АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Последњи егзодус српских породица са КиМ: Притисци и насиље „Вучићевих“ јуришника


Бекство због Вођине мафије

„Опстанак и повратак интерно расељених“, тачније прогнаних Срба и неалбанаца са Косова и Метохије, један је од неколико основних циљева такозване „Српске листе“. Док о томе говоре редом њени представници, ликови им се губе у прашини која се диже за колонама Срба које ћутке пролазе крај њих, напуштајући покрајину са горчином у устима и јасним сазнањем да се тамо више никада неће вратити. Да ли је нешто више од демагогије политика које су српској власти пуна уста и како се одвија процес нестајања Срба о коме српски медији годинама ћуте, истраживао је Магазин Таблоид.

ЕПА

***

Извор: Таблоид
Пише: Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице)

Насеље са најбројнијом и доминантном српском популацијом до рата на Косову и Метохији, било је Косово Поље у близини Приштине. Судбина и живот Срба баш ту су утиснули свој, можда најснажнији, печат. Од некадашњих преко 20.000 до 1999. године, према УНМИК-овом попису из 2011. остало их је 47! Сасвим извесно, до ове године се и тај број у самом насељу преполовио. Угљаре и Бресје, села уз само насеље која са њим чине компактни прстен, насељавало је између две до три хиљаде Срба. До данас је велики број и њих продао куће и одселио се, више од половине, из Бресја безмало сви. Тендеција се наставља без икаквих реалних могућности застоја осим да Албанци у једном тренутуку изгубе интересовање за куће преостале на периферији.

А, какав би био живот преосталих Срба већ сада можемо у потпуности да сагледамо. Деца се крећу слободно тек својом „улицом“ која се протеже између неколико кућа у низу. Ова деца више од било које друге деце, воле да иду у школу јер она је централни и једини догађај у њиховим животима. Ако закасне, или не оду на часове а родитељи потврде даје то зато што није имао ко да их допрати, оправдано је. У школу, од које су најудаљеније куће на тек нешто вишеод 300 метара, само старији разреди иду без родитеља али увек у друштву својих вршњака. Поражава нормалност са којом вам родитељи и деца то објашњавају чињеницом да се млађи Албанци у групама шетају селом јер је мирније од пренасељеног Косова Поља, али са собом воде псе које из забаве не ретко хушкају на српску децу у пролазу.

Ако пробате да се распитате колико је српских кућа ту још остало уследиће одговор „ова кућа је продата, и ова, и ова…“. Простор унутар насељеног прстена између ова два села и Косова Поља, почео се попуњавати албанским кућама пре десетак година. Данас личи на мравињак, хаотичног и збијеног распореда новосаграђених стамбених јединица, углавном приватних кућа. Са друге стране српске куће не само да нико не реновира, већ не ретко су у двориштима са зараслим коровом, неокречене. У њих се више ништа не улаже јер је извесно да се ту неће још дуго ни живети.

Председник Србије се усудио да у септембру каже како данас Срба на Косову и Метохији „није мање него што их је било пре 3 или 4 године. Први пут да немамо драматичан пад у броју Срба на КиМ, да Срби са Косова више не продају своја имања“, тачније од када су почели преговори у Бриселу 2013. Међутим то уопште није тачно – тврде овдашњи Срби који знају да је на продају готово све. Још увек има оних који не желе да продају кућу и неће продати све док буду могли да опстану, али нема никога ко није или не би продао неку њиву. На то их углавном терају тешки услови живота.

Једино удружење грађана које је имало намеру да прати и покуша да спречи или макар успори продају, регисторвано је након рата 1999. године под називом „Удружење Срба са КиМ који нису продали своја имања“. Оснивач и председник, Драгољуб Поповић из Грачанице потомак чувене породице свештеника, учитеља, просветитеља… сада кроз смех изговара тај назив.

„Стање је тако катастрофално да оно више ништа не може да учини“ – каже Поповић који за Магазин Таблоид говори како се процес исељавања Срба одвијао протеклих година.

Није се продавало, осим нешто мање у околним селима из којих су Срби протерани. И у осталим деловима КиМ се живело тешко, а да би такав живот олакшала и задржала Србе, држава је првих година по окупацији повећала плате на износе од 200%. Било је запослено и по неколико чланова једне породице а многи су примали и плате из буџета албанских сепаратиста који су тиме желели да успоставе свој „државни апарат“.

„…Временом су успели да уштеде довољно да купе неку некретнину ван Косова и Метохије. Тада је то било ‘за не дај Боже’, ако дође до још неког прогона да породица има бар кров над главом. Данас не знам да ли има некога из моје генерације, осим мене, ко нема некретнину у централној Србији“, каже Поповић кога је нетрпељивост према УНМИК и ОЕБС-овој мисији коштала губитка посла и дела имања. Није пристао на услов да им се приклони како би му то било враћено. Данас већини Срба са којима је мислио да ће делити сваку невољу, гледа у леђа.

…Кад су већ имали станове и куће повремено су одлазили на краће одморе, њихова деца су одрастала и већ схватала разлику у начину живота на Косову и у централној Србији, родитељи их тамо уписују у школу „да дете не живи у овој џунгли“‘. Желели су да бар своју децу извуку на време. Било је случајева да су родитељи на смену боравили са децом која су тамо ишла у школу, једне недеље отац, друге мајка… Тако су путовали и долазили овде ради посла а користили прву прилику да оду одавде. Такве су већ прозвали „викенд Србима“ и то су били људи који су живели не на Косову већ од Косова. А да су трајно живели у Београду или неком другом граду никада не би могли да буду на функцијама на којима су овде где наводно живе.

Деца која су се тамо школују наравно стекну свој круг пријатеља, после средње школе уписују факултете или нађу себи некога са ким касније оснују породицу и они се више никада не враћају. А не знам да ли уопште има породице која није по том основу подељена и да им деца или неко од деце није у Србији а родитељи на КиМ. Углавном је тако у већини српских средина јужно од Ибра. Коме је остало још 5 или 10 година до пензије зна да нема никакве шансе да нађе државни посао ако оде одавде и он остаје док не стекне право на пензију. Кад оде у пензију неко време буде ту али онда му је досадно, сам је, деца и унучићи су далеко и одлазе да их обиђу. Време је учинило своје, 18 генерација радника је већ стекло пензију. Тако почињу, све дуже да остају тамо, прилагоде се средини па се временом јави потреба за новцем, а знају да више неће живети овде па се и лакше одлучују на такав потез и тако расте број оних који продају. То се најбоље види по превозницима који су путнике са КиМ превозили до градова у Србији. Некада су дневно ишла два или три аутобуса а сада нема довољно путника ни за комби.

„…Није толики проблем што одлазе, колико што на своје место доводе Албанце нама за прве комшије а они нису дошли овде да би живели са нама, као што нас у то уверава свако насеље на КиМ у коме више нема Срба“ – објашњава Поповић спонтани низ околности који је оставио тешке последице по демографску слику Срба на КиМ.

Томе је прилично много допринела политика Владе Србије и њен раскорак у циљевима са кадровима који су требали да их остварују.

„Влада Србије као да је све време радила како би Србе отерала одавде. Они који су највише добили од државе, отишли су међу првима, они који су најмање добили како би ту остали, најдуже су остали. Све енклаве јужно од Ибра: Штрпце, Поморавље, Грачаница… све су то места у која се врло мало улагало. Рецимо, Ново Брдо је добило 50 пута мање пара од Косова Поља а Косово Поље данас не постоји, док Срби тамо још увек опстају у селима и засеоцима, али ту су корени и они се тешко се кидају“, објашњава Поповић.

Груписаност Срба била је највећа управо у Косовском Поморављу, ако изузмемо север покрајине. Изврсни хроничар овог краја, посебно продаје српских имања, С.К., који је покренуо интернет страну „Продајем кућу, издајем земљу“, саговорник је Магазина Таблоид на ову тему.

Ново Брдо је у потпуности маргинализовано када је 60-их укинуто као општина и припојено 47 километара удаљеној Приштини, иако је од Гњилана удаљено свега 20 км. Без обзира што се ту налази рудник са највећим процентом руде у целом Трепчином комплексу, ништа се од тих пара није враћало Новом Брду, док су за радове у њему довођени Албанци са свих страна, и као „социјално угрожене породице“ запошљавани и додељивани им станови у рудничким колонијама а Срби препуштени себи окрећу се земљорадњи и сточарству. Врло се мало улагало у инфраструктуру а пут који је спајао етнички чиста српска села, никада није асфалтиран. Директна аутобуска линија за Гњилане уведена је тек осамдесетих година. На другој страни, пут ка Косовској Каменици је асфалтиран пре петнаестак година. А цео тај простор на троуглу Ново Брдо – Гњилане – Косовска Каменица је насељен искључиво српским становништвом. Закључак није тешко извести, каже С.К. за Магазин Таблоид.

Про-албанска политика и непостојање бриге о угроженој територији деструктивно су утицали на продају земље, због чега С.К. каже да је „држава која није својом политиком присутна на овом простору, главни генератор продаје имања и кућа“. Сасвим извесно најтеже последице државне погубне политике остале су након агресивног прикривања неких од најтежих злочина који су се догодили баш у овом крају, попут чувеног случаја Мартиновић и то је много већи утицај имало на расељавање него беспарица, слаже се и наш саговорник који додаје да је свака следећа власт само додавала на невољи овдашњих Срба.

Током хронике коју је водио на својој интернет страни, наш саговорник тврди да је „више од 50%, можда и читавих 80-90% Срба бар нешто продало“. У огромној мањини су они који то нису учинили. Од оних који нису продали нису сви „високосвесни“ тог чина, таквих је међу њима врло мало, већ ту има свега: од тога да је нека забит у питању, често нерешени породични односи, давно расељени па и не знају шта имају, или немају пара да дођу или да плате геометра… Разлога има свакаквих. Народ је осиромашен и материјално и духовно.

Страница која бележи продају имања у овом крају и то пропрати фотографијама, имала је за циљ да обелодањивањем изазове стид и заустави тај процес. И за овај крај карактеристично је да Албанци имају некога међу Србима који обавља посао агента и у тајности уговара послове продаје, од чега и сам има одређени проценат.

Међу Србима на Косову и Метохији преовладава мишљење да су за почетак продаје српске земље најодговорнији колонисти насељени за време Краљевине Југославије. С.К. каже да је Ново брдо планински крај и да их ту није било јер су махом добијали земљу у равничарским пределима, као и да та процена није погрешна али државна политика према њима свакако јесте.

Међутим, Поповић напомиње да је у том случају неопходно сагледати шта је узрок а шта је последица.

Примера ради, када погледамо да је држава форсирала Вељка Одаловића или Раду Трајковић, најочигледније примере Срба који су живели од Косова а не на Косову, чија су се деца школовала у најбољим школама у Србији или иностранству па пуна пара бахато живела и своју надмоћ доказивали над ионако угњетаваним Србима, шта је ту народ могао да учини, шта да мисли, како да се осећа? О каквом патриотизму ту можемо да говоримо? Чувена „радио Корона“ у Приштини крајем 90-тих основана је уз помоћ државе, једна за другом ређале су се све саме четничке песме по цео дан, више бомби је „бачено“ из те радио станице него што је НАТО бацио током бомбардовања, али после рата, њен власник Предраг Деспотовић је избегао у Црну Гору а онда се конвертовао, јавно рекавши: „Еее, нијесам ја Србин но Црногорац!“ Онда су основали Удружење Црногораца Косова и са сепаратистима остварили званичне односе, као са засебном државом. Зато је њихово Удружење, које је бројало 5 – 6 чланова, већ тада награђено од Албанаца из Приштине са милион и двеста хиљада евра!

Иначе, Предраг Деспотовић је рођен 1965. године у Пећи а 1996. године је основао прву приватну радио станицу на Косову и Метохији, радио Корону. Рад у медијима наставља 2013. када га је генерални директор РТК, Ментор Шаља, именовао за главног и одговорног уредника Програма на „црногорском језику“ те „државне телевизије“ албанских сепаратиста. Деспотовић је истовремено и потпредседник тзв. „Кошаркашког Савеза Косова“!

Поповић наводи да је овакво понашање крајње лицемерно јер већина њих и данас по неком основу остварује лична примања из буџета републике Србије. Држава директно финансира своје пријатеље док се српска деца хране СМС порукама и хуманитарном помоћи. Није мали број њих који су запослени од вртића преко школа до факултета па нам преко свега такви људи још васпитавају децу. Али, такве без икаквог морала, без поштења, без части, намеће срска власт“ – каже Поповић и објашњава корене овог процеса и додаје:

„…Још увек чувам документ са потписом оца бившег директора РТС-а, Александра Тијанића, такође са ових простора, високог функционера комунистичког режима, који је потписао то решење за 37 српских породица за извршење експропријације и да се њихова имања одузму и дају у то време албанским комбинатима, у тадашњој Југославији али су у њима од радника до директора били запошљавани Албанци. Међу тим српским породицама налази се и име мог оца коме су одузете две њиве. Касније је син тог човека који је отимао српску земљу, постављен да управља државном телевизијом. Наравно да је то постао центар анти-српске пропаганде одакле се никада није могло чути ништа о продаји земљи Албанцима…“

Данас је стање још и горе. Не само да се о овом најпогубнијем проблему не може чути ни реч на националној телевизији као ни у једном другом медију, већ је управо супротно. Јавност је бомбардована причом о све бољим условима живота, за који је заслужна „Српска листа“ Александра Вучића.

Срби са Косова и Метохије немају дилему око тога да ли је „Српска листа“ помогла или одмогла свом народу. На централном Косову Бриселски дијалог се узима као тачка коначног слома српског корпуса. С.К. каже да она стиже тек да закује последњи ексер на мртвачком ковчегу косовских Срба, док Поповић наводи да је „…доласком ‘Српске листе’ тај процес само настављен, с тим што је дигнут на квадрат. Ако се до тада селило пет српских породица у одређеном временском периоду, од тада их се сели 25 за исто време. Народ је само још јасније видео шта се спрема и да могу да доживе судбину Срба у Албанији. Наравно, то су схватили и Албанци па сада Србе уцењују, и ако су некада плаћали баснословне цене за српска имања, сада су оне много ниже од реалних. У Грачаници Срби продају земљу за 300 евра по ару, а до пре неколико година плаћали су и пет хиљада евра најмање а често су суме биле и петоцифрене или шестоцифрене. Они који су до данас остали и нису желели да продају, сада од продаје не могу да покрену посао или било шта слично. Тек обезбеде себи најосновније, кров над главом…“

Пример жртве катастрофалне државне политике према Србима који не желе да напусте КиМ свакако је Марко Стојиљковић из Клокота, који каже: „…Живео сам без запослења, од минималца и дечијег додатка. Четири године су ми обећавали посао, биће, биће… Кад год одем увек је одговор ‘нема посла’. Кажу – гласај за кога хоћеш, за тебе посла нема. Ако ти неко понуди, слободно прихвати. По ономе што ја знам, свако ко је живео у тешким социјалним условима имао је право на неку накнаду, социјалну помоћ. За мене ничега није било“. Моја мајка је имала 80 година али ни она није могла да оствари никакву финансијску помоћ. Ја знам како ми је било кад она лежи болесна на постељи и тражи ми млеко или јогурт а ја немам да одем да купим.

Е, томе је морао да дође крај… Док су они које називају „представницима Срба“ са породицама живели у Врањској Бањи после 1999., ја сам са двоје малолетне деце од 4 и 5 година, живео на крају Клокота према албанском делу. Тада је овде било још можда 15 деце са мојом… Када је требало, ја се нисам селио а сада када не треба ја морам да се селим…“

Стојиљковић наводи да је разлог његовог одласка немогућност да се живи у Клокоту у ситуацији која је настала након именовања члана „Српске листе“ и СНС-а, Срећка Спасића, на челно место те општине по систему сепаратиста. До тада у овом крају није било појаве исељавања Срба. Чак шта више, оно што је до тада било уобичајено, попут градске воде и уличне расвете, престало је да постоји или потпуно избачено из функције. Два пута је из Јагодине у коју се одселио, долазио у родни Клокот да гласа на сепаратистичким изборима из огромне жеље да смени дотадашњег градоначелника Срећка Спасића („Чак ми је претио да ћу видети да ли ћу и дете моћи да запослим у Јагодини!“).

Директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, схватио је пред изборе да је пораз Спасићевих известан, и хитно је интервенисао, па се само три дана пред албанске изборе, октобра месеца, срео са са опонентом Српске листе, Божидаром Дејановићем, и приволео га да им се придружи – све то кроз флоскулу о „јединству Срба“ на КиМ. Одмах након тога Спасићи су изгубили сваку подршку Владе Србије.

„Спасић би изгубио катастрофалним резултатом још у првом кругу, али га је подржало 350 до 400 Албанаца. Е ту се види ко је ‘Српска листа’ а ко смо ми које су називали албанским лобистима само зато што нисмо хтели у њихов табор“ – каже Стојиљковић.

Дејановић је претио да озбиљно угрози Спасиће који су у народу постали омражени због своје бахатости, што му је био најјачи аргумент, поред поверења које ужива код својих суграђана, због чега су га многи веома радо подржали и придружили му се да је морао на крају и Ђурић да интервенише. Ипак, према сазнањима Магазина Таблоид, уз Дејановића се нашла и поставка некадашње локалне власти до 2010. године из редова ДС-а, као и неколико људи искрених намера да зауставе пошаст која их је снашла. Међутим, након састанка са Ђурићем, ова група људи је преко неколико новозапослених доведена у пословну везу са „градоначелником“ Штрпца Братиславом Николићем и Далибором Јевтићем, такозваним „министром“ у сепаратистичкј поставци а који су управо били залеђина и Спасићу као и другим представницима „Српске листе“ на локалу. Један слој Срба је веровао да они који знају са каквом се несрећом боре неће моћи да ступе у те исте редове. Чудна пословно – политичка коалиција на локалу већ изазива разочарење у народу.

Мада се не може рећи да је ентузијазам изгубљен. „…Одлучити да одеш да је нешто најтеже, не знам да ли има нешто теже од тога. Жени и деци сам недељу дана пре тога рекао да оду. Ако ја патим, да макар они не пате. Ја сам са друштвом натоварио у шлепер ствари које смо имали и кренуо сам“, каже Стојиљковић и наставља причу: „…Нисам продао кућу. Спасићи су пали и ја верујем да ће тај народ да остане тамо. Ако Бог да надам се да ћу и ја да се вратим“, уверен је Стојиљковић коме је још једном обећано запослење.

Но без обзира на ма какав исход у Клокоту кога насељава око 3.000 Срба, остатак Косова и Метохије ни у најави није доживео сличне „промене“. Још страшније је да до њих више никоме као да није ни стало.

3 replies »

  1. Srpska vlast,iako je potpisala kumanovski sporazum,odmah je trebala da proglasi Kosovo okupiranom teritorijom,a nikako da pregovara sa Siptarima koji imaju podrsku nekih velikih sila.Ti koji su prihvatili da Evropska munija resava o Kosovu treba pohapsiti, jer ocito oni kosovo su dali za nista.Srpska vlast je prihvatila sve sto je Brisel i Siptari trazili a za uzvrat n ista nije dobila sem laznih obecanja Zajednicu srpskih opstina.Predali su Siptarima sve sto cini Kosovo nezavisnom drzavom, katastarske knjige, postanski broj, oltvorili granicne prelaze,Srbi rade u pravosudju te zemlje divlje kao siptarski drzavljani.Onog momenta kada su neki Srbi iz lkicnih interesa prihvatili da udju u okupatgorskju,siptarsku vlast, za Zapad je sve reseno.To sto nasi politicari izjavljuju kaso svrake necemo priznati Kosovo tyo je samo obmana naroda.Sasda na kosovu Srbi imaju licna dokumenta na siptarskom jeziku,morali su da daju izjave da su siptarsl
    ki drz\avlkjani.

    Свиђа ми се

  2. МОЈЕ ВАЗДА МОЛИТВЕ И ПОДРШКА ЗА НАШЕ КОСОВО МЕТОХИЈУ БРАТЕ ИВАНЕ ТИ ЗНАШ ЈА ЗБОРИМ ИСТИНУ ПОЗДРАВ БРАЋИ И СЕСТРАМА НА СВЕТОЈ СРБСКОЈ ЗЕМЉИ КОСОВУ МЕТОХИЈИ НЕК СЕ ТИ СТИДЕ ПРЕД ПРЕЦИМА И СВОЈИМ ЂЕЦОМ КОЈИ СЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ ДА СУ НЕКАКВИ ЦРНОГОРЦИ ТО НЕ ПОСТОЈИ САМО СРБИ РАШКА ХЕРЦЕГОВИНА ШУМАДИЈА КРАЈИНА СРБИ СССС

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.