АКТУЕЛНО

Милош Милојевић: Филм о Сајмишту – међаш на путу ка одговорној јавној свести


„Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, навео је пред пројекцију филма његов аутор Вељко Ђурић Мишина

Са обраћања пред пројекцију филма о Сајмишту. С лева на десно: Драгомир Ацковић, Бранка Џиџић, Вељко Ђурић Мишина и Ласло Пушкаш (Фото: Стање ствари)

У четвртак, 8. фебруара, у Сали Американа београдског Дома омладине одржана је премијерна пројекција дугометражног документарног филма посвећеног логору који се током Другог светског рата налазио на простору данашњег Старог сајмишта.

Први део овог филма претпремијерно је приказан 21. октобра 2017. године у Дому војске. Аутор филма је директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина, а као темељна фактографска база послужила је монографска студија о Старом сајмишту историчара Милана Кољанина.

Пред филмску пројекцију гледаоцима су се обратили аутор филма и његови гости. „Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, најавио је на почетку свог излагања Ђурић. Ђурић је изразио своју наду да ће статус комплекса Старо сајмиште бити убрзо разрешен а меморијализација овог подручја убрзана.

Према његовим речима, решење овог проблема значиће и разрешење питања изложбених, архивских и истраживачких простора за Музеј жртава геноцида, што је проблем који постоји од оснивања ове институције.

Но, наставио је Ђурић, пошто је Музеј суочен са оваквим недостатком он се користи филмском презентацијом као начином да јавности саопшти теме којима се бави. Први филм у продукцији Музеја жртава геноцида био је Пакао Независне Државе Хрватске а филм посвећен концентрационом логору Земун је други такав пројекат.

Ђурић је навео да је за израду овог филма коришћен фотографски и архивски материјал великог броја институција, међу којима су Кинотека, Јеврејски историјски музеј, Војни музеј, Војни архив и друге.

„Видећете једну тужну причу, видећете једну велику трагедију, видећете лош однос послератне власти према овом комплексу“, нагласио је Ђурић. Он је на крају свог излагања указао како је сећање на Старо сајмиште дубоко укорењено у породичној историји, између осталог, и многих Београђана. Он је најавио своје госте чије су породичне историје на битан начин обележене заточењем чланова њихових породица у овом логору.

Бранка Џиџић, сарадница Јеврејског историјског музеја, навела је како је на Сајмишту страдала њена бака, Ана Брајдер. Она је, објаснила је Џиџићева, уморена у душегупки, између марта и маја 1942. године. У часу смрти имала је четрдесет година.

Драгољуб Ацковић, директор Музеја ромске културе,  посведочио је како је његов отац, тада седамнаестогодишњак био заточен на Сајмишту, али је срећом успео да побегне. Ацковић је навео како је подстакнут овом породичном историјом члан Комисије која се бави Сајмиштем.

Ласло Пушкаш, професор на Медицинском факултету у Београду, посведочио је како је његов деда по мајци Живко Ђурђевић био заточеник Сајмишта. Он је прочитао одломак из дединог досијеа који је ухапшен због наводног врбовања људи за покрет генерала Драже Михаиловића, био ислеђиван у Специјалној полицији од стране извесног Бранта, а потом упућен у Земун, одатле у Матхаузен, да би 1943. године завршио у Аушвицу.

Ова три сведочења, како је указао Ђурић, нису само показала да је „дубоко сећање на ово стратиште“ већ су, да додамо,  сасвим конкретне, непосредне инстанце „велике историје“. Три сведочења указала су заправо на оно што се дешавало у логору Земун током Другог светског рата у двема фазама његовог постојања – првој, током које је логор био познат под именом „Логор за Јевреје Земун“ (Judenlager Semlin) и током које се на њему одиграла једна епизода такозваног „коначног решења јеврејског питања“ (огромним делом до маја 1942. године) и другој, током које је био познат као „Прихватни логор Земун“ и када је највећи део заточеника био српске народности, махом из крајева где су вођене жестоке устаничке борбе а заточеници одатле отпремани у овај логор.

Структура приказаног филма била је саображена овим фазама постојања логора – после уводног дела који је указао на карактер нацистичке и усташке идеологије које су биле идејни темељи злочина почињених над Србима, Јеврејима и Ромима на територији Југославије у Другом светском рату, следи део филма посећен „Јуденлагеру Семлин“ а потом прихватном логору на истом месту.

Старо сајмиште (Фото: Д. Јевремовић/Политика)

Сви сегменти филма обилују богатим чињеничним материјалом, засновани су на пажљивој реконструкцији историјских збивања и пропраћени су снажним и на моменте потресним фотографским и видео материјалом.

Аутор филма је настојао – а по нашем суду и успео – да размађија неке кључне фразе које су се о Сајмишту усадиле у српском јавном дискурсу. Злочинци су персонализовани и конкретизовани – а тиме је постављено полазиште за њихову демистификацију. Јасно је указано ко су били заповедници овог логора, ко су били егзекутори – листом Немци, каква (ни)је била улога колаборационистичког режима Милана Недића. Страдалништво Јевреја, захваљујући нарацији у овом филму, може се пратити и временски и просторно прецизно и недвосмислено – од хапшења и заточења, до трагичне обмане којом су добровољно улазили у душегупке, мучне смрти гушењем на београдским улицама, покопавања у Јајинцима и најзад ексхумације којом је покушано да се трагови злочинства сакрију.

Није једноставно укратко сумирати чињенице и објашњења изнета у овом филму. Количина података је велика. Покушаћемо ипак да наведемо неке које нам делују од превасходног значаја:

  • Разјашњен је сложен систем окупационе управе у Србији у Другом светском рату; он се састојао из четири система окупационе власти (као у СССР-у и Пољској);
  • Указано је на систематску природу нацистичког „решења јеврејског питања“, које је обухватило и Јевреје настањене на територији Србије и уопште Југославије. То, насупрот тврдњама и наговештајима присутним у јавној свести, јасно показује да је улога локалне управе без обзира на њене надлежности, када је по среди „јеврејско питање“ била ништавна. „Проблем јеврејског становништва поверен је представнику министарства спољних послова.“ Указано је да нити један припадник репресивних снага Недићевог апарата није учестовао у физичкој ликвидацији Јевреја; разјашњена је улога београдске општине у одржавању логора – она је била дужна да прехрањује логораше према квотама које је прописивала немачка команда;
  • Објашњења је природа „колективне одговорности“ и – што је одатле проистицало – „колективне казне“ према српском народу због противокупаторског делања у Србији;
  • Конкретизовани су злочинци, означене личности и њихова чињења вршена са циљем уништења јеврејске популације, ликвидације Рома, заточења, ликвидација и шиканирања Срба; прецизно је објашњено и одакле су лица, из све три наведене групе, и којим путевима довођена до Сајмишта;
  • Показане су – у широј јавности вероватно слабо познате – размере заточења Срба из различитих крајева Југославије на Сајмишту и њихове незавидне судбине (шиканирање и садистичко злостављање; ликвидације; одвођење на принудни рад).

После гледања оваквог филма гледалац се налази под снажним емотивним набојем. Много тога се чује, многи податак привуче пажњу, но ипак се највише доживи и осети. Ово није филм за једно гледање. Како је Вељко Ђурић подвукао, потребно је убрзати процес меморијализације овог простора како би оно што је изречено и показано постало део широке јавне свести и опстајало као њен део.

Judenlager Semlin

То је ствар којом се баве државни органи и на то је, у поново емитованом обраћању из радио емисије Седмица, указао и епископ Јован (Ћулибрк) после филмске пројекције.

Међутим, без обзира на брзину процеса меморијализације, може се рећи да ће овај филм бити подстицај за преиспитивање неких уврежених а неутемељених гледишта на историју Сајмишта. Гледишта која онемогућавају обликовање морално одговорне јавне свести имуне на наше садашње политичке омразе и интересе.

Прочитајте још

ИЗВОР: Стање ствари

————

10.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Душан Буковић:

    ХРВАТСКИ ЛОГОР СТАРО САЈМИШТЕ

    Веома је жалосно констатовати основну чињеницу, да ни дан данас није познато извесној Брозовој , београдско-јосипградској, рајетинској, издајничкој, подјармљеној, денационализованој, идолатриској и окултној дегенерисаној елити, да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у тзв. „Независној Држави Хрватској“ која је била под окриљем злогласног немачког рајха.

    У вези са идолатриском и окултном београдском масонско-марксистичком рајетинском елитом неће бити на одмет да овде цитирамо један детаљ из значајне расправе проф. др Мирка М. Косића, коју је објавио под насловом „Заблуде и замагљивање у нашој политици“, где дословно стоји:

    “Они који 1918. године уобразише да могу ‘све до Граца’ дотераше са својом ‘државотворношћу’ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године ‘Независна Држава Хрватска’ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити ‘под Београдом’ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба ‘верује’ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – ‘Југословен’… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на ‘југословенство владаоца’ …“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

    Имајући у виду да је о хрватском концентрационом логору у Старом сајмишту у Земуну, који се налазио у тзв. „Независној Држави Хрватској“ под злогласном немачком национал-социјалистичком окупацијом, доста писано, не бисмо се овом приликом упуштали у тако опсежну библиографију и летературу. Поменули бисмо подужи чланак Николе Н. Томића, који је објављен под насловом „КЊИГА О ЗЕМУНСКОМ ЛОГОРУ“, где између осталог, стоји:

    „Није ми намјера да браним Нијемце, којима, поред Срба, др Стевановић приписује све грозоте земунског логора. Све да нијесу ништа друго криви, Нијемци су довољно криви што су омогућили Хрватима да оснивају такве врсте логора и да у њима чине оно што су чинили, али то не значи да треба зажмурити пред хрватским гнусним злочинима и приписивати их ма коме другоме сем Хрватима. Има нас приличан број живих који смо прошли кроз њемачке концентрационе логоре (и сâм сам један од њих), а има још у животу и понеки свједок од оних који су прошли кроз хрватске логоре. Грозан је био живот у њемачким концентрационим логорима, али кад се он упореди са животом у хрватским логорима, онда ми који смо били у њемачким логорима можемо да се сматрамо срећним што нијесмо били у хрватским логорима…

    Др Ђорђе Сарапа, бивши југословенски начелник министарства унутрашњих послова, у Американском Србобрану од 9 фебр. 1953 г. пише да је концем априла 1944 г. један Београђанин (вјероватно сам г. Сарапа ), у друштву двојице њемачких официра, посјетио земунски логор и видио у њему овај призор:

    Hа стотину метара од обале реке, пружио се пространи логор, опасан мрежом густе бодљикаве жице. Око логора на растојању од двадесет метара постављени су тешки митраљези. За њима су седели људи чудно обучени. Сиве војничке униформе, а на глави црвени фесови са дугачким црним кићанкама, које су се спуштале до рамена. На предњој страни феса светлило се велико, белом срмом извезено слово „U”, које је окружавала шарена слика државног грба усташке државе. Припадници црне легије босанских усташа. То су ти злогласни голаћи, ови овде са дугим кићанкама и оштрим кукастим носевима, који су се утиснули у дуга брончана лица са истуреним чељустима. Изгледају као гладне авети, које се хране топлом људском крви – мислио је Београђанин и бојажљиво се примицао логорској жици. На уласку у логор стајала је стража. Двојица усташа, са кратким машинским пушкама преко рамена.

    На појаву немачких официра заузели су у знак поздрава став мирно. Црвени фесови иза митраљеза окретали су се према посетиоцима, и испитљиво зурили у немачке официре, а нарочито у трећег посетиоца који је био у цивилу.

    За час се створио командант логора, млад усташки поручник, који је љубазним и снисходљивим осмејком поздравио посетиоце, а још љубазније запитао чиме може да послужи.

    Немци су изразили жељу да разгледају логор, претстављајући Београђанина као свог друга официра.

    За време овог кратког разговора, хиљаде становника ове језиве куће појуриле су према жицама. Полугола тела, на којима су висили дроњци поцепане одеће, пружала су према посетиоцима мршаве руке и запомагала – хлеба, хлеба.

    Кроз неколико минута истрчала је усташка стража са тешким бичевима. Сиктање бичева запиштало је у ваздуху, док су се ударци бесно спуштали по кожи и костима ових паћеника. Многи су дизали мршаве руке, у немоћном покушају да се заштите од удараца.

    Призор је био потресан. Срце се каменило, а савест бунила противу потамнеле свести човека, који се претварао у зверку. Немци су окренули главу и у пратњи снисходљивог команданта улазили у логор.

    Усташки поручник поносно је дигао главу, очито задовољан да су Немци имали прилику да виде како усташа влада робовима. Ушло се у логор.

    У осам редова стајале су поређане дрвене бараке. На голој земљи лежала је прострта слама, из које се ширио задах нечистоће и трулежи. То су лежаји ових несретника. У свакој бараки становало је неколико стотина. Многи болесни и без покрета изговарали су у бунилу неразумњиве речи. Из једног тамног угла допирао је плач малог детета.

    Посетиоци су ушли дубље.

    На мокром свежњу сламе, у полутамном углу бараке, седела је млада жена и држала на рукама сисанче. Четири месеца старо дете цвилело је и танким ручицама вукло мајку за груди. Мајка је принела пожудне усне детета дојки, док је престрашена очима зурила у људе који су јој прилазили. Страшиво је притезала дроњке око сувих рамена и груди и покривала кости које су вириле испод коже. Очи, скоро угашене очи, цаклиле су из својих дупља. Као да су вапиле за милост. Страх за живот детета, инстинкт ухваћене звери која се бори за свој плод, зрачио је из њених очију. Тело је дрхтало, а усне се немоћно трзале. Хтела је нешто рећи, сигурно молити за живот детета, али није имала снаге.

    Усташки поручник је објашњавао (извана је допирао одјек бичева, запомагање и јауци):

    То су Срби које смо пре неколико месеци покупили по селима Кордуна и Босанске Крајине. Похватали смо их на оним подручјима на којима су устаници наишли на јаку помоћ и подршку становништва. Куће смо спалили, а становништво сместили у логоре. Допремили смо их овде, да задње дане живота проведу баш на вратима Београда и Србије. Било их је око седамдесет хиљада…

    Претседник српске владе генерал Милан Недић, снабдевен сигурним доказима, упутио се лично тадањем војном заповеднику окупиране Србије, генералу Бадеру. Молио је да се жртве из земунског усташког логора пребаце у Србију и предаду бризи српске владе.

    Војни заповедник окупиране Србије, згражавајући се и сам зверством помахнитале усташке руље, обећао је своју помоћ и интервенцију код усташке владе.

    Кроз неколико дана генерал Милан Недић примио је одговор.

    Сви женски притвореници логора предаће се српској влади. Исто тако мушки притвореници до осамнаест година старости. Мушкарци преко осамнаест до педесет година старости, уколико су здрави, упутиће се на рад у Немачку. Сви остали, заједно са болесницима, предаће се српским органима. Мешовита комисија, састављена од по три српска и три немачка лекара, прегледаће притворенике и заједно одлучити који се могу употребити за рад.

    Почетком маја месеца извршен је преглед логора. У животу је затечено нешто преко тридесет хиљада жртава. Од тога броја непуна хиљада пронађена је као способна за рад.

    Дана десетог маја на обали реке Саве скупила се гомила београдског становништва. Тога дана извршиће се пребацивање спасених у Србију.

    Очи сакупљеног света напето су гледале преко реке.

    Око десет часова пре подне људска маса почела је куљати из логора…

    Уз пратњу наоружане немачке страже група се кретала према савском мосту. Први редови већ су изашли на мост. Приближавали су се Београду.

    Поворка је више личила на мртваце него на живе људе. У дроњцима, који су висили са мршавих тела, напола голи људи, жене и деца, збијени једно уз друго, лагано су се приближавали другој страни. Бледих и упалих лица, група паћеника носила је немоћним ногама остатке живота.

    Први редови већ су стигли на бeоградско тле. Као по договору, изнемогла тела бацала су се на земљу и у сузама љубила српску груду. Руке, које су дрхтале, дизале су се небу, а уста шапутала молитву захвалности Богу…

    Жртве су смештене по унутрашњости Србије. Спасено је и овога пута око тридесет хиљада српских живота, тридесет хиљада драгоцених стабљика на проређеној српској њиви…”

    (Види: Никола Н. Томић, Књига о земунском логору, Завичај- Home, Број 51, Година XVIII, Април 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.