ИНТЕРВЈУ

Косово и Метохија су ме изградили, не желим то да заборавим


10. фебруар 2018. КМ Новине

Свакодневни живот Срба са Косова и Метохије, посебно младих, је нешто о чему се не говори у медијима

Анђела Ристић / Фото: лична архива

Додуше с времена на време и можемо да чујемо понешто о преосталим Србима у удаљеним срединама, али оно што никако нећемо наћи јесте о младима са Косова и Метохије. Једна од њих јесте и Анђела Ристић, рођена у Старом Грацку у оно зло време док је на КиМ трајао рат и шиптарски терор над Србима, што је учинило да нешто касније оде са Косова и Метохије али не и да га напусти и заборави у себи. Она то сасвим извесно не жели а уметност јој помаже да у томе и истраје.

* Како уопште изгледа живот младих на Косову и Метохији и шта је обележило твој живот?

– За такво представљање криви су медији, као и за многе друге ствари. Људима се испира мозак свакодневним површним информацијама о Косову и Метохији. Не спомињу се суштински проблеми, људи немају реалну слику о животу на КиМ.

Што се младих тиче, највећи проблем је запослење, то је можда највећи разлог због ког одлазе, иако су вредни а много младих је засновало породицу. Окoлности су нас ојачале, прерано смо постали свесни свега. Сматрам да је јака и здрава породица одржала Србе на КиМ, а једино ће то одржати и Србију.

Анђела са браћом

Ако могу некако укратко, илустративно, да опишем моје одрастање – замисли да седиш за столом, трпезом, са ближњима у полутами, а тај мрак разбија свећа која обасјава уснула, истовремено и топла лица, пуна љубави. Упркос свему што се дешавало све је то надокнадила љубав породице и топлина дома.

* Старо Грацко нас неизбежно подсећа на масакр жетелаца и, нажалост, по томе и знамо за њега. Да ли носиш тај „терет“ на себи?

– Имам стих у једној (необјављеној) песми: носим терет правог гета… 
То може бити и терет и благослов, у суштини. То је у ствари крст, сви га носимо и свако по својој мери. Кад отежа то значи да смо спремни да ојачамо. То је једноставно промисао.

Највећи „терет“ понела сам у марту 2004 године. Леп пролећни дан прекида страх, паника… Без хиперболе, метафоре – удисали смо страх. Чудан неки мрак је пао, чак су и птице, иако се смркло, чудне крике испуштале. Језиво. Не желим сада дубље да улазим у ту причу, јако ми је тешко о томе да причам.

После тога је била још једна пуцњава у селу. Тек тада смо почели да размишљамо о одласку. Једноставно, нагомилао се страх, родитељи нису више могли да издрже. Jа сам имала 9 година, а мој брат се тек родио. Продали смо нешто земље и тако дошли у Нови Сад. Деда и тетка су остали и даље на имању.

После много мука долазимо овде где нас чекају нова искушења и нове муке… У основној школи сам имала доста другара који су избегли из свих крајева преко Дрине па смо се добро разумели. Ипак је и даље било доста тешко. На Косову нас је било петоро у разреду, овде скоро тридесеторо. У том периоду једини излаз је била кошарка. Тренирала сам је док нисам уписала академију. Вероватно се ту трошио тај нагомилани стрес а и атмосфера је била боља него у школи све до уписа у средњу. Ту је други свет, изоловани смо некако били од утицаја „популарне“ музике и моде, друге вредности се ту поштују. Тада постаје мало лакше.

Са ове дистанце, стварно се дивим људима који су прегурали све те тешке дане, свесно, јако и достојанствено. Живи били!

Анђела са дедом на и руским војником на аеродрому „Слатина“ док је тамо био стациониран руски контигент / приватна архива

* Да ли твоје интересовање за уметност настаје спонтано или је нешто одређено утицало на то?

– Сигурна сам да је утицало то што сам већ описала. Поред старије браће била сам у контакту са добрим цртежима, а и вазда се слушала квалитетна музика.

Имала сам погодне услове jeр живим на пар минута од уметничке школе, и срећу да завршим средњу школу за дизајн ,,Богдан Шупут“. Сада сам на основним студијама на Академији уметности у Новом Саду. Промисао, никако случајност, још мање судбина.

Оно што је сигурно то је да имам време и простор за рад, то користим да се развијам и истражујем нове могућности. То је у ствари привилегија, имам времена да испитам своје границе, ко сам и где (не) желим да идем. Играм један на један, сама против себе.

* Чест мотив у твојим цртежима је управо Старо Грацко. Нама који их посматрамо они јесу јединствени и када видимо њихове називе, схватамо да представљају твој лични доживљај и осећамо драму у њима. Шта ти на њима заправо приказујеш?

– Из косовске серије сви радови су из мог дворишта. Моје парче земље и неба. Ту је мир, сећања, моје детињство. Поред гистро урбаних средина и арапске естетике, моје двориште је моје Косово, то је за мене оно право Старо Грацко.

Покушавам да проникнем у суштину косовског поља. У поподневним часовима, пре заласка пада златан сјај, прозрачно, медитеранско светло. Ноћи су хладне, а нигде тако мрачне. Невероватно. Тамна ноћи, тамна ли си…

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

* Поред овога бавиш се и реп музиком. Да ли се то развија паралелно са интересовањем за ликовну уметност или представља „допуну“ твом начину да изразиш емоције?

– Реп слушам јако дуго. Почела сам да пишем текстове у средњој школи, а на првој години академије сам одлучила да снимим прву песму. Немам много времена које бих могла да посветим репу, али ту је труд, а напредак је очигледан, мада има још много ствари на којима би требало да порадим. Пишем о томе шта осећам и како размишљам, искрено, реално – то је реп. Не бих одвајала цртеж и реп, бележим исте мисли, само у другачијој форми.

* Има много уметника са КиМ али врло мало њих се бави овдашњим начином живота на тако директан начин. Да ли то свесно уносиш у свој рад или је део тебе који се напросто јавља на твојим цртежима и сликама?

Анђела (десно) / Фото: приватна архива

– Трудим се да избалансирам, да не размишљам претерано о томе, а са друге стране да не потиснем то све што смо доживели-преживели. Свакако је то део мог одрастања, развијања, детињства, не могу против тога. Некад свесно износим та осећања али колико год да промислим идеју излети спонтани део, у томе и јесте драж. Оно што је очигледно и у цртежима, сликама и у репу, вучем неку сету, то једноставно долази спонтано.

Оно што доживиш у детињству сигурно остаје јаче у сећању, јачи је доживљај, јер тек упознајеш свет, упијаш стварни око себе. Можда је зато оставило дубљи траг или се то јасније види у ликовном стваралаштву. Далеко сам од тога да себе стављам у исти кош са афирмисаним уметницима, морам још много да радим да би дошла до тога.

* Косово и Метохија су оно што је у теби створило базу за размишљање и расуђивање о времену, људима и свету око тебе. Како си према томе одређена, хоћеш ли то да градиш или би можда више желела да се тога „ослободиш“ и да можеш да размишљаш као људи у чијем се окружењу крећеш данас а нису прошли кроз све оно што ти јеси?

Анђела Ристић

– Не могу и не желим да се ослободим тога. Једноставно то је део мене, то је изградило моју личност. Једина разлика је што сам прерано постала свесна ситуације. Научила сам да ценим живот, а и трудим се да не наседнем на прљаве форе глобализма. Али не осећам да размишљам претерано другачије од вршњака у било ком крају Србије, сви смо ми одрастали у мање/више истим околностима. Имам и доста пријатеља који су прошли кроз сличне ствари преко Дрине, па се одлично разумемо.

* Како сада размишљаш, хоће ли уметност заузети централно место у твом начину живота или осећаш да би можда то могло нешто и да промени?

– Уметност је свакако централно место, створени смо кроз њу, ми смо креација и дато нам је да стварамо. Да не философирам много.

Да ли ћу сутра да декоришем крофне, излоге, нокте, или ћу да обрађујем земљу – то не знам. Цртеж је природна, исконска ствар, насушна потреба. Не могу да престанем да стварам, једино је то сигурно.

* На крају, како ти се чини идеја о повратку на КиМ у оваквим условима, можда у будућности барем онаквој какву можемо у овом тренутку да наслутимо?

– Ускоро би требала да снимим песму баш на ту тему, мислим да ћу кроз рефрен најпрецизније да одговорим:

               Стојим на перону, гледам возове,
               Испред мене само раскршће,
               Воз који чекам, наравно касниће.
               У стрпљењу је спас. Вратићу се!

_____________

Извор: КМ Новине 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.