АКТУЕЛНО

Горан Лучић: Прича о косијеру и Косјерићу


Куда зарасту сеоске стазе најлакше се проходи  уз косијер. Не зна се тачно поријекло ове пољопривредне алатке, незамјењиве у нашим селима и ко јој је први искалио оштрицу;  но засигурно, био је то неко ко је душом познавао нарав корова и трњишта, те како му најлакше коријену прићи.

У Херцеговини, Црној Гори и Далмацији ни данас се не иде у њиву, ограду, луг или виноград без косијера. Увијек треба нешто „подкресати“, стазу проширити, козама оборити грану брестовине; а пред јесен, када се сабира лисник, без косијера се тек не може!

Та алатка осим што је корисна и приручна свакој сеоској кући, у свом имену истрајно носи и чува бистрозвучну ијекавицу. Не да јој се од њега одвојити! Да, ијекавици од косијера, иако она то не жели. Истина, косијер се приволио и икавици, па га у Истри зову косир! Као какав љубавник проскит`о се у историјским сеобама далматинском обалом, па је тамо постао „домазет“, тј. послушан зет у њиховој кући, који и име мијења кад му заповједе.

Косијер је толико поштован у Истри да је уврштен и у грб општине Тињан, у којој се одржава годишња изложба косијера. У радњама златарства и сребренине у Ровињу и Пули лако можете наћи и украсни привезак у облику косијера, симбола истрајног и поштеног живота на земљи и од земље. Колико је ово оруђе и оружје било цијењено и поштовано као статусни симбол показује и то што су га Динарци урезивали на својим надгробним плочама или на довратнику изнад кућног улаза, а као знак земљорадничког сталежа или као метафору свога постојања. Као да је тај закривљени изображај у камену говорио умјесто њих: „Живио сам јаловину тријебећи.“.

Име је знамен

Срби су искрено поштовали и незаборавом частили ову алатку. Најчешће су по њој називали своја села и родове. Један од најсветијих српских манастира у Херцеговини је манастир Косијерево. Овај монашки стан уздигнут славом Рождества Пресвете Богородице  био је за османског ропства вијековно духовно, културно и слободарско било српске Херцеговине. Ту се налазила и Ратна болница у вријеме Херцеговачког устанка 1875. године. Памтећи ту велику заслугу, велики професор Медицинског факултета у Београду и одани син Херцеговине, др Нико Миљанић, са чијим предавањем из анатомије је и започео рад првог српског Медицинског факултета,  основао је у манастиру Косијереви 1956. године санаторијум (лијечилиште плућних болести).

А манастир је од народа назван Косијерево по часном селу у коме је светиња заснована. Како приповједа легенда, ово мало село се тако прозва у она велика и благословена времена када се Хришћанство огласи за царску вјеру.

Путујући из Рима према родном Нишу, цар Константин Равноапостолни,  запати у Херцеговини неколико манастира, јер само поднебље занови у њему најљепше утиске духовности.  Ови свети манастири и данас су живи, а један од њих је и Косијерево (остали су Завала, Тврдош и Добрићево).  Иста прича каже да је царска свита тражећи пречицу, зашла са пута, у стране неприступачне и од трња непроходне, док у једном часу Цар не узвикну: „Е гле, што закосијерисмо!“, желећи рећи да угазише у беспуће у коме се без косијера не може.

То мјесто српски народ прозва Косијерево, а у првој половини 14. вијека, у тај спомен, саграђен је православни манастир на старијем црквишту. И данас је Косијерево уважена српска херцеговачка светиња, која молитвено и народносно бди уз стопало Светог Луке, јеванђелисте, љекара Хришћанина и првог иконописца. Као да му је оног беспутног дана Цар Константин задао мисију да живи у Христу крчећи  уске стазе Православља и да налази путеве Слободи, живећи у имену српском.

У Херцеговини живи и братство Косјерина, са презименом изведеним из надимка неког њиховог претка, а у њиховом родослову помиње се и дотицај са Косијеревом.
Надимак косијер, косјерина  „пришиван“ је онима оштре и пријеке нарави, као да се њиме хтјело упозорити да непажња са тим јунаком може бити кобна.

Град од Косијера

Историјски записи и народно поријекло свједоче да је цијела данашња Србија изнова насељена из три српске историјске колијевке, Косова и Метохије (укључујући  Вардарску Србију), Херцеговине и Зете (Црне Горе). Све до Карађорђеве Тополе и устаничког Орашца досеже херцеговачка народна жила, понајвише се остварујући  у југо-западним и западним крајевима Србије; у данашњем Златиборском округу. Златиборски округ је по површини највећа административно-управна област у Србији, са средиштем у граду Ужицу; цио округ броји око 314 000 становника. То је дио Србије у коме је и данас жива српска ијекавица, што као подземна вода неочекивано извире у народном говору. Посебно је „бистра“ у планинским селима, старим топонимима и народним пјесмама.

Ријека Скрапеж

Најсјевернија општина Златиборског округа је Косјерић. Она је једна од ријетких у Србији која у имену носи старо јужно нарјечје.

Мала општина, скромно присутна у јавности Србије. У задње вријеме зову је „престоницом сеоског туризма“. Чаробна природа, здрава храна и љубазни домаћини у цијелом свијету су препорука за квалитетан одмор. Косјерић и његов народ засигурно су најбољи избор.

Када први пут стигнете у Косјерић дочекаће вас призор усјечене долине међу планинама, којом протиче неголема ријека, а зеленим падинама као да се успињу породичне куће. Биће прије да с врхова снисходе.

Овај крај се изнова населио у другој половини 18. вијека. Дакле, земља је остала пуста, а старо српско становништво се иселило према Срему и у равнице, преко Дунава. На пусте и за живот погодне обронке зелених планина насељавао се српски народ из Црне Горе и Херцеговине. Бјежали су од глади, турских прогона, кријући се од зулумћара и осветника… На југ и запад се није могло, сем у сиње или римо-католичко море. Сеоба је текла до Старог Влаха, а ако се ни ту није могло опстати, селили су се даље до Срема, Војводине, коначно према царској Русији.

Предање каже да се из Црне Горе, из села Косијера у околини Цетиња, доселио неки Антоније Косијер са своја три сина, Радојем, Петронијем и Сретенијем. Село Косијер добило је име по племену Косијера, који се први пут помињу 1435.  године у которским биљежницама. Село Косијер је настало крај трговачког пута који је Приморје везивао за унутрашње крајеве Зете.

Населивши се у западну Србију, Антоније се са синовима најприје настанио у странама планине Дрмановине. Цијели вијек касније, Антонијев потомак по сину Радоју, Антоније Радојевић саградиће хан (одмориште) и трговачке радње у долини покрај ријеке. Угледавши се на њега, браћа и рођаци се спустише из планине и населише крај воде. Тако је заснована прва варош, коју потомци старог Антонија назваше Косјерић, у спомен на старо село Косијер из кога потекоше. Љетопис биљежи да је то била 1854. година.

Антоније Радојевић је постао успјешан трговац и угледан домаћин; успио је чак и средиште тадашњег среза у Ужицу премјестити у мали Косјерић.

Косјерић је данас град, нанизан као ђердан око ријеке Скрапеж. Није то „јака“ вода, али је позната као једно од три изворишта Западне Мораве (уз Ђетињу и Моравицу). Град окружују бројне планине: Повлен, Дивчибаре, Козомор, Субјел, Дрмановина.

Онај Антонијев хан је сачуван; и данас је истинско средиште града. Обновљен је 1992. године, а испред њега је и споменик оснивачу града Антонију Косијеру. У тој лијепој згради која представља споменик народног градитељства западне Србије, снимане су значајне филмске серије и тв-драме (серија „Вук С. Караџић“, драма „Глава шећера“ и „Први пут са оцем на јутрењу“).

Споменик кнезу Алекси Поповићу, команданту Ужичке нахије у Првом српском устанку памти да је српски народ овог краја поднио велику жртву у устаничким ратовима за ослобођење Србије. У Првом српском устанку српска села Косјерића имала су велика страдања и палеж од ужичких бегова.

Народ Косјерића је изразито лијеп, стасит и пун наравне здравости. Њихов говор је чист, бистар, акценти доста правилни, промјене именица падежно разуђене. Нпр. ако се неко зове Бане или Раде, Косјерци ће „по херцеговачки“ декламовати – то припада Бану и Раду (а не Банету и Радету).

У причи о Косјерићу посебно мјесто припада Саборном храму Рождества Пресвете Богородице.  То је лијепа православна црква, издигнута повише града на једном видиковцу. Оно што истиче њену духовност је настанак њеног полијелеја (великог црквеног свијећњака). Послије Другог свјетског рата народ Косјерића је сакупио остатке оружја (метке, бомбе, гранате), сабље и бајонете из Првог свјетског рата. Сва та убојита средства послали су у фабрику оружја у Крагујевцу, са захтјевом да се изврши пренамјену. Осмислили су и направили велики црквени полијелеј.

Полијелеј састављен од оружја – Распеће Христа са шајкачом

Ево га и данас у храму, састављен је од бајонета и сабљи, украшен мецима и бомбама. Овим се симболично, дух смрти и разарања покорио и преобразио у дух богослужја, свјетла и живота. У средини полијелеја је Христово Распеће, а Христос је приказан са шајкачом на глави. Спомен на Косјерце који пострадаше због православне вјере, посебно у комунистичка богоборна времена.

Око Косјерића је много гробова братоубилаштва; четници су убијали, комунисти затирали. Под врхом  Град, планине Дрмановине, под снијегом стражи споменик 20-огодишњем младићу кога четници убише из засједе због оданости комунистима.

Опет, са доласком комуниста све српско је затирано и безличним духом изнова грађено.

И назив основне школе у Косјерићу је измјењен; име Доситеја Обрадовића замјењено је именом комунистички -заслужног  првоборца  Мита Игумановића. И данас се основна школа у Косјерићу, у Светосавској улици, зове по Миту Игумановићу.

У његовом животном избору и презимену смјештена је сва драма нововијековног српског лома . Потомак богобојажљивих предака, којима бјеше част што су рађали и роду прислуживали монахе и игумане, па се тако и прозваше, постаће сљедбеник безбожног духа који је најстрашније затирао манастире и игумане.

Главна културна манифестација Косјерића су „Чобански дани“. Сваке године око Петровдана Косјерић постаје сабориште пјевачких група које његују традиционалне народне напјеве западне Србије, излагача народних заната и рукотворина, те такмичара у старим народним надметањима („рвање у кости“, бацању камена с рамена,…), бира се најљепша чобаница и чобански пар. Раније се ово народно саборовање Златиборског краја организовало на планини Дрмановини, на врху Град, гдје је сабор изворно и настао окупљањем око чобанских надметања, међу великим стадима и високим боровима. Нови начини организације одузели су „Чобанским данима“ дух заједничарења планине и њеног народа и извјесно је да га претварају у опјањено вашариште са задахом гуча и гучишта.

На неколико километра од Косјерића живи питомо и старо српско село Сеча Река.

У средишту села је црква брвнара у славу Светог Георгија, стара више од два вијека.
У Првом српском устанку, стару брвнару спалише ужички бегови 1805. године. Нови народ који ће се овдје населити обновиће цркву 1812. године.

На цркви брвнари су врло упечатљива лијепо осликана врата, украшена симетричним шарама и розетама. По једној предаји врата су донијели досељеници из Херцеговине, који мораше бјежати али не могоше оставити украшена врата, него их скинуше са цркве и понесоше у збјег. Уградили су их на новообновљену цркву брвнару у Сечој Реци.

Око цркве су сакупљени бројни и красни споменици крајпуташи. Српски народ је јединствен у свијету по незабораву рођених синова. Оним војницима који се нису вратили из рата, а за гроб им се није знало, родитељи и породица су подизали споменике крај пута (крајпуташе), украшене ријечима молитве и љубави. Нису могли дозволити да српски војници остану без споменика, ако већ јесу без живота и гроба.

Уз цркву брвнару изграђена је нова црква Светог Ђорђа у Краљевини СХС. На њој су уграђене спомен-плоче свим погинулим ратницима за ослобођење и уједињење, од 1912. до 1918. , а рођеним у Сечој Реци. На сјеверном зиду цркве умјетник Михаило Миловановић  осликао је величанствену композицију „Српска мајка“. То је приказ Мајке Србије која полаже вијенце ловора  на славне нараштаје ослободилаца Косова, Куманова, Брегалнице и Кајмакчалана.

У овој 2018. години када поносно славимо вијек од Пробоја Солунског фронта и ослободилачког марша ратника са Кајмакчалана, овај споменик у Сечој Реци постаје икона велике и страшне српске епопеје.

Познати Косјерци

Народ Косјерића је изразито бистар, лијеп и здрав.

Међу познатима Србима овог краја посебно се истичу дивизијски генерал Краљевине Југославије Светомир Ђукић, оснивач српског олимпијског покрета.

„ Ђукић је био оснивач и први директор Српког олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910., такође постављен је за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.“

Дакле српски и југословенски Олимпизам је покренуо и уздигао син Косјерића. У спомен на њега у Косјерићу је подигнут споменик „Олимпијска чесма“ и олимпијски базен, а један од хотела се зове „Олимпик“.

Но генерал Светомир Ђукић остао је славнији по нечем вишем и племенитијем. У Првом свјетском рату учествовао је у одбрани Београда, а његов морални чин и данас сија као најљепши орден чојства на грудима српске војске.

„Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча.

Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења.“

Други истакнути Косјерац је учитељ Милутин Зарић, упамћен по храбрости, јер је 20. октобра 1944.  деактивирао њемачки детонатор и сачувао од рушења Стари савски мост у Београду. Мост је и данас над Савом, а хиљаде Београђана који њиме дневно прелазе, најљепши су споменик овом одважном Косјерцу.

„Милутин Зарић рођен је у Сечој Реци, недалеко од Косјерића. Учествовао је као резервни официр у балканским и Првом светском рату. Добио је златни и сребрни орден за храброст „Милош Обилић”, Крст краља Петра Првог и Албанску споменицу. По завршетку Другог светског рата постављен је за председника Трећег рејона града Београда, али се противио национализацији и у знак протеста напустио функцију. Одликован је и за спасавање Старог савског моста.“ (Политика)

Љубомир Марић

Косјерић је изњедрио и једног начелиника Генералштаба.  Љубомир Марић био је армијски генерал Краљевске југословенске војске, министар војске и морнарице у Краљевској влади и професор Војне академије. У периоду од 1935. до 1936. године био је начелник Генералштаба Краљевске војске.  Био је носилац бројних домаћих и страних одликовањима.

У Косјерићу су рођени бројни великани, сликари, учитељи, професори, генерали, књижевници…

Било би заиста вишеструко корисно и добро када би Савез општина источне Херцеговине, Туристичка организација источне Херцеговине и Град Требиње смогли труда и успоставили културну, просвјетну и привредну сарадњу са општином Косјерић, а са смислом повезивања са народом овога краја, који је у свему сродан српском народу Херцеговине.

Ријеч чува земљу и градове

Велики српски државник, отац и светитељ Стефан Немања, Богом је завјетовао да се чува језик; свака његова ријеч да се брани и боље и одлучније од највриједнијег града. Ако преживи ријеч преживјеће и народ, подићиће се нови градови. Ако се изгуби ријеч изгубљен је дио душе, језика, народа, и земље и града.

То се најбоље сагледава идући траговима ријечи „косијер“. Докле допире ова ријеч тамо бива наш дух, народ и наши градови. Свако беспуће пред њом се отвара и подиже, рађа се нова снага. Гдје ње нестане и ми вапијемо као Цар Константин онога дана у непроходу Херцеговине.

Нек` најприје српска ријеч буде духовни косијер наших беспућа; проходник и предходник на старим стазама од Котора до Владивостока, од Требиња до Валаама.

 

Аутор: Горан Лучић

Фотографије: Душко Опачић

ИЗВОР: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

————–

7.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.