АКТУЕЛНО

Папске посјете – право планетарног патернализма (1)


Поводом изјаве патријарха српског господина Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

***

Државна и духовна десуверенизација

Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?” – овакво програмско погрешно постављено питање прикрива политичку намјеру релативизовања религиозних разлика православља и римокатолицизма. Заправо злоупотребу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супротстављености и сукобљености православља и папизма. Крије кампању евроатланских религиозних интеграција прикључења Србије државама чланицама програма папског пастирског похођења свијета и народа. У кампањи се програмски релативизују религиозни разлози српско-хрватског сукоба, а вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима приказују као племенски престиж националних интереса Срба са балканским сусједима. Разлози ратовања Срба са комшијама католицима у одбрани од прозелитизма и геноцидног погрома православног народа приказују се као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена.

Питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се, са вјерског и политичког, помјера на правнобирократски ниво. Православним Србима се предочава да се сарадња са државом Ватикан одржава на државном ванвјерском нивоу, јер пошто је Ватикан држава, а и Србија је држава, позивање папе могу организовати политичари и да не питају православну цркву. Руковођени таквом претпоставком, припремање папске посјете врше политичари ванправославних назора и заговорници евроатланских политичко-религиозних интеграција. Поред политичара, који знају мало или нимало о православљу као и о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују и поједини православни пастири што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од вјерске одговорности правничким оправдањима.

И као што осјећаји и неупућени, у чину папине посјете има нечега злокобнијег него што је предаја непријатељу у рату, нечега што изазива душевни немир и отпор. Стратегија свођења папске посјете на међудржавни догађај позната је прозелитска пракса. Постављање питања папских посјета и односа са  Ватиканом као само државног питања пракса је и прозападних партија од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Примјер такве демагошке државне духовне доктрине је био предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог у црногорској власти за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог од појединих пролатинских званичника СПЦ – да држава Србија на државном нивоу позове папу као државника у Србију и избјегне расправе са „Светосавцима” у Српској цркви. Од тада су православне владике који су против посјете понтифека прогоњене од пропапаских државних и црквених кадрова. Исти принцип је касније користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете – предсједник Србије Борис Тадић је позивао папу у Србију на истом „међудржавном принципу”, као и други функционери ДОС-а.

Практикујући такав принцип, шеф дипломатије Србије, иако из партије „социјалиста”, је изјавио „да Србија има односе са ‘светом столицом’ на политичком плану, не као са вјерским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је и Споразум о сарадњи у области високог образовања који су потписали шефови дипломатија Србије и „Свете столице“, као и споразум библиотеке Ватикана са Народном библиотеком Србије – која је са Ватиканомсклопила више спoразума него са свим културним установама правослaвних народа и цркaвa свијета. После потписивања споразума са Ватиканом, шеф српске дипломатије је нагласио „да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу”, додавши „да не може да говори о односима између католичке и православне цркве”, нагласивши: „У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера.”

Дакле, данашње српске партије на власти се не разликују од Владе ДС-а по питању европских религиозних интеграција као ни по занимању за протестантске духовне доктрине; нити од црногорских партија на власти у програму папских посјета. Влада Црне Горе је 2012. г. потписала конкордат са Ватиканом, игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште, у којем су Ватикану у вршењу мисије на подручју Црне Горе дата већа овлашћења него православној цркви. Међутим, у Србији последице за православну цркву могу бити погубније зато што се не спроводи отворени прогон православне цркве, већ унијаћење Срба стратегијом југословенског и европског екуменизма.

Однос православних према папизму можемо упоредити са односом према „расколницима” у Српској православној цркви, македонским расколом и рашчињеним калуђером који је постављен на чело „црногорске цркве”, то јест у политичку службу атеистичке атлантистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство расколника на црквеним скуповима да не би са расколницима чинили и формалну физичку заједницу и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био канонски однос православних према папи и римокатолицизму. Али, рашчињени свештеници који су прогласили „црногорску и македноску цркву” засновану на племенско-политичком престижу и партијском атеистичком сукобу са православном црквом, не могу се у вјерском смислу упоредити са папским расколом, јеретичким идејама и погрешним учењем о Богу и Цркви.

Кулминацију кампање учлањења Србије у круг држава папских пастирских посјета и пропаганде за позивања папе у посјету Србији представљају изјаве бившег предсједника Србије Томислава Николића.

Непосредно прије пута у Москву, пошто је позван у Русију ради уручења награде Фонда јединства православних народа, предсједник Николић је у разговору са новинарком агенције Спутњик изјавио да је заговорник јединства, не само православних народа, него свих хришћана. Притом предсједник Србије је овлашћење промовисања политичке „неутралности” проширио на заговарање вјерске „неутралности”, преузимајући улогу духовног савјетника руског патријарха, рекавши да је предлагао руском патријарху и српским владикама да је корисно да се заложе за посјету папе Србији. Тако је, у традицији титоистичке трилтерале и југословенсктва, Николић предлагао помирење са папизмом, препоручујући политику „несврстаних” и Српскоj православној цркви којом је српски народ недвосмислено везан за Русију.

Косовски или „католички” завјет

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене „државе” Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната пракса папског подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља, које римокатолицизам евакуише у окриље евреоатланског екуменизма.

Папско наводно непризнавање „државе Косово” истовремено представља морално-политичку подршку проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији у процесу политичко-религиозних евроатлантских интеграција. Према најновијим информацијама, неизјашњавање Ватикана о статусу „државе” Косово је предложено званичницима Ватикана од српских пропапских и проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, а како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фактором евроатлантских политичких и религиозних интеграција. Такође, како се потискивањем папизма не би међу Србима „појачао утицај” руске православне цркве, а прекинуо процес континуитетa „католичења” православних Срба, то јест процес припрема папске посјете.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благословио почетак ратног разарања СФРЈ. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политичку снагу и уз подршку атлантске алијансе без подршке Ватикана као вјерског вође Вашингтон – Ватикан атлантистичке „антикомунистичке” кампање према „источном фронту”. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду евроатлантске инквизиције, а данас, старом језуитском стратегијом, наводним непризнавањем “државе“ Косово, подводи Србе сатјеране у ужу Србију, ради лакшег превођења у унију. То је уствари проширена примјена на остатак Србије клероусташке девиза и доктрине Независне државе Хрватске, прокламоване од министра вјера НДХ, Мила Будака: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана у историји и свијету, академик Драгољуб Живојиновић, у разговору за новинску агенцују Срна је о односу Ватикана према Косову, рекао да је Ватикан у Хрватској, због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком „чишћења” Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“.

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

На политичком нивоу можемо направити поређење хришћанског односа према папизму са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово – када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству представника „државе” Косово или када са „косовским” званичницима праве споразуме и тако признају легитимитет „државе” Косово а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији – такав је вјековима био и однос Хришћана према папизму на религиозној и политичкој разини, ради очувања православног предања и политичке суверености држава православних народа.

_______________

Наставак: Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.