АКТУЕЛНО

Др Зорица Сарах Митић: 26. ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


Свесрпско друштво РАС у Ослу свечаном академијом је обележило 26 година од стварања Републике Српске. Преносимо у целости говор др Зорице Сарах Митић са тог свечаног догађаја.

Дан Републике Српске (09. јануар 1992.-2018.) 26 година

Драги пријатељи, хвала Богу и вама што смо се и ове године окупили да обележимо Дан Републике Српске, да прославимо њен 26. рођендан. У овом рођендану, као и у сваком следећем рођендану ове српске земље, много је симболике. Сви ви добро знате колико је српски народ стари европски народ! По новим истраживањима, српски народ егзистира на простору Балкана и више хиљада година, а ако се држимо оних старих казивања, опет смо на хиљаду година старији од других балканских народа. Ако рачунамо да се у 100 година смене 3-4 генерације, рачуница је јасна. Генерације и генерације Срба су живеле, па ће и наставити да живе на Балкану и у Републици Српској. Ово наглашавам због тога што често чујем наше људе како забринуто понављају:
Да ли ћемо опстати?

Сумња у опстанак Срба и српских држава је дуга колико и само постојање Срба. Сумња није ништа ново, али не сме да нас сломи и паралише. Уосталом, нису увек државе и њене границе те које одређују постојање једног народа. Он може да постоји и опстане и у државама које формално тог историјског тренутка нису његове. Шта чини један народ специфичним? Одговор је, још од доба Немањића, веома прецизан и јасан! То су језик и култура! Српски језик којим говоримо са нашом децом, унуцима и култура коју преносимо са колена на колена. Вековима се српска култура преносила усмено, Вук Караџић ју је ставио “на папир” (па су лепотом наше народне књижевности били задивљени и један велики Гете, и један велики Пушкин, и многи странци ондашње учене Европе!).

У брзом технолошком развоју, у 21. веку, драги пријатељи, интернет може да је преноси много лакше, а све зависи од нас самих, од наше свести и воље да чувамо нашу културу. Данас вам се обраћам у то име, у име очувања српске културе и језика. Сви смо ми послати у свет са једном мисијом: да покажемо свету нашу културу и да испричамо нашу причу. Ми смо ватре које не смемо да дозволимо да се угасе, јер бисмо, у супротном, угасили наше огњиште! У прошлости је чувар српске културе била Црква. После комунистичке и сад настале електронске епохе, Цркви је јако тешко да кроз религију и две хиљаде година старе каноне, сачува и покаже своју актуелност и неопходност. Но, као и увек, тако и овде, добри и мудри људи могу да сачувају углед Цркве и да одрже њену вековну улогу. Парохију ”Василије Острошки” у Ослу је, уз Божју помоћ, благословио отац Горан Босић, питоми и мудри свештеник који је успео да поврати углед наше цркве у Ослу и који је отворио цркву за културне догађаје и обележевања историјских датума и личности. Тиме ова црква, далеко од отаџбине, поново стоји на бранику српства, српског језика и културе.

Било је велико задовољство видети стотине младих људи у порти наше цркве на Бадње вече. Пламен бадњака гори, варнице прште наоколо као свици, а осмеси су блаженством осликали лица младих и старих. Срби су почели да се окупљају, да се удружују око очувања српских обичаја и културе. У грађанском рату, деведесетих година прошлог века, из Сарајева је протерано преко 100 000 људи, током рата је убијено више од 20 000 људи.  У порти цркве, док жеравице бадњака лете високо ка звезданом небу, срећем пушкомитреаљесца из Сарајева који је избегао у Херцег Нови. Он ту среће и поздравља Гордану, избеглицу са Косова и Метохије која је такође избегла у Херцег Нови. Сад су обоје у Норвешкој. И тако – двоје српских избеглица, из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије, заједно прослављају Бадње вече. И шта ја видим? Да ли преда мном стоје две особе које су изгубиле свој родни праг, особе којима је неко одузео детињство и завичај? Да ли ја пред собом видим два прогнана несрећника? Не, драги пријатељи, ја пред собом видим двоје који су Божјом вољом преживели, двоје који су послати у свет да проносе српску културу, српски језик и да причају своју причу о рату на Балкану. Они су ту и да понешто зараде и помогну своју сабраћу и родбину, јер је познато да српска дијаспора шаље више него што све српске привреде могу да саме створе. Ви схватате да смо ми важна  “машина”, а не несрећни људи који су изгубили или напустили домовину. Ми смо у дијаспори да научимо и нове језике, али да тамо где учимо други језик, проспемо и семе свога, а све што научимо, после да пренесемо родној груди. Ми смо свуда по свету не као изганици и ловци на срећу, ми смо ту да ширимо наше видике, али и видике земље домаћина. А сви који су живи избегли, могу и да се врате! Отете територије никада нису сигурне! Пре много векова, наши мудри преци су рекли: “Отето је проклето!”

Сарајлији којем је лице осенчено сетом, пита: ”За шта сам се ја борио?”

Борио си се за свој живот, за живот твоје породице, фамилије. Да ли си имао избор? Да ли си имао резервну домовину? Срби у Босни и Херцеговини нису имали други избор него да се боре за свој живот и опстанак. Република Српска није настала за преговарачким столом, иако су јој за више преговарачких столова мењали границе. Она није настала отимањем туђе територије, него је настала одбраном кућнога прага. Због тога она мора да опстане и опстаће. Често чујем питање од забринутих земљака: ”Да ли ми можемо да опстанемо и одбранимо се од већег непријатеља?” А ја питам све вас: Имамо ли ми избора?

Не, ми немамо други избор! Ми морамо да се боримо за себе и за своју децу. Подсетићу вас на недавни Јеврејски празник Ханука. Ханука на хебрејском значи ПОСВЕЋЕЊЕ. То је празник светлости и слободе, празник којим се слави као сећање на победоносну ослободилачку борбу јеврејског народа против хеленистичког окупатора, 165. године пре Христа. Тада је јеврејска војска са само 3000 војника победила хеленистичку војску од 60 000 војника. Како, на који начин су то успели? Када немате избора као што га Јевреји нису имали, а немају га ни данас, ви развијете све могуће и немогуће механизме и начине преживљавања. Давид је победио Голијата. Ова прича се преноси већ 2000 година да стимулише, да бодри народе који су у сличној ситуацији. Величина не значи ништа, одбрана своје земље појачава снагу. Посвећење је важна реч и молим вас да схватите да сви ми морамо да се посветимо нашој борби за опстанак. То је наша мисија и наша одговорност према нашим потомцима.

Ми живимо у времену техничких открића без преседана која воде све потпунијем овладавању силама природе и неутралисања времена и простора; али развој, иако доприноси нашем конфору, удобности и сигурности живота, не иде у правцу истинске културе и просветљења; сасвим супротно, он је деструктиван за идеале… Стварни узрок пропасти народа је неспособност човечанства да реши социјалне, моралне и духовне проблеме….” написао је велики Никола Тесла, лучоноша  прошлога века, али и свих следећих векова.

Водећи филозоф данашњице, Немац Јерген Хабермас, и дански филозоф и свештеник Ибен Транхолм, кажу да је модерни свет екстремно материјалистички и духовно осиромашен.

Империјалистичка трака и глобализација су учинили да нам је важније колико имамо, него да сачувамо свој идентитет. Имати … имати  још, и још, непрестана је трка коју је тешко добити. Увек је неко испред вас. И што више трчимо, све више смо уплашени, јер видимо да нисмо у стању да имамо све! У тој великој трци, много тога нам промиче. Страх нас обузима да нисмо довољно добри и тај страх нам слика данашњицу, али и будућност. У страху су велике очи! Те уплашене очи не виде реално и јасно. Због тог страха који нас крадом обузима и дестабилизује, све ово вама данас говорим. Дужност свесних је да помогну несвеснима, да их извуку из канџи страха и да их оријентишу, да им укажу на факта. Ратова је одувек било на нашим, али и на другим просторима, и увек је неко преживео и преживеће. Ми смо преживели! Кроз историјски бурне векове, наши преци су имали исте дилеме као и ми данас. У песми “ Бранкова жеља” (објављеној у збирци “Ђулићи увеоци”), пише мој колега, лекар Јован Јовановић Змај:

Да Српске земље оките се миром,

…….

Кад се сунце на школе осмехне
Хај на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе са светом…”

Србин се изједначава са светом кроз знање и образовање. Знање нема нацију! То знање и образовање је многе од нас довело у Норвешку или одвело у друге земље широм света, омогућило нам је да радимо и зарађујемо, да издржавамо фамилије. Дакле, ми вредимо и можемо. Нисмо мање вредни, како неко покушава да нас убеди и како неки од нас почињу да мисле, да сумњају у себе. Та сумња и преиспитивање су такође познати и пратили су и генерације пре нас. Чувени српски песник Бранко Миљковић је писао:

Ја прихватам мисао будућих поета:
један несрећан човек не може бити песник,
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму, слушаће олују”.

Тако и ја прихватам на себе улогу лучоноше и будиоца гена преживљавања у свима вама. Нећу дозволити да нас страх парализује и одузме перспективу. Наше дилеме нису уникатне! Имали су је многи пре нас и преживели су! Иако су опет тешка времена, опстаћемо и ми. Опстаће српске земље! И после много година, можда после и једног века, неко ће наћи у архивама овај мој говор, и он ће га охрабрити, као што ја данас, свима вама, желим да покажем светло у тунелу.

Од страха и мрака који нам стварају, многи не виде факта, чињенице. А шта су факта? Факат је да западњачка ратна машинерија, која, зарад својих  империјалистичких циљева, мења прошлост, пише своју историју. У тој историји коју они пишу, нема места за чињеницу да је др Радован Караџић 18. марта 1992. године потписао Карингтон – Кутиљеров мировни план о мирној подели Босне по етничким линијама. Рат у Босни и Херцеговини нису почели Срби, а нису га ни желели. Тај историјски податак морамо да понављамо како себи, тако и другима, јер фалсификатори историје не спавају. Да Алија Изетбеговић није 28. марта 1992. године повукао свој потпис на наговор америчког амбасадора Цимермана, рата не би било. Али, он је то урадио као и многе друге потезе и акције, што не можете наћи у данашњим уџбеницима историје, нити на интернету који пишу и обрађују послушници западњачке машинерије. Ми морамо више да се ангажујемо у ширењу наше истине, јер имамо исти приступ интернету као и наши противници, само што нисмо свесни колико је, у данашње време, та борба важна. Ја се молим за све жртве у ратовима на Балкану. За мене су све жртве исте; тужне и непотребне, независно од нације и религије. То је дух у коме сам васпитавана и који остављам својој деци и вама које нисам својим телом родила, али бих да вас хуманизмом задојим. У истом том духу и у име праведности, помињем српске жртве које  данашња политичка извитопереност не помиње.

У Норвешкој су нам одузели српски језик, али ми морамо да се изборимо да се он врати у школски систем и да наша деца полажу српски језик као други језик, а не да уче и полажу босански језик. Срба има више у свету него Бошњака и по тој сразмери је неправедно да нам српски језик одузимају, да се више не студира српски језик на Славенској катедри у Норвешкој. Томе је много кумовао велики српски непријатељ Свеин Менесланд, некадашњи шеф те катедре. Језик је идентитет једног народа и морамо да се за њега изборимо.

У “Завештању Стефана Немање” речено је о језику:

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Српски народ је мали народ, али је ипак изнедрио позната имена у свету! У целом човечанству су познати Срби: Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Милева Марић Анштајн, Новак Ђоковић, Марина Абрамовић (чију изложбу може да видите у музеју Хени Онстад) и многи други Срби прослављени у свету науке, медицине, музике, сликарства, књижевности. Не могу да набројим и сва друга имена познатих Срба у свету, јер је листа дугачка, а мени је циљ само да вас охрабрим и да вам покажем како имамо чиме да се поносимо и на кога да се угледамо. Добар пример су и наши домаћини, Норвежани. Они су пример малог, али кочоперног и поносног народа. Није потребно да претерујемо као њихова бивша премијерка Гро Харлем Брутланд која је рекла: ”Типично норвешки је бити најбољи на свету!” Довољно је да сами поштујемо нашу националну културу и традицију, али да је поносно показујемо и другима. Ми данас не живимо у времену много различитом од времена када је велики песник Ђура Јакшић писао о Европи:

Теби да певам – теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенити спев.”
Европа је била и остала уцењивач, израбљивач и потцењивач.

Ђура Јакшић наставља:

Подсмеха твога горди је збор.
И гинућемо, гинути славно-
ил мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо -али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил гроб!”

Ова песма је писана половином 19. века и њена актуелност нас освешћује. Кад су наши преци издржали, издржаћемо и ми, али морамо увек да будемо МИ и да се не делимо! Знамо да нас је, кроз историју, свака наша подела скупо коштала! И у овом веку је намера злотвора била да се Срби из Републике Српске протерају са читаве територије Босне и Херцеговине, и да се она препусти Бошњацима и ”Исламској декларацији” Алије Изетбеговића и шеријатским законима. Данас, пошто се то није реализовало, ћуте о ”Исламској декларацији” и плановима о исламизацији Босне и Херцеговине. Да су успели у својим намерама, било би као и са Крајином и Косовом и Метохијом, Србе би прогласили кривцима и губитницима. Хвала Богу да се та намера није остварила. Ви знате да су светске силе у појединим историјским епохама увек покушавале да поробе друге народе и да им одузму територију. Границе многих земаља су се мењале и мењају се пред нашим очима. Због страха који нам се натура, многи наши људи су јако забринути и мисле да се несреће само нама дешавају и, наравно, оне се дешавају, јер смо ми, по њиховом мишљењу, “лош и слаб народ”. Зато није никакаво изненађење да се многи мире са чињеницом да ћемо нестати и да треба да нестанемо. Али, ако подигнемо главу и погледамо по свету, видећемо многа ратна жаришта и борбе за опстанак Ирачана, Сиријаца, Либијаца, Авганистанаца. Листа је дужа од ове, јер не могу да набрајам сва ратна жаришта у свету, али том листом хоћу да вас оријентишем у реланости и кажем да нисмо само ми на мети. Дакле, нисмо ми нападнути зато што смо лоши, него зато што непријатељ мисли да смо слаби и да лако могу да нас поробе. Но, ми можемо и морамо да се боримо против таквих непријатеља. Бране се други народи, па се можемо и ми бранити, и одбранити. Ђура Јакшић је писао пре више од сто година:

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв-
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.”

Подсећам вас на још једног великог песника и родољуба, на великог Алексу Шантића:

”Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи,-
Бог је слободу дао за човека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свикô-
у својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо проћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Гологоте,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се са вама! 

Останимо усправни, без страха, на путу Истине и памтимо речи из “Завештања Стефана Немање”:
Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће, као тиха и моћна сила која брегове рони, опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.”

Живела Република Српска, живео Српски народ!

 

Др Зорица Сарах Митић, Осло, Норвешка, јануар 2018

ИЗВОР: АУТОР serbian.no

————–

18.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Како много примјера је речено у духу оптимизма. И треба тако.
    Један примјер говори од много других како да се бранимо: 1999. година за многе Србе била је депресивно теретна и очајна. Сама помисао да се на наше главе свалила највећа сила у историји, на нас мале од само неких 7 милиона, изазивало је губитнички страх од нестанка. Али, поред силних цивилних разарања Србије, непријатељ је побјеђен. Јер, није могао силом учи у Србију, како се каже, војничком чизмом. Губици су им били огромни у авио наоружању: близу 300 тешко оштећених борбених летјелица и око 100 оборено или непоправљиво оштећено. Замислите ту бруку међу НАТО генералима који муку муче шта им се догодило. Или једне Кошаре на албанској граници гдје су остале заковане огромне копнене снаге албанаца не могавши проћи кроз тврди србски батаљон.

    Није ли скоро Трамп бацио критику на војне снаге НАТО: „1999. за 78 дана уништили сте само 5 % србске војне технике“. Ако је и то тачно, јер су авио пројектилима гађали србске макете мислећи да су уништили војну механизацију.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.