АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Мрзети Српску – омиљени спорт наших „граџаниста”


НЕКАД МИ СЕ ЧИНИ ДА СРБОМРЗАЦА ИМА ВИШЕ У БЕОГРАДУ НЕГО У ЗАГРЕБУ ИЛИ САРАЈЕВУ…

  • Нису Петар Луковић и Теофил Панчић једини београдски „мрзитељи Српске”, већ се сваких пар месеци појави неки нови „аналитичар” и „коментатор” који нас убеђује да је Српска „геноцидна творевина” и да је ваља јастуком угушити („начинити од БиХ функционалну државу”). У Београду се у атлантистичким медијима само наставља систематско ружење и сатанизација Републике Српске
  • Циљ је да се преко непрестане мисаоне и вербалне дехуманизације не само овог ентитета и његових институција већ и целокупног становништва Српске – које, ето, „упорно гласа за националисте” и „мрзи Муслимане” – сви они ставе изван категорије нормалних индивидуалних, колективних и правних бића којима припадају извесна неотуђива права, почев од права на егзистенцију
  • Сатанизација Републике Српске као „геноцидне творевине” позив је на њену ликвидацију, упркос легитимитету који произлази како из међунардног права тако и из демократске воље њеног становништва. То је, заправо, позив на насиље. У пристојним друштвима такво понашање је недопустиво. Зашто онда то толеришемо?

Пише: Слободан АНТОНИЋ

НЕКАД ми се чини да у Београду има више србомрзаца него у Загребу или у Сарајеву. Заправо, има их мање, али су – пошто се не морају бојати да ће бити нападнути да су екстремисти – далеко дрскији и гласнији.

То се најбоље може видети по њиховом односу према Републици Српској. Петар Луковић уредно РС зове „Република Шумска” или „Шумски Рајх настао на геноциду” (рецимо овде), а Теофил Панчић је још 2007. године објавио текст који је пример антологијске мржње према Републици Српској, својственог назива: Белзебубова земља.

У том тексту Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”… (овде).

У Српској, по Панчићу, нема ничег доброг, „то, кумашине, нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”. Бити против постојања Републике Српске, каже даље аутор, јесте „питање људскости”, али Панчић се вајка да, ето, егзистенција РС није довољно угрожена, пошто је реч о, „нажалост, углавном умишљеној опасности по њен опстанак” (видети овде моју тадашњу критику, као и овде једну новију критику, занимљиву због тога што је писана истим речником којим и се Панчић служи).

Свој текст из 2007. године Панчић је поново поставио на фејсбук страницу 2015. године, а сличан чланак објавио је и на сајту Слободна Европа 2016. године (овде; видети критику овде). То значи да у протеклих десет година није променио мишљење, односно да са истим жаром наставља свој крсташки рат против Српске.

Али, не само да Луковић и Панчић нису једини београдски „мрзитељи Српске”, већ се сваких пар месеци појави неки нови „аналитичар” и „коментатор” који нас убеђује да је Српска „геноцидна творевина” и да је ваља јастуком угушити („начинити од БиХ функционалну државу”).

Најновија звезда такве „аналитике” је извесни Милош Ћирић, кога је Данаспредставио као „политиколога и мастера студија културе и медија из Београда”. Прошлог месеца Данас га је интервјуисао трагајући за „одговором на питање: на који начин треба разумети обичне грађане Републике Српске који су пуним срцем, поносно и без икакве гриже савести и проблема, славили Дан РС, 9. јануара” (овде).

„Република Српска је политички и војни пројекат Милошевићевог режима преко ког је Србија покушала да створи етнички чисту Велику Србију на територији Босне”, објашњава читаоцима Данаса овај млади београдски политиколог (познат до сада само по својим загриженим текстовима на сајту Пешчаника; видети овде).

„Већина грађана Републике Српске живи у условима сиромаштва, изолације и у атмосфери мржње према Муслиманима. Међутим, њихове тешке животне околности не умањују одговорност (обичних грађана РС) за нетрпељивост према босанским Муслиманима, као ни њихову континуирану подршку српским националистима”.

Тако нам је Милош Ћирић заправо објаснио не само да је Српска великонационалистички пројекат архиђавола Милошевића, већ и да је њени грађани воле само зато што и даље мрзе Муслимане, а зашта су сами криви, као што су криви и за то што гласају за Додика и остале „националисте”. Штавише, на чуђење новинара да и даље заговара синтагму „геноцидна творевина” за Републику Српску, иако се та шовинистичка етикета све ређе може чути чак и у БиХ, Ћирић одговара да је „тај термин `износан` само Србима. Такав утисак немају босански Муслимани и друге жртве на чијим је лешевима тај ентитет настао”.

Српска је, по Ћирићу, заправо створена „серијом геноцида и етничких чишћења од стране Војске РС и уз подршку Београда”, па су између 1992. и 1995. године „Срби већ починили скоро све масовне ратне злочине”, јер је „успостављање РС једино било могуће на злочинима”.

Тако се у Београду у атлантистичким медијима наставља систематско ружење и сатанизација Републике Српске.

Занимљиво је, рецимо, да је Данас баш од Ћирића затражио коментар, иако би по звању, специјализованости или по објављеним књигама било далеко позванијих коментатора на тему Републике Српске у овом граду од овог „политиколога и мастера студија културе и медија”. Но, Ћирић је позван да искаже мишљење не због своје стручности већ због своје иделогије: Ћирићеви текстови са Пешчаника претходно су га квалификовали као аутошовинисту, па је он управо и једино као гласноговорник те позиције позван да изнесе свој коментар. Само он у целом тексту и нико други.

Такво индуковање аутошовинистичке нетрпељивости према Републици Српској, међутим, није случајно. Циљ је да се преко непрестане мисаоне и вербалне дехуманизације не само овог ентитета и његових институција већ и целокупног становништва Српске – које, ето, „упорно гласа за националисте” и „мрзи Муслимане” – сви они ставе изван категорије нормалних индивидуалних, колективних и правних бића којима припадају извесна неотуђива права, почев од права на егзистенцију.

Када се, дакле, тако дехуманизују људи, становништво и институције, када се пропагандом учини да њихово право и егзистенција више нису неупитни, тиме се само припрема пут за ликвидацију предмета негативне пропаганде. Јер, као што је одавно примећено, обезљуђивање у језику први је корак ка злочину.

Сатанизација Републике Српске као „геноцидне творевине” позив је на њену ликвидацију, упркос њеном легитимитету који произлази како из међународног права тако и из демократске воље становништва. То је, заправо, позив на насиље.

У пристојним друштвима такво понашање је недопустиво.

Зашто онда то толеришемо?

 

Слободан Антонић

————

ИЗВОР: Све о Српској

—————

17.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. Principijelno mišljenje bi glasilo: protiv osamostaljenja Republike Srpske i protiv osamostaljenja Kosova – ili – za osamostaljenje Republike Srpske i za osamostaljenje Kosova.
    U oba slučaja imamo na duže staze neodrživu, etnički određenu teritoriju u kojoj saživot sa drugima, koji ne sme da ima alternativu – ima alternativu, teritoriju dizajniranu za mutne poslove političkih elita u kojoj se nacionalizam instrumentalizuje da služi tim poslovima. Neverovatno je da neko ko se zalaže za nezavisnost Kosova ne vidi ovaj jednostavan princip. Ne vidi ga iz nekoliko mogućih razloga: glup je, naivan je ili je plaćen da to ne vidi.
    Istovremeno, podjednako je nerazumljivo istovremeno zalaganje za samostalnu Srpsku i Kosovo u Srbiji. Ako si za Kosovo u Srbiji, ne možeš biti za samostalnu Srpsku. Ali valjda si i u tom slučaju plaćen da to budeš.
    Tako da zabole sve njih za običan svet, srpski, albanski, bošnjački – u čijoj propasti učestvuju. Ćirić ne želi da vidi šta je Kosovo zaista, koliko je ono daleko od normalne države i koliko niko ko se na Kosovu u političkom smislu išta pita ne želi da to ikada bude ozbiljna država, jer ozbiljna država ne pere pare od narkotika.
    Ali zato ima problem kad nešto slično tome rade preko Drine. Pa to je cirkus nad cirkusima.

    Свиђа ми се

  2. Самоуништење народа овог типа је мазохистичка варијанта. Веома податна за усташку и џихадистичку политику због чега се срби бијаше и бранили 1992-1995. године. Дакле, ови самозвани србомазохисти нису ништа друго но маскиране усташе и исламофили. У стању су исто говорити ружно за Србе на Космету, Рашкој и Војводини. Тај комунистички реликт има дубоке корјене још из времена 2. св. рата када су имали сличне методе уништења Срба у Босни и Хрватској само што то искварена историја скрива. Нисам случајно ставио у исти кош усташе и комунисте. Идеолошки јесу били супротност али мржња према Србима била им је заједничка.
    Уништење Српске по препорукама неких из Београда јесте покушај враћања неке југославије трећег типа гдје би Срби постали национална мањина а да Београд буде васкрсли град са најмање Срба у њему.
    И тако би била завршена прича о нама.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.