АКТУЕЛНО

Данијел Игрец – Правно обавезујући споразум је ЗАМКА за Србију!



Пише: Данијел Игрец*
19.2.2018.

У тренуцима када бивша врхушка терористичке ОВК раме уз раме са својим западним покровитељима прославља рођење на злочинима и ентичком чишћењу Срба стварање „Републике Косово“, у домаћој и међународној јавности актуелизовано је питање окончања бриселског „дијалога“ између Београда и Приштине. У ту сврху Брисел, Берлин и Вашингтон већ месецима неуморно раде на томе да приморају Београд да што пре приведе крају процес „свеобухватне нормализације односа“ са тзв. Косовом, предвиђен преговарачким Поглављем 35 са ЕУ.

Крај тог пута, према њиховој замисли, треба да буде „крунисан“ закључивањем „правно обавезујућег споразума“ Србије са својом јужном покрајином.[1] Да је он кључан у процесу европских интеграција Србије потврдио је и немачки шеф дипломатије, Зигмар Габријел, док је боравио у посети Приштини, истичући га као „централни услов“ за наставак европског пута наше државе; и то само као услов за наставак, а не пријем, јер до самог пријема, ако га икада буде и било, предвиђено je да Београд начини још мноштво по српске државне и националне интересе погубних уступака.

Сврха овог текста је да одговори на два кључна питања:

1) Какву форму и садржину би према плановима Запада заправо требало да поприми предстојећи „историјски споразум Косова и Србије“, како су га крстили водећи европски медији?

2) Какву позицију, по питању даљих споразума са самопроглашеним властима у Приштини, треба да заузме званични Београд?

На српску адресу последњих недеља већ су почели да стижу поједини сигнали из седишта ЕУ о томе у каквом облику би требало да се одрази будући „правно обавезујући споразум“ са Приштином. Тренутно су у оптицају два предлога. Први, изнет од стране председника Европског парламента Таjанија је да би он требало да поприми форму и садржину међународних споразума који постојe између ЕУ и Хонгконга, а други је већ више пута помињани модел „две Немачке“ који је у мислима највероватније имао и немачки шеф дипломатије када је из кабинета Рамуша Харадинаја позвао Србију да прихвати постојање „државе Косово“.

Погледајмо укратко шта подразумевају ова два модела?

Према Основном закону (који је део уставног поретка Народне Републике Кине), Хонгконг ужива висок степен унутрашње аутономије и ограничен међународно-правни капацитет, али се упркос томе и даље третира као неотуђиви део кинеске државне територије. Као „специјални административни регион“ Кине, ова територија има на међународном нивоу право да самостално закључује међународне уговоре са државама и међународним организацијама на подручјима која нису директно везана на вршење државног суверенитета (попут економских, културних, спортских, научно-просветних и еколошких односа са иностранством).[2]

Па чак и за те случајеве локалне аутономне власти морају да имају претходно одобрење централне владе у Пекингу, док се у самим споразумима које потписују поред назива Хонгконг увек и без изузетка у загради наводи одредница „Кина“. Тиме је Пекинг обезбедио да се приликом закључивања таквих споразума не доводи у питање територијални интегритет Кине и њена врховна (суверена) власт над подручјем Хонгконга.

Постојећи споразуми на релацији Брисел – Хонгконг имају неколико карактеристика. Они су закључени између ЕУ као међународне организације на једној, и Хонгконга као саставног дела НР Кине (а не суверене државе!) на другој страни. Упркос томе, они по својој форми и садржини одговарају обавезујућим међународним уговорима.[3]

Даље, ако се зна да се y тим споразумима Хонгконг од стране ЕУ препознаје као посебно и аутономно економско и царинско подручје у оквирима НР Кине и да они дефинишу билатерална питања у домену трговинских, царинских, културних, спортских, образовних односа и питања визне и имиграционе политике, поставља се логично питање: У ком својству би наступило тзв. Косово ако би се у његовим односима са Србијом применио постојећи модел споразума ЕУ-Хонгконг?

Могућности су само две: или као аутономна регија Србије или као самостална држава. Подсетимо да, за разлику од кинеског Основног закона, Резолуција 1244 нигде изричито не помиње право привремених приштинских институција да у име Косова потписују правно обавезујуће међународне споразуме са државама или међународним организацијама. У одсуству изричите пермисивне клаузуле, одредбе Резолуције потребно је тумачити „у корист суверенитета„[4] што значи да је у нашем случају држава Србија (односно у њено име УНМИК за територију КиМ) као носилац врховне власти, једина овлашћена да закључује међународне споразуме.

Тако долазимо до једне парадоксалне ситуације да би, у случају да тзв. Косово у правно обавезујућем споразуму наступи у позицији аутономне српске регије, Србија заправо сама са собом потписала тaj споразум што би био потпуни правни и политички бесмисао. Из тога није тешко закључити да је суштински циљ Брисела да Приштина у будућем споразуму наступи као самостална држава, као ентитет одвојен од Србије. То је једини начин да се постигне крајња сврха тог споразума, а она се огледа у правно обавезујућем уређењу међусобних односа Београда и Приштине, за почетак на пољима међусобне економске (трговина, царине)и културне сарадње, као и у домену питања миграционе политике (услови уласка и изласка са територије „државе Косово“).[5]

Оно чему тежи овакав сценарио је потпуна трансформација постојеће административне линије у међународно признату границу између две државе и прети да буде тумачен на штету Србије као доказ да је Београд признао легалност и валидност пасошa које издају самопроглашене институције у Приштини.

Такав споразум дао би могућност Приштини да усред Београда отвара своја посебна представништва која би промовисала трговинске, привредне, туристичке и културне потенцијале „Републике Косово“, док би њихови службеници уживали дипломатске имунитете и привилегије.

Такав споразум би начинио од КиМ посебан, од Србије независан и одвојен, привредни и царински простор, на којем би се примењивали искључиво косовски „државни“ прописи. Ово би подразумевало и потпуну (привредну и политичку) интеграцију севера КиМ у административно-институционални оквир самопроглашене „државе Косово“, која би стекла потпуну аутономију у погледу одржавања економских односа са иностранством[6]. На делу би био процес даљег развлашћивања Србије на КиМ и фрагментације њеног суверенитета, јер би део по део њених ингеренција као суверене државе прелазио у руке Приштине.

Главна замка оваквих решења је да би њима Београд заобилазним путем пристао на ревизију Резолуције 1244; дозволио да тзв. Косово на све више поља делује самостално, нарочито у међународном оквиру што би допринело његовој убрзаној консолидацији као потпуно независне државе.

Други предлог, модел „две Немачке“ (познатији и као Ишингерова формула) заснива се на идеји да Србија и тзв. Косово своје узајамне односе уреде на начин сличан оном на који су то учиниле Западна и Источна немачка држава 1972. године. Оне су се тада обавезале да развијају добросуседске односе и да се уздржавају од примене силе, те да поштују историјску реалност (насталу после Другог светског рата), а као кључни сегмент споразума успостављена је обавеза обеју страна да неће ометати једна другу у чланству у међународним организацијама (могућност уласка у УН). Последица тог споразума била је да су обе тадашње немачке државе добиле столицу у Уједињеним нацијама, да су „потврдиле неповредивост међусобних граница“ и обавезале се на „неограничено поштовање својих територијалних интегритета“.

Ако би се тај модел применио на односе Београда и Приштине он би несумњиво отворио врата уласку тзв. Косова у УН, јер би подразумевао сагласност Србије да ће поштовати „територијални интегритет Републике Косово“ и да неће блокирати њен приступ (универзалним) међународним организацијама.

Договор „две Немачке“ био је заправо модел проистекао из потреба Западне и Источне Немачке и својствен тадашњој специфичној политичкој ситуацији на терену. Њиме су заправо обе стране добиле конкретну предност (улазак у УН), а његова решења трасирала су пут будућем уједињењу немачког народа.

У случају сличног споразума између Београда и Приштине, Србија њиме заправо ништа не би добила, нити је намера Запада да се створе предуслови за уједињење Косова и Србије већ да се кроз прихватање споља и уз помоћ НАТО бомби наметнуте „реалности“ и улазак Приштине у УН заокружи процес изградње  албанске квазидржавности на КиМ.

Ако сада сумирамо досадашње закључке, видећемо да оба поменута предлога Београду доносе нове обавезе у виду даљих уступака самопроглашеним властима, док се заузврат оне не обавезују ни на шта. Тако у најављеном споразуму вероватно неће бити ни речи о фамозној Заједници српских општина на којој је актуелна власт градила своје „бриселске победе“ и демонстрирала успешност „бриселског дијалога“. Oба предлога у себи садрже замку „тихог признања“ тзв. Косова од стране Србије. Пристанак Србије да се њени будући односи са јужном покрајином регулишу према горњим моделима значио би да Београд тзв. Косову признаје пуну међународну уговорну способност (ius contrahendi).

Циљ бриселских званичника је да натерају нашу државу да Приштини призна статус суверене државе. Они желе да читав спектар билатералних питања између Србије и њене јужне покрајине (од економских, монетарних, царинских, саобраћајних и културних па све до дипломатских  односа и питања државне имовине и војске тзв. Косова) убудуће буде обухваћен и регулисан једним споразумом који ће имати правно обавезујући ефекат и који ће се третирати као међудржавни уговор.

Tиме би Београд прихватио као правно релевантне Устав и законе „Косова“ и пристао на коначно и неопозиво признање сепаратистичке творевине. То да се оно највероватније не би изразило у форми изричитог признања је заправо беспредметно и ирелевантно јер ће се сама сагласност Србије на улазак тзв. Косова у УН сматрати имплицитним обликом формалног признања тзв. Косова као државе са пуним међународноправним субјективитетом.

Своју завршницу отимања КиМ наши западни „пријатељи и партнери“ назвали су „закључивање правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине“. Сценарио је већ написан, улоге у њему су већ подељене, само се чека да он буде и званично достављен Србији на потписивање и то у маниру „узми или остави“.

У међувремену, у Србији се полако приводи крају „унутрашњи дијалог“ о КиМ и државни врх се спрема да изађе у јавност са предлогом решења за јужну покрајину. Тим поводом често чујемо како нам државни званичници поручују да је дошло време да донесемо „историјске и судбоносне одлуке“.

Слажем се, и јесте дошло време за историјске одлуке. Али историјске у погледу прекида са политиком посустајања под притисцима и политиком подилажења захтевима Брисела и Вашингтона. Време је за историјске одлуке које ће нас после година лутања и заблуда вратити на пут обнове државности и самосталности Србије. А тог пута нема без политике очувања Косова и Метохије.

Државно руководство мора да буде свесно свих клопки у које може упасти Србија уколико прихвати правно обавезујуће споразуме, диктиране од стране највећих савезника Приштине. Њима у интересу није изналажење компромисног и обострано прихватљивог договора, већ једнострано наметање „решења“; решења које је у томе да Србија призна „независно Косово“ као коначну и свршену ствар. Једном кад се то деси, наша држава више неће моћи да полаже легитимно право на тај део своје територије, а тиме из руку Русије, Кине, Индије, Шпаније и многих других земаља избија аргументе којима оне данас доследно бране српскy државну целовитост на КиМ.

Управо приморавањем Србије да се кроз правно обавезујући споразум заувек одрекне својих државних и историјских темеља, Запад покушава да заобиђе и неутралише отпор оних земаља које не желе да признају тзв. Косово као независну државу. Свесне великих геополитичких промена у свету које не иду на руку њиховим интересима, кључне западне силе журе како би што пре довршиле посао око КиМ.

С обзиром на рапидан пад њихове глобалне моћи, ЕУ и НАТО пакт немају ни времена ни ресурса за убеђивање преосталих 88 чланица УН да признају Приштину па траже најзгоднију пречицу до тог циља; а та пречица је управо притисак на Србију да сама погази свој територијални интегритет и дигне руке од Космета. Запад добро зна да ни Руси, ни Кинези, ни Шпанци неће и не могу бити већи Срби од Срба; ако се Београд одрекне свог суверенитета зашто би га Москва, Пекинг и Мадрид и даље бранили?

Власт мора да буде свесна да ово није тренутак да као држава срљамо у некакве „трајне историјске компромисе“ са Албанцима јер би они сада значили наш коначан пораз. Нама тренутна геополитичка ситуација у свету одговара јер можемо да одуговлачимо са преговорима све док се не створе (још) повољнији геополитички услови у којима ћемо моћи да наметнемо решења у нашем државном и националном интересу, решења која ће водити у деконструкцију косовске „државности“.

Да је она могућа говоре многи примери. Чињеница је да тзв. Косово ни пуних десет година након противправне сецесије није успело да изгради унутрашње „државне“ структуре нити је своју „државност“ успело да учврсти на међународном нивоу. Ова „најмлађа европска држава“ суочава се са једном од највиших стопа незапослености у свету (чак 42%), наталитет Албанаца убрзано пада, а томе доприносе и масовне миграције млађег становништва у земље Западне Европе.

Независно Косово“ је политички пројекат који несумњиво пропада. То показују Русија и Кина редовним и принципијелним заступањем српских интереса пред СБ УН. То су показале Суринам, Уганда, Сао Томе и Принципе, Оман, Нигерија, Гвинеја Бисао када су повукле своје одлуке о признању Приштине. То су показале и све оне државе које и дан данас не признају „независно“ Косово. То је показао и Египат када је најавио преиспитивање своје претходне одлуке о признању. То је наговестио и Штрахе који је у сред Београда поручио да је „Косово део Србије“, а „Србија део решења косовског питања“. То потврђују данас и пријатељи српског народа у Чешкој где се у центру Прага одржавају масовне демонстрације против независног Косова и покреће петиција да и ова европска земља повуче признање Приштине. То је показао и Бурунди који је баш на дан прославе косовске парадржавности повукао своју одлуку о признању Приштине.

Тога су свесни и сами Шиптари. Неки међу њима, разочарани неефикасношћу „самосталног Косова“ данас у Приштини чак пале заставе „своје државе“. Време је да тога у потпуности постанемо свесни и ми – свесни да њихова стагнација отвара врата повратку наше државе на КиМ.

Апелујем на државни врх да се ни случајно не упушта у нове непромишљене одлуке по питању КиМ и да одбије сваки предложени споразум од стране ЕУ који у својој суштини подразумева формално одрицање од суверенитета и легализацију лажне косовске државе.  

Будимо свесни: није политика инсистирања на очувању КиМ та која нас води у дестабилизацију Балкана, него је то политика нових и све бесмисленијих уступака великоалбанским сецесионистима.

Сада је време за стратешко и државотворно деловање.  Оно подразумева постојање стратегије која ће кроз конкретне финансијске, материјалне, привредне и образовне мере да пружи што ширу и већу подршку опстанку српског народа на КиМ али и проактивну спољну политику са којом ћемо сачувати Резолуцију 1244, ојачати постојећа пријатељства и стећи нова међународна савезништва. Само таква политика нам гарантује да у повољном тренутку покренемо питање пуне примене јединих правно обавезујућих докумената који за Србију могу да постоје у односу  према КиМ – Устава и Резолуције 1244.

 

Извор: Заветници.рс
* Аутор је магистар правних наука и члан Главног одбора Заветника

____________

НАПОМЕНЕ

[1] Како произилази из најновије Стратегије ЕУ о проширењу тај циљ треба постићи „хитно„, а према најавама бриселских званичника најкасније до краја 2019. године.

[2] Док су питања одбране, спољне политике и уласка у оне међународне организације чије чланице могу бити само суверене државе искључива надлежност централних власти у Пекингу.

[3] Као такве их перципирају обе уговорне стране, а такву моћ даје им и сам кинески Основни закон, признавајући Хонгконгу ограничен међународни субјективитет.

[4] Међународно право познаје пресумпцију у корист државног суверенитета у случајевима када су његова ограничења само фактичке, а не и правне природе. Ефективна власт на КиМ је на основу Резолуције 1244 у рукама мисије УН али то не утиче на статус носиоца суверенитета; његов титулар и даље остаје држава Србијa. Њен суверенитет у односу на КиМ јесте окрњен али он остаје само фактички али не и правно ограничен.

[5] Примера ради, према споразумима између ЕУ и Хонгконга држављани Уније могу да прелазе територију Хонгконга и бораве на њој без визе до 90 дана док приликом уласка морају да попуњавају одређене имиграционе формуларе. Да ли то подразумева да би према аналогији и држављани Србије били приморани да уместо досадашњих личних карата за улазак на територију КиМ поседују визу, а на самој административној линији испуњавају посебне формуларе о уласку? Такво решење само би допринело додатној консолидацији тзв. граничних прелаза „Републике Косово“ и ојачало њене атрибуте „државности„.

[6] Србија би морала да се уздржи од блокаде чланства тзв. Косова у међународним организацијама попут Светске трговинске организације и УНЕСКО-а.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s