ. ов. г., упутио, речено, отворено писмо патријарху српском и свим владикама, на које никакав одговор нисам добио. Тај и такав благослов председник Милошевић је обилато искористио у Дејтону, после ког смо остали без Сарајева, са проблематичним опстанком животно важног коридора код Брчког, али зато са сигурно обезбеђеним коридором за муслиманску енклавицу око Горажда, који пролази кроз стратешки најважнију позицију Републике Српске, за коју су Срби дали огромне жртве! И као најважније, тим благословом омогућена је потпуна маргинализација руководства Републике Српске, једине гаранције српске самобитности и принципијелности, у времену садашњем.

У часу куд се свуда око нас стварају националне државе, и кад се, уз помоћ међународних фактора, откида део по део од вековних српских земаља, у матици српског народа намерно и свесно се ствара дефетизам, који је у толико олакшан што она и није дефинисана као држава српског народа, већ као „наставак” Титове Југославије. Српска православна црква морала је као једини легитимни представник целокупног српског народа, да огласи сва та откидања, што се врше под маском миротворства, као највећу издају наших националних интереса и наше егзистенције, проглашавајући их колико неприхватљивим, толико и неважећим, јер су остварени без пристанка правих представника српског народа. Остатак Титове Југославије није српска држава, она је измишљена само зато да би се лакше и темељније раскрстило са нашим народом и његовим земљама. И уместо да Српска православна црква звони свим својим звонима на окупљање и обједињавање српског народа, као у највећој егзистенцијалној опасности, она се својим кукавним ћутањем и понашањем крије од народа остављајући га на судбинском беспућу, да би на крају чак и сама, формално, потписала смртну пресуду своме народу реченим „Споразумом”.

Вама је, Света Господо, познато још и да је потпис патријарха г. Павла и епископа г. Иринеја (Буловић), на тај „документ”, противан Уставу наше Цркве, који каже да патријарх не може самовласно ништа потписивати без претходне сагласности Светог Архијерејског Сабора. Свима је знано, а најпре Вама, да таква сагласност нити је тражена, нити је дата, уз то владика Иринеј, пошто није ни члан Светог Синода, није представљао ништа на том скупу, сем самог себе, те његов потпис, ако нешто значи властима, Цркви не значи ништа, сем огрешење о Устав Цркве. Такође је свима Вама, Света Господо, знано какви су прописи наше Цркве, кад се неко огреши о њен Устав. Међутим, сви сте Ви, Света Господо, прешли преко тог стравичног огрешења, као да се ништа није десило, и ако је јавност веома оштро реаговала, тражећи да се дат потпис тргне и огласи неважећим (часопис „Држава”, на пример), јер није могао ни бити дат. Шта казује Ваше ћутање друго, сем да сте сви заједно узурпирали нашу Свету Православну Цркву, да свесно радите против ње, да хоћете да је једном за свагда одвојите од народа, и да самим тиме ликвидирате и једну од најстаријих и најлегендарнијих цркава света.

Не љутите се, Света Господо, али ко Вам је за такво оскрвнуће дао права? Имате ли Ви храбрости да станете пред народ и објасните свој став, или се, пак, као и толики други, драговољно уписујете у списак издајника српског народа.

Ви, Света Господо, знате да су сви народни посланици, православне вере, који су у Народној скупштини 1937., гласали за Конкордат са Католичком црквом, били одлуком Светог Архијерејског Сабора, искључени из Цркве. С обзиром да је Ваше огрешење о нашу Цркву судбинскије, с обзиром да сте је ћутањем о свом огрешењу о њен Устав, обезглавили, поставља се озбиљно и незаобилазно питање: ко ће Вас из Цркве искључити?

Кад је патријарх, г. Павле, изманипулисан од стране власти, дошао наново пред београдске студенте да им се извини за погрешне речи, он је тиме хтео да покаже да је и он човек, који може да погреши. Грешка која је сада учињена представља колективан чин, и по свом значењу далеко превазилази омашку пред групом од неколико стотина студената. Зар је могућно да то нико од Вас, Света Господо, не схвата! Реч је о огрешењу не само према делу нашег народа захваћеног ратом, већ и пред свима нама Србима, који морамо имати своју цркву, да бисмо имали сами себе.

Потпуно свестан свега онога што сам рекао, баш као и овог судбинског тренутка нашег народа, ја својим усамљеним али праведним гласом, најпонизније позивам Његову Светост Патријарха српског, г. Павла, да учини оно што је једино могућно, а то је да се повуче у манастир. Такође позивам Свети Архијерејски Сабор да се одмах окупи и тргне незаконито дат потпис на срамни „Споразум Срба”, са обе стране Дрине, као и да да јавно објашњење Српском народу како је до тог потписа дошло, са свим консеквенцама због учињене кривице.

Света Господо, ја Вас још једном подсећам да нам је Црква једино што нам је остало, али срећом и – прво! Учините, храбро и одлучно, да наша Црква засја пуним својим светосавским сјајем! Обновите дух великог патријарха Гаврила, који није презао ни од тога да Краљевској Влади даје и детаљан војнички и ратни план за одбрану земље од Немаца, а камоли да непрестано око себе окупља све виђеније људе, не само из политичких странака. Учините да Српска православна црква постане свеукупни стожер целог Српства. Вама би морао бити мио сваки Србин, сваки онај који зна и осећа да је Српство угрожено, да нас иста крв и иста вера мора објединити. Оснажите и себе и нашу Цркву свим оним Србима који одбрану нашег народа виде као свој први задатак, који не штедећи себе и своје моћи, могу да буду пример свим осталим Србима. Окупљајте и окупите све што је српско око свих нашх храмова, нека у сваком гори по једна свећа и за живе и за пале, јер свака је српска крв света и опомињућа и окупљајућа. Не допустите да и једна наша невина жртва буде неопојена, да и један злочин против нашег народа буде сакривен.

Света Господо, Вама није тајна да Срби и данас страдају као и 1941., на најсвирепији начин. Учините све да то знају и сви Срби! Нека се у свим црквама о томе говори. Ако су могли у црквама да нас кољу и убијају, ваљда имамо право да у тим светилиштима, сазнамо о невиним жртвама сопственог народа. Тако ће се Срби опет вратити у цркве, да чују истину, која се свесно и злонамерно прикрива. Тако ће опет открити Бога, почети да му се моле, да нам да снаге и одважности да истрајемо у овом најсудбоноснијем часу српског живота. Учините све да Срби избегли из Хрватске остану са нама, како се не би покатоличили и однародили, што је једина алтернатива њиховог повратка. Учините све да се сви Срби осећају као једно биће, да теже заједничком животу, да верују једни у друге, да буду већ једном браћа.

Све тако идући а излазећи из самоубилачке скрушености и недоличне нејакости, Ви ћете, Света Господо, опет попети нашу Свету Православну цркву на њој припадајући трон, око којег ће се искупити сви Срби од уверења, способности и хтења, што ће све заједно поспешити обједињавање васколиког Српства у моћи и деловању. Наша Црква мора бити светиња свих Срба, она није партија, већ све партија, јер је свесрпска, јер је носилац српске идеје, која треба и мора све нас, Србе, да обједињује, надахњује и надвисује. Понизни пред Богом, усправни пред људима, у име сопствене части и сопственог достојанства, у име служења српској светињи и српском постојању и опстајању, ми имамо само један пут, пут наших славних предака, вечне борбе за очување онога што су нам они својом борбом и својом светом крвљу заветовали и у аманат оставили.

Амин! Во вјеки вјеков!

У великој тузи што сам све ово морао изрећи, али и у великој нади и вери, да ће све то што је једном морало бити речено, обновити, оснажити и ујединити цело Српство око наше свете Српске православне цркве, остајем

с поштовањем,

на Ваведење, Слободан Турлаков
у Београду, 4. дец. 1995.

ИЗВОР: Новинар.Де

———-

13.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s