АКТУЕЛНО

Мирјана Анђелковић Лукић: Србија се гуши у смећу


Ова открића недозвољеног складиштења хемијског отпада је тек мали део оног што се у Србији налази. Постоје огромне количине, реда милиона тона, “историјског отпада”, који је заостао из периода СФРЈ, али се поред тога сваке године код нас ствара око 150 до 200 тона таквог опасног отпада.

BETAPHOTO/ARMI/DS

Еколошка свест већине становника Србије је на веома ниском нивоу. Баца се у природу све што им је непотребно, почев од комуналног отпада, до хемијског и индустријског. Својевремено је Министарство екологије и просторног планирања Србије покренуло акцију “Очистимо Србију” која је била кратког даха и која је била предмет разних подсмешљивих коментара.

Акција „Очистимо Србију“ 2011. године је првих месеци од њеног настанка почела са великим ентузијазмом и стварно је очишћено више стотина тона комуналног и другог надземног отпада. У тој акцији је учествовало око 300 хиљада волонтера, очишћено је 5.311 локација и уклоњено је више од 150 хиљада кубних метара комуналног отпада. Уместо да се с том акцијом настави, она се једноставно угасила.

Десило се као што се код нас редовно дешава, да се свака корисна акција претвори у своју супротност и пропадне. Да ли је пропала због тога што је министар који је са својим тимом све то осмислио, оптужен за нека незаконита дела, или су се волонтери уморили, ко би га знао, тек овај користан пројекат је обустављен!

Оно што је извесно и очигледно је да се Србија гуши у разном смећу, које несавесни грађани бацају где год стигну. Довољно је само проћи аутопутем од Београда према југу Србије у рано пролеће или касну јесен, кад вегетација мирује па да се види на сваком пропланку или удолини покрај пута огромна количина смећа које се неконтролисано баца.

Једва успели да се извуку из смећа на Јужној Морави, Фото: Клуб „Екстрим“

Нарочито су ђубретом загађене реке, некад чисте и бистре. Најупечатљивији пример за то је река Јужна Морава, која има ту несрећу да пролази поред неких неуређених депонија, одакле ветар и киша разносе отпад и убацују га у реку. И људи својим директним учешћем, убацивањем отпада у реку свесно је загађују. Загађење Ј(Т)ужне Мораве је најекстремнији случај, и остале наше реке, речице и потоци су затрпани комуналним и хемијским ђубретом. Несавесни људи без икаквих моралних скрупула бацају у реке отпад који се не разлаже, као што су пластичне флаше, стари шпорети, остаци делова пластичних столица и кеса. Није реткост ни да се вода у рекама хемијски толико загади да се убија рибљи фонд, починилац се обично не открије и све се на томе заврши!

Брига о нашем окружењу у Србији је стављена на последње место. Један од услова за улазак у ЕУ је да се Србија усагласи са европским еколошким законима по питању отпада и загађења природе. Да ли Европа треба да нас дозове памети због бацања смећа свуда где стигнемо? Ваљда би требало сви ми да се пођеднако озбиљно бавимо овим заиста великим проблемом у Србији. Постоје закони, али их се нико не придржава. Акције локалног карактера нису донеле никакво побољшање у овој области. Углавном се чисти центар градова, а даље од центра на сваком кораку се налазе огромне гомиле разног комуналног смећа.

И то није оно најгоре што имамо, откривене су огромне количине закопаног хемијског отпада који садржи отровна минерална уља и канцерогене супстанце, као што су бензол и толуол. Питање је шта се налази у том “минералном отпалом уљу”! Можда отровна супстанца пирален, што за несавесне и незналице није никаква проблем!

Наша земља је еколошки загађена НАТО бомбардовањем па наши људи својим здрављем и животима плаћају данак том крвавом рату из 1999. године те нам није потребно да се на то загађење надовезује и загађење животне средине несавесним и незаконитим складиштењем опасног отпада.*

Овде не треба занемарити ни огромну количину отровних материја које се из фабричких димњака “иностраних инвеститора” ослобађају у нашу животну средину, загађујући нам ваздух, воду и тле. О том загађењу и њиховом односу према екологији Србије и здрављу људи не поклања се довољна пажња. Важно је да се запосле људе а о здрављу становништва, држава не води довољно рачуна. Уколико се неки појединац побуни против таквог загађења, обично добија претње од “иностраног инвеститора” кривичним пријавама.

Недавна открића дивље хемијске депоније у дворишту једног српског „домаћина“ у селу Вукићевици код Обреновца, запрепастила је све људе у Србији. У селу Велико Поље такође код Обреновца је пронађено око стотинак буради са отровним отпадом. Безбедно уклањање таквог отпада кошта, од 3 до 5 евра по килограму, па је веома “згодно”, уз наравно одговарајућу новчану надокнаду, закопати га на нечијем имању и – решен проблем! Пример је да је за одношење више од 1.000 тона отпада са локације на којој се налази фабрика “Меита“ у Баричу, његово исправно збрињавање, коштало милион евра!

У Новом Саду у кругу фабрике Хемијске индустрије Нови Сад пронађено је на једној локацији 1.080 тона опасног отпада, а на другој у надземним резервоарима нађено је 300 тона а на трећој локацији нађен је подземни ререзервоар у коме се још није сазнало колику количину хемијског отпада садржи. Откриће да је у Новом Саду скривено преко 1.000 тона опасног отрова министар заштите животне средине, Горан Триван је назвао „злочином према сопственом народу“, и екотероризмом! Мора да се санкционишу на најстрожији начин људи који ово раде, истакао је министар Триван.

КАРИКАТУРА: Тошо Борковић ОПАСАН ОТПАД

У инспекцијски рад укључује се Безбедносно-информативна агенција, надлежно тужилаштво и инспектори за заштиту животне средине, али неопходна је и будност грађана. За такав незаконит и опасан посао престаје комшијска солидарност, јер су у том ланцу изливања опасног отпада у земљу и воду угрожени сви.

У Апатину је ових дана пронађена рупа величине седам са четири метра, дубока два метра у којој се налази нека уљаста течност, непознате количине и састава, највероватније отпад неких нафтних деривата.

Према статистици Агенције за заштиту животне средине, у нашој земљи има више од 3.500 дивљих депонија сметлишта, поред 150 великих градских сметлишта, на којима се одлаже и грађевински отпад, лепкови, фарбе, гуме…

Законска регулативе је јасна, али се код нас не поштује – ако се ствара опасан отпад, он треба да се предаје овлашћеном оператеру, који је дужан да га прими, изда документ о кретању отпада, да о томе извести Агенцију за заштиту животне средине и да обавести компанију шта је урадио са тим отпадом. То би тако требало да се ради, али код нас је најраспрострањенији “спорт” заобићи сваку компликацију коју предвиђа Закон!

Ова открића недозвољеног складиштења хемијског отпада је тек мали део оног што се у Србији налази. Постоје огромне количине, реда милиона тона, “историјског отпада”, који је заостао из периода СФРЈ, али се поред тога сваке године код нас ствара око 150 до 200 тона таквог опасног отпада.

Опасан отпад је сав онај отпад који се неконтролисано складишти и може да угрози животну средину а самим тим и подземне воде, које тако постају неупотребљиве. О овом отпаду углавном нико не брине, па се несавесни појединци “сналазе” тако што свој отпад прослеђује уз одговарајућу новчану надокнаду приватнику или на неку дивљу депонију. Отпад који је пронађен, био је упакован у металне и пластичне буриће, који су склони корозији и прелому, те опасна хемикалија излази из амбалаже и контаминира околно земљиште.

Решење постоји, а то је изградња пећи за сагоревање отпада на високим температурама. То су посебне пећи које морају да буду еколошки потпуно обезбеђене, како се не би дозволило да ниједан опасан продукт термичког сагоревања отпада изађе ван у околину. За такву пећ би морало да се брижљиво изабере локација, ван насељених места и тамо где би била најмања еколошка штета од неке непредвиђене хаварије.

Ако смо некад по белом свету правили мостове, хидроелектране, фабрике и били познати и признати као градитељи и конструктори, ваљда је део те памети остао у Србији! Треба нам идејни план, стручни кадар кога још увек имамо на факултетима, новац и наравно добра воља одговарајућих фактора у држави да подрже један такав пројекат. Никоме није у интересу да будемо затрпани разним опасним отпадом, стога се мора подићи свест становништва а држава мора да одреши кесу, да омогући домаћој памети да конструише такву пећ.

Најлакше је увести готову фабрику за спаљивање смећа из иностранства која би сигурно била скупља од домаће, а наше стручњаке при том заобићи и запослити једино неквалификовану радну снагу. Србија има образоване инжењере свих профила и Србија то може. Ако постоји добра воља одговарајућих структура у земљи наравно!

 

Др Мирјана Анђелковић Лукић

ИЗВОР: КОРЕНИ

——–

*

*Застрашујуће откриће дигло јавност на ноге: Трују и земљу и воду!

*Поново еколошки акцидент у Обреновцу: Пронађен опасан отпад

*„Опасни отпад разбацан по Србији – елементи екотероризма“

——-

8.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s