АКТУЕЛНО

Леонид Савин: Српска православна црква на удару


Фото: Pravoslavie.by

(Фонд стратегической культуры, 18. 2. 2018)

Још је у другој половини XIX века познати руски мислилац Константин Леонтјев указао на то да су Срби, од свих словенских народа, највише подељени. И данас је српски народ издељен вештачки створеним државним границама. До недавно се то није односило на СПЦ. Јер, у Србији, и у Црној Гори, и у Босни и Херцеговини, и у Македонији, неодвојиви део српског наслеђа одвајкада је чинило православље, са својим храмовима, писаним споменицима, предањима, традицијама. Данас је тај бастион српског јединства изложен нападима.

Деобе које су настале унутар епископата и свештенства спроводе се по три основа: 1) између канонско-конзервативног дела свештенослужитеља и модерниста-екумениста; 2) по питању судбине Косова и Метохије; 3) и по линији унутрашњих раскола.

У Синоду СПЦ (из даљег текста се види да аутор, заправо, мисли на СА Сабор СПЦ, прим. прев.) данас већину имају присталице модернизма и екуменизма, које врше снажан утицај на патријарха Иринеја. У екуменисте се, између осталог, убрајају: епископ шабачки Лаврентије (увео је радио-емисије за римокатолике, подржао је објављивање литературе Пентакосталне секте, предлажући да ови списи у школама у Србији добију статус уџбеника); епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (лобира за аутокефалност „босанске православне цркве”); епископ бачки Иринеј, један од водећих епископа испред СПЦ у дијалогу са Ватиканом, члан Савета верских лидера Европе „Религија за мир”.

Што се тиче судбине Косова и Метохије, према овом питању су принципијелну позицију заузели митрополит црногорски и приморски Амфилохије (Радовић) и митрополит (аутор мисли на умировљеног епископа захумско-херцеговачког, прим. прев.) Атанасије (Јевтић). Они су се обратили патријарху са молбом да у марту ове године пред Синод (Сабор, прим. прев.) изнесе питање политичког одвајања Косова и Метохије. Међутим, патријарх је одбио да то учини, опредељујући се да прво сачека коначну одлуку званичног Београда. При том, сам је патријарх више пута изјавио да је покрајина Косово и Метохија неодвојиви део Србије, а Вучић, вели он, „бори се као лав за српско Косово” (мада ово последње не може да се поткрепи чињеницама).

Епархија рашкопризренска и косовскометохијска у егзилу – Епископ Артемије

О деобама по трећем основу много говори оно што се дешавало са епископом рашко-призренским Артемијем. Он се усудио да отворено и оштро критикује владу Бориса Тадића, а 2009. године је забранио потпредседнику САД, Џозефу Бајдену, да посети манастир Високе Дечане, што је изазвало међународни скандал. Као резултат тога, епископа Артемија су 2010. године оптужили за привредне преступе и лишили га епископског звања. Као одговор на то Артемије је обнародовао да формира Епархију рашко-призренску у егзилу; заједно с њим је српске манастире на Косову и Метохији напустило око 120 монаха. У овом моменту је ова група свештенослужитеља подигла, укључујући ту и прилоге обичних грађана, неколико храмова у Србији и у иностранству (четири у САД).

Овоме треба још додати и то, да када је Синод СПЦ овластио епископа Артемија да припреми извештај о учешћу СПЦ у екуменистичком Светском савету цркава, закључци његовог извештаја су указали на неопходност да СПЦ иступи из ове по идеологији протестантске организације, па је то и учињено 1997. године (одлука СА Сабора која није спроведена у дело, прим. прев.). Артемије са својим антизападним и антилибералним погледима ужива велики углед међу православним Србима.

Када говоримо о расколима, можемо да поменемо и самозвану „црногорску цркву”. Имајући у виду приступање Црне Горе НАТО-у, као и то што је у истој години у црногорским школама забрањена ћирилица, можемо да претпоставимо да ће политички притисак на митрополита Амфилохија да расте.

У нападима на СПЦ учествују и прозападни медији. Најпознатији међу њима су: Krik, Birn, N1 (нека врста CNN за Балкан), Danas, O2, Vreme, Balkan Insight. У Србији велику акцију на дискредитацији СПЦ води невладина организација „Нада, не мржња” (Hope not Hate), на чијем се челу налази држављанин САД Ник Лоулес (Nick Lowles), који живи у Великој Британији и повезан је са MI6. На том пољу се истичу и такви ултралиберални ликови какви су Мариника Тепић и Зоран Живковић из „Нове странке”.

Нажалост, унутар владе (Србије) постоји група која се немарно или нихилистички односи према црквеној историји Срба. Тако је под изговором реконструкције и проширења аутопута 2015. године потопљен манастир Ваљевска Грачаница (ради се, заправо, о изградњи бране „Ровни”, прим. прев.). Исте године је посечен и стари храст, који је имао више од 600 година (за владавине Турака многи Срби су се молили пред иконом која се налазила на овом храсту). Сада се појавила информација да Влада Србије води преговоре са ЕУ о градњи нуклеарног отпада на територији националног парка „Фрушка гора” (Војводина), у коме се налази велики број манастира и православних цркава и који се назива српском Светом гором.

Чини се да је до отвореног прогона СПЦ остао само још корак.

Леонид Савин

Леонид Савин је значајни представник нове руске школе геополитике, припадник неоевроазијског покрета и блиски сарадник Александра Дугина. Савин је и главни уредник аналитичког центра Геополитика.ру и часописа The Journal of Eurasian Affairs, као и шеф администрације Међународног евроазијског покрета (Международно евразийско движение). Аутор је низа књига из геополитике и сродних области: Ка геополитици, Мрежноцентрични и мрежни рат, Етнопсихологија, Од шерифа до терористе, Нове методе ратовања…

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

ИЗВОР: Стање ствари

————-

20.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Душан Буковић

    Безбожни „српски“ комунистчки злочин против Србске православне цркве и вере

    Имајући на уму, да су се извесни „српски“ комунисти, интернационалисти, глобалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, који су за време Брозове крваве диктатуре продали капиталистичком западу као „екoномски вишак вредности“ преко два милиона несрећних и обесправљених Срба нарочито били окомили на српска свештена лица као проповеднике вере Христове, што чине и данас као последњи остаци бољшевизма и комунизма у Европи. У списку србских православних свештеника, које су „српски“ комунисти интернационалисти стрељали и поклали у токи Другог светског рата налази се један митрополит и преко 130 српских свештеника новомученика.

    У овом контексту, поменули бисмо чланак Милована Ђиласа, који је објављен у немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) од 26. априла 1975. године о цркви св. Марије у Будви, која је за време интермариумске, великохрватске, робовласничке и расистичке антисрбске владавине контрареволуционарних и реакционарних трулих буржоаских Брозових НАТО- комуниста-троцкиста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду.

    Међутим, Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа “, где између осталог стоји:

    „Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела.Навала туриста била је је већ спаснула, пасе средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.

    И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и нањему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре.

    Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…

    У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз
    мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…

    – Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“

    – одговорио сам и прешао прекоцрквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао
    ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Нисада још незнам шта ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, гисто поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…

    Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.

    Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени
    храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A. ).

    Између осталог, навели бисмо још један пример Брозовог НАТО- интермариумског, фабијанског, великохрватског, расистичког,
    робовласничког, антисрбског и контрареволуционарног комунистичко-троцкистичког дивљаштва и безбожништва. У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:

    „На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресчен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, „Побједа“, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.