АКТУЕЛНО

Зоран Чворовић: Ауторитет Светог Саве довољан да СПЦ има најмање два редовна Сабора годишње


СПЦ – између Сабора и саборности

Какав је однос саборности, као основног принципа у организацији Цркве, и Сабора као установе

Сабор СПЦ 2017.

Однос саборности, као основног принципа у организацији Цркве, и Сабора као установе, те однос Сабора према држави када су у питању битне национално идентитетске теме чини се био је видљивији у време турског ропства него данас у овом по много чему преломном историјском времену. Док је тада, у време турског ропства, Црква имала од стране Порте правом признату самосталност у оквиру које су Сабори и патријарх чували национални идентитет народа, данас када се у јавности отварају битна национална идентитетска питања која спадају у домен мисије Цркве, не само што изостају ванредни сабори већ се од 2009. коригује и редовна пракса – изостанак редовног јесењег сабора. Да ли је реч о кризи начела саборности, или тек о поштовању одлука Трулског сабора које налаже да се у ванредним и ратним околностима друго заседање може одложити? Но у данашњим временима сигурног и удобног путовања, како примећује правни историчар Зоран Чворовић, нема разлога за увођење изузетка о једном сабору годишње, на који су били приморани епископи VII и VIII века.

ИЗАЗОВИ ДУХА ВРЕМЕНА 

Хиљадугодишње искуство Православне цркве није скопчано са доношењем брзих одлука које диктира тренутна ситуација, али се од Цркве очекује да се, у категоријама Светог писма, предања и канона, јасно одреди према појавама које су супротне мисији Цркве и угрожавају духовно биће пастве. Када је реч о СПЦ, онда то није само дефинисање односа према појавама које су дубоко антихришћанске и инспирисане модерним идеологијама већ о горућим питањима народа подељеног у више држава и његовог духовно националног идентитета. Сабор свих архијереја једне помесне цркве је једино место где се могу дефинисати ставови цркве о тим питањима. Објашњавајући значај и смисао Сабора, професор Богословије Светог Саве у Београду Горан Раденковић подсећа да Српска православна црква у време празника Педесетнице заседа једном годишње када се сабирају сви архијереји из епархија из матице и дијаспоре. Црква, напомиње, има и суптилну манифестацију саборности, а то је редовно, једном недељно заседање Светог архијерејског синода и благовременог и уредног извештавања свих архијереја и значајних надлежних институција, како црквених, тако и државних, културних и научних.

„Саборност или синодалност Цркве изражавала се не само кроз саборе, односно кроз окупљања епископа на једном месту, него и у писмима и посланицама и међусобним посетама, а нарочито кроз епископске хиротоније. Уопштено речено, саборност Цркве односи се мање-више на сваки акт епископа, који ови чине као представници цркава којима управљају, ради потврде или васпостављања међусобног општења тих цркава.“

Кроз историју Црква је, подсећа Раденковић, по самој својој природи, муњевито и саборно реаговала да се заштите национални идентитет и слобода, али јеванђелски, мирно, знајући у својој саборној свести да је Свети Симеон Нови Богослов рекао да „добро које није дато на добар начин престаје да буде добро“.

На значај одржавање Сабора, посебно у ванредним околностима, указује и Будимир Алексић, професор Цетињске Богословије који сматра да то није ни нова ни непозната пракса у нашој цркви. Деведесетих година прошлог века, подсећа, за време одбрамбено-ослободилачког рата српског народа у западним српским земљама, сви важни догађаји и проблеми са којима се наш народ суочавао разматрани су на седницама главних црквених тела – Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода.

„Сјећамо се да се тада Свети архијерејски сабор често ванредно састајао како би разматрао актуелне проблеме из живота цркве и народа. То не треба да чуди. Српска православна црква је била, и до данас остала, најзначајнија институција српског народа. У прошлости, за вријеме дуге турске владавине на нашим просторима, као и у Хабзбуршкој монархији – она је била основни, не само вјерски него и културни и национални чинилац; бавила се и националним и политичким организовањем српског народа.“

ШТА КАЖУ КАНОНИ 

Да ли однедавна пракса изостанка једног редовног Сабора говори о кризи саборности у СПЦ и шта о томе пише у канонима? Правни историчар Зоран Чворовић каже да је још 37. каноном Св. апостола наложено да се најмање два пута годишње сазивају сабори епископа једне помесне цркве. Мотив ове канонске наредбе се налази у тежњи апостола да се у пракси Цркве обезбеди остварење принципа саборности, који је претходним 34. апостолским правилом узведен на ниво темељног принципа на коме треба да почива целокупна организације Цркве. Јер овај канон изричито забрањује свим епископима, али и првом међу њима – поглавару помесне цркве, да сами одлучују о питањима која превазилазе границе њихове власти и која се не тичу искључиво једне епархије.

„Према тумачењу Зонаре и Аристина, двојице најауторитативнијих тумача канонског права византијске епохе, овакво саборно устројство, данас једино својствено Православној цркви, треба да обезбеди јединство духа, мисли и љубави међу епископима, како би народу епископат био пример слоге, једнодушја и љубави. Видећи пред собом епископе сједињене јединством мисли и љубави, људи ће, како истиче Зонара, ’прославити Оца вашег на небесима’. И управо због инсистирања на остварењу принципа саборности у раду Цркве, оци Првог и Четвртог васељенског сабора су нашили за сходно да својим 5. и 19. каноном поново наложе да се најмање два пута годишње сазивају сабори епископа једног народа. Пошто се у животу Цркве из различитих разлога, како истиче Никодим Милаш, по свој прилици нису поштовале раније наредбе о сазивању најмање два обавезна редовна годишња сабора епископа, Пето-шести, односно Трулски васељенски сабор, који је заседао кајем VII века, у свом 8. канону најпре истиче да се овакво правило из ранијих канона мора очувати у снази. Међутим, у наставку текста истог канона дозвољава се сазивање макар једног годишњег сабора епископа. Ово правило је, како тумачи Аристин, уведено као изузетак и то с обзиром на ратне и нестабилне прилике друге половине VII века које се као разлог једногодишњег заседања сабора наводе у самом тексту овог канона. Јер помињући најезде иноплеменика, као разлог који је онемогућавао сазивање сабора епископа барем два пута годишње, оци Трулског сабора имају у виду арабљанска и персијска освајања којима је током VII века био изложен азијски део Византијског царства, као и масовну словенско-аварску најезду која је као бујица преплавила Балканско полуострво, онемогућујући у овом делу Царства како државни, тако и црквени живот. Управо због таквих нестабилних прилика које су епископима отежавале путовања, на почетку Трулског сабора у његовом раду је учествовао само један епископ из балканског залеђа, онај из града Стобија. Безбедносне, али ни материјалне прилике, нису се за Цркву поправиле ни у следећем VIII веку, јер је, с једне стране, Црква преживела страшне године иконоборачке јереси, а с друге стране Царство је и даље било изложено нападима Арабљана, а нарочито Бугара. Стога, оци Седмог васељенског сабора понављају правило претходног Васељенског сабора да по изузетку сабор епископа може да буде сазван и само једном годишње. Пада у око то што се овај изузетак од стране отаца Седмог васељенског сабора изричито правдао тешкоћама у путовању које су имали епископи у овом времену.“

КРИЗА У ВРЕМЕ ЈАЧАЊА ДРЖАВЕ 

Пракса једногодишњег заседања СА сабора тумачена из угла историје Цркве, отвора и сумњу да у нашој помесној цркви јача утицај државе науштрб самосталности Цркве. Раденковић истиче да је током историје, у краћим и неславним интервенцијама државних органа, долазило до одређеног трвења између Цркве и државе још од времена Константина, а посебно Теодосија, па све до Великог Васељенског сабора о поштовању икона, 787. године у Цариграду, долазило је до одређеног трвења између Цркве и државе.

„Знамо да је Црква на својим саборима тријумфовала, показујући свој дух слободе, који је наш народ најбоље изразио сентенцом, за Крст Часни и слободу златну. Црква је очувала православни духовни српски идентитет у три империје, када државе уопште и није било. Било је различитих имена и промена у нашој славној Крстоносној историји. Не верујем да држава може да спута праву природу Цркве, али Црква најбоље делује у условима ’слободне Цркве у слободној држави’.“

Горан Раденковић

Занимљиво је да је саборно устројство своју кризу доживљавало мање у време ропства, а чини се више под својом националном државом. О томе сведочи случај смењивања митрополита Михајла, које није било по канонима, али јесте по вољи власти. О митрополиту Раденковић каже да је кроз целу другу половину 19. века изабраник митрополита Петра играо једну од најважнијих улога и у Црквеној и у политичкој историји Србије.

„Митрополит Михајло је, и у својој земљи и на Балкану, постао жариште отпора духовном западњаштву и политичком продирању Аустроугарске монархије. Краљ Милан Обреновић се потпуно бацио у загрљај Аустроугарске. Својим широким јеванђелским, хришћанским, па ако хоћете, и националним ставовима, митрополит Михајло је остао веран православном предању саборности Цркве, одан православној Русији. У кобном лету 1881. године, митрополит је збачен под притиском напредњачке владе. Овај повод нађен је у митрополитовом одбијању да прихвати закон о таксама. Циљ државе је био да се митрополит изолује у сабору и да се од њега дистанцирају остали епископи. Епископи су саслушани, што се први пут десило у нашем народу.“

Постоје, међутим, и светли примери када је Црква чувала саборност и самосталност у односу на државну власт, као у време Конкордатске кризе. О томе историчар Никола Жутић бележи следеће: „Образовањем владе Милана Стојадиновића у јулу 1935, за СПЦ су наступила бурна и неспокојна времена. Нови предсједник владе Милан Стојадиновић упутио је већ 8. јула 1935. телеграм југославенском посланику у Рим да извјести Св. Столицу да је влада одлучила потписати конкордат. Због свега претећег, Свети архијерејски сабор СПЦ упозоравао је предсједника владе на сву погибељност ратификовања таквог двостраначког међународног закона. Синод је одобрио да се православни министри лише свих права у цркви и ставе под суд и ослободе као недостојни заклетве, то све има да се прочита у свим црквама целом народу. Приближавање дана расправе о конкордату у Народној скупштини у јавности је изазивало све већу напетост, а СПЦ је у немоћи да спречи изгласавање предлога конкордата на улицама Београда 19. јула 1937. организовала молепствије и литију за оздрављење патријарха Варнаве. Жандармерија министра Антона Корошеца је одмах интервенисала па је у жестоком батинашком наступу, осим неколицине грађана, теже повредила и владику шабачког Симеона.“

Обарање Конкордата, СПЦ је платила Крвавом литијом. Народне демонстрације су се одвијале широм Србије, у Црној Гори, Босни, Херцеговини и српској Крајини. Многи демонстранти су кажњавани и прогањани све до фебруара 1938. када су државне власти аболирале оптужене.

Крвава литија

Да ли је СПЦ данас ближа оној из времена прогона митрополита Михајла, или оној која је чувајући национални и верски идентитет устала против одлуке политичара да закључе конкордат са Ватиканом? Да ли је Црква Светог Саве данас кадра да преко својих епископа упути речи опомене налик онима које је Свети владика Николај упутио свим посланицима своје епархије: „Нека вас не плаше партијском дисциплином јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српско-народна и дисциплина канонска. Обе ове надживеће ону. Глас народа, глас Божији. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ КАНОНИЧАРА 

У тумачењима канона који налажу обавезно сазивање најмање два архијерејска сабора годишње и оних канона који дозвољавају да се може сазвати барем један обавезан сабор годишње, видљива је, напомиње Зоран Чворовић, очигледна разлика између каноничара који слове за непоколебљиве браниоце како принципа саборности унутар Цркве, тако и принципа симфоније („сагласја“) у односима Цркве и државе, и оних каноничара који су били заговорници јаке власти патријарха (источни папизам) и цара (цезаропапизам) науштрб наведених предањских начела.

„Док Аристин и Зонара инсистирају на томе да правила о сазивању сабора епископа макар једном годишње могу да се искључиво тумаче као изузетак, који се дозвољава само у ратним и нестабилним временима, дотле Валсамон, као познати бранилац источног папизма и цезаропапизма, заступа став да су канони о обавезном сазивању сабора најмање два пута годишње изгубили снагу после доношења једне новеле цара Јустинијана и 8. канона на Трулском сабору о једном годишњем обавезном сабору. Занимљиво је да Валсамон потпуно другачије од Аристина и Зонаре тумачи и поменути 34. апостолски канон који утврђује саборну организацију Цркве. У духу источног папизма, Валсамон обавезу саборног одлучивања тумачи тако да су њом у потпуност везани само епископи Цркве, док је први међу њима делом ослобођен ове обавезе, јер би једнакоправност вређала његову првосвештеничку позицију.“

„При томе треба знати да је Свети Сава, како је то утврдио још Сергије Троицки, приликом брижљивог одабира коментара канона које ће унети у своје Законоправило, због очигледних идејних разлога унео коментаре Зонаре и Аристина, док је Валсамона и другог поборника источног папизма и цезаропапизма Хоматијана свесно изоставио. Ауторитет Светог Саве је довољан да епископи Српске цркве у пракси спроведу став Аристина и Зонаре да је обавезно да се најмање два пута годишње сазива редовни СА сабор. Уколико би се наставило са праксом да СА сабор има само једно редовно заседање годишње, био би то ноторан доказ кризе начела саборности у раду Цркве Светог Саве и то у овом за православни српски народ по много чему преломном историјском времену.“

Наташа Јовановић/Печат

ИЗВОР: BIG portal/ Стање ствари

———–

11.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.