АКТУЕЛНО

Посреднички преварантски бизнис цвета: НЕМАЧКА – „Нешто смо попуњавали у фирми, ко зна шта“


Десетине хиљада људи са простора бивше СФРЈ ради на црно у Немачкој. Неки верују да их чекају виза, мед и млеко. Други знају да ће радити на црно. Неки бивају насанкани за паре, па посреднички преварантски бизнис цвета.

Дино Мехић је од оних из ИТ-сектора, младих које бије глас да су им и у економском чемеру Балкана сва врата отворена. Па ипак Дино баш и није видео излаз из једног малог места у централној Босни него да поверује људима које не зна и понуди која, ако се о њој мисли хладном главом, звучи превише добро да би била истинита. Рекли су му да само уплати 200 евра за месечни смештај и о свом трошку дође у Шпигелау, баварску варош близу тромеђе са Аустријом и Чешком. Чекаће га, рекли су, соба само за њега, дозвола за рад и посао у струци и све је, мора бити, звучало као мала гастарбајтерска утопија.

Када је коначно стигао пред трошну сеоску кућу у којој је требало да станује, схватио је да је насео на прилично јефтину превару. Педесетак људи из Хрватске, Србије и БиХ било је потрпано у десетак соба, ту је негде био и лежај за њега, само што су „агенти“ сада тражили 500 евра месечно. И још су му рекли да ће му на име сређивања папира одбијати 15 одсто од сваке плате. Узгред, никаква ИТ фирма није чекала на Дина и он је схватио да ће вероватно завршити на бауштели, обесправљен и опљачкан. Кући се вратио када су „агенти“ још хтели да му узму пасош.

Дино се уопште не зове Дино и своју причу је за ДЊ испричао, као и многи други, под условом да не откривамо његово право име. Јер радници из бивше Југославије који на црно раде у Немачкој углавном су осрамоћени јер су пали на трик, али и уплашени да се не замере мрежама превараната за које тврде да су добро организоване и потенцијално опасне. Уз то, свако ко је макар дан радио на црно прекршио је закон – ако о томе говори јавно, у најгорем случају би могао у затвор, у блажем би могао да остане без права да туристички путује у Шенгенску зону.

Главни извозници радника на црно

Појава је масовна. Према последњим доступним подацима, само у првој половини прошле године је покренуто 65.755 поступака против илегалних радника. До тих интерних података немачке Царине, која је задужена за сузбијање рада на црно, дошао је лист Велт, а претпоставља је да је број неоткривених случајева вишеструко већи. Међу десет земаља који су главни извор радника на црно налазе се, осим премале Црне Горе, све остале земље из балканске чекаонице ЕУ: Албанија, Србија, Босна, Македонија, Косово. Побројане су још Украјина, Молдавија, Турска, Вијетнам и Гана. Најдубље црне рупе су грађевинска бранша, ресторани и хотели.

Локалне новине су у Немачкој пуне извештаја према којима десетине службеника Царине опколе градилиште са којег илегалци панично покушавају да побегну. Предрадници или представници фирме која изводи радове по правилу кажу да о томе немају појма, и све свале на подизвођаче. Ухваћени радници најчешће не знају шта да кажу јер нити знају језик нити шта им је чинити. Класична мера је протеривање из Немачке. Ако при себи имају неке фалсификоване папире, онда их Царина предаје полицији и чека их кривична пријава.

Све је то ризиковао Дарко Секулић (26) из Ваљева. За разлику од Дина којем смо измислили име, Дарко је решио да се обрати јавности и да правду истера и судским путем. Каже да га је преварио кућни пријатељ који га је одвео у Марибор у фирму „Слугер“, наводно сасвим легална, проверена ствар. Пријатељ га је упознао са двојицом сувласника фирме, али су се та тројица „ортака“ убрзо посвађала због међусобних дуговања. Дарко је ипак из Словеније путовао у Грац да ради, затим у Немачку. „Радио сам фасаде. Тад сам први пут то радио, учио сам уз искусне мајсторе. Они су погађали посао и већ су погодили три зграде“, прича он за DW.

„Били смо смештени у контејнерима. То никако није изгледало. Четири кревета у једном контејнеру. Храна је била наша, у близини смо имали продавницу и добијали смо 50 евра недељно за храну. Није било шансе да се од тога прехранимо, трошио сам и паре које сам понео из Србије“, каже Секулић. „Нисмо имали никакав уговор, нешто смо попуњавали у фирми, али ко зна шта је то било.“ Кад су питали када ће коначно радне визе, добили су нешто на словеначком одштампано на обичном папиру.

„У том тренутку уопште нисам размишљао, само ми је било да се вратим кући, дете ми је имало седам, осам месеци. Вратио сам се без ичега. После кад сам размислио, нећу ја њему да оставим паре…“ Када је о овоме објавио статус на Фејсбуку, јавила су му се, тврди, још деветорица људи насамарених преко исте мариборске шеме. Али су стигле и претње – да ће га упуцати, да ће га пријавити за рад на црно… Тако је Дарко Секулић поднео кривичне пријаве у Ваљеву и Марибору. „Тераћу то до краја, нећу их пустити ни за шта на свету. Имам сведоке који су били, који су радили…“

„Људској наивности нема краја“

Горан Зрнић се наслушао прича попут Даркове. Он је председник Делавске световалнице, организације из Љубљане која се бави заштитом радничких права и која је помагала и Секулићу. Каже, пре оне тобожње визе коју су Секулић и остали молери добили у Немачкој, свима је подељена кривотворена потврда о томе да су уведени у систем здравственог и социјалног осигурања Словеније. Стандардна фора, појашњава нам Зрнић.

„Ми овде имамо огромне проблеме с тим да утувимо Заводу за здравствено осигурање да не може такав један званични образац да не буде кодиран, да нема неки жиг. То је најобичнији папир и они то само штанцају.“ ДЊ-у је стављен на увид званични допис словеначког Завода за здравствено осигурање до којег је Секулић касније дошао – тамо лепо пише да никада није био осигуран у Словенији.

Али неинформисаност радника је главни адут оних који се представљају као „агенти“ или „посредници“, често на друштвеним мрежама. Зрнић их назива „подводачима“. „Успели смо више пута да решимо да радници буду исплаћени, али ето њега оде опет преко некога тамо. Људској наивности нема краја, то је катаклизмично. Има људи којима смо неколико пута помагали, неко учи брже неко теже, неко уопште не мисли на себе. Фазон је у томе да схвати да би ради себе и своје породице требало да потражи информацију“, прича Зрнић за DW.

Словеначка фирма „Слугер“ је пре три месеца – након дешавања о којима је причао Дарко Секулић – отворила подружницу и у Србији. Према Агенцији за привредне регистре, обитава на новобеоградској адреси Зеленгорска 1г, а законски заступник је Дарко Месичек, један од оних које Секулић помиње као преваранте из Марибора. ДЊ упркос опетованим покушајима није успео да дође до Месичека.

Боље смо среће били са фирмом „Фортуна Персонал“ која је, по сопственој реклами, у контакту „са тисућама и тисућама послодаваца“ и обећава успех ако им пошаљете биографију, врсту посла којим се бавите и контакт-податке. Међутим више насамарених радника са којима је причао DW – међу њима и Дино Мехић са почетка приче – тврде да је ова „посредничка агенција“ заправо машина за преваре. Као одговорна лица тамо фигурирају Сања Ковач и њен супруг Александер Мајер, наводно настањени у Берлину. Фејсбук профил Сање Ковач препун је генеричких фотографија насмејаних кувара, конобара и водоинсталатера.

У комуникацији путем Фејсбука са новинарем DW Сања Ковач демантује да су радници који су преко „Фортуне Персонал“ отишли на рад у иностранство икада преварени и тврди да су то лажне приче које шири „конкуренција“. Она је „посаветовала“ DW да „заобиђе“ ту фирму и запретила тужбом. „’Фортуна Персонал’ има организирани пријевоз, школу њемачког, израду документације и све што је потребно да би човјек вани функционирао, а на томе ради 50 људи и упозоравам вас да ћемо вас утужити ако се игђе спомене у било каквом контексту наше име јер тако смо утужили и оне које спомињете и пријавили полицији, а ове године имамо акцију чишћења варалица!!!“

Извоз незапослености – свима лепо

До праве истине је тешко доћи. Немачка Царина у правилу се зауставља код процесуирања радника које затекне како раде на црно. Дочим републике бивше Југославије проблем једва да и региструју као да постоји мото да је сваки извоз незапослености добар. У том лимбу незаинтересованих власти и очајних маса, спремних да поверују у ловачке приче о визи која само што није стигла или да чак свесно диринче на црно, несметано раде мреже превараната – од посредника из краја све до послодавца у Немачкој.

У српском Министарству рада кажу да дозволу за рад на територији Србије тренутно има 105 посредничких агенција за запошљавање у иностранству („Фортуна Персонал“ није на том списку иако на свом сајту нуди контакт и за Србију). Додају да повремено контролишу рад тих агенција уколико има притужби и препоручују свима који би на рад у иностранство да провере списак регистрованих агенција, да не крећу без потписаног уговора, радне визе и дозволе за рад. „Међутим, грађани врло често самостално проналазе запослење у иностранству и тада су у великом ризику да им није обезбеђена прописана заштита“, стоји у одговору Министарства на упит DW.

Франо Планинић, помоћник министра иностраних послова БиХ, у писаном одговору за ДЊ наводи да су за остваривање права из радног односа увек надлежне државе у којима радници раде, те да конзуларна представништва БиХ могу у томе пружити саветодавну помоћ. Упућујући нас да се о преварама додатно обавестимо код полицијских агенција у БиХ и Немачкој, Планинић пише да „Министарство вањских послова Босне и Херцеговине нема сазнања да је задњих година било превара наших радника у СР Њемачкој“. Из тога би се дало закључити да у том министарству слабо прате медије.

Словеначком синдикалцу Горану Зрнићу је и овај део приче познат. Словенија је, као далеко најбоље стојећа република бивше Југославије одавно обећана земља за раднике махом из БиХ, а као дугогодишња чланица ЕУ и одскочна даска за рад у Немачкој. И то често на црно. „Нема одговора државе“, каже Зрнић. „Ми учествујемо и у раду парламентарних одбора, буквално им цртам, дамо предлог измене закона, али све то падне у неким преговорима у коалицији или се усвоји десет посто, или то прекроје, тако да више ни на шта не личи.“

„Једни брину само како да извезу своје држављане, а други како да их што боље сажваћу и искористе. То је сурови капитализам у спрези са политиком, јер као хоћемо да изађемо из кризе“, додаје Зрнић.

Једном сажвакан и искоришћен, Дарко Секулић из Ваљева ипак не одустаје да се на Западу опроба опет. Несуђени молер сада ради у локалној перионици за релативно мале паре. Каже, планира да са целом породицом оде – али овог пута не преко Словеније и никако на црно. „Сад сам кренуо на курс немачког, морам да положим језик, па ћу слати биографије. Завршио сам школу за техничара хортикултуре, моја жена такође. Има потражње у Немачкој за тим, па планирамо сви да идемо.“

ИЗВОР: dw.com

————-

31.1.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s