АКТУЕЛНО

КАДА ЗДРАВСТВЕНА ПОСТАНЕ КРИМИНАЛНА ПОЛИТИКА: ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ РС


Проф. др Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду је за часопис “CRIMEN”, објавио први део истоименог научног рада чији закључни део (због обима рада) објављујемо захваљујући љубазности аутора.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Уместо уобичајеног свођења резултата рада Закључак ће се искористити да се укаже на још неке погрешне правно-политичке поставке којима се руководио законодавац када је једну изразито здравствену политику без икакве потребе претворио у криминалну.

Штавише, он у овом поступку није само створио једну непотребну меру казнене политике, већ је нанео штету и наводним циљевима исте.

Тако, ако је основни циљ био да се повећа број вакцинисане деце, онда је неиспуњен, јер се од тренутка претварања ове мере здравствене политике у криминалну, трендови и кретања углавном остали стабилни (нпр. у првој вакцинацији ММР вакцином опада број вакцинисане деце, у ревакцинацији расте). То је сасвим природно и друго није ни требало очекивати из више разлога. С једне стране, принуда у сфери која се уређује поверењем као што је здравствена заштита може само да штети, и здравственој заштити и здрављу појединаца. Однос лекара и пацијента је (слично односу свештеника и верника, адвоката и клијента или спортисте и тренера) однос поверења, а не принуде. Ако се у њега унесе принуда поверење ће бити нарушено и имаће даље негативне последице у одбијању здравствене мере, у овом случају вакцинације. С друге стране треба још једном скренути пажњу на годишње Извештаје Института за јавно здравље који су сви, од 2011. до 2016. године на прво место међу узроцима незадовољавајућег броја вакцинисаних лица ставили „неправовремена доступност неких вакцина за планирану популацију“.

Будући да здрава логика налаже да се проблеми решавају обрнуто од начина на који су настали онда се проблем недовољног броја вакцинисаних лица првенствено решава правовременом набавком недостајућих вакцина. Шта би се десило и да су сви родитељи решили да вакцинишу децу у истом тренутку? Наишли би на затворена врата у болницама и домовима здравља јер нема довољно вакцина.

На трећем месту важно је напоменути да извештаји о епидемији малих богиња (једина болест која се јављаја редовно последњих година јесу мале богиње) и ове и ранијих година указују на то да се болести правилно распростире у старосној структури популације, не само у Србији него и другде.

Ако се болест правилно распростире у целој старосној структури популације то значи да обавезна вакцинација само деце ништа не решава. Највећи део популације је и даље незаштићен (будући да се у Србији ММР који служи за заштиту од малих богиња користи тек нешто више од 20 године сви старији су, ако нису прележали болест, незаштићени) и ризикује или болест или заразу. Пропорционалнија би била мера (добровољне или обавезне) вакцинације свих старосних категорија популације него деце.

На крају треба рећи да сви Извештаји скоро једногласно истичу да су оболели од малих богиња углавном невакцинисани људи. Ако је то заиста тако онда нема страха за вакцинисане. Само невакцинисани могу да добију болест а ту су одлуку донели сами за себе, што значи да сами сносе одговорност за стање у које су се довели. На који начин може неко ко није вакцинисан да угрози вакцинисаног? Ако вакцине делују апсолутно, како тврди Веће (Веће тврди да су заразе спречене вакцинацијом), онда не могу и бесмислено је тврдити да невакцинисани угрожавају вакцинисане како тврди

Решење:

Овај рад је указујући на појам „ризичне популације“ коју користи епидемиологија као наука показао да епидемије малих богиња које последњих година погађају не само Србију него и друге европске земље избијају управо у таквим популацијама – у нехигијенским и санитарно или комунално неопремељеним и неразвијеним ромским насељима или међу избеглицама, азилантима или емигрантима. Сасвим су на месту научни ставови који неједнакост у здраственом стању одређених популација виде у политичкој неједанкости у расподели моћи и снаге у друштву. Неједнака расподела моћи води неједнакој расподели ресурса која опет води неједанакој расподели болести/здравља.

То све значи да би нека мера социјалне политике била далеко делотворнија у спречавању ових епидемија него обавезна вакцинација деце у оним популацијама које не спадају у категорију ризичне. То би било у складу раније изведеним закључком овог текста о томе да је Решење Већа занемарило постојање апсолутно свих мера здравствене политике за рачун само једне мере – вакцинације.

Комунално уређење ромских насеља, укључивање ромске популације у све друштвене токове (школовање, запошљавање) и уопште подизање животних образаца и квалитета живота Рома решило би проблем главних изворишта епидемије малих богиња.

Ове мере би стварајући друштвено окружење у којима болест има мале шансе да се развије, вероватно трајно решиле проблем малих богиња. Ни најбоље семе нема шансе на неплодном тлу.

На крају крајева, ако држава истрајава на обавезној вакцинацији зашто не би био могућ и обрнути мисаони ток: Ако је већ обавезна вакцинација решење зашто се онда принудно не вакцинишу само ризичне популације?

Сасвим су умесни разлози које против обавезне вакцинације наводе заиста истакнути појединци из Немачке: професор Лотар Вилер председник Института Роберт Кох и др Јан Лајдел, председник Сталне имунизационе комисије.

Тако Вилер каже да обавезна вакцинација јесте углавном контрапродуктивна због разлога што изазива сумњу и отпор код становништва и даје разлоге да се сумња у вакцинацију уопште. Она нагриза спремност оних који већ јесу вољни да се вакцинишу. Сужавање слободе воље код вакцинације води томе да се код следеће прилике та принуда становништва врати назад као вид отпора истог било којој вакцинацији.

Такође је неопходно, пише професор Вилер, да су и лекари мотивисани и вакцинисани што скоро сигурно није случај у Србији будући да је ZoZSoZB 2016 прописао прекршајну казну за лекара који не вакцинише пацијента.

Ако законодавац осећа потребу да лекаре прекршајном казном натера да вакцинише људе, како је уопште могуће говорити о делотворном устројству за вакцинисање становништва у којем главну улогу има здравствено особље.

Др Лајдел тврди да обавезна вакцинација ништа не решава јер је уставноправно упитна, а практично неспроводива. Она доводи у сумњу и друге мере које се предузимају у корист јавног здравља и чини услугу противницима вакцинације и оне који би иначе вакцинисали и себе и своју децу.

Ако би се деци забранило да бораве у вртићима зато што нису вакцинисана то би довело до бујања алтернативних образовних институција.

Прво велико веће Уставног суда греши у томе што распоред болести у српском друштву не схвата као биолошки одраз друштвене односа. Сасвим је легитимно закључити да аутистична и једнострана верзија чинилаца који утичу на појаву заразних болести коју промовише Веће у својој одлуци још више продубљава и ствара друштвене неједнакости.

Веће овим Решењем показује да није дорасло својој улози креатора друштвених токова у земљи јер дозвољава да се створи једна нарочита политичка економија здравља која са своје стране за последицу има, не само одбијање вакцинције него и друштвену производњу болести.

РЕЗИМЕ

Чланак анализира Решење Првог великог већа Уставног суда о одбацивању иницијативе за оцену уставности одредбе Закона о заштити становништва од заразних болести из 2016. године која вакцинисање лица одређеног узраста уводи као обавезно под претњом прекршајне санкције као и одредбе о забрани боравка невакцинисане деце у школама и вртићима.

Решење Већа о овој веома расправљаној теми у српској јавности може се оспорити по више основа.

Тако годишњи Извештаји Института за јавно здравље РС на прво место међу узроцима недовољног броја вакцинисане деце ставља непособност државе да стави на располагање довољан број вакцина.

Ови акти такође указују да се најчешћа заразна болест коју се може спречити вакцинацијом деце, мале богиње, правилно распростире кроз целу старосну структуру становништва, што обесмишљава обавезно вакцинисање само деце и говори да би обавезно вакцинисање целокупног становништва било прече.

У извештајима се такође налази подаци о вакцинационом статусу оболелих. Они говоре да је највећи број њих невакцинисан. Из тога се може као правилан извући закључак да су вакцинисани заштићени, а они који то не желе раде то на своју одговорност.

Речју, отпада аргумент Већа да невакцинисани угрожавају вакцинисане.

Извештаји такође указују на категорију тзв. ризичне популације (Роми, емигранти итд.) као ону која је у највећем броју случајева погођена епидемијама малих богиња. У тим популацијама она у највећем броју случајева избија и путем њих се шири. Будући да те популације нису у потпуности интегрисане у друштво и да је њихов санитарни, хигијенски или здрвствени стандард нижи од већине популације чланак закључује да се Веће овим Решењем придружило извршној грани власти аутистичним истрајавањем само на једној епидемиолошкој мери здравствене политике – вакцинисању.

На тај начин занемарују се структурни друштвени чиниоци ризика избијања и ширења болести који би се могли трајно решити низом мера социјалне политике који би обухватали укључивање ових популација у друштво и подизање равни животног стандарда уопште код њих.

Обавезна вакцинација јесте углавном контрапродуктивна због разлога што изазива сумњу и отпор код становништва и даје разлоге да се сумња у вакцинацију уопште. Она нагриза спремност оних који већ јесу вољни да се вакцинишу, а практично је неспроводива о чему нам говори велик број прекршајно санкционисаних родитеља. Она доводи у сумњу и друге мере јавне здравствене политике и чини противницима вакцинације и оне који би иначе вакцинисали и себе и своју децу или оне који се двоуме. Ако би се деци забранило да бораве у вртићима зато што нису вакцинисана то би довело до бујања алтернативних образованих институција које би били потенцијални расадници заразе и бунта против вакцинације.

Њена уставноправна основаност остаје упитна и после ове одлуке јер је Веће, злоупотребљавајући своја овлашћења доношењем Решења о одбацивању, демонстрирало страх од јавне расправе и суочавања аргумената супротстављених страна.

Спречавајући јавну дебату о квалитету вакцина у Србији и основаности и неопходности ове мере Веће је само још појачало сумњу у правилност како своје тако и одлуке законодавца и оснажио веру њених противнике у исправност сопствених ставова.

Овако кукавички потез Већа нанеће непоправљиву штету интересима јавног здравља у Србији јер ће се добра воља и поверење грађана у здравствени систем потрошити на овако бесмисленом питању. Пуна димензија овог кукавичлука показаће се ако се којим несрећним случајем у будућности појави нека озбиљна епидемија неке озбиљне болести када ће ванредна имунизација становништва бити једина расположива мера здравствене политике, али ће бити неспороводива због трајно нарушеног поверења народа у исту.

 

Референца:

Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS”, Crimen, 3/2017, str. 483-500

Иницијатива НоВа

КАДА ЗДРАВСТВЕНА ПОСТАНЕ КРИМИНАЛНА ПОЛИТИКА: ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ РС (II ДЕО)

Проф. др Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду је објавио у Зборнику радова Правног факултета, други део истоименог научног рада који у целости објављујемо захваљујући љубазности аутора.

САЖЕТАК

Рад је наставак анализе и критике аргумената које је користило Прво велико веће Уставног суда да би одбацило иницијативе за оцену уставности Одредби Закона о заштити становништва од заразних болести из 2016. године. Анализирани су тзв. посредни аргументи, односно позивање на праксу Европске комисије за људска права и Европског суда за људска права. И у овим као их рад назива посредним, аргументима које је Прво велико веће Уставног суда користило да би одбацило иницијативе за оцену уставности одредби Закона о увођењу обавезне вакцинације, не може се пронаћи ништа што оправдава Решење о одбацивању иницијатива. Протвиречни и међусобно супротстављени ставови, позивање на застарелу и превазиђену праксу европских правосудних институција након непотпуне и произвољне претраге исте, извођење спекулативних закључака, самоцензура и кукавичлук нејавног поступка доношења Решења о одбацивању иницијатива не пружају ништа ново што би променило закључке првог дела овог рада. је Прво велико веће Уставног суда је придружујући се законодавној грани власти оснажило једну хибридну законодавну политику. У њој је извршен противприродан блуд између класичних мера здравствене политике, као што је имунизација, и класичних мера казнене политике, као што је казна. Овако неприродна мешавина оцењена је у раду као „генетски модификована законодавна политика“ која неће испунити циљеве нити једне нити друге од којих је на силу узела свој ДНК. Штавише, закључак другог дела рада само је оснажио онај из првог према коме ће овај легислативни бастард нанети штете и јавном здрављу и кривичноправном поретку.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА, ЗАКОНОДАВНА ПОЛИТИКА, УСТАВНИ СУД, ЗДРАВСТВЕНА КОМУНИКАЦИЈА, ПОВЕРЕЊЕ, КАЗНА

УВОД

Овај рад је наставак рада посвећеног Решењу о одбацивању иницијативе (у даљем тексту: Решење) које је донело Прво велико веће Уставног суда (у даљем тексту: Веће).[1] Решењем су одбачене иницијативе за оцену уставности Закона о заштити становништва од заразних болести (у даљем тексту: ЗоЗСоЗБ 2016).[2] Треба подсетити да су у првом делу рада[3] критици били изложени они делови Решења који су се односили на проверу услова који су неопходни да буду испуњени да би био установљен изузетак од права на тзв. информисани пристанак на здравствену интервенцију односно медицински захват. У другом делу овог рада образложиће се преостали, посредни, аргументи које је Веће користило да би одбацило иницијативе за оцену уставности обавезне вакцинације, као и одбацивање иницијативе за оцену уставности забране боравка невакцинисане деце у обдаништима и школама.
Као те преостале, посредне, аргументе Веће користи праксу Европске комисије за људска права (у даљем тексту: ЕКоЉП), Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) и Парламентарне скупштине Савета Европе (у даљем тексту: ПС СЕ). До краја рада ће с показати да је и ова аналогија мањкава, као и она која је критички образложена у првом делу рада. Осим тога, као не само мањкаво, него и благо речено скандалозно, означиће се придруживање Већа законодавцу путем одржавања на снази забране боравка невакцинисаној деци у школама и обдаништима. Овом одлуком Веће је створило две врсте грађана у Србији са две врсте права на образовање: вакцинисане и невакцинисане. Колико је димензија бесправља и насиља над правним поретком, али и здравим разумом, који је оваква одлука приредила говори образложење одлуке у погледу ове забране. Невакцинисанима је дозвољено да упишу у школу, а вакцинисанима и да је похађају.
Други део рада ће само ојачати закључке из првог по којима је Веће придружујући се законодавној грани власти створило једну хибридну законодавну политику. У њој је класичним мерама здравствене политике као што је имунизација, додата претња казном. Читав низ проблема нужно происходи из једне тако неприродне мешавине која подсећа на неуспели експеримент генетског модификовања организама. Таква, генетски модификована законодавна политика (чије неоснованости и штетног дејства су свесни и заговорници обавезне вакцинације[4]) неће испунити циљеве нити једне нити друге од којих је позајмила свој ДНК. Штавише, закључак другог дела рада само је оснажио онај из првог према коме ће овај легислативни мелез нанети штете и јавном здрављу и кривичноправном поретку.

1. ОСТАЛЕ МАЊКАВОСТИ И НЕДОСЛЕДНОСТИ У ОБРАЗЛОЖЕЊУ ОДЛУКЕ

У последњем пасусу Решења на стр. 14. Веће оповргава аргумент иницијатора да већина држава ЕУ нема обавезну вакцинацију (18 држава од 28 нема). Оно се у овоме позива на Препоруку бр. 1317 Парламентарне скупштине Савета Европе (у даљем тексту: ПС СЕ) из 1997. године која препоручује да се „реактивирају свеобухватни програми јавне вакцинације“ у државама чланицама ове организације.[5] Ако се Веће већ позива на акте ове организације онда је далеко важнија Резолуција бр. 1749 ПС СЕ од 24. јуна 2010. године.[6] У њој се каже да је ПС СЕ:
1) …алармирана начином на који се бавило пандемијом инфлуенце, не само од стране Светске здравствне организације (WHO), него и одговарајућих здравствених власти ЕУ и држава. Нарочито су проблематичне одлуке које су донете а које су водиле кривљењу приоритета служби јавног здравља широм Европе, бацању огромних сума јавног новца и неоправданим страховима о здравственим ризицима са којима се Европа суочавала. 2) Парламентарна скупштина подвачи да су откривени велики недостаци у вези са транспарентношћу процеса доношења одлука о пандемији који су створили сумњу око могућег утицаја фармацеутске индустрије на неке од главних одлука које се тичу пандемије.“
Када би Суд умео да се избалансирано и уравнотежено држи аргумената које може да нађе у актима ПС СЕ онда би овај акт имао далеко више значаја за Решење него онај који је у њој наведен. На првом месту долази каснији у времену па представља „свежији“ став ПС СЕ. Што је далеко важније он говори управо о ономе што је садржај оспоравања иницијатора. Инцијатори не оспоравају „свеобухватне програме јавне вакцинације“ саме по себи већ само принуду на исте. Веће је износећи овај став побркало вакцинацију са принудном на исту. То нису исте ствари. Вакцинације може да буде и добровољна и принудна. Само ова друга улази у надлежност Суда зато што државно организована репресија улази у поље неприкосновених права и слобода грађана па тако и у надлежност Уставног суда. Да вакцинација није принудна не би се Суд њоме ни бавио. На крају крајева, пажљиво читање Препоруке ПС СЕ из 1997. године води закључку да се поново покрену програми јавне вакцинације, а не да се принудно спроводе.
У овом случају било би довољно да се Веће позвало на један од услова неопходних да би се установило постојање изуетка од института информисаног пристанка. У питању су, како је то у првом делу рада објашњено, услови набројани у Извештају[7] уз Овиједо конвенцију[8] који је једини извор аутентичног тумачења Овиједо конвенције. Параграф 159 Извештаја је овде важан јер даје услове под којима може да се успостави неки изузетак:
„Разлози наведени у ставу 1. члана 26. се не смеју посматрати као оправдање за успостављање апсолутног изузетка правима установљеним овом Конвеницијом. Да би била прихватљива, ограничења морају бити прописана правом и нужна у демократском друштву за заштиту заједничких интереса у питању или појединачних интереса, а то значи права и слобода других. Ови услови морају се тумачити у светлу мерила установљених у вези са истим појмовима у пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП). Конкретно, ограничења морају да испуне услове нужности, пропорционалности и супсидијарности узевши у обзир социјалне и културне услове државе која је у питању…“[9]
У овом случају Већу је било довољно да се позове на „социјалне и културне услове“ Србије, и да тако побије овај аргумент иницијатора. Нпр. можда неким социјалним и културним условима Србије не одговара добровољна него принудна вакцинација. Међутим, како је у првом делу рада закључено, Веће уопште не зна за постојање Извештаја, па самим тим ни за постојање овог услова, тако да на крају њега уопште не узима у обзир нити с њим оперише.
Осим овога, Веће се позвало на одлуке Европске комисије за људска права (у даљем тексту: ЕKоЉП) као узоре за своје Решење. У питању су два случаја, један одлучен 13 година пре (1984.), а други скоро тачно у време (1998.) доношења Овиједо конвенције која је пооштрила услове за ограничавање права на информисани пристанак, односно учинила их тежим, што је кретање које је у Европу дошло након установљавања у САД.[10] У случају Акман и остали против Белгије[11] ЕКоЉП је одлучивао о обавезном туберкулинском тесту, а не обавезној вакцинацији. Ово тело је констатовало да је Белгија у току поступка либерализовала правила о туберкулинском тесту чинећи их мање обавезним што је ЕКоЉП у овом случају поздравила истичући посвећеност Белгије ка саображавању својих правила о обавезном туберкулинском тесту са „условима савременог живота“.[12] У другом случају који наводи Суд, Бофа и остали против Сан Марина[13] у питању је држава која веома велики број становника на малом простору (30.000 на 60 кв/км) чиме остварује највећу густину насељености у Европи од скоро 500 становника по кв/км па није ни чудо да има потребу за принудном вакцинацијом. Овај случај би био најбољи пример услова који параграф 159. Извештаја поставља за ставарање изузетка од института Информисаног пристанка. Овакви „социјални и културни услови државе која је у питању“, у овом случају највећа густина насељености у Европи и једна од већих у свету, би по природи ствари били најприродније оправдање увођења принудне вакцинације.[14] У оба случаја ЕКоЉП која је одбила прихватање случаја истакла је да апликанти нису учинили вероватним да ће медицински захват (вакцина у случају Бофа, туберкулински тест у случају Акман) изазвати последице на њихово здравље. У оба случаја Комисија је истакла да дужност да се подвргне медицинском захвату јесте пропорционална легитимном циљу коме се тежи када није доведен у опасност живот лица које је дужно да се захвату подвргне.[15]
Веће није навело као мањкавост иницијатива за оспоравање уставности недостатак овакве повезаности конкретног медицинског захвата (вакцинације) и конкретне опасности по живот. Штавише, веће се уопште није бавило конкретном опасношћу између медицинског захвата и опасности коју он ствара за иницијаторе. Нити ју је Веће истакло као услов за прихватање иницијативе, нити ју је пребацило иницијаторима, иако је по правилима праксе ЕСЉП на која се само позива тако нешто било дужно да уради. Или барем да приговори иницијатору што он то није урадио. Речју, код сваког изузетка од права на информисани пристанак мора да се утврди постојање услова у сваком конкретном случају понаособ. За сваки медицински захват или интервенцију у конкретном случају. Уместо тога Веће се бавило апстрактном проценом опасности од увођења обавезне вакцинације у Србији, и то на основу, како је у првом делу рада образложено, погрешних или лажних података о степену опасности од недовољног броја вакцинисаних по становништво Србије.
Што се тиче случаја Соломакин против Украјине[16] одлученог пред ЕСЉП Веће га користи подмећући ћи га у корист свог закључка иако се је средишњи захтев апликанта у том случају било право на живот зато што је након вакцинације оболео, а не право на приватност када је принудно вакцинисан. ЕСЉП јесте испитивао да ли је апликанту нарушено право на приватност обавезном вакцинацијом само зато што је сам апликант на то указао Суду, а не зато што се током саме вакцинације противио истој. Штавише, управо ову чињеницу, да се вакцинацији није противио, ЕСЉП узима за аргумент када доказује да му право на приватност није нарушено.[17] ЕСЉП, као и претходно описаним случајевима, указује на чињеницу да апликант није доказао да му је вакцина нашкодила.[18] Tо говори у прилог закључка, који је већ изведен[19] у првом делу рада, да се изузеци од права на информисани пристанак морају испитати за сваки случај медицинског захвата понаособ, а то значи конкретно, а не апстрактно.
Овакав став правосуђа је најпре развијен у науци. Тако је леп пример реченог званичан став Биоетичке комисије аустријског Савезног канцелара која каже да када се процењује пропорционалност мере обавезне вакцинације против неке заразне болести она мора довести везу са вероватноћом споредних дејстава исте на људе, равни њене заразности, вероватноћом појављивања симптома, типичним током болести и најчешћим компликацијама, бројем заражених и томе слично. Морају се довести у везу исходи по друштво у оба случаја (обавезне и необавезне вакцинације) и упоредити. У сваком случају то се ради на бази одвојене процене за сваку болест, од случаја до случаја.[20] За вакцине то би значило да се код сваке болести посебно испитује оправданост обавезне вакцинације, како и да такав закључак не важи вечито. У зависности од околности он може да буде потврдан или одричан. Речју, одлука о стварању изузетка од права на информисани пристанак није вечита већ се стално преиспитује.
Управо на ово питање, питање обрасца који мора да испуни та везе између конкретне вакцинације и конкретне болести, одговорио је Европски суд правде (у даљем теску: ЕСП) у случају N. W, L. W, C. W против Sanofi Pasteur MSD SNC[21] у којем је истакао да ће у упркос закључку да медицинским истраживањем није утврђена нити побијена узрочна веза између примања вакцине и настанка болести од које оштећени болује узрочна веза између неисправности која се приписује вакцини и штете коју је оштећени претрпио увек сматрати утврђеном ако постоје одређене, унапред утврђене, озбиљне, јасне и непротивречне индиције („ernsthafte, klare und übereinstimmende Indizien“) о узрочности. Терет доказивања и даље остаје на оштећеном.

2. САМОЦЕНЗУРА ПРВОГ ВЕЛИКОГ ВЕЋА

И поред оволиких одлука и пресуда, од којих се на три позива Веће, које говоре управо о томе да се важење неког обавезног медицинског захвата (као изузетка од права на информисани пристанак) оцењује управо у вези са конкретним здравственим опасностима по конкретног носиоца обавезе у случају конкретног медицинског захвата, Веће одбија да се бави таквом везом уз следећу опаску:
„Како се ради о стручном, медицинском питању, Уставни суд се не може упуштати у испитивање његове оправданости са медицинског становишта.“[22]
Веће не само да може[23] него и, како показују одлуке и пресуде на које се позива, мора да се упусти у испитивање оправданости своје одлуке са медицинског становишта. Доследно праћење одлука и пресуда које Веће наводи водило би управо суочавању различитих медицинских, етичких и сличних аргумената. Веће, међутим, овим плашљивим ставом бежи од јавне расправе о овом стручном питању и од своје одговорности. А управо у томе је проблем. Нити Веће нити заговорници вакцинације чије ставове оно безрезервно преузима у своје Решење нису спремни (или немају храбрости?) да суоче своје стручне, медицинске, научне аргументе за обавезну вакцинацију са онима који су против ње. Овде не треба пребацити само Првом великом већу Уставног суда него и оној науци и њеним представницима чији су ставови заступљени у Решењу. Они су први који су од Већа требали да траже суочавање научних ставова. Ако су њихови научни ставови толико тачни, убедљиви и исправни зашто би се бојали суочавања са нетачним, погрешним и неубедљивим ставовима противника обавезне вакцинације?[24]
Међутим, на странама 13-17 Решења Веће узима здраво-за-готово читав низ управо медицинских аргумената од којих смо неке поменули (Препорука ПС СЕ, Одлуке ЕКоЉП или ЕСЉП) док неки представљају позивање на свој сопствени утисак (тако нпр. за закључак да вакцинацинација није медицински експеримент нема апсолутно никаквог образложења, већ га Веће износи као свој став).[25] У сваком случају Веће не жели да организује стручну, медицинску расправу о обавезној вакцинацији, али безрезервно и некритички узима читав низ истих таквих ставова других институција или их сам даје, у некој врсти спекулативног начина закључивања, без икаквог образложења.
Најважнија негативна последица овакво мањкавог начина одлучивања Већа биће додатно повећање обима сумње у лоше последице вакцинације (односно повећање сумње од ризика који вакцина представља по здравље) у становништву и последично додатан пад обима имунизације.[26] А све претходно речено долази од пада поверења у здравствене власти, а оно је кључно у одржавању високих стопа имунизације.
Грешка српских здравствених власти је незнање да се имунизација састоји од два акта, накнадног физичког акта убадања иглом са вакцином (које је мање важно) и претходног мисаоног акта поверења имунизованог лица у претходни физички акт убадања иглом (што је далеко важније). Без претходног акта, поверења, нема ни накнадног акта, убадања иглом.[27] Мислећи да се имунизација састоји само од накнадног акта, убадања иглом, они се задовољавају тиме што казненим мерама физички принуде тела на накнадни физички акт убадања иглом, не схватајући да тиме уништавају оно што је кључно, поверење у исправност и оправданост имунизациje. Ако проблем није број убодених већ број неповерљивих, онда је решење у поновном успостављању поверења у институције јавног здравља, а не у принудним мерама које ће на дужи рок само додатно нарушити поверење. Речју, аматеризму и непрофесионалност коју су у комуникацији са становништвом о могућим здравственим ризицима вакцинације демонстрирале законодавна и извршна грана власти (укључујући што је најгоре здравствене власти[28]), сада се придружила и судска грана власти не схватајући да:
…агресивно исправљање вакцинационих митова можда није делотворан приступ у промоцији вакцинације.[29]
Нагомилани штетни ефекти овог незнања неће се само одразити на пад поверења у вакцинацију већ последично и на пад поверења у лекаре[30] и у све институције које крајње агресивно и некритички шаљу поруке о ризицима:
„Нарочито у случају када институцијама у потпуности недостаје знање о томе који степен поверења јавност има у њих, ортимална негација ризика вакцинације ће имати користи од умерених пре него од екстремних формулација о истој.“[31]
Ако су до сада у поимању становништва Србије у непоуздане изворе о ризицима вакцинације спадала само фармацеутска индустрија и Народна скупштина (доношењем ЗоЗСоЗБ 2016), сада се њој својом кратковидошћу придружују институције јавног здравља и судови.

ЗАКЉУЧАК

И у својим, као их рад назива посредним, аргументима које је Прво велико веће Уставног суда користило да би одбацило иницијативе за оцену уставности одредби ЗоЗСоЗБ 2016 о увођењу обавезне вакцинације, не може се пронаћи ништа што оправдава Решење о одбацивању иницијатива. Протвиречни и међусобно супротстављени ставови, позивање на застарелу и превазиђену праксу европских правосудних институција након непотпуне и произвољне претраге исте, извођење спекулативних закључака, самоцензура и кукавичлук нејавног поступка доношења Решења о одбацивању иницијатива не пружају ништа ново што би променило закључке првог дела овог рада. У тренутку када је сасвим јасан и очит експлозивни потенцијал и отровни набој расправе која се у српској јавности скоро две године води око теме обавезне вакцинације промишљеност и мудрост налажу да се скупи неопходна храброст и да се закаже јавна расправа пред Уставним судом. Непроцењива би била корист која би се баштинила од оваквог приступа проблему. Заговорници два екстремна става о обавезној вакцинацији би у њој добили меродаван форум на којем би се цивилизованом и разумном разменом (етичких и стручних) аргумената каква обично краси Уставни суд[32] имали прилику да се разговетно изјасне и чују. Србија би овим путем каналисала и зауздала махниту жестину и негативну енергију којом је натопљена расправа која се у општој јавности на ову тему већ води између екстремних заговорника и екстремних противника вакцинације која би могла да се назове „емотивна епидемиологија”[33] у коју се нажалост укључила и држава стављајући се у свом незнању на једну од страна.[34] Тиме би највећа и најважније група у овој расправи, она којој припада највећи део становништва у Србији – вакцинациони скептици[35] – добила јединствену прилику да стекне правилну представу о чему се у овој расправи ради и да коначно уобличи своје ставове.[36] Висок ниво имунизације не значи и висок ниво поверења у имунизацију као и у лекаре и здравствене власти као промотере ове мере здравствене политике.[37] Незнање извршне и законодавне гране власти које су путем садејства својих неукости претвориле једну нормалну меру здравствене политике у казнену интервенцију, саучествује сада и судска грана власти овим кукавичким и штеточинским Решењем провоцирајући „вакцинациони рат“ у Србији у којем ће прва и најважније жртва бити поверење. Распаљујући један пол у расправи (заговорнике вакцинације) безрезервним прихватањем његових екстремних ставова и разјаривши оправдани гнев другог пола (противника вакцинације) неоснованим и неутемељеним одбацивањем њихових иницијатива, Прво велико веће Уставног суда је нахушкало на избијање „Првог вакцинационог устанка“ у Србији тиме што је онемогућило трећи најбројнији пол (вакцинационе скептике) да у разумној комуникацији аргумената здравствених власти са становништвом дођу до исправних информација и обавештења за питања на која никако да добију одговоре.
Проблем недовољног броја људи спремних да се вакцинишу је увек био проблем недостатног и недовољног општења здравствене власти и народа[38] где кривица увек лежи на страни власти јер она располаже стручним механизмима, ресурсима и апаратуром да у том општењу преузме иницијативу и пошаље праву поруку о сврси и смислу неке мере јавног здравља. Одбијајући да преузму одговорност здравствене власти Србије су уточиште потражиле код Уставног суда, а у свом непознавању проблематике Прво велико веће им је то уточиште пружило одбијајући да организује управо оно што је у средишту и сржи проблема – аргументовану и цивилизовану стручну јавну расправу о сврси вакцинације и њеним преедностима и манама по друштво. Тиме је само подупрло слабост здравствених власти у виду неспособности да опште са народом и пружило им оправдање да истрају у свом нераду и незнању, док је ојачало снагу ставова подносилаца иницијатива уверавајући их у њихову исправност путем избегавања јавне расправе. Ипак, највећу штету је Прво велико веће Уставног суда нанело интересима јавног здравља у Србији тако што је горе описаним механизмом потиснуло вакцинационе скептике у правцу ставова искључивих противника вакцинације.
Речју, коначан одговор на проблем недовољног броја вакцинисаног становништва није казнена принуда већ здравствена комуникација. Стога повећање броја вакцинисане деце у Србији крајем 2017. године не треба да охрабри заговорнике вакцинације, оно је последица страха и принуде, а не рационалног уверења у исправност одлуке коју су донели и поверења у здравствене власти. Стога ће се отпор вакцинацији као мери јавног здравља само расти и показаће све своје лоше последице ако којим несрећним случајем (начин на који се аматерске здравствене власти попут српских носе са заразним болестима јесте поуздавање у срећан случај) избије епидемија неке озбиљне болести која ће изискивати потреба за ванредном имунизацијом целокупног становништва а потрошено поверење народа се покаже као непремостива препрека да се она спроведе.
Хегел је својевремено написао да се нити једна савест није ослободила на силу.[39] Насиље, било оно правно или физичко, може да савије њихова тела, али не може да промени вредносне ставове људи. У незнању овог проницљивог запажња чувеног филозофа здравствене власти у Србији су одлучиле на штеточински корак преображаја једне мере здравствене у меру криминалне политике, а Прво велико веће Уставног суда их је у том незанању само оснажило. Тиме је по интересе јавног здравља у Србији учинило нешто горе од злочина, направило је једну кардиналну грешку.
***

 РЕФЕРЕНЦЕ:

[1] ИУз-48/2016, 26. октобар 2017. године
[2] Закон о заштити становништва од заразних болести, Службени гласник РС, бр. 15/2016.
[3] Први део рада објављује се у посебном издању часописа Crimen посвећеном одласку у пензију проф. Зорана Стојановића: Branislav Ristivojević, „Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija pred Ustavnim sudom RS“, Crimen, 2018, у штампи.
[4] „Док у САД постоји јавно финансирани механизам за надокнаду онима који су претрпели последице штетних дејстава вакцина, нема одговарајућег јавно финансираног механизма који детету које је претрпело последице болести коју му је пренело невакцинисано дете плаћа медицинску негу или лечење. Најбољи механизам за остваривање правде у оваквим случајевима јесте одштетно право (tort law).“: Douglas Diekema, “Choices Should have Consequences: Failure to Vaccinate, Harm to Others, and civil Liability”, Michigan Law Review, 2009, 94.
[5] Решење, 14-15.
[6] Resolution 1749, Final Version, Handling of H1N1 Pandemic: More Transparency Needed, 24.6.2010. http://assembly.coe.int/nw/xml/XRef/Xref-XML2HTML-en.asp?fileid=17889&lang=en, 22.11.2017.
[7] Explanatory report, ETS 164, Human Rights and Biomedicine (Convention), para. 148-160. У даљем тексту: Извештај.
[8] Конвенција о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу приемене биологије и медицине: Конвенција о људским правима и биомедицини, Службени гласник РС – Међународни уговори, бр. 12/2010.
[9] Извештај, para. 159.
[10] Начелно говорећи, етички па са њим и правни став о ширењу права на одбијање медицинског захвата након вредносног установљавања у САД узима све више маха у Европи: Ksenija Turkovic, op. cit., str. 168, 169; Више о покушајима да се одговори на изазове изградње појма биоетике у двама различитим породицама правних система код: Ludger Honnenefelder, “Wissenschaft und Ethik: Unsere Werantwortung angesichts der Herausforderung durch Biologie”, Gentechnologie und Medizin, http://www.kas.de/wf/doc/kas_12061-1522-2-30.pdf?071011103814, 6-9, 27.11.2017.
[11] Roger Acmanne and Others v. Belgium, 10435/1983, Decission, 10. December 1984, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-74749%22]}, 22.11. 2017.
[12] Ibid., 257.
[13] Carlo Boffa and 13 others v. San Marino, 26536/1995, Decission, 15. January 1998, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-88051%22]}, 25.11.2017.
[14] Берлин има највећи број случајева малих богиња (2,13) на 100.000 становника у Немачкој (0,4). У разлоге који воде овоме на прво место је смештена велика густина насељености. Након тога писац набраја динамичну популациону експлозију, усељавање новог становништва и развој туризма: “Masern und Roteln: Berlin setzt nationalen Aktionsplan um”, Pharmatseutische Zeitung Online, 6.12.2017, https://www.pharmazeutische-zeitung.de/index.php?id=mobile&Nachricht_ID=73141,12.12.2017.
[15] У првом случају Комисија је упоредила опасност туберкулинског теста по апликантов живот са опасностима туберкулозе: Acmanne, 256; У другом случају Комисија је тражила од апликанта да докаже да би конкретна вакцина код конкретног детета изавала озбиљне проблеме: Boffa, 35.
[16] Solomakhin v. Ukraine, Judgement, 2429/03, 15.3.2012, http://health-rights.org/index.php/cop/item/case-of-solomakhin-v-ukraine, 22.11.2017.
[17] Из овога би се правилом логичког тумачења путем разлога супротности (argumentum a contrario) могао извући закључак да је ономе ко се противи обавезној вакцинацији увек нарушено право на приватност.
[18] “Furthermore, the applicant himself failed to explain what had prevented him from objecting to the vaccination, when previously he had objected on several occasions. There is no evidence before the Court to prove that the vaccination in question had actually harmed the applicant’s health”: Solomakhin v. Ukraine, para 37.
[19] „Die Zulässigkeit hängt jedoch von zahlreichen Kriterien ab, die in engem Zusammenhang mit der jeweiligen Krankheit stehen“: Bundeskancelaramt Österreich, Bioetihkkommission, Impfen – ethische Aspekte: Stellungnahme der Bioethikkommission, Wien, 2015, 21.
[20] Ibid.
[22] Решење, 12
[23] Тако у ставу 3. члана 38. Закона о уставном суду стоји могућности да се на Јавној седници води управо стручна, научна расправа „када је то потребно… …ради давања мишљења и обајшњења“: Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, бр. 109/07; 99/11, 18/13 (Одлука УС); 40/15, 103/15.
[24] Да се та наука која стоји иза Решења Већа озбиљније бавила правом лекара да промени медицинску одлуку родитеља у вези са лечењем њихове деце онда би вероватно користила литературу у којој су заокружено и систематски размотрени 9 биомедицинских научних оквира који потенцијално стврају опреавдање за такву одлуку: Rosalind McDougall, Lauren Notini, “Overriding Parents Medicial Decisions for Their Children: A Systematic Review of Normative Literature”, Journal of Medical Ethics, 7/2014, 450-451.
[25] „Напротив, наведена мера предузима се управо са циљем да се оствари највећи могући ниво очувања здравља грађана и да се искорене одређене заразне болести, а сагласно наведеној уставној одредби.“: Решење, 13; „Уставни суд је имао у виду да, према подацима Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић – Батут“, вакцинација према календару имунизације бележи у 2015. години најнижи обухват у последњих десет година, чиме се повећава ризик поновних епидемија заразних болести које су деценијама уназад биле спречене имунизацијом, будући да је за спречавање појаве епидемије потребно достићи висок степен колективног имунитета, који подразумева да је више од 95% одређене популације вакцинисано против тих болести.“: Решење, 14; „…полазећи од тога да је у случају имунизације реч о обавези давања и прихватања стандардне здравствене услуге истог садржаја свим особама које јој се морају подвргнути на основу одредаба Закона о заштити становништва од заразних болести, Уставни суд налази да у конкретном случају није реч о медицинским или научним огледима који имају за сврху да лице буде објект научног истраживања…“: Решење, 16; „…се у њој позива на нека нежељена дејства назначена на упутству једне од вакцина, при чему је иницијатор превидео да упутство за сваки лек садржи наводе могућих нежељених дејстава, која нису правило, већ се могу појавити у ограниченом броју случајева, најчешће незнатном…“: Решење, 17.
[26] Corrnelia Betsch са Универзитета у Ерфурту урадила је низ истраживања која се често наводе у западној литератури када се расправља ова тема. Једно од њих је рађено тако што су учесницима у њему прво дати класични анти-вакцинациони садржаји који се могу нађи на интернету, а затим две врсте одговора на њих. Једни у којима су ризици процењени као постојећи али ниски, и друга у којој је снажно негиран било какав ризик повезан са вакцинама. Научници су назвали „парадоксом“ стање које је истраживање показало. Већи отпор вакцинацији су показали они којима су представљени одговори на питање вакцинационог ризика који су снажно негирали било какав штетне последице повезане са вакцинацијом. Они који су снажно уверавани да нема никаквог ризика од вакцина су показали снажнију представу ризика него они који нису: Corrnelia Betsch, Katharina Sachse, “Debunking Vaccination Myth: Strong Risk Negations Can Increase Percieved Vaccination Risks”, Health Psychology, 2/2013, 153-154. Betsch и Sachse су понудили и могуће одговоре на резултате истраживања. Први је да снажно негирање ризика вакцинације снажно скреће пажњу на ризике исте. Други је да људи траже начине да се изборе са ставовима са којима се не слажу. Када су ти ставови са којима се не слажу снажно образложени та ситуација охрабрује људе да још снажније уобличавају своје контра-ставове.
[27] “…ширење вакцинације углавном зависи од ширења поверења у њену делотворност и ширења свести о непостојању штетних дејстава него од способности да се спроведе акт убадања иглом.”: Helena Milton, Hugo Mercier, “Cognitive Obstacles to Pro-Vaccination Belief”, Trends in Cognitive Science, 11/2015, 634.
[28] „Морају се увести промене у ове институције како би их учинили достојиним поверења и управо ове институције морају да се посвете много делотворнијом научном комуникацијом са народом како би он схватио зашто и како треба да има поверење у научне информације.“: Ibid., 635-636.
[29] Овде је у питању истраживање слично претходном, а у вези са „митом“ да вакцина против грипа изазива грип. Резултати истраживања показали су сличне релације које је показало претходно истраживање.: Brendan Nyhan, Jason Reifler, “Does Correcting Myths About the Flu Vaccine Works? An Experimental Evaluation of the Effects of Corrective Information”, Vaccine, 3/2015, 463.
[30] Поверење у лекаре је кључно у стварању родитељског самопоуздања и одлуци да се дете вакцинише. Није довољно обезбедити само податке о вакцини, него је неопходно развити и поверење позитиван однос између лекара и родитеља: Andrea Benin et al, “Qualitative Analisys of Mother Decision Making About Vaccines for Infants: The Importance of Trust”, Pediatrics, 5/2006, 1532-1541.
[31] Истраживање које су урадили Betsch и Sachse показује разлику у поимању ризика од вакцинације у зависности од тога ко је емитер поруке. Ако она долази од поузданог извора, а у истраживању је узето да су то здравствене власти, људи реагују на један начин, а од непоузданог, у истраживању је узето да је то фармацеутска индустрија, на други: C. Betsch, K. Sachse, 154.
[32] Писац ових редова је сам учествовао у једној таквој јавној расправи коју је организовао Уставни суд пре скоро 10 година у питању оцене уставности Статута АПВ и може да посведочи о њеном благотворном дејству на смиривање експлозивног потенцијала крајње супротстављених вредносних и етичких ставова.
[33] Ofri овај појам користи да опише како људи у одсуству правих и пуних обавештења о вакцинацији реагују на болести које се могу истом спречити: „Уколико се медицинска професија не суочи са емотивном епидемиологијом… …она ризикује неконтролисане епидемије“: Danielle Ofri, “The Emotional Epidemiology of H1N1 Influenza Vaccination”, New England Journal of Medicine, 361/2009 , 2594-2595.
[34] Писци наводећи неколико америчких истраживања указују да се у њима родитељи који оклевају у вакцинацији могу сврстати у најмање 5 група према степену убеђења у своје ставове: Charitha Gowda, Amanda Dempsey, “The Rise (and Fall?) of Parental Vaccine Hesitancy”, Human Vaccines and Immunotherapeutics, 8/2013, 1756.
[35] Бројна америчка истраживања која наводе писци указују да је у САД највише родитеља који само одлажу вакцинисање деце до одређеног узраста и то само за једну или највише две вакцине. Ову појаву писци називају „вакцинационо оклевање“: Ibid., 1755.
[36] Писци покушавају да објасне парадоксалну појаву да је све више родитеља који се начелно изјашњавају као заговорници вакцинације али све чешће одлажу вакцинацију своје деце и постављају питања око безбедности исте: Eileen Wang, Yelena Baras, Alison Buttenheim, “Everybody Just Want to Do What is Best for Their Children: Understanding How Pro-Vaccine Parents Can Suport a Culture of Vaccine Hesitancy”, Vaccine, 33/2015, 6703.
[37] Ibid., 6709.
[38] Родитељи се коцкају са ризиком избијања болести код детета. Када је извесност болести велика прихватају вакцине, а када је ниска не. Ова динамика ће се променити само трајним напорима на образовању становништва од стране лекара, здравствених власти и родитеља који су изгубили на коцки: Douglas J. Opel et al, “Ethics Rounds: A 6-Month-Old With Vaccine-Hesitant Parents”, Pediatrics, 3/2014, 530; Обећавајући приступи родитељском оклевању да вакцинишу децу јесу развијање нових информативних технологија које ће обезбедити образовни материјала о вакцинацији скројен по потреби тачно одређених врста вакцинационе скепсе, коришћење заговорника вакцинације који могу да комуницирају са родитељима на личном нивоу и измена карактеристика вакцина или вакцинационог распореда како би се смањило неповерење родитеља који оклевају да вакцинишу децу: C. Gowda, A. Dempsey, 1761.
[39] „Као што се слободни не могу принудити на ропство тако се ни робови не могу принудити на слободу.“: Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Филозофија историје, Београд, 2006, 151.
Референца:
Бранислав Ристивојевић, “Када здравствена постане криминална политика: Обавезна вакцинација у одлуци Уставног суда РС” (други део), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 3/2017

Иницијатива НоВа – Иницијатива НоВа

Приступницу за 2018. годину можете преузети у доц или ПДФ формату ОВДЕ

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

FDA priznala da vakcine uzrokuju autizam – Zvanični izveštaj

ИЗВОР: vakcinainfo.org

————-

16.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. sve je jasno ko dan ali dnevna stampa ne odustaje sa tekstovima o strasnim boginjama!
    mislim da im je najveci problem sto ne mogu da objave vest da je nastao pravi pomor medju srbima od boginja, nikako da se poveca broj smrtnih slucaja! navijaju na tu stranu, prosto neverovatno dokle ide ovaj, malo je reci fasizam. bolje pristaje – teror, u pravom smislu reci. zapenili su, pocev od ministra lonceta koji prosto jeci, pa sve do vanga novinara koji prizivaju kisu boginja i zabrinutih placenika medju pendrecijatrima!!
    najveci problem u srbiji su boginje i nista vise, ako niste znali.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.