АКТУЕЛНО

Душан Ковачев: Напредни феудални поредак војвођанског аутономаштва


Јастребови војвођанског аутономаштва су се угнездили у синекуре Вучићевог режима, а аутономаштво скапава у живом блату покрадене Војводине и не може да умре док се сасвим не осрамоти.

„Дозивање јутра“, слика Павела Хајка., 2017. г. Љубазношћу аутора.

„Све, све се променило; само домаћи пет`о посред њих остао још онај лепи, стари, летошњи петао. Покисао, истина, мало и он, и креста му, к`о рек`о би, помодрила, али је ипак поносит; не да познати да му је зима, отима се. Што ти је, боже, левента и старо господство! Тако мора сваки помислити кад га види и покисла и ипак поносита.“

Стеван Сремац, „Поп Ћира и поп Спира“

Војвођански аутономаши су током протеклих деценија имали све прилике и средства да покажу шта могу и умеју у Војводини. Мислили су да могу све, умели мало, успели само штетно, а најгоре је то што о Војводини неће да знају баш ништа, чиме су њену аутономију одвели до обесмишљења. Вајкају се да су им за то криви други, а своје промашаје подваљују као аргумент да је „Војводини потребно више од аутономије“.

Истина је да војвођанским аутономашима никад није било стало до аутономије Војводине и тешко ономе ко им је искрено веровао, јер ће се горко раскајати. Што више аутономашки политичари говоре о „Војводини“, то је већа њихова стварна жеља за личном синекуром. Бродолом војвођанског аутономаштва је показао стварну везаност аутономашких јастребова за владајући режим и суштинску природу аутономашког поретка. Ради се о социолошкој регресији ка феудалном реликту провинцијалног поретка позног из доба „Ка унд ка монархије“. Аутономаштво је одавно показивало знаке феудалних схватања. Сетимо се, на пример, њихових позива на „историјска права“ из доба САП Војводине. Захтев за обновом „историјских права“ је реликт феудалног размишљањаВојводина је такве реликтне појаве из доба феудализма пре сто година одлично познавала, оне су се поновиле, па их треба именовати речима и изразима које је Војводина у савремено доба заборавила.

„Композиција I, таписерија Бошка Петровића (циклус „Вапај“), 1984. г.

Политичке бригаде аутономаша су пре четири године биле у расулу. Пре две године сам писао о сарадњи СНС са политичким режимом у Новом Саду, а сада пред собом имамо плодове те сарадње.

Аутономашки јастребови у напредњачким синекурама

Вучићу је пре свих притрчао шеф главне мањинске странке, Иштван Пастор. Због тога је најбоље дариван владарском милошћу. Прво је политички уговорио да персонална аутономија мањине којом управља постане, својеврсно, урбаријално добро његове странке. Поставши барон контрактуалиста и окупивши целу мањину у своје лено, уговорио је и да све што у Војводини има везе с његовим леном буде третирано као његово алодијално добро. „Видели га другови, па за њим и они“, али су добили мање.

Некад свемоћна владаућа ДС се распала у парампарчад, па је у Војводини нестала из сваког нивоа власти. Бојан Пајтић се тада повукао у синекуру свог државног посла на факултету.

Његовог колегу Корхеца, који је нормативно уобличио чак пет регуламената којима су прекршени Устав и закони, међу којима је и један штатут, напредњачки режим није сместио на факултет. Награђен је бољом синекуром: милошћу шефа државе лично, уручен му је државни посао у врху уставног правосуђа. То је и левента ван Војводине, макар по Београду. Заслужено. Војводином, данас, европска унија немачког народа влада посредно, а њеном водећом мањином влада непосредно.

Напредњачки режим је некадашњем шефу јединог „војвођанског“ и „непоколебљиво аутономашког“ новинарског друштва, Динку Грухоњићу давно доделио привилеговано право расподеле наших новаца медијима и невладиним организацијама по целој Србији. Тек када је смењен са тог положаја, јавност је сазнала да је годинама био финансијски милосник напредњачког режима. Хитро је упутио аутономашку публику и новинаре да „ослобађају“ покрајинске медије, па се куплунговао са генсеком свог удружења Недимом Сејдиновићем у маниру Ђорђа Чваркова и директора Марјановића. Из гужве се извукао повукавши се у припремљену синекуру на факултету, далекој левенти ван свог родног града.

„Претходник“, рад Зорана Петровића из 1950. г.

Чанкова аутономашка странка је прелетела ка СНС коалицијом у Новом Саду и низу општина Војводине, где год је било могуће. Њихова портпаролка Мариника Тепић је смештена на чело скупштинског одбора у Београду који се престижно зове „европски“. Попут њене претходнице Александре Јерков, и она је схватила да у мушком друштву аутономашких барона жена не може да постигне виши статус од вицешпановице. Чим је прелетела на једну од крхотина разбијене ДС, коалиционим договором је на ту скупштинску функцију натоварен њен бивши лидер. И то је државни посао, а има и плаћене левенте, мада нису „на вечито“. У Новом Саду је напредњачки режим отворио један центар за друштвену теорију. Мада је тај центар само одсек београдског института, истакнути члан политичког савета једне аутономашке странке је баш у њему прихватио  синекуру. Наравно, то је стални државни посао и плаћена левента ван села у којем је јавну делатност почео као члан жирија такмичења у преждеравању. Тако је „непоколебљиво доследна“ и „војвођанска“ странка, без трунке стида и срама, већ годинама милосник напредњачког режима. Опростили су напредњацима сав вишедеценијски национализам, четништво, ратове деведесетих и русофилију за џабе, а од њих редовно узимају наше новце за успомену.

Causa sui војвођанског аутономаштва

Приватна политика, под кулисом старања за јавне интересе Војводине, није новост у пракси војвођанског аутономаштва, а настала је још у доба САП Војводине. Генерацијама аутономаши захтевају права за Војводину, а мисле на своју синекуру и плаћену левенту. Дигне се што већа дрека око положаја Војводине у Србији, а потом се ућути чим се са режимом у Београду договори да се аутономаштво трампи за синекуру која се приватно ужива. Тако је пре много деценија један „пргави Сремац“ трампио војвођанско аутономаштво за добро плаћену и тада престижну синекуру ишпана „Куће цвећа“ у Београду. Други Сремац, који није био пргав, трампио је своје аутономаштво за плаћену левенту, наследивши на том положају Банаћанина који је био веома посебна „цвећка“ а пре свих прихватио лондровање плаћено средствима фискуса.

Тада се проблем аутономаштва решавао у кулоарима СКЈ, тихо и без оптерећивања јавности. Стари српски комунисти су добро познавали филистарски порок војвођанских аутономаша. Имали су за то одличног саветника, човека који је знао шта је живот, јер га живот није мазио, а одлично је познавао Војводину. Родио се и одрастао у ратарској породици, сиромашног села, некадашњег Великокикиндског дистрикта у коме је реч паор била погрда. Васпитан да буде добар Србин, а постао је добар комуниста. Био је ложач, индустријски радник, професионални револуционар, антифашистички борац, руководилац, а знао је и како треба с војвођанским аутономашима. Том ратном команданту партизана Војводине, који је Милоша Црњанског вратио у јавни живот отаџбине, уништавали су углед прљавим интригама своје језуитске политике. Деценијама га нема, али стари аутономаши га и данас једнако мрзе из дна душе.

„Корење“, таписерија Имреа Шафрања, 1972. г.

Знају и данас стари војвођански аутономаши да је филистарство стварни демон њиховог покрета и они се те особине изузетно стиде. Једино је Ласло Вегел критиковао ту појаву, а и он се добро чувао да не очепи некога лично. Теофил Панчић је набасао на траг тог проблема (Трибина „Војводина или прича о култури“, Панчево, 28. децембар 2007. г): „Ако је питање Војводине само питање буђелара, онда Војводина не постоји, и онда Војводина и не треба да постоји. (…) Дакле, ако је само то, ако нема ничега још, ако је то једино важно онда нема Војводине, онда дај да затворимо дућан и да о томе више не причамо.“ На жалост, решење тог проблема је касније видео у изградњи посебног идентитета Војводине којим би се превазишло фрагментисање („Извештавање о Војводини“, Семинар НДНВ, Бешка, 21-23. децембар 2007. г). Није схватио да је фрагментисање управо примитивнији вид филистарства – ћифтинство. Нема стида „Војводина стара“ која на свој рачун трпи само умилну критику и кад јој се не каже да није у праву.

Јастреба војвођанског аутономаштва дубоко вређа кад њему, уместо синекуре и левенте, омогуће прилику за сигуран и добро плаћен приватни посао, па макар на челу сопствене издавачке куће или сопствене консултантске агенције. Он зна да у улози приватног газде не може добро прикрити своју филистарску природу. Стога му је неопходно да у јавности остане под рухом левичара када од режима у Београду стекне скрб. Зато му је неопходно да та скрб буде у форми јавне, а не приватне синекуре: да јавно буде државни функционер левичарског изгледа и јавне службе, а да само за себе приватно буде ситни газда; да се у кругу свог државног посла „стара“ за јавни интерес, а да га за то плаћају и да левентује„службеним путовањима“ за која га награђују дневницама; да приватно зарађује ћифтински, а јавно се представља као социјалиста. Тај карикатурални homo duplexаутономашког филистра Војводине је најогољеније и најпотпуније представљен у лику „Ђорђа Чваркова“ из сатиричне серије РТВ „Државни посао“. Косценариста серије Милан Урдаревић је изјавио: „`Државни посао` је реалност, проклета истина која нас окружује“.

Захтев за јавним колективним правима Војводине је по правилу аутономашка симулација. У ту штаницлу је упакована неизречена молба остварења приватног интереса политичара. Кад аутономашки јастреб захтева: „дај Војводини“, то значи „дај мени“. То није схватио Милошевић када је народ Војводине срушио „фотељаше“, па је након победе своје фракције у СКС спровео доследну диференцијацију. Није то схватио ни Ђинђић, који је само разјарио аутономашке јастребове доделивши Покрајини сопствени ерар уместо да јастребовима подели синекуре у којима би се напајали из фискуса. Није схватио ни Динкић који им је дозволио да Војводина формира мноштво својих малих покрајинских фискуса и да национализује једну велику банку. Није то схватио ни Коштуница који је Војводини доделио још шира аутономна права у оквиру којих и право да предлажу закон о финансирању Војводине уместо доделе синекура, скрби и плаћене левенте војвођанским аутономашима. Доказ је чињеница да аутономашки режим за шеснаест година трајања није поднео предлог закона о финансирању АПВ, али су аутономашки јастребови свакодневно беснели против Устава умисливши да Војводина има право на само 7% наших новаца из републичког буџета. Чињеница да су пропис о утврђењу основице покрајинског буџета схватали као „удеоно право“ Покрајине је још један вид реликтног феудалног начина аутономашког размишљања. Они су 2011. године чак онемогућили да буде поднет припремљени Предлог закона о финансирању АПВ, када га је Бојан Костреш, у наивности своје младости, открио у фиоци бирократског одељења покрајинских архиватора. Извукао се уз гунђање старијих колега, баш као кад је у серији „Државни посао“ Бошкић на своју руку поднео програм дигитализације архивског одељења. Није њих схватао ни Тадићев режим, у чије време је Секретаријат за финансије АПВ, уредбом Цветковићеве владе, претворен у „проточни бојлер“ свих републичких плаћања нашим новцима у Војводини. Доказ тога је чињеница да је развој противуставног положаја АПВ ескалирао баш у доба Тадићевог режима, када је аутономашима дато да располажу свим нашим новцима којима се исплаћају јавни трошкови на територији Војводине.

„Филистар“, слика Зорана Петровића, 1954. г.

Оно главно што о војвођанском аутономаштву нису схватали политички лидери претходних режима, Вучић очигледно зна. Њему је јасно да кроз питање „ди су наши новци“, аутономаш у ствари пита „ди су моји новци“. Али не било какви новци: „Не да ја дрпам однаших новаца“, што аутономаши традиционално воле да приписују „Србијанцима“, него „да ја моје новце добијам на чисто“, тј. кроз легалну, личну синекуру. Аутономашки јастреб је у ствари орао мишар жељан „дебелога меса овнујскога“ којим спахије хране своје соколове. Степски кобац би да буде спајински соко. Није ли баш том надом Вучић напојио једног аутономашког јастреба, представивши га наследнику престоља Вретањскога, т.ј. Ненада Чанка њиховом височанству Чарлсу, принцу од Велса? Војвођанске аутономаше, гадљиве на дрпање новаца и централизацију ни мало није срамота да наше новце стичу на још гори начин: установљењем феудалних, сталешких односа, путем којих би народ, посредством централне власти, трајно финансирао њихове синекуре. Вучић је стога аутономашким јастребовима доделио управо оно што су заиста хтели. Чим су аутономашки јастребови подмирени и коначно почели да се осећају као мали „барони“, стишали су се и њихови захтеви за већом аутономијом Војводине.

Наравно, аутономаши ће све ово порицати, а сви други неће моћи да поверују чак и кад  сагледају природу аутономашке симулације. Али то је баш тако и никако другачије. Симулација молбе за приватном синекуром у форми јавног захтева за већом аутономијом Војводине је causa sui феудалног симулакрума војвођанског аутономаштва. Да ствар буде гора, манир умиривања нереалних политичких захтева запошљавањем на државном послу се проширио као зараза и ван Војводине. Већ једну деценију се Србијом разлива главна тековина војвођанског аутономаштва: тежња ка феудализацији друштвених односа. Време је показало како изгледа остварење патетичних Ђинђићевих речи да је „Војводина локомотива која ће за собом повући сву Србију“. Та локомотива је данас прастара чађава парњача из позног доба „Ка унд ка монархије“ о којој се у XIX веку певало: „Бега шпорет по пољу, вуче шифоњере, у коло се ватају, лаједу ко кере“. Закључке Латинке Перовић о „оријенталној Србији“ и „модерној Војводини“ је стварност приказала као гротеску.

Status et ordines Vojvodinae

Војвођанско аутономаштво је током опште привредне пропасти у Војводини запослило мноштво својих активиста на државним пословима. „Државни посао“ није случајно најпопуларнија ТВ емисија у Војводини. Дугогодишња сатира је исплетена око јавних службеника који од државе примају плату. Те бирократе ништа не раде, само сметају странкама чији су јавни сервис. Војводина је одувек презирала бирократију, а јавне службенике на државном послу, зависно од организационог нивоа власти (општинске, жупанијске и централне), називала ешкутимабировима и беамтерима. У песми „Ратар“ (1875. г) је Ђура Јакшић приказао како биров и беамтер односе сву тешку ратарску добит. Једног ешкута је као споредну личност описао још Милутин Јакшић у приповетци „Мита Бродар“ (1884. г), а другог Богдан Чиплић у песми „Ешкут“ из збирке „Паорске баладе“ (1954. г). Зоран Петровић је објавио ликовно дело Филистар“ (1954. г). Дела српске културе из Војводине су давно разоткрила штеточинство бирократског поретка. Зато војевођанско аутономаштво своје феудално паразитирање, огрнуто бирократском формом савремене државе и социјалистичке реторике, крије и из дубине душе мрзи српску културу модерног доба. Њихово намерно незнање о Војводини јасно показује да њих Војводина не занима. Уосталом, да њих искрено занима Војводина, не би уопште били аутономаши. Шездесетих година XX века је бирократија Савеза комуниста САПВ монополисала своју власт компликованим системом „ротација“, а  после две деценије устала је сва Војводина да најури те „фотељаше“. Петнаест година после, аутономаши су у Војводини искористили пад Милошевића да би извели бирократску контрареволуцију и покушали да успоставе свој феудално – финансијски поредак.

„Сан“, слика Александра Лакића.

Крупни синекуристи су куријални сталеж аутономашког покрета. Они су стварни „барони“ војвођанског аутономаштва. Такви „барони“ сматрају да у нашој Војводини они чине statusЗа такве „бароне“ су сви остали чланови аутономашког покрета само ordines. Доказ тога је чињеница да је портпаролка једне, некад моћне, аутономашке странке напустила исту када јој је лидер отворено рекао да га не занима шта ће након њега бити и са странком и са Војводином. Аутономашки „барони“ чине и беспризорна дела, која чак није пристојно помињати, али иза тих дела, буквално, остају жртве беспризорности. Вучић за сада не дозвољава да војвођански политички „барони“ постану и „грофови“. Барон се, ипак, постаје само лично примљеном владарском милошћу, његов статус није наследан као статус грофа. Ствар Вучићу олакшава чињеница да војвођански латифундисти редовно немају политичке амбиције, а војвођански политички „барони“ нису стекли камеријална добра. Ипак, „барон“ најбројније мањине у Војводини се веома приближио статусу „грофа“, јер је њему једином од свих аутономашких „барона“ режим доделио и лено.

Запосленици на државном послу су алодијални сталеж аутономашког покрета. То су немеши аутономаштва. Њихова плата је редовна и сигурна, социјално су безбедни на свом државном послу, али, с обзиром да Вућчићев режим још увек није аутономашки, мудро су сами цензурисали своју аутономашку реторику.

Али, шта је са оним присталицама аутономашке политике који се нису докопали немешага државног посла? Пољопривредницима је понуђено да добровољно уживају у „достојанству“ под срамним изразом паор, којим су пре више од три века хершафтери „Ка унд ка монархије“ именовали класу подложних радника. Именовање пољопривредника паорима, у аутономашком политичком позорју је пусти сан и жеља за пуном феудализацијом друштва, пошто њихов феудални симулакрум ипак није у стању да подјарми класу кметова. Дакле, „направио Јова кола без точкова“ која данас „тандрчу сокаком“ још само кад Милош Шибул у њих упрегне Чанкову „Лигу паора“. Та „кола без точкова“ се тешко довуку даље од периферије Кикинде.

„Лајање на месец“, рад Зорана Петровића 1956. г.

Шта је са онима који немају државног посла, каквих је већина међу превареним присталицама војвођанског аутономаштва? Они су још нижи ред који повлачи скрб од глобалистичких грантова. То су пединториконтесепандури и субаше војвођанског аутономаштва. На челу тог сталешког реда данас је Бојан Костреш, милосник рокфелеровског „Ист-вест бриџа“, организације коју површни политички посматрачи из неких разлога упорно бркају са „Трилатералом“.

На дну статусног поретка војвођанског аутономаштва су инквилини и субинквилини аутономашког сталешког поретка. За своје кертисенајнижег реда су аутономашки „барони“ припремили политичко позорје како би одржавали њихову наду да ће се једном и они домоћи сталешког напретка, да ће у хијерархији кертиса напредовати усходно ка бољем котирању ако се докажу у служби аутономаштва.

Завҍденѥ сиђенихъ съ памҍти

Да се Власи не досете, аутономашко политичко позорје је створило заводљиви репертоар за своју верну публику. Представља им филмоване интриге о господству и левенти некаквих „војвођанских грофова“, нуди преосмишљени антифашистички активизам, успаванке о „независној Каталонији“, плаши их Црквом, Србијом и Русијом баш као што су некад бабе плашиле децу оџачаром, Циганима и  вештицама.

„Прекрасно“ или „Где су наше порције“, акварел Ференца Маурича.

Међутим, аутономашко политичко позорје је мртво позорје. У његовом репертоару смењују се само трагедије и сви ликови којима се оно бави негативци су. Сваки мотив тих трагедија је опор и понавља се. Радње им немају јунака, нарација је монотона и раскидана, стил једноличан а лирике нема. Поетика им је налик на „песме у прози“ које су пре пола века објављивали писци без песничког талента, с великом жељом да се докажу као „поете“. Свака фабула трагичног аутономашког позорја је ужас на различите начине, а форма је често очајно безбожна. Изводе трагедије да преосмисле апсурд и безнађе својих кертиса.

Иако се много генерација сменило од настанка песме Вељка Петровића „Војводино стара зар ти немаш стида“ из 1906. године, она  је актуелна и данас:

 

И зар нема спаса? Ћути раван трома.

Само задња два три добра твоја сина,

изопштена, мрска сред рођена дома,

што зубима ломе гвожђе својих клина.

О, њих твоја пропаст и срамота боле,

и они очајно, док још има вида,

проклињу те, тресу, и вичу, и моле:

Војводино стара, зар ти немаш стида?

 

Душан Ковачев

Душан Ковачев

ИЗВОР: АНФОР

————

4.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Увијек сам мислио и говорио и писао да у Србији постоји олош по традицији који се добро верзиро и научио да служи олошу који долази и дјелује извана.Основна дужност свих нас који волимо свој народ и своју земљу,своју кућу и породицу да развалимо и уништимо то гнијездо зла прије него то зло развали свих нас.Кубура за појасом на сликама наших великана није ношена из обијести или помодарства, већ из суште потребе.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.