АКТУЕЛНО

Лордан Зафрановић: У Хрватској је рестаурација усташтва, опасност је ту


Мислим да се овој рестаурацији фашизма треба задати један жестоки ударац у око, да заболи, каже за Спутњик славни хрватски и југословенски режисер, аутор „Окупације у 26 слика“, „Пада Италије“, „Вечерњих звона“, „Тестамента“…

© Tanjug/ TANJA VALIC

Славни хрватски и југословенски режисер Лордан Зафрановић, члан жирија овогодишњег Феста, уочи отварања најпознатијег филмског фестивала у Србији каже да се у односу на први Фест није много тога променило.

„Био сам на првом Фесту, пре 46 година, исто смо прошли кроз овај тунел, били смо смештени исто у Интерконтију и исто смо овако дошли на конференцију за штампу. Ништа се ту није променило, интересантно, као нека врста ретроспективе ми је прошло кроз главу. Установио сам да је и даље Фест једна велика свечаност за Београд и за филм, и да сам због тога ту“, каже Зафрановић за Спутњик.

*За разлику од прошлих времена дошли сте без телохранитеља, потпуно опуштено. Какво је то осећање?

— То је далеко иза мене, та бизарна ситуација која је била око мојих филмова и опасна на моменте, али сад је ово нешто сасвим друго. Мало су ипак ти односи почели да се отапају. Ја верујем да ће овај наш језик да нас поново, бар у култури, посебно на филму, споји, да имамо једно велико тржиште за наше филмове.

*Не одустајете од својих тема због којих сте и трпели ово о чему говоримо. „Деца Козаре, најављена сарадња са РТС-ом, велика су ваша тема од које нисте одустали. Докле се стигло с тим?

— Тај је филм напрасно прекинут ратом. Били смо већ у припреми. Арсен Диклић је написао заиста изузетан сценарио. Страшна сага о злу, а и страшна сага о добру, јер ту се појављују добри људи који спасавају ту децу. Мени се чини да је то један од мојих филмова који би желео да упозори поново на то зло, и то преко деце. Ликвидација и начин на који су ликвидирана деца… Једноставно човеку пукне срце и мозак. Сваки пут кад размишљам о том будућем филму, мислим да се овој рестаурацији фашизма треба задати један жестоки ударац у око, да заболи, а мислим да тај филм то може.

*Да ли сте уверени да уметност то може, или то ипак треба да је на терену прагматике и политике?

— Ја сам био разочаран овим ратом, који је био готово по истом сценарију као и четрдесет прве. У филму „Тестамент“ сам доживео катарзу. Схватио сам да наши филмови врло мало могу да утичу на политику и на ратове. Био сам разочаран, хтео сам у једном тренутку да напустим и филм — зато се тај филм зове „Тестамент“ — мислио сам да ће ми бити последњи. Нисам могао више ништа друго да радим, осим да се вратим сликарству, али више није ишла техника, тако да сам се поново вратио филму. Преко сценарија Видосава Стевановића „Острво Балкан“ управо смо хтели да направимо велики филм о рату, који је био овај последњи.

*У тим великим причама о добру и злу, којих је на Балкану много, шта треба учинити да сегмент добра буде доминантан? Може ли то обичан човек, и ко заправо опредељује све те приче?

— Поред свега што радим, моја друга страна је оптимистична, иначе не бих могао да се бавим филмом и уметношћу да то није пут према некој срећи. Увек сам правио филмове који почињу са изузетном срећом — широко, велика музика, лепи људи, красни градови, и онда уђе тај црв зла и то све уништи. Од почетка сам се бавио тиме зашто је то тако, зашто та лепота и сарадња и договарање и разумевање не могу да се наставе, зашто се у једном тренутку створи ситуација у којој све експлодира и онда зло овлада, и то стравично на овим подручјима. То је моја тема, и увек постављам пре филма питање да ли ћу то на неки начин решити или нећу. Врло је тешко то објаснити. Написане су хиљаде књига о томе, направљени су велики антиратни филмови о томе, а и даље су, као што видите, у свету страховити ратови.

*Како коментаришете нападе на филм „Деца Козаре пре него што је почео да се ради?

— Ја сам некако већ огуглао на те нападе. Логично је да се у ситуацији која је данас у Хрватској, која је једна рестаурација усташтва, реагује. Нико, па ни велике нације, велике кинематографије попут француске, чешке, мађарске, да те теме о издаји, о злу унутар сопственог народа, не жели то показује, поготово у филму. Филм је један светски медиј који преко ноћи излази на позорницу целог света, и логично је да нико то не жели, и логично је да су против. Да су за, онда би тамо били велики левичари, највећи на свету, у Хрватској. Логично је да су против.

*Да ли данас има левице игде у свету?

— (Смех) Па има нас неколицина. То је доста. Довољно један да се побуни, па да систем падне.

*Ем сте левичар, ем сте у жирију за проглашење најбољег српског филма. Хоћете ли претрпети какве непријатности због тога?

— Увек. Био сам последњи председник жирија фестивала у Пули. После тога је он укинут. Било је мојих пет пријатеља и свих петоро су имали филмове. Био је Жилник са мном и покојни Шканата. Они су се зезали са мном, јер сам ја био у врућој функцији због њих пет и нисам могао све да наградим Гран-пријем, него само једног, и наградили смо једног. Ова четворица нису хтела са мном да разговарају. За неко време, за пет-шест месеци, изгубио сам четири пријатеља. Не знам шта ће да буде овде.

*Да вратимо причу ипак на почетак. Некако прича о вама природно почиње том култном „Окупацијом у 26 слика. Тада је то била уметничка метафора једног злога времена. Данас, неколико деценија по снимљеном филму, да ли је то само метафора или се може читати као врста опомене, документа итд?

— Кад смо радили филм из четрдесет прве, то је „Окупација“, мислили смо на свет који нас окружује, у ком живимо, иначе не бисмо то обрадили. Филм је савремен увек. Ако није, онда је он само пуки документ и ништа више. Ту је био (Мирко) Ковач, и ја, и Филип Давид, и Данило Киш који су сарађивали. Ту је био и Ранко Мунитић. То је била једна доста снажна екипа из тог времена. Сви смо мислили — даћемо један крик против онога чиме смо окружени. Није овај национализам од јуче и биће га дуго. Према томе, опасност да се тај национализам претвори у нешто у шта се претворио четрдесет прве или у овом новом рату сада, увек је ту.

*Ви ћете се борити против тога увек?

— Наравно, кад је то моја тема. Једноставно мене то зло фасцинира, јер једноставно не могу схватити да то људско биће, које постигло то што је постигло до данашњег дана, тај развој који је фасцинантан, да су у једном тренутку и у науци и музици и у сликарству и у свим сегментима људског деловања постигнути неки изузетни резултати, али у тим резултатима се налази историја зла која стално иде паралелно.

ИЗВОР: СПУТЊИК

————

27.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Иза свих несрећа и жестоке пропаганде фашизма у Хрватској стоји Ватикан и Католичка црква и улажу огрпмне паре.Културом се неможче ништа промијенити.Међутим однос снага у свијету ће утицати да се и томе злу дође главе,али се несмије чеккати дуго јер они не чекају већ зло раде свугдје гдје могу.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.