АКТУЕЛНО

Иван Максимовић: Од злочина је горе само то да остане сакривен


„Ми имамо више од онога што бисмо нашом заслугом сада могли да стекнемо, па се ето, надам да ће истом заслугом да се ова држава и народ избаве. За неке друге, будуће генерације.“

Иван Максимовић крај својих радова / Фото: Наше новине

Иван Максимовић, по образовању вајар, али жељом судбине и околности уметник који се посветио фотографији, а паралелно и новинарству, рођен је у Приштини. Сада живи у Звечану и повремено излаже, баш као што је то учинио недавно у смедеревској Галерији савремене уметности. Његово окружење је, како и сам каже, „на жалост добар материјал за објектив“, али без обзира на то што су призори које је он фотоапаратом овековечио неретко непријатни и болни, Иван сматра да је најважније направити фотографију као документ и сведочанство… О томе, свом раду као и свакодневици Срба на Косову и Метохији и пласираним, а лажним сликама, говори за ово издање Наших новина.

***

*Пред Смедеревцима је била изложба „Косово, не/стваран живот“ и читавом поставком доминира управо та подвојеност: имамо рушевине, барикаде, апокалипсу, али у свему томе се ипак одвија неки живот, на згариштима су импровизована игралишта… Страдање је свуда унаоколо, „увијено“ у нешто што личи на нормалан живот, да ли је то најважнија порука коју сте хтели да пренесете?

Хтели ми или не, то наше страдање на Косову траје и дешава се јако дуго. Али, оваквих фотографија готово да нема из периода 60-их и 70-их година. Од 40-их до 60-их је учињен политички преокрет, када смо ми много тога изгубили тамо. Пре свега подлогу да опстанемо и да се бранимо. Нема сведочанстава о томе и заправо се споља, ништа није чинило тада. Ако страдање већ постоји, онда се мора забележити. Опасно је када га има, а не можете да га забележите. Онда је јако тешко поправити ствари, немате на шта да се позовете, нема сведочанства. Зато, иако су то не баш пријатни призори, мислим да је боље што сам био у прилици да их забележим, а врло често сам био једини новинар и једини присутан у одређеном периоду на неким местима дешавања. Из ранијег доба тога нема. На пример, тренутно радим филм о злочину у Грацу, то је село између Приштине и Вучитрна, тамо су крајем осамдесетих Шиптари ископали гробове два близанца који су тек били преминули, тело једног извадили и буквално раскомадали. То, наравно, осим полиције нико није фотографисао. Ја сам отишао код родитеља тих беба и они су ми казали да сам једини који је за 25 година дошао да их пита било шта о том злочину. Е, то ми је било још страшније од самог догађаја који сам поменуо. Колико је сличних, других ствари било, ко зна, шта се све догодило на Косову, а да никога није било да то забележи. То је узалудно страдање, а са тешким последицама. Гледајући ову изложбу, у зависности од тога кроз коју призму то чините, човек може да пронађе различите ствари, да боље схвати суштину страдања, па можда и да кроз неку хришћанску призму извуче све што је добро.

*Ако су раније околности биле такве да нисмо имали документа и сведочанства, данас то није случај, ето и ви бележите део те свакодневице, али опет, резултат као да остаје исти – нема већег ефекта, неке снажније реакције, нечега да спречи све то… Зашто? 

Имам искуства у новинарском послу и знам да се данас ради тако што када вас шаљу на неко место, кажу вам шта је тачно то што треба тој редакцији. И ништа друго их поред тога не интересује осим те приче коју они сматрају главном. Све што се остало десило око вас – не постоји. Ја сам се и пре рата довољно дуго бавио фотографијом да сам желео да забележим све што сам могао. Али, данас ако бих и послао неку причу, то никоме не треба, јер углавном није политички подобна. То страдање које траје и данас, више није битно. У овом тренутку, о томе више нико не жели ништа да чује јер је политика државе таква да се „гради мир и бољи живот“, да је ово „историјски тренутак националног помирења и слично“… Све то је једна велика превара. Медији су потчињени и принуђени да раде оне приче које могу да прођу у таквим околностима. И ту више нема бриге за страдање. Ако је и буде, то је само делимично, у склопу неке друге приче, да би се приказало како је помирење неопходно. На тај начин су људи злоупотребљени да би се њиховом несрећом продала једна погубна политика, која ће их унесрећити још више. На жалост, то је једини начин на који ми данас можемо да видимо приче о страдању са Косова и никако другачије. И све су те приче искривљене. Ето, ја овде имам фотографије из епархије рашко призренске, била је актуелна једна од тих прича, а при том, та која је пласирана јавности потпуно је изврнута. Проблем се десио једино зато што је наш владика Артемије упорно био против независности и то се никоме није допало. Најбољи доказ свему томе, чак и за оне који не би хтели у то да верују, је то да судски процес ни после седам година није започет, још увек је у некој истражној фази. А у међувремену се десило толико тога, Јахјага је посетила Грачаницу, Теодосије се видео са Тачијем, он је чак први човек који се руковао са њим и још неке друге погубне ствари. И данас мислим да је све то врло очигледно, али шта ми имамо од тога – ништа. Ако информација није забележена у правом тренутку и пласирана онако како треба, она заувек губи на значају. Шта ми сада можемо да очекујемо за неки догађај од пре седам година?

*Како уопште сада изгледа свакодневни живот живот Срба на Косову? Какве су политичке прилике и ко како живи? 

Па, ја ћу рећи како јесте, а ви пишите како можете… До 2013. године, до Бриселског споразума, Срби јужно од Ибра су се борили, веровали, опстајали, трпели да би тамо остали. Већина места где српска земља није продата до тада, није се могла продати ни тада. Е, од тог споразума се десило нешто јако чудно. Режим после Тадића је учинио следеће: они су нелегално скинули представнике народа и на власт довели своје људе који су безрезервно спремни на послушност. Дошли су алави људи, криминалци, који су незрели у сваком смислу, али их је власт управо због тога ту и ставила јер су због сопствене позиције у стању да чине све што им се каже. Власт жмури на њихова непочинства, а сва средства која стижу, деле међу собом, својим најближима или онима за које знају да ће их политички подржати. Тако рецимо, како живе Срби у Старом Грацку, Грачаници, на централном Косову, где Шиптари пуштају вучјаке на нашу децу која иду у школу, неманигде ни речи, то просто не можете да видите јер није политички подобно. Помоћ могу да добију само они који подржавају такве људе, а с обзиром на то да су они такви какви су, њих подржава врло мали број рођака, пријатеља или оних који имају свој интерес у томе. Народ је сада схватио да је труд да тамо остане сво време био узалудан, мисле да су испали будале јер се питају чему све ово, чему такав живот тамо ако морају да трпе и Шиптаре и наше бахате људе. Данас су Срби спремни не само да продају земљу, где год да живе на Косову, већ како сами кажу, свеједно им је да ли ће продати или једноставно закључати и заувек отићи. Ето, то се променило, то је све што се десило у последњих неколико година. Један мали број људи који се снашао у тим сепаратистичким или нашим државним институцијама, они живе добро, не морају да ништа да раде, примају плату, док ови који нису заинтересовани за политику и та дешавања, или не желе да учествују у ономе што сматрају издајом земље, они живе све теже.

*Ако смо ми исти народ који живи, бар са наше тачке гледишта у истој земљи, али на два различита подручја, док ми овде, безбрижно седимо у смедеревској галерији, у једном граду где се живот нормално одвија, а ви долазите из Звечана где је ситуација сасвим другачија, како се ви осећате? Да ли се осећате помало издано? Да ли сте очекивали више од нас? Не од политичара, већ од нас Срба који живимо овде? 

Генерално, јесмо. И то не само због нас, jер то није само питање Срба на Косову и Метохији, то је питање читаве наше државе. Ако ћутке предамо најсветији део своје територије, или ако хоћете са економског аспекта, ако предамо рудама најбогатији њен део, шта ћемо да бранимо као народ? Ништа. И ту није реч само о нама на Косову, већ о свима нама. Питање кршења Устава почело је управо око питања у вези са Косовом, не само током овог или претходног режима него доста, доста раније пре 5. октобра. Јесмо очекивали више, испред себе имамо отвореног непријатеља и оружану силу. Али овде се то због медијских манипулација не види. Прикривена је истина и знам да ви тога нисте свесни, али смо већи труд очекивали и од Срба који живе у Рашкој области, којима није страно то што се нама дешава. Они сада доживљавају оно што смо ми преживљавали пре 20 или 30 година, а знају зашто се то дешава и који је процес у питању. Међутим, сваки покушај да се нешто спречи је пропао. Када је проглашена независност, тада је са Југа Србије дошао већи број учесника рата из војске и полиције, и они су направили протест на прелазу код Подујева али их је неко из власти позвао и поручио им да се смире, како се не би изазвале провокације у оним деловима где живи мало Срба међу Шиптарима. Данас знамо да је то био трик да би се процеси одвијали са што мање отпора.

*Ако већ знате све процесе и етапе, шта је следеће, шта очекујете, како изгледа будућност Косова и Метохије? 

Постоји разлика у ономе што видим и знам, и ономе што прижељкујем и чему се надам, то је ваљда нормално, човек се нада док је жив. Ако се ослонимо на рационално, то што видим је потпуни црњак, потпуна предаја тог дела народа и државе. Али, негде у мени остаје нада да ће се нешто преокренути у неком тренутку и да ће то бити на боље. Не због нас који живимо данас, јер смо као народ недостојни своје државе која је она основана у време најчеститијих Срба, у време Немањића. Ми имамо више од онога што бисмо нашом заслугом сада могли да стекнемо, па се ето, надам да ће истом заслугом да се ова држава и народ избаве. За неке друге, будуће генерације.

*Какaв је даљи пут изложбе „Косово, не/стваран живот“?

Изложба је део циклуса који обухвата много више радова, али су овде неке најупечатљивијих фотографија. Ја углавном учествујем на конкурсима као што је то био случај са вашом Галеријом у Смедереву, а негде будем позван или се преко неких других контаката договори да изложба негде гостује. За сада је извесна изложба у Београду у марту, а за касније, видећемо…

*Има ли шансе да се то види негде у иностранству? 

Било их је, али ја у том тренутку нисам то сматрао пресудним. Мени је било битно да ово виде Срби, наш народ који живи у Србији. За оне у иностранству, ово јесте нека корисна информација али врло су мале шансе да то види неко ко је у стању да нешто мења. А код нас је другачије, мислим да свако од нас може нешто да промени, макар то било да друге упути на истину, да укаже да оно што видимо у медијима није баш истина и зато ми је било важно то види наш народ. Покушаћу и да поставка оде негде другде, али везе су доста другачије сада него што су биле пре рецимо, десетак година. Наши званичници сада више нису у том расположењу па се тешко може кроз државне институције организовати да изложба негде буде приказана ван. Знам да је на позив наших Срба из Лондона који имају просторије при Храму Светог Саве, српски свештеник казао: „Па добро, докле више тих прича са Косова…!“ И то је пропало. Скоро сам од наших Срба у Аустрији добио позив да тамо буде изложба, али имам проблем око докумената. Ми са Косова много теже добијамо пасош, визе и све пропратне папире. Немам времена да се томе више посветим јер се бавим такозваним народним новинарством. Једна мала група нас са Косова извештава потпуно ван свих других интереса осим истине и наравно има доста притисака и свега, све што радимо објављујемо на нашем сајту и финансирамо се сами, својим средствима. Људски осећај достојанства нам не да да ћутимо пред толиким лажима и неправдом које се дешавају над нама самима. Ми радимо све што можемо, имамо још идеја, пошто се ствари у медијима мењају, имамо један сасвим нови ток, мењају се и имена места и ви сте, ето, мало пре рекли „Северна Косовска Митровица“, што је кованица од Северна Митровица и Косовска Митровица. Северна Митровица је општина при такозваној Републици Косово, она не постоји у попису српских општина, али ћете то тако данас свуда чути. Косовска Митровица је српска општина али се Шиптарима не свиђа тај назив јер ако ви кажете косовска, то је знак да у вашој држави постоји и нека друга Митровица, као што и постоји, Сремска… Е, зато су укинули назив Косовска, да би била само Митровица, Северна и Јужна, али то је потпуно погрешно и ми се трудимо да ето те неке наизглед мање ствари које неприметно улазе на велика врата, прикажемо и објаснимо. Чудно је да и то наилази на критику добронамерног народа који је вероватно већ потпуно залуђен причама других медија и којечиме све не.

*Рекли сте да вам је најважније да изложбу виде Срби, а шта ви видите на њиховим лицима када их посматрате док гледају ове фотографије, какве емоције и гестови преовлађују? 

Увек буде или јако емотивног реаговања, или неко то гледа само као фотографију, али оно што је заједничко у причи која се са свима одвија, јесте да, тек тада схвате колико мало знају и тек тада пожеле да знају више. И то је оно што је сврха мојих радова. То мени највише значи, да крену у неко лично трагање или барем буду свесни да оно што мисле да знају, није баш  тако.

ИЗВОР: Наше новине / КМ НОВИНЕ

————

8.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

3 replies »

  1. БРАТЕ БОГ ТИ СВАКО ДОБРО ДАО И СВЕ ТИ ЖИВО И ЗДРАВО ВАЗДА БИЛО И СВИМ НАШИМ ЖЕЛИМ КА БРАТ СРБИН СВАКО ДОБРО НА КОСОВУ МЕТОХИЈИ ОНАЈ КО НИЈЕ ПРОШАО СВЕ МУКЕ У ЖИВОТУ НЕ ЗНА КАКО ЈЕ БРАЋИ И СЕСТРАМА ДОЛЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ ХВАЛА БОГУ ИМА НАС КОЈИ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕМО НИКАДА НИКОМЕ ЈА САМ ПРОШАО СВА комунистичка малтеритирања САМО ЈЕР ЈЕ ФАМИЛИЈА БИЛА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ И НИЈЕСУ ШЋЕЛИ ДА ИДУ У ПРОПАСТ ВЕЋ КА СРБИ ХЕРЦЕГОВЦИ ХРАБРО ЗА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА ПЕТРА И ОТАЦБИНУ СРБСКУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.