АКТУЕЛНО

ЈАША АЛМУЛИ: „Страдање и спасавање српских Јевреја“


Угледни новинар и публициста је на скоро четири стотине страница пружио још једно сурово сведочанство о трагичној судбини народа којем и сам припада, прикупљајући личне исповести преживелих сведока

Тихо и скоро незапажено у нашим медијима појавила се књига Јаше Алмулија „Страдање и спасавање српских Јевреја“ (Завод за издавање уџбеника). Овај угледни новинар и публициста је на скоро четири стотине страница пружио још једно сурово сведочанство о трагичној судбини народа којем и сам припада. Као и у својим ранијим књигама („Живи и мртви“, „Јеврејке говоре“, „Јевреји и Срби у Јасеновцу“) аутор је то учинио не само на основу сачуване архивске грађе, већ пре свега сопственим прикупљањем личних исповести преживелих сведока и њиховим бележењем на аудио и видео тракама.

КРХОТИНЕ ПРОХУЈАЛОГ ВРЕМЕНА

У овој књизи Јаша Алмули се бави погромом над Јеврејима у окупираној Србији, а поготово у Београду, његовом родном граду. На Дорћолу, који су вековима насељавали углавном Јевреји, већ одавно нема његових комшија, нестале су куће породица шпанских сефарда, срушена је скромна богомоља, умукла је јека јеврејских гласова. Остале су само крхотине једног прохујалог времена чије је остатке већ деценијама страствено прикупља. Ставио је себи у аманет задатак да српски Јевреји не смеју нестати из наших сећања. Све што је Јаша Алмули учинио у оквиру Јеврејске општине у Београду (чији је био и председник од 1989. до 1992. године), почев од обнављања Синагоге и капеле јеврејског гробља, па до подизања споменика Менора у пламену јеврејским жртвама геноцида, као и кроз четири књиге и новинске натписе, имало је увек исти циљ: да се никад не заборави да је ова етничка заједница опстојавала на овом тлу више од 400 година и да су Јевреји „као вредни и поштени људи, добри стручњаци и родољуби, доприносили унапређењу привреде, културе и уметности у Србији“.

У Алмулијевој књизи прво су приказана бројна сведочанства о страдању српских Јевреја, а потом су изложене исповести преживелих људи које је сам аутор успео да пронађе и интервјуише. На крају следи неколико аналитичких, па и полемичких текстова, у којима аутор покушава да понуди одговоре на више спорних питања везаних за судбину јеврејске заједнице на овом тлу.

Поглавље „Страдање“ обухвата бројне трагичне приповести од чије садржине се читаоцу стеже желудац и остаје нем пред суровошћу и зверствима окупатора. Највећи део текста посвећен је настанку и функционисању стратишта на другој обали Саве, старом Сајмишту, кроз које је прошло око 7.500 Јевреја из свих крајева Србије. Пред читаоцем се смењују бројне личне и породичне трагедије, започете углавном на исти начин, тако што мушкарце Јевреје прво стрељају као таоце („сто за једног“), а потом окупационе власти упућују наредбу да њихове удовице са децом напусте куће и предају им обележене кључеве својих домова. Затим су Немци ову нејач пребацивали преко Саве до Сајмишта. Ништа мање суровог цинизма није било у каснијем наводном „пресељењу у друге радне логоре“ у херметички затвореном камиону, тзв. „душегупки“, у којима су издувним гасовима угушене у најгорим мукама на хиљаде Јевреја. Вожња смрти се дуж Авалског пута завршавала у Јајинцима, где су жртве покопаване у масовним гробницама. Међутим, многи Јевреји су умирали већ у самом логору од зиме, глади и болести. Овај „Јуденлагер“ ће до маја 1942. године бити очишћен од Јевреја, душегупка се враћа у Берлин. Сајмиште тада пуне заробљени комунисти, партизани и народ похватан по унутрашњости Србије, са Кордуна, Лике и Баније, из Босне, а касније и Славоније, Срема и других крајева.

Јевреји су такође страдали и у логору на Бањици, кроз који је прошло њих око 700, као и у логору Топовске шупе на Аутокоманди. Аутор констатује да је у ужој Србији и Банату, под директном Немачком војном управом, укупно побијено око 14. 800 Јевреја, што је 88,9 одсто од предратног броја. Тај погром је обављен невиђеном брзином, тако да су Немци већ средином 1942. године могли с усхићењем да обавесте свога Фирера да „у Србији нема више јеврејског проблема“.

ПРАВЕДНИК МЕЂУ НАРОДИМА

Други део књиге, назван „Спасавање“, обухвата приче преживелих Јевреја о томе како су их Срби сакривали и помагали у најтежим тренуцима, ризикујући свој живот. Јаша Алмули је записао тридесетак таквих случајева, а у Меморијалном центру „Јад Вашем“ („Место и име“) у Јерусалиму регистровано је до 2009. године 125 Срба који су добили медаљу „Праведник међу народима“. Аутор констатује да то није тако велики број, али разлоге види у неупоредиво окрутнијем режиму немачке окупације у односу на друге европске земље (осим Русије), што се огледа у систему одмазде 100 за једног, који је Хитлер увео само у Србији. Фирер није могао овом народу опростити поразе на Дрини и рушење Мартовског пакта на улицама Београда.

Свако од наведених сведочанстава о спасавању Јевреја је приповест за себе, али у свима њима се показује да људскост нема нацију или веру. Отуда је помоћ и спасење за Јевреје стизала понекад и од оних од којих се то не би очекивало. Видимо да „праведник“ није само простодушни српски сељак, добри комшија, школски друг, комуниста илегалац, него и четник, Недићев официр, полицајац који окреће главу да не види оно што му дужност налаже.

Аутор се посебно осврће на пропагандни памфлет „Протоколи сионских мудраца“ из 1905. године, којим се наводно потврђује теорија да су Јевреји сковали тајни план како би уз помоћ масона, а преко глобалних финансија и светског бољшевизма, потпуно завладали планетом. У предратном Београду овај текст су прво растурали љотићевци, током рата сами Немци, а на запрепашћење Јаше Алмулија у новије време се код нас појавило преко двадесетак издања ток злокобног текста, уз још неколико антисемитских књига.
У једној од њих, „Светосавски национализам у јудео-масонском окружењу“ (из 2001. године), говори се о истинитости Протокола и чак се доводе у везу са разбијањем бивше Југославије (Јевреји су криви што се та држава распала, они су одговорни за њено бомбардовање и сл). Читалац се мора присетити да су управо ову исту „аргументацију“ чули недавно и у обскурном ријалитију на ружичастој телевизији када је једна премудра певаљка објашњавала зашто мрзи Јевреје, а у томе ју је свесрдно подржао њен колега, он је иначе уз милионе гласова својих обожавалаца раније победио у ријалитију „Фарма“! И све је то изговорено на националној фреквенцији, у програму који је ишао уживо када је рејтинг гледаности тог програма (како се с поносом истиче) спрам других телевизија био највећи.
Следила су бројна извињења, учесници су удаљени из даљег надметања (само не знамо у чему), али ни до данас поменута књига није уклоњена из продаје и забрањена, и поред тога што је Савез јеврејских општина подигао кривичну пријаву против издавача још пре десет година.

ОПОМЕНА СРПСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

Другу тему Алмули покреће питањем: зашто и како антисрпска пропаганда у иностранству (почев од Туђмана) настоји да прикаже да је недићевски режим подједнако крив као и Немци за уништавање Јевреја у окупираној Србији. Износећи мноштво неспорних доказа, аутор закључује да квислиншка власт уистину није учинила ништа да смањи страдање Јевреја, али да она није одлучивала шта ће са њима бити, нити их је сама убијала.
Аутор са гнушањем одбацује тезу хрватске публицистике (др Фрањо Шуњек) да је антијеврејство „део српског националног бића“ и наводи убедљиву противаргументацију из пера др Андрије Гамса, професора Правног факултета у Београду и Александра Левија, помоћника јавног тужиоца у Србији, нажалост сада већ покојних. Сам Јаша Алмули је током последњег грађанског рата, живећи у Лондону, личним обраћањем уредништвима британских и америчких еминентних листова и часописа („Indipendent“, „Times“, „Wall street Journal“, „London Review of Books“ и др) оштро одговарао на лажи које су у њима објављивали туђманови пропагандисти, као и на аргументацију којом су ту причу досољавале „домаће снаге“, попут директора Института за европске студије у Београду (војвођански полујеврејин Ласло Секељ). Алмули не зазире ни од некога ко је завршио „Кембриџ“ и докторирао на америчком „Јејл“ универзитету (Атила Хор), па му је на његове лажне тврдње само лапидарно одбрусио да на студијама ипак није научио да говори истину.

Претпоставку Алмулија да је овим пропагандним ратом требало оцрнити Србе, како би се изазвао одијум Запада према њима и оправдало етничко чишћење у Хрватској, најбоље доказује садржина књиге „Serbia`s Secret War „(Texas University Press, 1996) приписана лекару јеврејског порекла Филипу Ј. Коену, док предговор припада харвардском професору Давиду Рисману, који констатује да ова студија „приказује историјски континуитет државно оркестрираног геноцидног и експанзионистичког национализма у српској политичкој култури од пре двадесетог века до данашњег дана“ и да „српско политичко, интелектуално и верско вођство навелико сарађивало са силама осовине, супротно митологији о отпору“, и закључује: „Српски владајући слој је активно учествовао у холокаусту српске јеврејске заједнице“.

Алмули сумња да би један амерички лекар био у стању да сачини овај памфлет, већ верује да је потекао из Туђманове кухиње у Загребу, из институтски организоване пропагандне машинерије. Остаје нам да се ипак запитамо која је то мука, или можда корист, навела једног америчког Јеврејина да у тој нечасној работи учествује. Алмули се с правом пита зашто нико у Србији, бар колико је то њему познато, до сада није реаговао на ову књигу.

Остаје нам горак укус после ових страница, али и дивљење према Јаши Алмулију који неуморно изгара у борби за истину о свом народу, али и српском, или сваком другом уколико је неправедно оклеветан. Међу часним појединцима у овој књизи су и Мађари, Албанци, Италијани и сви они који су у другом човеку видели људско биће, а не само нацију, веру или политичко убеђење. Има у овим исповестима и Јевреја који својим сународницима нису пружили помоћ, јер је страх био већи од самилости. Али и то је људски, поготово у суровим условима голог преживљавања.

Књига Јаше Алмулија је драгоцена и веома поучна. Добро је што је њен издавач „Завод за уџбенике“, што ће јој можда лакше отворити врата у просветним установама где се школују будуће генерације, које све мање уче и знају историју. Поучна је и зато што је изашла „из пера“ (компјутера) човека рођеног пре 93 године, па то представља диван пример људске упорности, невероватног радног елана, свима потребног у ово време опште летаргије, безнађа и страха за будућност.
Поучна је и зато што опомиње српску интелигенцију шта је све пропустила да уради, па и нашу државу која као да не препознаје шта је национални интерес ове земље. Достојно промовисање ове књиге је сасвим мали, али веома важан корак у том правцу. То је пре свега потребно нама, а не њеном аутору.

Аутор др Жика Бујуклић

ИЗВОР: ПЕЧАТ (28/04/2011)

***

ЈАША АЛМУЛИ – СРБИ ПРЕЋУТКУЈУ ЈАСЕНОВАЦ…

Независна држава Хрватска, тврди овај аутор, била је једина земља у Европи која је са готовим планом 1941. године кренула у уништење других народа и уз помоћ Католичке цркве насилно преобратила 240.000 Срба у католичанство.

Најзад Алмули замера српским властима што занемарују злочине у Јасеновцу и као Јеврејин поручује Србима да само над јасеновачком трагедијом може се изоштравати национална свест Срба.

*По чему се НДХ издваја од осталих сарадника нациста?
– На основу исказа сведока недвосмислено сам утврдио да је Независна Држава Хрватска била једини сателит Немачке која је своје Јевреје убијала у сопственој земљи, сопственим рукама.

Хрватска је била једина држава у тадашњој Европи која је започела своје постојање са унапред припремљеним планом о ликвидацији Срба, Рома и Јевреја.

*Који су докази за такве тврдње?

– Није непозната чињеница да су Немци Јевреје убијали у логорима изван Немачке. За разлику од њих Независна Држава Хрватска убијала је Јевреје у логорима широм те државе у чијем су саставу били Босна и Херцеговина и Срем. Дакле, убијали су их у Јасеновцу, Старој Градишки, Доњој Градини, Јадовну… и сва та мучилишта налазила су се на територији НДХ.

*Ко је први почео да убија Јевреје?

– Хрвати су пре Немаца убијали Јевреје. Немци су почели да масовно хапсе Јевреје после напада на СССР 22. априла 1941. године, а прве Јевреје послали су у логоре у Пољској крајем октобра те исте године.
А Хрвати су већ у априлу и мају 1941. почели у Јадовну да зверски убијају Јевреје и Србе.

*Закључили сте у књизи да су и начини убијања били искључиво изум хрватских усташа?

– Сва та зверства која су чињена у НДХ историја није забележила. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Немци су као педантни, организовани народ били хладне убице. Убијали су у гасним коморама.
Немци нису хтели нереде у логорима, нису чак хтели да плаше жртве. Напротив, логораши нису знали да ће бити ликвидирани до последњег тренутка.

*А на који су то начин усташе убијале?

– Један мој саговорник Јеврејин испричао ми је једну стравичну причу. Целу његову породицу усташе су одмах превезле у Јасеновац.
Примакли су камион са заробљеницима до ужарене пећи. И на његове очи у пећ су живе у ватру бацили његову жену, мајку, сестру и на крају дете од годину дана. То Немци нису радили.

*За разлику од других истраживача, књигу сте написали на основу сећања сведока?

– Како човек да остане равнодушан пред причом Еда Шајера који је био гробар у Јасеновцу. Док је копао јаму, стигао камион са новим заробљеницима. Усташе су их убијале маљевима. Едо је једног тренутка усмерио поглед нагоре и угледао над јамом свог рођеног брата. Секунд касније двојица усташа маљевима су му расцопали главу.
Беживотно тело се одмах стропоштало у јаму, а Едо је само нежно подигао свог брата и положио га на остала мртва тела Јевреја. Због тих и таквих убијања Јасеновац је био страшнији логор од Аушвица. У Јасеновцу је смрт била је ужаснија.

*Директно сте папу Пија XII и Ватикан повезали са злочинима Хрвата од 1941. до 1945. године?

– Папа Пије XII знао је за све злочине у Хрватској и због тога га је један енглески историчар назвао хитлеропапом. А Алојз Степинац је отворено ширио мржњу према Србима говорећи да је православна шизма гора од протестантизма у Европи.
Доказа да је Католичка црква у Хрватској подржавала злочине над Јеврејима, Србима и Ромима има много. Рећи ћу само да су чак тројица команданата јасеновачког логора били католички свештеници.

*Како су они повезани са злочинима?

– Од тројице католичких свештеника који су били команданти у Јасеновцу Ивице Бркљачића, Ивице Малконића, најкрволочнији био је Мирослав Филиповић Мајсторовић. Направио је свештеничку каријеру кољући Србе и Јевреје око Бањалуке, а сведочења Маре Вејновић потврђују приче о учешћу у злочинима Католичке цркве.

Наиме, Мара је као унијаткиња одлазила на католичке мисе. Једног дана у цркву је ушао тај Филиповић са крвавом униформом. Мирно је навукао поповску одежду и одржао мису, а Мара од тада није ишла у цркву.

ИЗВОР: ВЕСТИ 28.03.2010.

***

Јаша Алмули рођен је у Београду 1918. године у коме је завршио све школе и факултет. Немце 1941. године није дочекао у Београду, побегао је у Црну Гору где је ухапшен и депортован у италијанске логоре.
Године 1944. враћа се у Србију и прикључује се НОП. После рата постаје новинар у Танјугу и његов дописник из Јужне Америке и САД.
Крајем осамдесетих година 20. века Алмули се окреће својим јеврејским коренима. Злочинима над Јеврејима посветио је све четири књиге „Живи и мртви“, „Јеврејке говоре“, „Страдање и спасавање српских Јевреја“ и „Јевреји и Срби у Јасеновцу“.
Све његове књиге засноване су на причама преживелих сведока. Снимио је чак 170 разговора, 100 у Србији и 70 у Грчкој.
Алмули је до 1989. до 1992. године био председник Јеврејске општине Београд, затим потпредседник Савеза јеврејских општина Југославије.

Дугогодишњи новинар и члан Удружења новинара Србије Јаша Алмули преминуо је у Лондону у 96. години, 26. септембра 2013.године.

———–

11.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. СРБА ЈЕ УБИЈЕНО ПРЕКО 700 ИЉАДА САМО У ЈАСЕНОВЦУ јевреја 80 ИЉАДА И 30 цигана ДАЈ БРЕ ДА ПРВО КАЖЕМО ИСТИНУ ДА СУ НАЈВИШЕ СРБИ СТРАДАЛИ У КРАЉЕВИНИ југославији СРБИЈА ИМА ПРАВО ДА ТУЖИ ватикан И тзв рватску ШТО ИХ НЕ ТУЖЕ НИЈЕ МИ ЈАСНО ПОШТУЈЕМ ТО АЛИ БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРБКИЊЕ УКУЦАЈ ГОВОР ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА Р ЂУЈИЋА О СТРАДАЊУ СРБА ИМАМО ХВАЛА БОГУ НАУЧИТИ ОД ЉУДИ КОЈИ СУ БРАНИЛИ 4 РАТНЕ ГОДИНЕ СРБСКИ НАРОД НА СРБСКОЈ ТРОМЕДЂИ ВЕЧНА ИМ СЛАВА И ХВАЛА ДУШЕ УБИЈЕНИХ ЧЕТНИКА СУ КОД БОГА У РАЈУ У НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ СССС

    Свиђа ми се

  2. Хоће ли александар нећак рећи што ниско и подло, лажно и гнусно, написати штогод испуњено дубоком мржњом према Србљу и Србији, поменути Недића, означити Србе као творце и извођаче “ коначног решења “ Јевреја, изједначио српски народ са усташким зверима, хоће ли верана матића напујдати да пљује по овој потресној књизи и аутору исте, смем ли да се надам “ НЕЋАЧЕ “ лажи и зла, да ће те истрајати у својој мржњи према Србији и Истини…( Србија и Истина, та то је плеоназам, као и Србија и жртва, као александар нећак и прљава лаж…)

    Liked by 1 person

    • Није ништа бољи ни Ђурић Мишина. Невероватно је, са каквим жаром тај човек смањује број жртава у Јасеновцу, након што се прогласио за јединог стручњака по том питању. Огавна су Ђурићева препуцавања у „Политици“ и на „НСПМ“, а има чак и ботове. То још нисам видела, да историчари имају ботове. Јад и беда људска.
      И немар већине Срба за Јасеновац.
      Важно је да имају ријалитије, глупе серије, селфије. Мука ми је.

      Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.