АКТУЕЛНО

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Иван Максимовић – Нигде као на Косову и Метохији родољубље вас неће толико коштати


Опстанак Косова и Метохије је задатак сваког Србина ма где био. Косово и Метохија је сведок наше вишевековне прошлости, наше садашњости и наше будућности. Срби на Косову и Метохији живе на окупираној територији државе Србије скоро две деценије и о њима се пише само кад се повратницима украде стока, запали летина… или спроводе неки од издајничких „договорених“ ставки са шиптарским терористима и ЕУ-окупаторима из Брисела (тада, наравно, на сасвим погрешан начин). О Србима који живе на Косову и Метохији нико и не говори ван контекста политичких интереса.

Повод за разговор са новинаром србског гласила КМ Новине Иваном Максимовићем, који живи на Косову и Метохији, јесте управо потреба да сазнамо више о условима и свакодневном животу Срба на Косову и Метохији, у оним местима где они још увек живе.

фото: Иван Максимовић

*Живите на северу Косова и Метохије, колико често сте у контакту са нашим народом јужно од Ибра и у каквим условима данас живе?

Ето, баш сам последња два-три дана обилазио Угљаре код Косова Поља, Старо Грацко, Грачаницу и нека српска села у околини. Иако сада живим на северу КиМ, не одлазим баш толико често јужно јер управо слобода кретања то не дозвољава, нема је. Она је увек, у мањој или већој мери, угрожена а степен угрожености се повећава са интензитетом политичког набоја, ових дана је то прича о несрећном и, имамо све разлоге да тако мислимо, намештеном Суду за злочине терориста УЋК над Србима. И без тога врло је тешко доћи до правих информација о стању и животу наших људи у покрајини.

*Постоје такозвани „медији на српском језику“ на КиМ, али постоје и КМ новине у којима ви пишете. С обзиром на то да сте новинар можете ли нам рећи какве информације у ствари добијамо са терена, јер се стиче утисак да они раде само и искључиво у функцији актуелне политике?

Медији информације са КиМ не пружају ни у довољној мери, а још мање у правом светлу. Ми у КМ новинама са поносом, али још већом тугом и зебњом, истичемо да смо једини српски портал на КиМ. Свакако нисмо једини на српском језику али то што је нешто на српском језику или садржи префикс „српски“ уопште не мора да значи и да је заиста српско, да заступа српске интересе и да се брине о интересима државе Србије и српског народа. Најбољи пример за то је „Српска листа“ која заправо једино даје пуни легитимитет шиптарским сепаратистичким тежњама. Медији, који на српском извештавају укинули су ћирилицу као писмо, а то је у складу са администрацијом сепаратиста са КиМ и довољно јака порука сама по себи.

Такође су и на друге начине активни промотери те лажне државе, иако се не воде конкретно тим интересом, мада има и таквих, али се труде да разним пројектима себи обезбеде финансијска средства. А сви знамо да финансијери, који се најчешће појављују као покровитељи тих пројеката, јесу америчка, британска, немачка или нека од влада западних земаља, врло често поред њих појављују се НВО попут Рокфелер и Сорош фондација, Ватикана, обавештајних служби и њихових сателитских организација чији је заједнички циљ такође отцепљење Косова и Метохије од Србије. Због тога ни ти новинари не могу, нити смеју, да своје извештаје подређују истини са терена, како би требало, већ политичким циљевима. Неки од медија се налазе на буџету Републике Србије али ни међу њима нема разлике, сви заступају заједничку политику по диктату Бриселског дијалога и потреба својих финансијера а у сврху потпуне албанизације Косова и Метохије.

*Са друге стране, како оцењујете извештавање новинара из централне Србије о Косову и Метохији?

То је још страшније, на исти начин извештавају и медији на простору централне Србије. То се, наравно, на много начина одражава и на став Срба који живе на централном Косову или у другим деловима покрајине, будући да чак и по цену угрожености живота они немају избора. Власт Александра Вучића је угасила све српске институције и они више готово да немају коме да се обрате уколико желе да опстану као Срби. Чак шта више, то немају коме ни да испричају јер су интереси толико густо испреплетени да обичан народ мора да живи повучен како би иоле успео да опстане. Због тога постојимо ми, ваш портал као и још неколико родољубивих портала око којих се у последње време плете нова мрежа лажних алтернативних медија који имају задатак да својим начином извештавања доведу јавност у обману и надвладају и тај простор који за сада успешно држимо.

Обавезно морам да поменем и „Магазин Таблоид“ који ми већ више од годину дана даје простора колико год је потребно да пишем о ситуацији на КиМ и то без икакве цензуре и са потпуном слободом. Наравно, свестан сам и веће одговорности коју мој рад мора имати због тога. Поверење, предусретљивост, разумевање а често и стрпљење које показују у редакцији тог магазина, нећете наћи нигде друго под покровитељством поменутих финансијера, али баш због тога у материјалном смислу и они деле судбину алтернативних интернет гласила и спадају у оне који најтеже, али и најозбиљније функционишу. Искористићу ову прилику да се захвалим пријатељима нашег сајта који долазе из обичног народа не из интересних група, а који су нас подржали само зато што радимо овако како радимо, и чија је подршка омогућила да ове репортаже уопште буду забележене.

*Колико је сигурно кретати се Косовом и Метохијом да бисте сазнали истину о неким догађајима, какви проблеми Вас прате?

Иако места која сам обилазио нису удаљена више од 50 километара од Косовске Митровице где сада живим, до њих је изузетно тешко доћи и вратити се управо због недостатка слободе кретања која једино Србима недостаје. Оно што смо слушали о унапређењу те слободе током преговора у Бриселу односи се једино на Шиптаре и њихову слободу да се крећу како севером покрајине тако и остатком Србије са ознакама своје лажне државе, Србима је то исто али са разликом реалне државе, ускраћено сада још и више него раније. За превоз вашим аутомобилом неопходна су вам шиптарска документа да би сте се возили, што се у мом случају никада неће десити.

Тако да, без ичије подршке на терену ви се ослањате на добру вољу и могућности људи на које наиђете, па уместо да нешто учините за њих тиме што ћете истражити истину и дати јој простора у медијима, дођете у ситуацију да вас они превозом, храном, преноћиштем или неком другом услугом задуже. Али, то онда ствара невиђено много проблема. Од једног до другог места вас превозе познаници или људи који желе да вам изађу у сусрет, па понекад ви зависите од њиховог времена или они од вашег. Ако питате некога коме бисте платили да вас одвезе од тог до другог места, цене су стварно мало превисоке. Али морате да знате да су они принуђени да у то урачунају и ризик коме се излажу током вожње кроз шиптарска насеља, и да пробају да бар некако дођу до неких средстава за живот, јер буквално гладују. Без озбиљног буџета нисте у стању да то себи приуштите. Срећом, можете да наиђете и на оне људе који, када виде да сте дошли сами, обавезно вас понуде пићем, храном, смештајем, шта већ да мисле да вам може требати. Не дозвољавају да им платите гориво или било како надокнадите трошкове и време, разумеју вашу намеру иако су пуни неповерења према новинарима након готово две деценије искуства. Било би чудно да је другачије. Мада, морам да кажем, барем делимично је остварен циљ нашег сајта, јер они који знају за наш рад су управо људи који нам и пружају подршку и помоћ, јер знају да ће ту истина бити у потпуности приказана.

Косовска Митровица – МОСТ, фото Иван Максимовић (архива)

*Какав је осећај када се као новинар са причом вратите са терена?

Ово и мени самом звучи као да причам о неком месту ван цивилизацијских токова, са неког другог континента, али то је баш зато јер недостају информације о животу наших Срба на Косову и Метохији. Када се ту нађете схватите да је то свет о коме ви ништа не знате, или врло мало у мом случају, јер је то ипак крај у коме сам рођен али за 7 година, колико тамо више не живим, променило се баш све. Ако би медији пренели реалну слику о стању Срба на КиМ то би десетковало напоре политичара да се почини сав овај ужас и издаја који су нас задесили. Напросто, изгубили би сваку подршку и зато радо пристају да финансирају утицајне медије који тако потпадају под њихову контролу. Јако је мучан осећај који понесете одатле.

Онда се вратите у Косовску Митровицу и на улици, у пролазу чујете како људи разговарају о проводу, пецању, козметици, колачима… И они живе у некој тескоби која расте из дана у дан, али даље воде иоле нормалне разговоре. И онда вас притисне мука од сазнања да ћете ускоро сведочити о истој судбини и Срба са севера покрајине, уколико се нешто драстично не промени у самом врху власти у Београду или макар на глобалној сцени.

*Прошле године је било пуних 18 година од убиства 14 жетелаца у месту Старо Грацко. Да ли Срби могу слободно да се крећу, раде на својим имањима, шта говоре, како се осећају?

Некако су осећања помешана. И ту нисам наишао на оно на шта сам очекивао на основу искуства од пре само пар година. Али, ако могу да упростим, Срби су у потпуности и готово од свих заборављени. Посебно у Старом Грацку јер једини дан када се о њима говори, парастос жетеоцима, буде дан када се представници власти и Срби из шиптарских „институција“ појаве и фотографишу. Кажу по неку реч, окрену се и оду. Обећања се дају пред новинарима и све се на томе заврши. Кажу да је Вулин давао најиздашнија обећања а после њега настала највећа штета. Због свега тога не желе да говоре пред камером, свега је једна породица пристала на то. Други, тек када им објасните да не можете да памтите сваку реч и да морате да укључите диктафон да забележите све то, али обећате да нигде нећете да објавите, пристану на укључени диктафон. Не желе чак ни да буду фотографисани.

Чињеница да је од 1999. године, када је почињен масакр над српским жетеоцима па до данас, од две шиптарске куће које су се пре рата налазиле у селу, сада однос 50% – 50% са јасном тенденцијом све бржег пораста шиптарских породица. Једна Српкиња из тог села каже да је однос плацева 50% наспрам 50%, али у броју кућа однос је много већи у корист Шиптара. Највећи број српских плацева заузима површину од 25 ари и на њима Срби изграде по једну кућу а Шиптари изграде по три, четири.

Старо Грацко – 4 шиптарске куће у једном дворишту, фото Иван Максимовић

На игралишту више нема српске деце јер су у много мањем броју и избегавају да проводе време са шиптарском децом, иако кажу да у самом селу нема провокација на националној основи. Управо на игралишту долази до честих препирки између екипа на терену, док у Старом Грацком те дечије чарке могу и крајње катастрофално да се заврше. Зато Срби избегавају да својој деци допусте заједничку игру са шиптарском. Пролазио сам и фотографисао баш у тренутку док су се та деца играла на терену и морам да кажем да није било ни једне једине провокације. На мене су обраћали пажњу у почетку, кратко, онако како је то уобичајено за било коју мању средину. Али, када су схватали да сам српски новинар као да су намерно ускратили себи интересовање, како се не би створила непријатна ситуација и вратили се одмах својој игри. То је заиста јако добро у том смислу, али је запостављеност Срба подстакла процес продаје српских имања у Старом Грацку и можемо само да замишљамо како ће живот овде изгледати кроз неколико година и хоћемо ли имати где да измасакрираним жетеоцима одржимо парастос?

Српска деца одавде одмах након средње школе уписују факултет и одлазе у Косовску Митровицу, Ниш, Београд и они се више не враћају. Родитељи усамљени крећу за својом децом, чак кажу да им није битно да ли ће кућу продати или закључати, али се ту неће враћати ако се нешто не промени. Једни ће вам хвалити Србе у шиптарским институцијама, други ће вам објаснити да је томе разлог помоћ у грађевинском материјалу, столарији, огреву или пројектима које им ти представници омогуће уколико им обећају глас на локалним изборима. Када вам кажу да су то „ти и ти људи“ па ви одете и од једне до друге куће видите идентичну столарију и улазна врата на кућама, разумете огорчење али и схватите много тога другог. Они који се том „подршком“ хвале кажу како то омогућава Србима да ту опстану, па негде и разумете јер их је држава оставила и немају никакву могућност да себи нађу посао у том селу. Са друге стране вам неко каже да ту подршку ужива један мали број људи и то увек истих, и да управо због тога код других расте огорчење и то их тера на продају кућа и исељавање… Чињеница је да не можете олако да осудите ни једне ни друге, јер немате решење које би сте могли да понудите, а они који чине то што чине имају одређени буџет, могућности, моћ.

Рођака и пријатељ више убијених жетелаца са посмртницом на којој су ликови свих жртава / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине – Сва права задржана, забрањено копирање осим уз дозволу редакције.

*Од давне 2011. године када су припадници ЕУЛЕКСа и КФОРа упадали у куће људима као каубоји и правили претрес, до данас се сигурно дешавало много тога о чему не знамо…

Морам вам признати да се не сећам упада те године иако је моја породица тада још увек ту живела. Међутим, сећам се бројних упада много пута раније. На пример, једном је на десетине окупаторских војника упало у једно српско двориште јер неко запуцао у ваздух док је њихово патролно возило пролазило туда. Мислим да су нешто тада славили у тој породици па се по обичају испалио неки метак у ваздух. Кад су завршили са том кућом претресли су и одузели оружје свим Србима у том крају. Питали смо војнике зашто никада нису тако упали у шиптарски крај одговорили су, трудећи се да звуче разумно, како ти људи опет могу да оду и поново купе оружје па је боље не узнемиравати их, а временом ће се и они разоружати. Не знам зашто такво „упозорење“ није важило за Србе, или су знали да је илегална трговина оружјем раширена само код Шиптара па су ћутали. Ако је тако, онда су свесно подржавали такво стање а више пута јесу. На крају, знамо да је и циљ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а био потпуна неутрализација и  најмање српске моћи да пруже било какав отпор.

*Некада је у селима Угљаре и Бресје код Косова Поља живело око три хиљаде Срба, сада се сигурно много тога променило. Колико тамо има Срба, како живе?

У самом Бресју данас се не зна тачно колико има Срба, кажу око двадесетак породица, неки кажу да их има и до педесет. Али, сама та чињеница да о њима врло мало знају и Срби из суседног села, које се заправо наставља на Бресје и ничим није раздвојено па чини једну целину, мислим да много говори о условима о којима опстају. Бресје је уз сам магистрални пут било повољно место ра развој послова а Шиптари су у томе одувек били вешти, ту је никла права индустријска зона у претходних неколико година и неки делови, чак и мени који сам ту рођен, потпуно су непрепознатљиви данас. Због бројности Шиптара али и изопштености Срба из главних привредних, културних и општих токова, они тамо и не залазе.

Угљаре, фото Иван Максимовић

У Угљару кажу да није све продато, али да нема тога ко нешто не би продао. За неколико месеци од мог последњег одласка тамо па до сада, приметне су велике промене. Кажу да је раније било оних који су говорили да неће продати своје куће, али данас таквих више нема, ако и има „лажу пред новинарима“. Генерално, и они су остављени. Да би добили део хуманитарне помоћи који стиже преко српске општине Косово Поље морају да имају некога међу онима који ту помоћ деле, да могу нечим да их натерају да им дају помоћ или да буду чланови владајуће странке, то јест Српске листе и СНС-а. У било ком другом случају, изгледи су врло мали. Па тако имате људе чији су сви чланови породица запослени, неки и са дуплим радним местима, и велики број породица из којих нико не ради, на минималцу је и потпуно је заборављен. Нигде као у овим крајевима родољубље вас неће толико коштати. Зато нове генерације младих све мање виде смисла да на тај начин размишљају, а њихови старији да их томе уче.

*Кад изговоримо речи Косово и Метохија у даљини чујемо звона и у души осетимо молитву. Кад се помене Грачаница као да се небо раскрили и сузе потеку саме… Шта боли наш народ србски, о чему прича, има ли вере у боље сутра или се изгубила и због чега?

Лепо сте ово формулисали – у даљини. Молитва и звона су све даље од Косова и Метохије. У души која живи Литургијским животом она одјекују и на сам помен или сећање на Косово и Метохију али на терену ви сте ближе осећају да сте у некаквом музеју, некаквом „заједничком наслеђу“, просто речено – издаји православља од стране узурпатора трона епархије рашко–призренске и неколицине Срба, који су остварење својих материјалних и личних интереса видели у подршци Теодосију и онима који иза њега стоје. Шта нам је то донело видећемо на зиду крај самог улаза у манастир Грачаница, где се налази натпис на српском, шиптарском и енглеском језику о називу објекта али нигде ни једне речи да се ради о српској светињи. Класичан информативни натпис на зиду са симболом „културне баштине“ лишене сваке духовности.

Грачаница, фото Иван Максимовић

У самом манастиру рефлектори. Ако примете да сте ушли улазе и пале рефлекторе, нико вас ништа не пита, на тај начин видите фреске али не видите манастир какав је изгледао и био вековима уназад када рефлектора није било. Све је попримило неко ново рухо, празније је, хладније, некако стерилно. Као да се у први план намеће виртуозност фескописања коју свакако не треба потценити, напротив представља бисер православног иконописања то знамо, али вам се то намеће на уштрб духовности, осаме, молитвеног расположења. Око манастира нема монаха ни монахиња, што је до прогона владике Артемија било незамисливо и тада је манастир живео својим животом. Сада вам рефлекторе пали неки цивил, он вам отвара врата механички и затвара, не проговара ни реч. Нема дочека, нема разговора, нема поздрава. Остављате за собом светињу гладнији утехе него што сте били пре уласка у њу. Србин из Грачанице ми објашњава да су порту, двориште манастира „почистили“ тако да су са старог монашког гробља уклонили надгробне споменике а оставили само оне новијег датума и да се на тај начин уништавају и сатиру трагови старог присуства Срба у манастиру, а да све треба да добије неки нови изглед. Да се лакше прикаже као део заоставштине на коју и Шиптари имају право, па можда чак и једини, а да су ту Срби „окупатори“.

Грачаница – споменици са старог монашког гробља, фото Иван Максимовић

*Епископ рашкопризренски и косовскометохијски Г.Г. Артемије, после проглашења „независности“, управо због тог могућег присвајања манастира од стране Шиптара није пристао да их они обнављају јер су их они рушили…

Чини ми се да је тај сегмент његовог рада прилично непознат. Владика Артемије није дозвољавао да радове обављају они чија је рука рушила светиње али није имао ништа против тога да економски надокнаде штету, међутим Синод је инсистирао на томе да у обнови учествују Шиптари, њихове фирме и чак њихов надзорни орган. То је био недвосмислено велики корак ка својатању српских светиња због чега је владика још у то време нападан у медијима. Управо из оних „на српском језику“ које смо већ поменули а онда редом и из осталих. Данас видим да је на интернету све гласнија полемика око подршке митрополиту Амфилохију и да се објављују фотографије на којима он ископава лешеве на КиМ током 1999. Сетимо се да је након прогона владике Артемија дао интервју за једне дневне новине где је на питање „како се то одједном догодило“ одговорио да уопште није одједном, већ да се „на то чекало десет година“ а ако се чекало толико – значи да је већ раније било припремљено. Ето, владика је протеран 2010. године а Амфилохије се фотографисао 2000. и 2001, дакле математика је сасвим проста. Па је, након ватреног говора на Газиместану одмах рекао да ето, изгледа Милош Обилић није био Србин него Албанац, јер ми не знамо тачно његово порекло. Јесте истина да ми не знамо тачно његово порекло, али се крије и гроб и манастир у коме је Милош Обилић био сахрањен – а налази се у околини Подујева о чему је детаљно писао турски путописац Евлија Челебија али и други аутори! Да ли би Срби Албанцу зидали манастир па макар он и био православан? Не би, наравно. Он би тада имао своју Цркву и спадао би у надлежност других, но јасно је због чега се таква тема промовише баш у време када је политички и про-албански настројена „политичка аналитичарка“ Ана ди Леило промовисала такав став на основу непоузданих и опскурних извора. Црква би о томе морала много више да зна од нас, с обзиром да постоје писани трагови о том манастиру подигнутом у част, како Челебија каже „проклетом Милошу“… Срби који једини у својој епској поезији имају стих који каже „Јаох мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега!”, чији јунак признаје да иако је победио, побеђује бољег јунака од њега самог, не може се китити туђим перјем. Ето, митрополит Амфилохије каже да може, и то олако као да је нешто сасвим нормално. Митрополит „зна“ историју када је у питању Обилић али „не зна“ да ли је Вучићева политика издаја или није већ каже „бојим се да води издаји“. Ето, то је довољно да народ подигне на ноге. Оно што се не зна је да је на КиМ долазио углавном без благослова надлежног епископа Артемија што је кршење канонског устројства.

Погром 2004. Косово и Метохија, фото архива СРБског ФБРепортера

Данас је епархија рашко-призренска претворена у стуб државности такозваног независног Косова. Амфилохије је активно је заступао баш став да Шиптари обнављају светиње које су палили и лично се залагао да то успе, због чега га и Американци издвајају као кооперативног у својим депешама објављеним на Викиликсу. Храмови се и данас граде парама шиптарских сепаратиста како би они имали на основу чега да прогласе српске светиње својима. То ће сметати нашој генерацији али Срби, каквих је рецимо Грачаница пуна, заузеће се да подрже баш такву политику. Један од мојих саговорника је управо показао на пун кафић у радно време и прокоментарисао како су то људи који добијају новац или од Шиптара или од државе Србије да ништа не раде. Они се само појављују као неки чиновници, радно време проводе у кафани и тако дају пример омладини „како се снаћи у животу“. Не мало сам се изненадио и ценама које су у кафићу, на излогу брзе хране и на још неколико места биле исписане искључиво у еврима, ништа у динарима. „Примају и динаре“ добацио је неко ко ме је с чуђењем гледао како то коментаришем. Вероватно примају, али је осећај да сте још увек у Србији страховито потиснут тиме, а то је резултат шиптарске администрације која не трпи да се крај цена нађе и ознака „динар“. Ипак, једно су шиптарске и међународне квази-институције, али када то ураде сами Срби онда то поприма савим нову димензију.

Показали су ми и кућу породице са којом делим исто презиме и исте претке, али огранка који се одатле у Бресје код Косова Поља (које тада још увек није било формирано) преселио око 1900-те. Морам признати да ми је било драго кад су рекли да је то „добра породица, нису били комунисти“. Али и да не пристају на шиптарску државу и да су због тога и они под тихим прогоном. Већ први шиптарски Градоначелник села Грачанице, Горан Стојановић „Теслица“ је ту изградио фонтану и некакав бетонски паркић. Заправо је на тај начин блокирао тој породици прилаз главном путу и онемогућио их да привређују, али је на том истом месту „неком другом“ омогућио изградњу неколико локала које сада издају. Просто, само један од доказа како се кроз историју не провлаче само исти догађаји, већ и исти људи, иста „крв“.

Много је старија борба него што то можемо да замислимо. Не знам колико ће то Вама лично и вашим читаоцима значити и бити занимљиво, али је на мене оставило јак утисак, и додатно ме подстакло. Нисам имао времена да их посетим, да банем тек тако, искрено, нисам ни био спреман. Тек тада сам схватио колико то уме да буде крупан корак, када  треба да се сретнете са породицом коју сте, на неки начин, одавно изгубили, а још увек истрајавате на истом путу. Јави се неки искрено свечани осећај у вама.

*Колико је, и да ли је, сигурност и јединство народа србског пореметила одлука СПЦ, власти и страних агентура да са Косова и Метохије протерају епископа рашкопризренског и косовскометохијског Г.Г. Артемија и поставе Теодосија Шибалића?

У више наврата сам се сетио коментара владике Артемија на његов прогон, да је тиме бачена атомска бомба на Косово и Метохију. Ту се нема шта друго додати. Мислим да је ово тренутак када се експлозија управо стишава, а ми свуда око нас видимо остатке и крхотине српства и државности које се разлећу у разним правцима. Последице те бомбе ћемо тек осетити у периоду који нам предстоји.
Поменуо сам изглед манастира све сличнији музеју, натпис на шиптарском и енглеском који даје неке информације о том „споменику културе“ али и о Србима који ту живе. Али најбоље је то илустровала Соња Живић, супруга једног од убијених жетелаца у Старом Грацку. На моје питање зашто Теодосије, иако неканонски и незаконити али фигура која се издаје за владику и народ убеђује да је он владика, није прошле године био на парастосу жетеоцима, она се захвалила на подсећању и рекла да није истина да није био само прошле, већ уназад три године не долази и шаље само локалне свештенике. И њој је јасно да на тај начин покушава да се умањи страдање и масакр Срба и сведе на „немили догађај“, инцидент…

Међутим, још је горе било када је рекла да је пре две године тражила помоћ од епархије (узурпиране, са Теодосијем на челу), јер је морала на операцију бубрега у Београд и није имала пара за то. Морала је да се најави пет дана раније а онда је, по њеним речима, Теодосије проверавао са представником села, локалним политичарима па чак и са болницом, да ли је то истина и да ли она баш мора или не мора да оде на то лечење. Кад су сви потврдили да мора, Теодосије јој је одобрио 20 хиљада динара помоћи. Сама каже да од одласка владике Артемија њих више нико из епархије није обишао, Теодосије баш никада. А док је владика Артемије био ту он их је обилазио о сваком празнику, Божићу, Васкрсу… деци доносио поклоне али не пакетиће већ новац  како би могли да им купе патике, одећу или нешто од књига за школу. Поклоне им више не доносе јер кажу да су их прерасли, као да већој деци више ништа није потребно.

Срби из Старог Грацка, према Соњиној тврдњи, никада нису морали да се најављују када су код владике Артемија ишли на разговор, увек их је примао и у свако доба, док код Теодосија морају да се најаве пет дана раније, што изискује и додатне трошкове за дупли одлазак од Старог Грацка до Грачанице. Просто, од прогона владике Артемија на њих су заборавили сви па чак и они који се издају за представнике СПЦ. Такав однос узурпиране Епархије идентичан је према свим Србима на Косову и Метохији, због тога слаби морална подршка, па чак добијају ветар у леђа да се прикључе шиптарском систему. Јасно је да без државе, без медија и без подршке Цркве, Срби немају потпора и на делу је општа предаја, или прихватају шиптарску парадржаву или продају имања. Поједини Срби тврде да међу садашњим свештеницима има оних који су за проценат Србима доводили Шиптаре да им продају своје куће. О томе ћу, надам се, у догледно време прикупити још доказа.

Старо Грацко, фото Иван Максимовић

*Како реагују Срби на „бриселско“ одрицање власти њихове државе Србије и насилно наметање шиптарске парадржаве за домовину? Неки учествују у томе, али неки не…

Бриселски дијалог је пошаст какву Србија не памти. У овом тренутку он се односи на Косово и Метохију, али јасним и јаким последицама и на остатак Србије. Али ће, ако буде до краја спроведен и испоштован, у многоме запечатити судбину читаве Србије. Србима је јасно, још то и осећају и на својој кожи, да је у Бриселу договорена издаја њих и њихове земље. Наравно, потпуно смо свесни шта нам се дешава и знамо да их је кроз Брисел снашло велико зло. Осим политичких договора на највишем нивоу Бриселски дијалог се уплео у живот сваког Србина на КиМ појединачно.
Држава је сменила дотадашње легално изабране представнике народа и на њихова места довела своје људе. Највећи број њих је полуписмен, има и неписмених али и нешто мало писмених који тако потврђују да образовање не подразумева и морал. Али оно што све њих „краси“ јесте алавост, безгранична алавост. На тај начин локалне власти дочепали су се они којима је једини циљ лично богаћење. „Видели су да је све отишло у пропаст па сада само гледају ко ће више да покраде од овога што је остало“ каже један од саговорника и потпуно је у праву. Осим њих присвајању новца, материјала и хуманитарне помоћи домогли су се њихови најближи рођаци и страначки сарадници, којима све то припада без икаквог критеријума.

Изненађујуће је било сазнање да у свим местима у којима сам био и сви саговорници са којима сам разговарао тврде исто – помоћ за Србе на Косову и Метохији која се шаље завршава у рукама малог броја истих људи! Управо то је последица Бриселског дијалога, јер је власт желела да „упосли“ себи верне људе и на тај начин довела оне које народ није бирао, а који су спремни на слепу послушност. Заузврат се жмури на све њихове малверзације јер су за државу ситне, а у крајњој линији додатно ће помоћи остваривању циља да сваки отпор у Срба ослаби и да лакше прихвате шиптарску власт. Управо то се и дешава. Како кажу, оно што раде сада Срби са КиМ, је само последица издаје која траје већ деценијама и то углавном од политичара који су њиховим животима управљали а – или нису били Срби или нису била са Косова и Метохије.

*Шта је по Вашем мишљењу, после свих издаја и погрома које су доживели, потребно учинити да би Срби опстали на Косову и Метохији, има ли излаза из ове ситуације?

Данас када погледате Србе који на КиМ још увек живе, видећете да су то насеља староседелаца. У насељима која су основали краљ или касније социјалисти и комунисти, данас у њима више нема Срба. „Прво су нам (староседеоцима) говорили ви не знате шта је то комунизам, ми ћемо да вам покажемо, онда су говорили ви не знате шта је социјализам, ми ћемо да вам покажемо. Данас кажу да не знамо шта је демократија, они ће и то да нам покажу. Али оно што знамо је да Срба има све мање а сада смо пред потпуним нестанком“ каже један од старијих Срба из Грачанице. А то „они“ односи се на Србе и Црногорце који су живели „од Косова, а не на Косову“.

Данас имамо сличну ситуацију која се објављује у много горем облику. Староседеоци су схватили да су испали будале верујући разним политичким вођама и државним властима које су уназад од Титове Југославије до данас финансирале и финансирају углавном лопове и да су то одувек свесно радили а данас и потпуно отворено. Више ништа није питање издаје и прихватања већ борбе за голи живот а поред тога све израженија је и намера да се просто оде одавде, напусти ова проклета земља и започне сасвим нови живот – све су ово речи косовских Срба а не моје, али их наводим јер су тачне.
Излаз, барем теоретски, постоји и те како. Све би могло да се врло брзо доведе у ред и народу врати поуздање. Пре свега мора им се омогућити или посао или редовна примања па макар не радили ништа, јер највећи број њих и не може да ради у свом селу, нема ни шта осим пољопривреде, али своје производе не могу никоме да продају, јер су потпуно изопштени из шиптарских токова новца и привреде, а држава им је и у ту окренула леђа. Њихов опстанак на овом простору значи и опстанак државе Србије, па и уз укинуте институције које би морале да се врате и поново успоставе, а они који су их укинули да за то оговарају пред законом.

Старо Грацко, фото Иван Максимовић

Србин из Кишнице, надомак Грачанице,  каже да је он ту и неће нигде одатле да иде, направио је нову кућу и то је његов печат да на овом свету није узалуд проживео али је на списку социјално угрожених и „проверавам се да ли могу да задржим децу“. Дакле, осим што нема помоћи у опстанку он је изложен и опасности да му деца, која су смисао његовог живота, буду одузета јер нема могућност да се запосли. Једна Српкиња из околине Грачанице је изјавила да своју кућу не би мењала за 10 станова у Београду и искрена је у томе. А њена кућа је приземна и недовршена, неомалтерисана, и породица се налази на списку социјално угрожених. Ипак, преко пута ње Срби који су отишли још 1999. године, продали су Шиптарима своју кућу. Једино то може да их угрози а то нико не жели да спречи. Ако би се омогућило обављање мањих привредних делатности, на пример мањи погони и репроматеријал за производњу пластичне амбалаже, рецимо само затварача за флаше, а да фабрике и произвођачи на тлу централне Србије имају обавезу откупа тих производа који су им ионако неопходни, велики број породица би остао да ту живи. Национални дух би ојачао тек повратком канонског епископа на Косово и Метохију али патријарх који подржава и Богу захваљује на Александру Вучићу који је починио највећу издају у историји Србије, не улива наду да би могао ствари у Цркви врати у канонски поредак.

Без подршке државе и Цркве народ неће моћи још дуго да опстане и бојим се да ћемо о Србима на Косову и Метохији говорити само као о успоменама, јер и онај број који буде остао у највећој мери ће добровољно бити „потурчен“ односно на неки од начина ће радити у корист шиптарске НАТО творевине, те политичке и буквално масовне гробнице српског народа.

Разговарала Биљана Диковић

Биљана Диковић

14.1.2018. СРБски ФБРепортер

ПОЗИВАМО НАШЕ ЧИТАОЦЕ да подрже својом донацијом КМ НОВИНЕ 

ИНФОРМАЦИЈЕ на линку – http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

3 replies »

  1. ПРОКЛЕТИ ДА СУ ОНИ КОЈИ СУ ПОД чифутскм шестокраком УБИЈАЛИ СРБЕ КОЈИ СУ БИЛИ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ НА ЖАЛОСТ НАШУ СРБСКУ ЊИХОВИ СИНОВИ И УНУЦИ ЈОШ УВЕК ВЛАДАЈУ У ПРОКЛЕТОЈ БЕОГРАДСКОЈ СКУПШТИНИ ОНИ СУ ПОТПИСАЛИ ТЗВ бриселске споразуме ПРЕДАЈУ ДРУГОГ СРБСКОГ КОСОВА КОД КНИНСКЕ ЛАЗАРИЦЕ НАПАДАЈУ МЕ црвени ПОШТО ЗБОРИМ ИСТИНУ НИЈЕСУ СРБИ НИКОМЕ ЋУТАЛИ НЕЋЕ НИ ТИМ БЕОГРАДСКИМ дахијама БРАТЕ ИВАНЕ ИМА НАС СРБА КОЈИ СМО ЗА ВЛАДИКУ АРТЕМИЈА ЧЕСТИТОГ ВЛАДИКУ СВЕТОСАВСКОГ ОПРЕДЕЉЕЊА И ВАЗДА САМ БИЈО ПОЗИТИВАН ПОБЕДИЋЕМО СВИ СРБИ КОЈИ СУ ЗА СРБСТВО И ЧРТНИШТВО ИЗ СВИХ СРБСКИХ ЗЕМАЉА НА ОКУП НИКАДА СА унијатима ВЕЋ ЗА СВЕТО КОСОВО И МЕТОХИЈУ ТО ЦАРСТВО ДУШАНОВО СССС

    Свиђа ми се

  2. Србским непријатељима и србским издајницима увек су на срцу били и биће„бранковићи„а не Обилићи,јер у свим временима ти несрећни јањичари продавши своје душе тиме више и немају шта да продају ,у себи и немају више осећај националне припадности и тиме се олако превере и постану бивши Срби.А Србски народ свим тим одродима под притиском на крају призна и нову нацију,цркву и државу па докле тако Боже мили?Хоћемо ли једног дана имати поред,македонаца,црногораца,бошњака,хрвата створити још неке нове нације попут херцеговаца,косовара,војвођана,шумадинаца,ера ужичких и др.и свима признати државе,нације,цркве.Да ли ће ишта претећи да се зове Србином и Србијом?.

    Свиђа ми се

  3. БРАТЕ ИВАНЕ СВЕ ТИ ЖИВО И ЗДРАВО ВАЗДА БИЛО СРЦЕ МИ ЈЕ ВЕСЕЛО КАД ВИДИМ ДА ИМА ЈОШ УВЕК ЧЕСТИТИХ СРБА И СРБКИЊА НЕК ЈЕ НАМА ЖИВ И ЗДРАВ НАШ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ И СВЕТОСАВСКА СРБАДИЈА ДОГОДИНЕ У СКАДРУ ПРИЗРЕНУ КНИНУ СОЛУНУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s