АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Колонијална полиархија


Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару

Слободан Антонић

Пре но што објасним шта је колонијална полиархија и како она управља Србијом, желео бих да одговорим на примедбу читаоца Стања ствари поводом мог прошлог текста (Колонијални естаблишмент).

„Не слажем се да се у случају Србије ради о колонији”, написао је Јован Јовановић, „јер ниједна колонија нема сопствене политичке и државне органе. Какви су да су, али Србија их ипак има. Ако господин Антонић баш жели, могао би да положај Србије пореди са неком врстом `протектората`, или чак и `кондоминијума` Вашингтона и Брисела, али и то само под знацима навода” (овде).

Међутим, као што сам написао у првом тексту на Стању ствари (овде), у 21. веку на делу је мутирани колонијализам. Такав колонијализам  је неприметнији и подмуклији од класичног, „трупе колонизатора више не марширају главним градом колоније,”, појаснио сам, „али запоседнуте земље експлоатисане су и потчињене каткад горе него у 19. веку”.

Ево неких примера у вези са Србијом, о којима сам већ писао, па сам слободан да их рекапитулирам:

У Србији само страни капиталисти добијају од српске Владе субвенцију од 10.000 евра по запосленом (па и више  од тога), чиме обезбеђују бесплатну радну снагу пет и више година. Српски капиталисти такву привилегију у својој сопственој земљи немају. Наша влада заправо води политичку економију „Суперхика” – узети кроз порез од сиромашних Срба и дати богатом Немцу (овде). Али, то не ради само садашња влада (Брнабићеве), то су радиле и барем три владе пре ње (Цветковићева, Дачићева и Вучићева). Да ли је тако нешто могуће игде другде осим у колонији?

Суперхик, лик из култног стрипа „Алан Форд“

Такође, највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије, а домаћи предузетник не може; странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде); у страним компанијама нема синдиката, радници се испитују на полиграфу, носе пелене и падају у несвест од врућине (овде). Као што је неко лепо приметио: „Страни инвеститори у Србији осећају се као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су”. Овакво понашање страних капиталиста карактеристично је управо за колонију.

У Србији не само да су скоро све банке у страном власништву (овде) већ Народна банка ништа не предузима да заштити грађане од лихварских камата страних банака (рецимо, стамбени кредити у „швајцарцима”). „Очигледно, на делу је савез домаћих политичара и страних банкара”, написао сам. „Основни показатељ да је нека држава сведена на колонију јесте да институције увек штите странце на рачун домаћег живља” (исто). У Србији је управо тако.

Србија се свим силама  гура у ЕУ интеграције (плус у НАТО) као у нешто што се „подразумева”. Зашто? Зато што је, као што је објаснио амерички „експерт” Роберт Каплан (овде), самостална Србија опасност за поредак на Балкану. Једино прихватљиво решење за атлантисте је, како нам је растумачио Каплан, да Србија буде део стране империје – Османске или Аустроугарске раније, ЕУ сада. Зато САД и Британија, које нису део ЕУ, свесрдно подржавају „интеграцију” Србије у ЕУ.

Србија се, такође, додатно гура у регионалне економске интеграције које у Србији нико не жели – попут „Западне Балканије” (овде). Симбол те нежељене интеграције је изградња ауто-пута Ниш–Драч. Западна Балканија треба да обезбеди вечни боравак Србије у предсобљу ЕУ, како би и даље била уцењивана, а циљ изградње аутопута Србија–Албанија је „стратешко повезивање медитеранских и источноевропских НАТО земаља, значајно због конфликта с Русијом” (овде). Земља се гура у наднационалне структуре само зато да би се лакше контролисала – препознатљиво за мутирани колонијализам.

Што се тиче политичког система, у Србији је на делу типична колонијална демократија – симулакрум испражњен од истинског одлучивања. На изборима се бира скупштина, али законе парламенту доставља или потврђује Брисел (рецимо, Закон о култури; овде). Скупштина бира владу, али влада самостално не одлучује чак ни о једноставним питањима попут цене струје или броја службеника који ће бити отпуштени, већ се о томе питају ММФ, Светска банка или Савет комесара ЕУ (овде).

Симптоматично је да је и реторика најмоћнијег човека у Србији изразито аутоколонијална. На инаугурацији за председника (2017) он је о свом народу говорио као о „Балканцима”, представивши их као дивљаке и лењивце, док је о нашим атлантистичким колонизаторима беседио као о симболима цивилизованости (видети моју детаљну анализу овде). То је типично за дихотомију колонијалног дискурса: „уређено – дивље”, „цивилизовано – урођеничко”, „метропола – колонија”.

Такође је примећено да наш најмоћнији политичар испољава, како је речено, „псећу радост” и „слугерањско усхићење” (овде) кад год се сусретне с канцеларком Немачке (овде), а сличну слику колонијалне подложности даје и његова самохвала „да се на пријему чак четири пута руковао с Трампом” (овде) и „да ћемо недељама радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике – тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде; анализа овде). Такво понашање је такође типично за колонијалну ситуацију.

Ангела Меркел и Александар Вучић (Архивска фотографија: Танјуг)

И инсистирање на „дуалном образовању“, примећено је, обезбеђује додатну јефтину радну снагу страним компанијама (овде и овде), спуштајући ниво образовања намењен нашој деци. С друге пак стране, цео образовни систем под снажним је утицајем борбених аутоколонијалиста из тзв. НВО сектора, који се у појединим питањима показују моћнијим и од самог Министарства просвете (овде).

Могли бисмо још дуго наводити различите знаке „колонијалне ситуације” – од захтева да се амерички амбасадор зове Скат а не Скот (овде), преко симболике геј-параде као „врсте окупаторског дефилеа  и империјалне колоне са западним амбасадорима и известиоцима” (овде), до „колонијалне експропријације наших тела” по предложеном Закону о трансплантацији (овде). Но, о томе свему већ сам детаљно писао, а о појединим карактеристичним појавама намеравам још нешто да кажем у овој рубрици, па ћу се овде зауставити.

Разумем да није лако мислити о својој земљи као о колонији – не само због националног поноса већ и зато што живимо у мутираном колонијализму који је другачији од класичног, као и зато што мрежа чувара атлантистичке идеологије контролише друштвену перцепцију – од медија до универзитета (овде). Али, ако објективно сагледамо свој положај, морамо признати: ми смо сада колонија. А то сазнање важан је корак ка нашем ослобођењу.

* * *

А сада ћу да пређем на главну тему овог чланка: колонијалну полиархију. Већ је добро примећено (овде) да се Србијом данас влада „преко више тачака контроле, које могу, али не морају бити и вертикално повезане једна с другом”. Моћ је у колонијалној полиархији сегментирана тако да су тачке контроле дифузно распоређене, често су носиоци моћи међусобно сукобљени, али сви они чине систем који контролише и експлоатише потчињено друштво.

У Србији, једна линија моћи у естаблишменту иде од садашњег председника према дну друштвене пирамиде. Актуелни председник, према општем утиску, има фактичку контролу над владајућом странком, над Скупштином, над Владом, над јавним сектором у економији и над делом медија. Велики је то део власти, али Србија је ипак далеко од монократског система.

Друга пак линија моћи у естаблишменту везана је за колонизатора: почиње од, за Србију задужених, делова апарата Вашингтона и Брисела, као и од тамошњих фондова „за развој демократије”, „борбу за људска права”, „суочавање с прошлошћу” итд. Карике тих ланаца моћи су, затим,  овдашње амбасаде САД и ЕУ, теледириговане, аутоколонијалне НВО (од Хелсиншког одбора до НДНВ), српски медији под контролом страних структура (Блиц, Н1, НИН…) итд.

Изјава Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора, из октобра 2000.

Та два ланца моћи унутар естаблишмента заједно чувају систем, али су у појединим питањима и конкурентни. Домаћа владајућа елита зна да не би била на власти да није лојална Вашингтону и Бриселу. Рецимо, садашњи Председник је још 2009. обавио свој покајнички „пут у Каносу” (о томе сам писао овде) и тако обезбедио сагласност овог другог ланца моћи за долазак на власт (2012); сагласност за останак на власти обезбедио је пак Бриселским споразумима (2013. и 2015) и већ помињаном аутоколонијалном економском политиком.

Ипак, уколико компрадорски политичари почну да „врдају”, брзо ће им се унутар формалне опозиције наћи алтернација. Опозицију колонизатор увек одржава као унутарсистемску алтернацију (не алтернативу) актуелној власти. Код нас је то читав спектар „евроентузијастичких“ странака, од ДС-а и ЛДП-а до ПСГ-а. У дисциплиновању компрадорских политичара учествују, дакако, и медији који су под директном контролом колонизатора, као и аутоколонијални НВО сектор. Разуме се, овдашњи медији и НВО никада неће довести у питање атлантистичку идеологију која је заједничка за обе линије моћи, а чије су основне догме: неолиберална приватизација (продаја странцима свега), безусловна интеграција (утапање) у ЕУ и НАТО, као и тотална десуверенизација и акултурација.

„Контролишући више тачака друштвеног утицаја или државне управе симултано, атлантисти лако условљавају једне другима. Новац који је свима потребан је негдје у Лондону, Цириху или Франкфурту, како за Вучића и Б92, тако и за Крик, НУНС или БИРН, којег је Крик изгледа изгурао из милости спонзора” (овде). Ове оштре ривалске борбе између аутоколонијалних фракција, као и њихова повремена надмудривања с колонизатором, одигравају се ван погледа јавности, у дубокој позадини. Но, динамика свих ових трвења тешко да може утицати на промену система (само)колонизације.

Између два овде описана ланца моћи налазе се друштвени актери који нису под директном контролом иједне од тих линија, али су под снажним хегемоним пољем утицаја обе. Домаћи капиталисти, рецимо, „послују” како с компрадорским политичарима, којима плаћају коруптивну ренту, тако и са страним капиталистима, с којима, удружени, безобзирно експлоатишу домаћу радну снагу и ресурсе. Национална буржоазија и колонијална интелигенција, насупрот томе, више је под утицајем колонијазатора и његове идеологије, импресионирана културним „престижом” белих господара (тзв. мека моћ).

Рецимо, „90% српских `новинара` себе у (жељеној) будућности види као упосленике америчких, енглеских или немачких медијских кућа” (овде). Отуда се новинар Дејан Анастасијевић, када се запослио у Би-Би-Си-ју за Србију, похвалио – без било каквог осећаја да је урадио нешто неприлично: „од данас сам у служби енглеске краљице” (видети овде). Да се запослио у РТС-у свакако не би написао: „од данас сам у служби Александра Вучића”. Но, радити за страни пропагандни сервискоји је намењен „информисању“ српске публике за наше новинаре је, нажалост, посао којим се они наивно-глупо поносе.

Извор: Информер

Исти друштвени суицид практично чине и припадници културне, образовне, академске, економске и друге елите у Србији, који с радошћу служе колонизатору. Пошто су поунутрили атлантистичку (аутоколонијалну) идеологију, они не виде да њихов бели господар смишљено уништава не само домаћу индустрију – убијајући тиме конкуренцију – већ да такође тежи и да маргинализује, поткопа и најзад сруши домаће високо образовање, домаћу науку и националну културу. Колонизатор то ради не само зато што му нису потребни образовани и паметни урођеници већ и зато што очуване установе високог образовања, науке и културе лако могу да обнове националну индустрију. Образовани и паметни домороци, исто тако, могу пробудити и свест о лажи, експлоатацији и тлачењу – што је кључна подлога за промену система.

Зато колонијална експлоатација неке земље, временом, уништава највећи део домаће средње класе и домаће интелигенције. Дејан Атанасијевић може да се поноси тиме што тренутно ради за „енглеску краљицу”; али, када BBC – Serbian Service обави посао у Србији, Анастасијевићева деца ће овде моћи да раде само као шрафцигер мајстори у немачким погонима, као бебиситерке у домовима странаца на Дедињу, или као плесачице на шипки у баровима за британске туристе.

Тако колонијална полиархија има двоструку улогу – да замени механизам избора легитимне државне управе устројством политичког, економског, војног и културног крипто-протектората (прикривеног запоседања); и друго, да кроз доминацију пожељне идеологије у свим сферама друштва – од вртића до академије наука – обезбеди репродукцију самоколонизације.

Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару.

Зато је други корак у нашем ослобађању тај да у Србији постане срамота да се било ко похвали како ће од сада да служи енглеској краљици. Почев од Дејана Анастасијевића.

ИЗВОР: Стање ствари

—————-

20.02.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s