АКТУЕЛНО

Стратешки интереси НАТО-а на Косову и Метохији


Карикатура: Виталиј Подвицки / RIA.ru

Нестанком Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза нестао је и вишеполарни систем односа у међународној заједници. Сједињене Америчке Државе су остале без конкурента на геополитичкој сцени. Да би ова преостала светска велесила остварила свој концепт трајног присуства на свим важним подручјима искористила је свој положај водеће силе у Северноатлантском савезу (НАТО). Уместо «угрожавања од стране Совјетског Савеза» наметнуто је «угрожавање безбедности осталих чланица овог преосталог војног савеза».

Да би остварио концепт трајног присуства НАТО је морао изаћи изван зоне одговорности1 која је дефинисана Вашингтонским споразумом 1949. године и на 50-годишњицу свог постојања је тестирао свој нови стратешки концепт на територији Савезне Републике Југославије измишљајући хуманитарну катастрофу на територији Косова и Метохије. Покренуте су најјаче војне снаге против једне мале независне државе.2

За такву акцију више је разлога: (1) борба за опстанак НАТО (читај Сједињених Америчких Држава) на европском тлу и спречавање јачања утицаја уједињене Немачке на простору Балканског полуострва и остварења вековног немачког сна о продору на исток; (2) заузимање «одскочне даске» за продор према простору Евроазије ка огромним природним резервама, које су према америчком ставу неправилно подељене, на једном од кракова клешта којима се обухвата Руска Федерација3; (3) Сједињене Америчке Државе путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима и Албанцима на Косову и Метохији настоје да докажу да нису антимуслимански оријентисане4, али и да остваре замисао Бжежинског да се кордоном муслиманских земаља изолује и неутралише Русија и одсече од европског залеђа пресецајући јој путеве према топлим морима.

Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаја на Балканском полуострву током деведесетих година неопходно је имати на уму америчку студију «Интегралне дугорочне војне стратегије Сједињених Америчких Држава до 2010. године» под називом «Селективно одвраћање», која је објављена средином јануара 1988. године.5

ЕВРОПА И НАТО 

После педесет година НАТО игра кључну улогу у војно-политичким збивањима у свету, па тиме и у Европи. Док су постојали СССР и Варшавски уговор, постојало је и оправдање за опстајање тог савеза. Под притиском Сједињених Америчких Држава западна војна алијанса не само да није нестала, већ је добила и нове задатке, проширила се , почела је војно да дејствује и ван својих граница и постала је средство претње целом свету.

У тези “Сукоби у ‘Трећем свету’ и интереси САД”, стоји да је “основна карактеристика америчког ангажовања у трећем свету неслагање око америчких интереса”, па у том циљу наводи се да “употреба борбених јединица у сукобима у трећем свету треба да се сматра изнимком”, а да “у пажљиво одабраним ситуацијама, где се могу обезбедити важни амерички интереси и где америчка помоћ може допринети повољним резултатима, САД требада помажу антикомунистичке побуњеничке снаге. Тим снагама је, по овој студији, “потребна обавештајна и позадинска подршка, као и помоћ у обуци”. При том је неопходно да се “регулише однос према средствима јавног информисања”, као и да «Улога САД остане у тајности».

Још јаснија основа ове старатегије је обрађена у тези “Ратови на совјетској периферији”. Кад се пажљиво проучи ова студија онда је јасан развој догађаја у Авганистану, Перзијском заливу и на Балканскомполуострву. Сваком професионалном војнику је јасно како се у оваквој сратегији изазивају кризе и како се њима управља.

Посебно је изражена улога тог савеза у остваривању хегемоније Сједињених Америчких Држава над Европом, као и остваривање немачких тежњи ка продору на исток преко Балканског полуострва.

Сједињене Америчке Државе су носиоци изазивања кризa у свету. Чињеница је да је кризу у Југославију изазвала и контролисала Немачка. Под њеним притиском је Европска заједница 1991. године признала самосталност Словеније и Хрватске. Уследила је посета државог секретара Сједињених Америчких Држава Немачкој. Геншер је приморан да поднесе оставку и од тада Сједињене Америчке Државе преузимају главну реч на Балкану, а тежиште интересовања НАТО-а је усмерено на Европу.

Развој догађаја, са сталним уплитањем Сједињених Америчких Држава у политику европских чланица, довео је до поделе међу водећим европским земљама у опредељењу према НАТО-у. Очигледно је да су на једној страни Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, које све више напуштају своју европску опцију, а на другој Немачка и Француска. Реч је о тихом унутарблоковском сукобу између заговорника и противника НАТО-а, а тиме и остајање Сједињених Америчких Држава у Европи.

Догађаји везани са Југославију, те неуспешно ангажовање Западне Европе и њене војне компоненте (Западноевропске уније) поставили су бројна питања везана за настојања Западне Европе да преузме одлучујућу улогу у ангажовању у Југославији, а тиме и у Европи. Сачињен је оперативни план који је усвојен на састанку Комисије Западноевропске уније. Било је и покушаја да се формира и Генералштаб за везу са НАТО-ом, а предложено је и да Сједињене Америчке Државе пошаљу свог амбасадора у Унију. Међутим, од тога ништа није реализовано, јер су Сједињене Америчке Државе, уневши раздор међу Европљане, успеле да спрече и даље задрже своју водећу улогу у Европи.

Стварањем два супростављена војна блока у свету, чије је тежиште ангажовања било у Европи, створен је одбрамбени систем који су у рукама држале Сједињене Америчке Државе, а Европа је свој систем одбране организовала по систему који је диктиран из Вашингтона, односно Пентагона. Иако је Европа и раније желела да се осамостали, то није било могуће све док није дошло до промена у односу снага на Старом континенту.

Све дотадашње акције Западне Европе усмерене су на настојање Немачке, Француске, Белгије и Шпаније да створе европску армију, као наставак идеје о стварању снага за брзе интервенције у Европи.

Заговорници опстанка НАТО-а у Европи истичу многобројне политичке, војне и психолошке чиниоце, настојећи да Сједињене Америчке Државе и даље имају непосредан утицај на европска војно-политичка кретања, у складу са политиком «чувара новог светског поретка». То се правда тврдњом да распуштање Варшавског уговора није умањило војну моћ Руске Федерације и да односи европских чланица НАТО-а, после уједињења Немачке, нису достигли степен који гарантује безбедност сваке од њих и у условима заједничког војног савеза.

Заговорници укидања НАТО-а и осамостаљивања Европе тврде да је западни војни савез уједињењем Немачке6, повлачењем совјетских снага из источноевропских земаља и споразумом о смањењу конвенционалног наоружања дошао је у фазу када треба да нестане. Због тога су иницирали одвајање европске безбедносне структуре од Сједињених Америчких Држава, које треба да се повуку из Европе у усредсреде на друге регионе, јер досадашњи војни савез постаје сувишан и препрека европској безбедности, будући да кочи политичку интеграцију и стварање алтернативне безебдносне структуре у новој Европи.

Сви покушаји да нека друга инстутуција замени НАТО – Уједињене нације, ОЕБС или Европска заједница – остали су безуспешни. Догађаји на Балканском полуострву показали су потпуно нејединство Европе и неспремност за било какво самостално деловање, јер су Сједињене Америчке Државе својом дугорочном политиком кроз економско увезивање у европску привреду и утицај на изборе у европским земљама успеле да на чело кључних европских чланица НАТО-а дођу проамерички људи (Блер, Шредер, Солана и други), а мањи број чланица је приморан да следи коалициону политику.

Недоумице везане за НАТО вероватно је најбоље дефинисао Петер Станфорд у чланку објављеом у часопису «USNI Proseading», марта 1991. године, под насловом «НАТО мора да оде». По њему западни војни савез служи својој сврси и прерано је да се распусти, јер свака организација кој га замени мора гарантовати за све «вредности које чланице те алиајнсе сматрају најдрагоценијим», све док се не створи савез у Европи, можда нешто лабавије структуре од НАТО, који би задовољио структуре Западне Европе. Према виђењу аутора, тај савез би морао да укључи ангажовање Сједињених Америчких Држава и Канаде као помоћ одбрани Европе.

Развој догађаја ће показати да НАТО није и да неће дуго отићи из Европе и сигурно је да су Сједињене Америчке Државе7, као оснивач и водећа сила тог савеза, избегле да одсечене остану на свом континенту. То је омогућило све веће удаљавање Велике Британије од европских земаља.

Немачка је Југославију прогласила за своју политичку мету. Званични Бон је, дакле, и прије Титове смрти радио на томе да се Југославија распадне…

…Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били антијугославенски оријентисани», каже Хусон, «а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер. Штраус је као представник немачких националиста сматрао да је Југославија вештачка творевина и посебно политички неподобна, зато што је била плод Версајског споразума. Кол и Геншер су прихватили ову тезу, јер је одговарала њиховом мишљењу да је Титова Југославија направљена мимо политичких интереса Немачке и настојали су да је сруше по сваку цену. То доказује стручњак за њемачку тајну службу БНД, професор Ерих Смит Енбон. Он је 1995. године обелоданио извештај БНД да је званични Бон, чим је Устав СФРЈ из 1974. усвојен, искористио југославенску децентрализацију да би учврстио своје политичке веза са Хрватском и подстакао њено одвајање…

… Тај посао је обавештајно, политички и дипломатски поверен Клаусу Кинкелу, који је би на челу БНД до 1992. године, а потом је био министар спољних послова Немачке, каже Ебон: ‘Ја сам у то време бећ почео редовно да одлазим у Немачку да прикупљам податке о немачкој спољној политици. Разговарао сам тада са многим немачким политичарима, функционерима, јавним личностима и сви су ми рекли да Срби нису једини кривци за балканско крвопролиће већ прво Немци, а потом Хрвати’…

…Одговорност нове и уједињене Немачке за ратове и распад Југославоје је огромна, јер да се Бон није у то мешао било је сасвим могуће да се ситуација у СФРЈ стабилизује и ова земља уведе у мирни процес транзиције. Међутим, од самог почека политичке дезинтеграције унутар Југославије, од 1989. до 1990. године, Немачка је користила двоструки дипломатски језик обмањивала Европу и Америку. Јер, док су Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер охрабривали сецесију Словеније и Хрватске, иза леђа осталих европских лидера, истовремено су преко БНД тајно наоружавали ХДЗ. И чим је ситуација за разједињавање сазрела Кол и Геншер су уценили Европу својим тврдим ставом: ‘Ми нећемо дозволити развој европске интеграције ако Европска заједница на призна независност Хрватске и Словеније’…

…Чудно је да су Француска, Италија, Велика Британија и друге европске земље поклекнуле пред немачком уценом, јер је почетком деведесетих Немачка позиција на Старом континенту била доста слаба. Немачка је тада, док се рвала са својим проблемом уједињавања са источним делом земље, баш на случају Југославије желела да директно провери колико је јака и какав је њен утицај у Европи. И успела је на распаду СФРЈ да подигне свој углед и повећа политички утицај у свету. У свему томе, Немачка је имала скривену подршку Вашингтона».8

У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није издржала, већ је на почетку кризе Федерације у Југославији нагло активирала везе са Хрватима и Словенцима. Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске и Словеније од стране Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и Паризу. Многе је то подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део Балкана увек био у орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци преузели иницијативу. Главну шансу Западу да доврши линију од Балтичког до Средоземног мора могло је пружити само увлачење Југославије и Јадрансог приморја у војно-стратешки ареал. Рат у Босни и ‘косовска криза’ уклопљени су у опште планове приширења НАТО”.9

Злочиначко бомбардовање , ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

„ОДСКОЧНА ДАСКА“ КА ЕВРОАЗИЈИ 

На тајном састанку у Бриселу 13. марта 1999. године челници НАТО (присутни генерали Клаус Науман, Весли Кларк, Шварцкопф, Андерсон, Роузман, Жак Клајн; Вилијем Вокер и Бербжнар Кушнер) су донели одлуку о нападу на Југославију. Тада је, између осталих циљева, зацртано да се «створе услови за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији и уз узимање територије Србије, западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити Велику Албанију, која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци».10

Косово и Метохија су простор који има у геостратешком смислу веома значајан положај. Из тог разлога је његово одузимање од Србије било ближи циљ агресије на Савезну Републику Југославију, па је немачки политичар Вили Вимер упутио меморандум канцелару Шредеру 2. маја 2000. године о политици Сједињених Америчких Држава коју су амерички високи представници изложили на конференцији савезника у Братислави крајем априла 2000. године на којој су Американци «тражили да се у кругу савезника што је могуће брже изврши међународно признавање независне државе Косово «.11

Из тог простора могуће је контролисати појас од Јадранског до Црног мора, посебно због чињенице да је Албанија претворена у базу НАТО-а и да су Бугарска у Турска чланице тог савеза. У таквој ситуацији Србија се испречила као сметња на путу чврсте географске повезаности у складу са стратешким америчким плановима о Евроазији. Због тога је требало окупирати Косово и Метохију као територијалну спону од Албаније до Турске. Иако је ово мали простор, он је по својој конфигурацији и са својом инфраструктуром погодан за инсталирање војних база великог капацитета. Тако ће НАТО, односно Сједињене Америчке Државе, имати снажно упориште и положај који директно угрожава руске стратешке интересе на Балкану, Европи и азијском континенту. Контрола овог простира отвара путеве према Блиском и Средњем истоку, као и према Каспијском мору и изворима нафте у том подручју. Циљ је одсецање Русије од јужних мора и њено потискивање на север.

„На путу остваривања своје стратегије освајања света, Сједињене Америчке Државе су уз помоћ својих европских савезника, иначе бивших колонијалних сила, а користећи НАТО као офанзивну и агресивну војну организацију, под плаштом демократије и заштите људских права, агресијом на Југославију дошле на линију која дели Европу од источног дела света и Азије, на то, како каже Харолд Мекиндер, ‘стожерно подручје’, ‘срце земље’ и ‘одскочну даску за господарење светом’. По свом положају Космет је ‘трбух’ Југоисточне Европе, а у историјском, историјско-културном, економском и геополитичком погледу битно подручје великог стратешког значаја за Србију“.12

За остваривање свог циља, НАТО и Сједињене Америчке Државе су искористили чињеницу да већину становништва Косова и Метохије чине Албанци који су током протеклог века на геноцидан начин протерали Србе, Црногорце и друге неалбанске народе. На ово подручје током прошлог века доселило се стотине хиљада становника Албаније стварајући тако повољно тло за стварање тзв. Велике Албаније.

Необориве су чињенице да су Албанци на Косову и Метохији уживали сва права националних мањина, да је Косово и Метохија постојбина и колевка српског народа, да су ту најстарији српски верски објекти са манастирима у којима је вековима било седиште Српске православне цркве.

„Творци стратегије новог светског поретка и њихових планова према Југославији и Космету као њеном делу веома добро познају све ове историјске чињенице као и стање и односе на подручју ове покрајине. Приликом опредељивања непосредних циљева, метода и средстава за реализовање својих планова освајања Југославије очигледно је процењено да су Косово и Метохија не само важна геостратешка тачка већ да по њиховом мишљењу представља најслабију тачку и најосетљивије место на које треба извршити удар споља уз помоћ дуго припреманих снажних терористичких група и организација Албанаца на Космету и из Албаније. Наравно за један такав подухват и једну замашну и ризичну операцију, пуну неизвесности у њено исходиште и последице на најширем међународном плану, актери агресије на Југославију преко и поводом Космета морали су се потрудити да политички и пропагандно припреме терен због своје и светске јавности. Они су стога у дужем периоду, нарочито током 1998. и почетком 1999. године водили опсежну пропагандну кампању чија је поента била на тобож обесправљеном албанском становништву и на захтеву да се Косову и Метохији обезбеди већа аутономија. То је наравно, како се касније показало, била пропагандна магла да се прикрију прави циљеви“.13

Проглашењем независности Косова од Србије је истовремено проглашење зависности од Сједињених Америчких Држава. Данас Сједињене Америчке Државе дискретно контролишу све балканске државице и ентитете са значајном муслиманском популацијом.14

Ангажовањем на Косову и Метохији Сједињене Америчке Државе су запоселе кључну геостратегијску тачку Балкана, са које је могуће контролисати снопове важних трансбалканских директриса и геостратегијских праваца према Истоку, Северозападу и Југоистоку, а у НАТО су уградиле елементе који ће искључити у догледно време угрожавање њиховог присуства и интереса у Европи. Поседовањем ове кључне тачке Балкана повећава се стратегијска дубина НАТО у односу на Руску Федерацију и нарушава регионална војна равнотежа на споју евроазијског континента у корист НАТО. Одавде се доминира Црним морем, Јадранским морем и Средоземљем. Пребазирање дела НАТО снага на простор Југоисточне Европе и Балканског полуострва представља стратешко приближавање ваздухопловно-копнених снага НАТО простору средње Азије и централних делова евроазијског континента.15

Поред омогућавања маневра и дејстава снага НАТО у свим правцима, Косово и Метохија су омогућили дислоцирање бројних снага са територије Западне Европе, посебно Немачке, контролу комуникација, контролу ширења ислама у Европи…

У том циљу је и изграђена војна база «Бондстил» код Урошевца, највећа америчка база на свету изван Сједињених Америчких Држава као први корак ка ширењу америчких база према Истоку. Ширење база настављено је споразумом са Румунијом у Бугарском о отварању по четири базе на територији сваке од њих. Интересанто је да ће две базе код бугарске луке Бургас бити лоциране у близини рачве два европска гасовода. Планира се отварање противракетних база у Пољској и Чешкој. Тако је данас у Еврoпи више база него у време хладног рата.16

* * *

Америчка глобална хегемонија са системом савеза и коалиција обухватила је читаву планету. Западна коалиција, коју представља НАТО, обухватила је најутицајније државе Европе и Америке, стварајући од Сједињених Америчких Држава кључног предводника. НАТО има стратешки значај у остваривању националних интереса западноеропских држава и Сједињених Америчких држава, у првом реду економских. Због тога су у НАТО-у брзо извршене доктринарне и организационе припреме да ова организација замени снаге Организације Уједињених нација у «успостављању мира» у свим регионима света, односно успостављања новог светског поретка.

Уместо хладног рата отворено је више ратова у којима се интензивно троши ратни материјал и стварају услови за прозводњу новог. Војни ефекти НАТО-а се приближавају енергетским изворима Блиског истока и токовима транспорта нафте и гаса из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се што ефикасније контролисале регионалне и локалне кризе и тиме »штитила нациноална безбедност» Сједињених Америчких Држава. Западна алијанса се поставља као фактор успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи, често и без ње, са Организацијом Уједињених нација настојећи да из те улоге временом потпуно истисне војне снаге Организације Уједињених нација, стално наглашавајући да су «оне неефикасне».

Ова политика је већ примењена против Војске Републике Српске 1995, Ирака, Савезне Републике Југославије 1999. године. Покрајина Косово и Метохија је после тога пружила могућност да НАТО постане независан од било које међународне организације. У ту сврху је обезбеђена медијска подршка, одабрана терминологија, обезбеђена прикривена концепција и све што то требало да увери свет у неопходност НАТО-а као лидера у систему европске безбедности.

Рат НАТО-а против Савезне Републике Југославије је представљао фазу изградње система управљања светом демонстрацијом силе против држава које се не покоравају онима који заводе нови светски поредак без одобрења Уједињених нација, наглашавајући да НАТО има приоритете у односу на Организацију Уједињених нација и ОЕБС, рушећи тако систем међународног права, проверавајући тако рекацију појединих европских држава и Русије на легитимисање агресије и смањивање улоге Уједињених нација.

Западне силе на челу са Сједињеним Америчким Државама нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО на исток и југоисток Европе, посебно проширивањем обавеза на земље Источне Европе, које си биле чланице Варшавског уговора.. Тиме се раелизује стратегија о «контроли и управљању кризама». Као крајњи циљ проширења НАТО постављен је да се Русија потисне на периферију европских збивања и да се њен утицај ограничи, те да Сједињене Америчке Државе остану једина светска велесила.

Знали су добро агресори да Србију треба распарчати и економски уништити. Знали су и да Србе највише боли отето Косово и да ће последице тог отимања бити далексежне и чинили су све да то Срби схвате да не смеју да се одупиру вољи оних чији је циљ ширење на исток и овладавање енергетским ресурсима. Србија не сме да им буде препрека на том путу и треба да буде пример који се шаље другим земљама које би могле да се одупиру остварењу циља које је поставио западни капитал.

Тако је НАТО постао америчка «шапа» над Европом и представља «сратешка клешта која се стежу око Русије», као политичког центра Евроазије.17

И на крају, теоретичари су закључили да је «рат ништа друго него наставак политике другим средствима»18, а развој догађаја око Косова и Метохије потврђује тврдњу да је и «мир наставак рата другим средствима». Да је тако говори и чињеница да Косово и даље има централно место у стратешким приоритетима Запада, да се после проглашења независности Косова врши огроман притисак на земље, па и на саму Србију да признају ту независност и тако омогуће улазак ове самопроглашене државе у Уједињене нације и тако оствари циљ Сједињених Америчких Држава водеће силе јединог преосталог војног савеза у свету.

Приредио, Бошко Антић, контраадмирал у пензији

—-

Фусноте:

1 Године 1993. амерички сенатор Ричард Лугар је изјавио: «НАТО или изван зоне области или изван функције».

2 Генерал-пуковник Небојша Павковић, Супростављање сразмерно угрожавању, Нови гласник, бр 3/септембар-октобар 2000, стр. 8.

3 Један крак тих клешта обухвата са запада, други са истока, а један од ослонаца тих клешта треба да буде на простору Балкана, други на простору Блиског истока и трећи на простору Далеког истока, а који ће ослонац бити коришћен зависи од развоја ситуације. Генерал Радован Радиновић у чланку «СРЈ И НАТО», објављеном у НИН-у 22.01.1998. године, сматра да су кракови тих клешта: северни који обухвата Чешку, Пољску и Мађарску, а у перспективи се рачуна на балтичке земље и Украјину; јужни преко Балкана до централне Азије. Циљ је разбијање огромног руског пристранства, успостављање контроле над великим природним енерегетским ресурсима и онемогућавања издизања Русије из понижавајућег положаја, на који ју је довела Јељцинова администрација.
4 «Американци су испланирали сукоб на Балкану са циљем да одврате Европљане од помисли да НАТО више није потребан», каже Вили Вимер у интервјуу немачким медијима. Он сматра да су САД својом политиком на Балкану, пре свега подршком муслиманима у Босни, а потом Албанцима на Косову у Метохији, настојали су да понуде муслиманском свету неку врсту накнаде због произралеске политике на Блиском Истоку.
5 Израђена је по наруџби Министарства одбране САД. Израдила ју је комисија од 13 чланова, истакнутих бивших и тадашњих политичара, војних руководилаца и научника (Fred Ikle, Albert Wohlsteter,Henry Kissinger, Zbigniew Bzezinski, William Clarc, John Vessey…).

6 Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним признавањем нових држава, искористивиши при том језик либералног европеизма да би достигла националне циљеве. Уједињена Немачка претендује на водеће место у политичком и економском животу у Европи. Своју политику на Балкану је спроводила неупадљиво, опрезно, али упорно. Постепено је повећавала своје учешће – члан Контакт групе, учешће у Снагама за брзо реаговање, намесник у Мостару…Стратешки циљеви Немачке на Балкану претпостављају укључење Хрватске и Словеније у зону њених економских интереса за овладавање међународном раскрсницом путева, обезбеђивање статуса код арапских земаља, које производе нафту и гас. Да би се остварио последњи циљ планирано је међународно признање Босне и Херцеговине као муслиманске националне државе. За постизање својих стратешких циљева Немачка се користила својом економском моћи. Немачка није дозволила стварање јединствене српске државе, јер би она сметала остварењу ових циљева. Вељко Кадијевић наводи податке да је Немачка помоћу својих агената темељито припремала будуће догађаје, између осталог и увредљиве изјаве њеног војног аташеа на рачун Срба (В. Кадијевић, Моје виђење распада, Политика, Београд, 1993, стр. 25-26), а Кристофер је у интервјуу америчким новинама “USA Today” изјавио да Немци сносе посебну одговорност за то што је Европска заједница пристала на признање бивших југословенских република (ИТАР ТАСС-Серија ”СЕ”, 21.јун 1993, стр.16).

7 САД имају политику као плод јасне оцене одређених кругова, а не “грешке”. То су: (1) тежња да се успори процес европске интеграције, стабилизује политичка улога САД у Европи, учврсти у свијести Европљана лидерска улога САД о питањима европске безбједности; (2) дјелатност, усмјерена на ширење НАТО на Балкану, као полигона за потврђивање доминантне улоге НАТО у Европи и његову незамеењивост у Европи. Управо кроз ту организацију САД покушавају да своје повремено присуство у Европи претворе у стално; (3) жеља да се за распад бивше Југославије искористи за распад бившег СССР-а; (4) путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима тежња да се докаже да САД нису априори антимуслимански оријентисане.Амерички новинар “New York Times” Дејвид Бајндар наводи да су ”САД разрадиле стратегију политичке, економске и војне изолације Србије. Та концепција укључује и војну сарадњу с босанским муслиманима… Људи из окружења Алберта Гора , можда Клинтон и, рецимо Лејк, били би срећни, ако би свели Србију на пољопривредно друштво”.

(Према реферату Јелене Гускове под насловом „Криза на Балкану, Срби и ислам у плановима великих држава“ на Међународном научном скупу одржаном 11-13.децембра 1996. године на тему “Ислам, Балкан и велике силе (XИВ-XX век)” – објавио Историјски институт САНУ у Београду 1997. године, стр.557-559).

8 М.Л., Разбијање Југославије, Свет, Торонто, број 1003, 13. мај.2005.

9 Наталија Алексејевна Нарочницкаја, Горки плодови антисрпских фобија Запада, Текст припремило Уредништво „Српске политике” (превела Сава Росић).
10 Курир, 3. јул 2008.
11 Живадин Јовановић, Агресија НАТО – десет година пре и после, Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999.- сведочанства (књига друга), Клуб генерала и адмиарла Србије, 2009, стр.31.
12 Др Војислав Мићовић. Агресија на Југослвију – «милосрдни анђео» новог поретка, Танјуг, Београд, 1999, стр.141-142.
13 Исто, стр 143.
14 Никола Јовановић, Шта Америка жели на Балкану, Политика – рубрика «Погледи» 20. фебруар 2013.
15 Драгољуб Секуловић и Љубомир Гиговић, Чиниоци геополитичког положаја Србије,
16 Живадин Јовановић, Агресија НАТО – десет година пре и после, Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999.- сведочанства (књига друга), Клуб генерала и адмиарла Србије, 2009, стр.33.

17 Данашње политичко руководство је свесно тога па је директор Федералне службе безбед ности Руске Федерације Александар Бортников изјавио да је прошле године (2012) «дошло до интензивирања геополитичког притиска на Русију од стране САД и њених савезника, који и даље посматрају нашу државу као једног од противника не међународној сцени».Руска реч, прилог у Политици, 27, фебруар 2013, стр 03.

18 Клаузевиц, «О рату», Војно дело, Београд, 1951.

ИЗВОР: ВОСТОК
***

ПОВЕЗАНО:

—————-
27.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s