АКТУЕЛНО

Марко Пејковић, Милан Бојић: Свети Стефан Првовенчани није добио краљевску круну из Рима


Марко Пејковић, 6.3.2018.

Због огромног интересовања народа и ургентности тематике, уредништво часописа “Свети кнез Лазар“ је одлучило да електронски објави проширену верзију нашег рада који доказује да Стефан Првовенчани није крунисан папском круном из Рима.

Добро читајте Срби ово, јер нам ускоро у серији “Немањићи“ следи сабласна сцена – папски кардинал излази из православног олтара и ставља Стефану круну на главу. Серија је увертира за папин могући долазак у Србију, када ће папа Фрањо – који је држао мисе у славу Степинца у Аргентини, папу Војтилу прогласио за “свеца“, а Војтила Степинца прогласио за “блаженог“ становника раја – очекивати поклоњење српских епископа екумениста на челу са патријархом и бесловесну екстазу народа.

Ако патријарх и епископи (сем епископа Артемија) крену да му целивају крваве руке и образе од српске крви, немојмо и ми као народ то да радимо, изађимо на улице да протестујемо. Нека овај рад буде мали прилог у борби српског народа за истину против папских и екуменистичких лажи и фикција. Останимо Срби православци до краја!

***

Марко Пејковић, Милан Бојић[1]: Свети Стефан Првовенчани није добио краљевску круну из Рима

Eпархија рашко-призренска у егзилу
6.3.2018.

Циљ овога рада је обарање климаве (и нажалост веома популарне у делу српског народа) тезе о наводној круни коју је свети Стефан Првовенчани примио од римског папе. Обарање ове тезе вршимо на основу историјских извора и научних студија на српском, латинском и енглеском језику, до сада (не)познатих српској научно-друштвеној јавности.

Оно што је битно нагласити пре свега – сви извори о овом догађају, осим једног, нису непосредни или примарни историјски извори. О крунисању су скоро сасвим писали људи, који нису посматрали из прве руке догађаје о којима су приповедали. Зато је неопходно све њихове извештаје, писане деценијама и вековима након крунисања, узети са дубоком резервом. Потребно је упоредити и укрстити све доступне изворе како бисмо боље проценили њихову поузданост. Посебно, треба имати у виду да ватикански архиви о наводном крунисању светог Стефана Првовенчаног са папским “благословом“ и круном од стране папског легата – апсолутно ћуте. Нема ниједног документа у ватиканским архивима или писма из дипломатске кореспонденције на основу којих би могло да се тврди да је папа имао било какав удео у чину крунисања.

Једини примарни извор о Стефановом крунисању је, скоро па запостављено, писмо Стефана Првовенчаног папи Хонорију III на латинском језику из марта 1220. Њега поборници папске круне (додуше знатно ређе и по инерцији аматерски – без превода на српски) наводе као доказ за своје тврдње. Међутим, као што ћемо видети ниже, пажљивим преводом са латинског на српски, ово писмо је заправо доказ да папа није имао никакву улогу у крунисању Стефана.[2]

Да видимо, најпре, преглед позиција обе стране у дебати која се врти око прве круне Немањића. Поборници папске круне се позивају на два латинска извора (Тому сплитског и Андрију-Андреу Дандола) и један српски (Доментијан).[3] Прва два говоре о тобожњој круни коју је папа послао из Рима светом Стефану преко својих легата. А други о круни коју је папа послао, наводно, на захтев светог Саве преко Савиног изасланика – епископа Методија.[4]

С друге стране, они који негирају папину круну, позивају се једино на извештај  Теодосија Хиландарца, у ком се никакав папа и Рим не помињу када се читамо о крунисању. Но, Теодосије скоро да је занемарен у контексту три филопапистичка извора која смо поменули. Као да се проста квантитативна превага 3:1 поменутих извора у корист папске круне узима за аксиом. Међутим, нити сви извори на латинском говоре о папској круни нити се они извори на латинском који говоре о папској улози могу узети здраво за готово. Па ни сам филопапистички Доментијанов извештај на српском – било зато што су врло оскудни подацима било зато што радикално одударају од упоредне праксе папског давања круна.[5]

И још један аргумент су износили гласноговорници папске круне. Тобоже, нико у оно време ко је изашао из византијског утицаја није могао бити краљ без папиног амина. Као што ћемо видети, ни то није тачно. Разни грузијски и абхаски владари су се, на пример, самостално проглашавали за краљеве и крунисали без икаквог папског утицаја.

Остатак рада је подељен на следећи начин. Прво приказујемо изворе на које се позивају заговорници тезе о папској круни. Најпре, за сваки од извора, дајемо оригинални текст, затим превод на српски (ако се ради о латинском оригиналу), а потом наш коментар. Потом, на исти начин приказујемо изворе на које се позивају, и на које се могу позивати, противници тезе о папској круни у које убрајамо и нас. На крају, следи закључак аутора у виду резимеа – таксативно резимирамо аргументе на основу којих сматрамо да папа није имао улогу у крунисању Стефана Првовенчаног, тј. зашто сматрамо да се он крунисао самостално попут абхаско/грузијских краљева. Тачније, закључак кратко приказује како су текле припреме за крунисање, како је оно извршено и које су последице крунисања Стефана Првовенчаног на његов живот и политичко-културну историју Србије.

 

ИЗВОРИ НА КОЈЕ СЕ ОСЛАЊАЈУ ЗАГОВОРНИЦИ ТЕЗЕ О ПАПСКОЈ КРУНИ

 

1. “Eodem tempore Stephanus dominus Servie sive Rasiequi mega iupanus apellabatur,
missis apochrisariis ad Romanam sedem, impetravit ab Honorio summo pontifice coronam regni.
Direxit namque legatum a latere suo, qui veniens coronavit eum primumque regem constituit terre sue.
[6]

“У исто време, Стефан, господар Србије или Рашке, који је био називан и велики жупан,
пославши поклисаре (дипломате – прим. аут.) римском престолу, затражио је од понтифекса Хонорија краљевску круну.
Упутио је (папа – прим. аут.) легата са своје стране, који је долазећи (у Србију – прим. аут.)
крунисао њега и учинио га првим краљем његове земље“.

Као што видимо из овог извештаја сплитског паписте, познатијег као “архиђакон“ Тома – нигде се не помиње име папског легата, као ни место ни датум (макар месец) тобожњег папског крунисања Стефана.[7] Из овог извора се, у погледу времена, једино може сазнати да је посланство Стефана, наводно, упућено папи током 1217. године,[8] али не и када је папа одлучио да пошаље легата у Србију, када је уопште тај легат стигао и када и где је, наводно, крунисао светог Стефана Првовенчаног.

Овде је потребно да упоредимо овај крајње оскудни извештај са другим случајевима крунисања који су се, несумњиво, десили у Стефаново доба, тј. половином и у првој половини XIII века. Узмимо за пример крунисање руског кнеза Данила галицког и литванског кнеза Миндовга – руска историографија је исцрпном обрадом домаћих извора[9] забележила све оно што фали у Томином опису наводног крунисања светог Стефана. Зна се да је галицијског кнеза Данила крунисао папски легат по имену Ониз у граду Дрогичини децембра 1253. или јануара 1254, док је литванског кнеза Миндовга за краља крунисао папски легат-епископ Кулмски у Новгородку, престоници Црне Русије 1251.[10] Још детаљније читамо у вези крунисања Калојана, бугарског владара који је био Стефанов савременик. Наиме, сачувана су његова писма на латинском папи, у којима му он захваљује на круни коју је послао и папском легату који је извршио крунисање.[11] Ту знамо месец и годину крунисања, као и име папског легата – новембар 1204, легат Лав. Из других извора знамо и место Калојановог крунисања, као и прецизан датум. У питању је било крунисање у бугарској престоници Трново, 8. новембра 1204. године.[12] А знамо и да је током 1199-1202, папа био именовао легата Јована из Албана у Лацију да крунише светог Стефана Првовенчаног,[13] но до овог крунисања није дошло због противљења Мађара, као што ћемо видети ниже. Дакле, кад год у Стефановој епохи знамо за јасну намеру папе да крунише неког владара, знамо у поузданим изворима и име легата који је у папино име имао да изврши крунисање, затим место, годину и месец крунисања, али све то у Стефаном случају, на основу Томиног наратива, немамо.

Следствено, ако подвучемо биланс и оценимо квалитет Томиних података о наводном папском крунисању светог Стефана Првовенчаног са квалитетом других извештаја о крунисањима других краљева-савременика тог периода, можемо само да извучемо закључак о изузетној непоузданости Томе сплитског као хроничара, чак и без ослањања на главни примарни извор који смо поменули (Стефаново писмо папи из 1220). Крајње је неозбиљно писати о крунисању краља у то доба без икакве напомене о месту и времену крунисања или без икакве напомене о томе ко је то крунисање извршио. Без икакве сумње, писање Томе сплитског мора бити одбачено из сваке даље научне расправе у погледу крунисања Стефана Првовенчаног.

2. “Stephanus quoque Dominus Raxiae et Serviae, qui Megajupanus apellatur,
dum neptem quondam Henrici Danduli Ducis accepisset in conjugem, ex suasione uxoris,
abjecto schismate, per nuntios a Papa obtinuit ut regio titulo decoratus esset,
per Legatum Cardinalem ad hoc missum una cum conjuge coronati sunt
.“[14]

“Стефан, господар Рашке и Србије, који се назива и велики жупан,
пошто је раније оженио унуку дужда Енрика Дандола, по њеном наговору,
након што је одбацио шизму, преко посланика је од папе добио знамење краљевске титуле,
а преко легата-кардинала који је ради тога (круне – прим. аут.) послат, крунисан је заједно са женом.“

Овде видимо исказ једног каснијег Дандола, исто дужда (Андрее), који је живео сто година након Енрика Дандола. Он писмено бележи своје породично предање, али без било какве нове информације коју не бисмо могли да нађемо код Томе сплитског.[15] Све замерке у вези поузданости које смо изнели горе за Тому сплитског, важе и овде.

3. “И опет изабравши богоразумна мужа, свеосвећеног мужа Методија и посла га (свети Сава – прим. аут.)
у Рим ка прехвалним апостолима Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе…
Богом благословени венац њему послаше… И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана (…)
и после великога исхода свете литургије узевши Свети 
(свети Сава – прим. аут.) венац у великом светилишту,
венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство… 
[16]

За разлику од страних филопапистичких извора, једини домаћи извор на основу којег се може извући закључак о папској круни је Доментијан, чије речи овде читамо.[17] Само, за разлику од латинских извора, Доментијан тврди да је папа послао круну, али не преко папског легата, већ извесног Методија. Методија наводно шаље свети Сава, и свети Сава, наводно, ставља папску круну светом Стефану на главу након што се Методије вратио са круном у Србију. Међутим, ове Доментијанове тврдње су јалове.

Прво, не може Доментијан боље знати од светог Стефана Првовенчаног како су протекли крунисање и преписка са папом. Видећемо ниже, из писма које је Стефан упутио папи, да Методија није слао свети Сава у Рим, већ Стефан. Такође, свети Стефан је слао Методија након што се крунисао независно од папе, а не како каже Доментијан – ради стицања круне.

Друго, тешко је замислити да би свети Сава прибегао тој врсти политичког прагматизма тражења круне од папе, јер да му је било до политичког прагматизма, остао би владар, не би бежао у Свету Гору. Свети Сава не би инструментализовао Православље ради земаљских и световних циљева, ако имамо у виду да се он због небеског одрекао свега земаљског и то потврдио целим својим животом. Не би олако погазио своје животно дело само да би папа послао круну Србији. Очигледно да Доментијан претерује у жељи да представи светог Саву као личност која је свуда славна – и у Никеји и у Риму. Чињеница је да је Стефан покушавао да добије папски “благослов“ за круну, а са тим и политички престиж на Западу, али се “благослов“ није догодио, као што ћемо ниже видети.

 

ИЗВОРИ НА КОЈЕ СЕ ОСЛАЊАЈУ (И МОГУ ОСЛАЊАТИ) ПРОТИВНИЦИ ТЕЗЕ О ПАПСКОЈ КРУНИ

 

1. “Eius itaque Praesul totius gentis archiepiscopus ac Primas,
Sabbas ille de quo mox dicebam, quum Stephanum fratrem regni corona redimisset,
episcopos duodecim per ejus ditionem instituit, qui in monasteriis morarentur.
[18]

“Стога, Архиепископ овог целог народа (Срба – прим. аут.) и Примас,
тај Сава о којем сам малочас говорио, када је круном краљевства овенчао брата Стефана,
дванаест епископа под својом влашћу је установио, који су обитавали у манастирима“.

Сада имамо један, иако доста каснији, западни извор (прва половина XVIII века) у перу Мишела ле Кјена, познатог папистичког историчара.[19] Он дословно понавља Теодосијеву причу да је крунисање извршио свети Сава (видети фусноту бр. 23). Нема говора о било каквом папи или папском легату. Колико је нама познато, ово је први западни извор неког паписте на латинском језику са којим се упознаје српска јавност, а који овако говори о крунисању. Овај западни извор је јако битан, јер руши досадашњи мит о унификованим западним изворима на латинском језику у вези тога да је папа имао пресудну улогу у крунисању првог српског краља. Осим тога, иако је временски настао доста након Томе и Андрее, Кјенов извештај је, у неку руку, и поузданији од Томиног и Андреиног, јер пружа јако битну информацију коју њих двојица нису дали – тачно се именује особа која је ставила круну на главу Стефану. Притом, ова особа код Кјена се поклапа са оном коју именује српски извор о крунисању Стефана (Теодосије), а то је луксуз коју Тома и Андреа никако не уживају, имајући у виду да ниједан српски извор не потврђује њихову причу да је крунисање извршио папин легат.

2. “Sanctissimo patri et domino Honorio, romane sedis, ecclesie universali pontifici, Stephanus dei gratia totius Servie,
Dioclie, Tribunie, Dalmatie atque Chlumie rex coronatus, inclinationem summe fidelitatis constantia.
Quemadmondum omnes christiani diligunt 
vos et honorant, et pro patre et domino retinent:
ita nos desideramus sancte romane ecclesie et vestri fidelem filium nominari,
affectans quod benedicto et confirmatio dei et vestra sit, si placet,
super coronam et terram nostram semper manifeste. Et ob hoc 
vobis nostrum episcopum Metodium nomine destinamus,
ut quicquid ex 
vestri sanctitate et voluntate processerit; nobis per latorem presentium litteris, si placet, rescribatis.“[20]

“Најсветијем оцу и господару римског трона Хонорију, универзалном поглавару цркве, Стефан,
божијом милошћу крунисани краљ Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума,
постојано шаље наклон потпуне оданости.Баш као што вас сви хришћани воле и поштују, и за оца и господара држе:
тако и ја желим да будем сматран за оданог сина римској цркви и вама, добијајући оно,
што би можда било божијим и вашим благословом и потврдом, ако је то (ваша – прим. аут.) воља,
увек очигледно над круном и мојом земљом. И због овога вам шаљем мог епископа по имену Методије,
да бисте, ако је ваша воља да ми писмено одговорите штагод (на основу – прим. аут.) преко ваше светости и воље,
могли то да урадите преко (овог – прим. аут.) посланика“.

Ово је једини, за сада, познати примарни извор који сведочи о крунисању и који јасно обара сваки аргумент о улози папе у српском крунисању. Као што смо изнад истакли, ради се о писму на латинском језику које је свети Стефан Првовенчани упутио папи након крунисања, у марту 1220. Одмах у очи упада да се Стефан овде папи обраћа као већ крунисани краљ.[21] И то на такав начин, да се не спомиње било каква захвалност папи за то што му је послао круну било преко легата било преко Методија (како то каже Доментијан). Свети Стефан пише да је крунисан само вољом Божијом, а не папином. Додатно, видимо да Стефан тражи три ствари које у тренутку писања писма није имао – “црквену“ унију, папин “благослов“ и папино признање његове круне. Да је свети Стефан заиста примио папску круну, он никада не би написао писмо оваквог садржаја. Самим слањем папске круне папа би аутоматски послао са тим и “благослов“ и, логично, признање краљевског достојанства. А и унија би била закључена. Међутим, пошто папа круну није никада послао, следствено, није до овог Стефановог писма послао ни “благослов“ ни признање за круну, а ни “црквена“ унија није остварена.

Ако граматички анализирамо писмо, видећемо да онда, када говори о папином “благослову“ и признању круне, свети Стефан Првовенчани користи глаголски облик који у српском језику не постоји, али постоји у латинском (коњунктив). Онај који користи коњунктив у латинском, жели да изрази неку хипотетичку, могућу ситуацију која ће се можда десити у будућности, а никако нешто што се већ догодило или догађа. То нам и јасно кажу ове речи из писма:

“… affectans quod benedicto et confirmatio dei et vestra sit, si placet …“

“… добијајући оно, што би можда било божијим и вашим благословом и потврдом, ако је то (ваша – прим. аут.) воља …“

Да су “благослов“ за круну и потврда круне нешто схватамо као можда, а не јесте, сведочи нам треће лице презента коњунктива латинског глагола бити (sit) у овом делу цитата. Осим тога, написао је Стефан и “ако је то воља“ папина. Дакле, без икакве сумње, крунисање није имало било какве везе са папом. Радује и то што се из овог писма види да Доментијанов извештај нимало нијe тачан – није св. Сава слао Методија у Рим, већ Стефан. Стога, можемо рећи да се са светог Саве мора скинути свака одговорност за било какав однос са папом. Једноставно, свети Сава са папистима није имао никакав контакт, а понајмање срдачан, како то умишљају у својој прелести “српски“ екуменисти.

Можемо упоредити и садржај овог писма са садржајем писма које је папи послао Калојан, након што га је крунисао папски легат Лав у Трнову 1204, како смо већ изнад навели. Након стандардно јеретичке, уводне етикеције за папу, Калојан папи пише следеће, без икаквог глаголског облика који значи хипотетику, за разлику од светог Стефана:

Let it be known to Your Holiness and spiritual father of my tsardom, Lord Pope, that lord Leo,
envoy of the Apostolic See arrived before my tsardom and brought me a crown, and after blessing it,
placed it on the head of my tsardom and placed in my hands a scepter and a banner,
and blessed the most holy patriarch of my tsardom and all Bulgaria as Your Holiness had ordered.
[22]

“Нека зна Ваша Светост и духовни отац мог краљевства – Папа, да је Лав,
посланик Апостолске Столице, дошао у моје краљевство, донео ми круну коју је, након благосиљања,
ставио на главу мог краљевства, затим ми је уручио скиптар и заставу,
а најсветијег патријарха мог краљевства и све Бугарске је благословио, како је Ваша Светост и наложила“.

Дакле, Калојан је у тренутку свог крунисања био веран син римске цркве, у “црквеној“ унији са Римом, и за круну и све остало је имао (већ тада) благослов и признање римског папе. Како сам каже, Калојан није крунисан само “божијом вољом“, већ и папином. Све оно што св. Стефан није био/није имао у моменту слања писма папи.

Није проблем да идемо и даље у ојачавању наших доказа да се Стефан прво крунисао независно од папе, а тек потом од папе тражио признање круне, и то кроз дубљу анализу “контекста“ у ком се крунисање одвијало. Јер, екуменисти (који наклоњени Ватикану сва своја тумачења историје гледају кроз приврженост унији са Ватиканом) би могли да приговоре следеће: 1) Стефаново писмо из 1220. не сведочи о томе да се Стефан наводно крунисао самостално, већ само то, да тражи да му папа потврди круну коју му је већ раније дао, јер је Стефану претио напад од Мађара који се тобоже нису мирили са дизањем Србије на ниво краљевине од папе, 2) Грузини су можда могли самостално да се крунишу без папске круне, јер су били на далекој источној периферији Византије, али не и Срби, који су били много ближе Риму на западној периферији Византије, 3) папа никада после св. Стефана Првовенчаног не би српског владара звао краљем у дипломатској преписци да му пре тога није даровао круну.

Што се тиче првог “контекстуалног“ приговора екумениста, чак и ако нашу, кристално јасну, граматичку анализу Стефановог писма и његово поређење са Калојановим писмом оставимо по страни, видећемо да нема говора о тврдњи да је ово писмо из 1220. тек захтев да папа поново призна круну коју је већ био дао Стефану, због наводног мађарског притиска. Да екуменисти имају за право, у писму би Стефан морао да пише зашто поново тражи од папе да му призна оно што му је већ признао самим ранијим чином слања круне. Не би писао писмо папи таквим речима на основу којих би читалац (папа) стекао утисак да је писмо потпуни логички промашај, јер у писму немамо ово Стефаново “зашто“. Ако је папа већ био слао круну Стефану пре, папа би се, читајући ово писмо, запитао зашто му Стефан сада поново тражи признање нечега што је већ стекао самим чином крунисања папском круном, без да помиње у писму било где мотив за овај поновни захтев њему (папи)? Стефан би морао, дакле, у писму да наведе Мађаре који га угрожавају и газе папско достојанство (негирањем круне коју је папа послао Стефану), тражио би од папе да Мађаре подсети на то да се папска реч (круна) не сме газити. Тим пре ако знамо да је и Калојан, у својој ранијој преписци са папом у којој је тражио круну, успут акцентирао и Мађаре који га територијално угрожавају (не због круне, већ чисто реалполитички).[23] Али, у Стефановом писму ништа од тога нема као што смо видели, писмо је писано апсолутно оним речима и у оном контексту, који подразумевају да се Стефан прво крунисао самостално, па тек онда тражио папско признање, али које није добио потом. Српска круна је призната од папа, и то имплицитно само, тек касније, онда када су папе почеле у дипломатској кореспонденцији српске владаре звати краљевима. Али, више о томе ниже, када разматрамо трећи “контекстуални“ приговор екумениста. Такође, чудно је како није сачувано ништа од извора на мађарској или папској страни о овом наводном протесту Мађара, због наводно послате папске круне којом се овенчао Стефан, а јесу ранији извори који говоре о протестима Мађара током ранијих покушаја Стефана да постане краљ. Стефан управо није хтео да прими папску круну кроз исте покушаје који су му раније пропали, већ се надао да се сада, кроз претходно крунисање а накнадно признање, можда може папа ставити пред свршен чин, као и Мађари. Знао је да ако поступи као прошли пут, због мађарског противљења, папа неће слати круну.

Други “контекстуални“ приговор екумениста, такође, не стоји. Имамо многе примере у историји Западне Европе да су одређени претеденти на престо прво били крунисани, а тек потом добијали папино признање. Један од таквих је, на пример, и енглески владар Стефан од Блоа, из прве половине XII века.[24] Дакле, није било нужно да папа прво шаље некоме сагласност или “благослов“ да би тај и тај могао да буде краљ, папа је могао и да призна некога за краља ко се већ пре папине сагласности крунисао. На крају крајева, титула краља је далеко старија од било каквог папиног “благослова“, није папа измислио ову титулу. Ову титулу су носили многи пагански или јеретички владари који нису имали везе са Римом, папа је само временом почео да потврђује ту титулу својим актима. Међутим, да не би екуменисти рекли како овај енглески случај није исто што и српски – јер је папа већ раније слао или потврђивао енглеске круне па је сада само потврдио да Стефан од Блоа у Енглеској има легитимно право да влада, али не и право Енглеске и енглеских владара да се зову краљевином и краљевима пошто су то папе вековима већ раније потврђивале – имамо још један и то много већи доказ. У питању је дукљански кнез Михаило Војислављевић који се најпре прогласио за краља (иако његови претходници из било које династије у Дукљи сигурно нису били краљеви) и који је тек потом од папе добио признање не само легитимног права на владавину њега као особе, већ круне по себи, као прве дукљанске круне. Рачки је био потпуно у праву када је оценио да је папа само накнадно признао Михаилову круну, јер у једном писму папа Михаила по први пут назива краљем и то на следећи начин:

Tuique regni honor a nobis cognosci…“

“И признајем част твог краљевства…“[25]

Да је папа већ пре овог писма слао круну Михаилу, он би му још раније признао круну самим чином слања круне и не би му сада у овом писму поново признавао ту исту круну (част краљевства). Додатни доказ да је Михаило већ имао круну пре овог писма и папиног признања, јесте и тај да је Михаило у једном ранијем писму (у периоду када га папа није ословљавао као краља) од папе тражио само заставу св. Петра и палијум, дакле не и круну![26] Очигледно, ове две ствари је тражио зато што је круну већ имао на глави, али не и остале папске инсигније намењене краљевима и уобичајене за тај и каснији период.[27]Односно, рачунао је да ће му папа признати круну оног момента када му буде послао заставу и палијум или га у кореспонденцији буде тако ословио (као краља). Папа му затим одговара, зове га краљем и пише да признаје краљевину Дукљу, обећава да ће му послати заставу и палијум, али не помиње никакву круну или скиптар![28] Какав је исход ових папиних обећања, у науци није познато. Стога није искључено да је св. Стефан Првовенчани покушао да понови Михаилову историју са крунисањем, јер је вероватно знао за њу, али како год, папа није узвратио Стефану Првовенчаном писмом као што је, пак, узвратио Михаилу Војислављевићу.

Трећи екуменистички “контекстуални“ приговор исто не стоји. Папе јесу касније немањићке владаре ословљавали као краљеве, али не зато што су им некада давно слали круну. То су радили из дипломатских и прозелитских разлога како би Немањиће привукли на унију. Доказ за то је чињеница да су папе управо грузијске владаре у својим писмима називали краљевима, односно Грузију краљевством, онда када су покушавали да Грузине привуку на унију, иако знамо да папе нису имале никакве везе са грузијском првом краљевском круном.[29] Тако су папе заиста признале немањићку круну, али посредно и имплицитно, протеком времена, у накнадној дипломатској кореспонденцији након св. Стефана Првовенчаног са његовим наследницима (из свог рачуна прозелитизма и дипломатске куртоазије разуме се), али без икаквог фактичког, религијско-унијатског чина крунисања папском круном, од стране папског легата, било ког члана династије Немањић.[30] Немањићи су тако успели да сачувају своју веру од јереси папизма и истовремено подигну дипломатски углед Србије, како на Истоку тако и на Западу.

3. “А празник је тада био Христа Спаса и Бога нашег, и Свети (свети Сава – прим. аут.)
сврши са свима у цркви свеноћно појање с молбама, па, служећи са свима епископима,
и игуманима, и с многим свештеницима Свету и Божанствену литургију, у време, када треба
 освештати,
узе за венац одређеног брата великог жупана Стефана к себи у свети жртвеник, светињу над светињама,
и, благословив га молитвама и мољењем к Богу, препаса га и украси багреницом
и бисером и венча часну главу његову венцем царства.
[31]

Теодосије овим речима описује чин Стефановог крунисања од стране светог Саве на Жичком сабору.[32] Јасно видимо да се нигде не спомиње папа или његово учешће у крунисању на било који начин (преко легата).

Овај Теодосијев став о крунисању свакако може бити прихватљив. Јер свети Сава, као аутокефални архиепископ, имао је власт да рукоположи српског жупана за краља без икаквог византијског или папског одобрења. Ниже ћемо видети и на примеру абхаско/грузијских краљева да је самостално крунисање без икакве папске или византијске подршке било итекако могуће у средњем веку. Осим тога, Теодосијев извештај нимало не долази у сукоб са оним што стоји у Стефановом писму папи, за разлику од Доментијановог.

Можда је овде пригодно директно упоредити Теодосија са Доментијаном. Навешћемо таксативно пет аргумената због чега сматрамо да Теодосијев извештај мора имати предност у односу на Доментијанов:

  • По Теодосијевим речима сам Доментијан је тражио да Теодосије преради његово дело. Теодосије то говори монашки, скромно, приписујући заслуге Доментијану. Каже да је живот светог Саве: “сказани (усмено описан – прим. аут.) пречесним Доментијаном, јеромонахом манастира званог Хиландара, а списани (записан – прим. аут.) Теодосијем мнихом (монахом – прим. аут.) тога манастира.“[33] Што значи да је Доментијан можда ревидирао своје ставове. Чим је имао потребу да поново говори на другачији начин оно што је већ писао/тврдио раније, значи да ни он није био задовољан својим ранијим извештајем.
  • Оно што иде у корист Теодосијевог дела је временска дистанца. Време у ком је он писао није толико оптерећено западним утицајем. Доментијан  је писао око 1250, у време још увек постојећег латинског политичког и културног утицаја на Балкану након пада Цариграда (1204). Неке латинске државе су постојале, док су се за обнову других борили латински владари. Зато је можда Доментијан имао потребу да повеже светог Саву као свог јунака са тада моћним латинским светом.
  • Теодосијево дело је објективније. Детаљ који историчари књижевности често наводе, тиче се одласка младог Растка на Свету Гору. Заправо док се дело Доментијана базира искључиво на прослављање лика и дела светог Саве, Теодосије приказује његову људску природу. Теодосије показује да свети Сава, иако светитељ, није савршен. На пример, Теодосије описује ситуацију када је светог Саву стигла Немањина потера на Светој Гори: “Па весело загрли војводу, уверавајући га да ће поћи са њим (у Рашку – прим. аут.). А тајним уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, јер смишљаше дело побожно и преварно, јер срцем бејаше прикован за мудрост.[34] Овакав реалистичан стил Доментијан избегава, трудећи се да пише панегирик по сваку цену, иако реалистичан Теодосијев стил не нарушава светитељски ореол, већ напротив.
  • Теодосијево дело, иако прерађено, постало је самостално дело које превазилази Доментијаново и у књижевном смислу. Превазилази га лепотом изражавања, богатијом нарацијом и дубином богословља. Ова чињеница, али само на први поглед, може ићи у прилог Доментијану – да лепота писане речи одвлачи Теодосија од писања података, јер, бавећи се нарацијом, он изоставља неке податке које је можда могао да наведе. Тако, Доментијан одиста таксативно наводи неке податке које Теодосије изоставља, али са обзиром да је Теодосије био упознат са Доментијановим делом, врло је могуће да је он то и свесно урадио како не би понављао речено и општепознато или како би (можда и по Доментијановом упутству) уклонио сувишне и мање битне податке.
  • Доментијаново дело је преписивано само три пута, а после прераде, постало је маргинализовано. Теодосијево житије је преписивано баш често, и тако постаје најчитанија књига после Светог Писма код Срба у средњем веку.

Потребно је оборити и тврдњу екумениста да је у оно време било немогуће да неко из византијског културног и православног круга постане краљ без папиног допуштења. Тобоже, титула краља не постоји у византијском дворском церемонијалу (ко што је постојала на Западу) и стога је немогуће замислити краљевство без папине крунидбене интервенције са верским и “сакралним“ моментима. Да се ради о потпуној фикцији, сведоче нам следећи примери: 1) Леон II који се  самостално крунисао за краља Абхазије крајем VIII века без икакве улоге папе или Византије,[35] 2) Баграт III који се прво крунисао као абхаски краљ 978, да би присаједињењем Грузије постао свегрузијски краљ 1008.[36] Абхази/Грузини су били вазали Византије вековима пре него што су се осамосталили и узели титулу краља,[37] на исти начин на који су то Срби урадили након њих.

Након што смо установили да папа није имао везе са круном Немањића, треба да обратимо пажњу на факт да је свети Стефан Првовенчани, ипак, послао писмо папи у ком је изјавио да признаје папу као духовног вођу, чиме је прешао прихватљиву границу дипломатског опхођења према папи за једног православног верника. Зашто је Стефан тражио од папе признање оно што је већ имао (круну) и зашто је због тога морао на овај начин да се опходи пред архијеретиком?

Свети Стефан Првовенчани је овим писмом, заправо, покушао да направи дипломатски маневар којим би задобио признање папе (и следствено Запада) за своју круну, тако што би папу ставио пред свршен чин, као што смо већ горе указали. Одлично се сећао како је папа најпре пристао, а потом одбио да му пошаље круну 1199/1202/1204 године, због противљења мађарског краља Имреа, који је себе сматрао за краља Србије (а од њега и сви каснији мађарски краљеви).[38] Несумњиво је свети Стефан рачунао да би, и сада, његов покушај да се прво обрати папи па потом крунише, наишао на сличну саботажу мађарског краља Андрије II. Зато је одлучио да се прво крунише, па да тек онда тражи од папе потврду за своју круну.

Тако Бог није допустио да папска рука у два наврата спусти круну на главу светог Стефана Првовенчаног (1199/1202/1204 и 1220). Бог је сачувао Србију од такве срамоте, Србија је постала краљевина без икакве папине улоге. А треба подвући и то, да је Србију Бог сачувао и од било каквог папског “благослова“ или директног/свечаног накнадног папског признања српске круне – не постоје било какви извори који би сведочили о томе да ли је и шта је папа реплицирао светом Стефану на ово писмо из 1220. Архиви су потпуно неми овде. Папа Хонорије III је, по свему судећи, био дубоко разочаран Стефановим идејама, јер је вероватно био увређен што је стављен пред свршен чин, тј. чињеницом да се српски краљ крунисао без претходног римског “благослова“, плашио се мађарске реакције, а вероватно му се нису свиделе ни антипапске одлуке Жичког Сабора који се у међувремену завршио.[39]

Без обзира на величанственост ове чињенице да српска круна Немањића сјаји без папистичких мрља, Бог је ипак допустио велика искушења за првог српског краља, којима је он, привремено, подлегао. Када год се обраћао папи писмима у вези крунисања, он је, без обзира што је био мирјанин а не клирик, користио непримерен речник (етикецију) у односу на папу-архијеретика. Такође, саопштио је и сабласну мисао о жељи да ступи у унију са римском јеретичком организацијом, до чега касније, слава Богу, ипак никада није дошло. Свети Стефан је тако кренуо путем, који, из православне визуре, можемо назвати крајње недозвољеном дипломатијом, дипломатијом у неправославном духу. Да је та дипломатија за православне недозвољена и неправославна, сведочи и понашање светог Саве:

  • привремени одлазак светог Саве из Србије 1217, супротно вољи брата Стефана, због (вероватног) Савиног противљења Стефановим неправославним плановима о потреби да се Србија ослони на папу у спољној политици
  • одбијање светог Саве да се српски клирици користе као дипломатско топовско месо у неправославним дипломатским маневрима – Стефан је био тај који је слао епископа Методија у Рим, а не свети Сава
  • православни наступ светог Саве на Жичком Сабору, на којем је приволео део властеле (на челу са светим краљем Стефаном) да три пута правилно исповеде веру и прекину сваки неправославни контакт са Римом[40]

Наравно, оном коме је више дато од њега се више и очекује. Ако је Стефан као мирјанин био тада недорастао задатку да се принципи вере у опхођењу са страним државницима не смеју кршити, ту је био свети Сава који је снагом свог духа и интелекта успео да врати свог брата и краља у сигурне православне воде. А то је оно што данас ми немамо у Српској Православној Цркви, изузев владике Артемија. Наш патријарх се, заједно са епископима, потпуно потчинио богоборачким, екуменистичким и антисрпским испадима световне власти. Никада и нигде не критикује и не опомиње власт када она нарушава православну веру, већ се својски труди да јој што сервилније послужи по сваку цену. Чак би се могло рећи да су патријарх Иринеј и екуменисти од дипломатије и “дипломатије ради дипломатије“ направили ново “Златно теле“ којем се они сами, чак и без икаквог државног притиска, клањају увек и свуда – заборавивши да је дипломатија ствар везана пре свега за државу и мирјане (под условом да се не крше начела верског идентитета, тј. Православља), а да је за православне пастире пре свега резервисано проповедање речи Божије и мисионарење, а не дипломатија.[41]

Но, слава Богу, ови неправославни испади светог Стефана Првовенчаног у виду писама папи су скроз поништени његовим накнадним правилним исповедањем вере на другом делу Жичког Сабора,[42] на којем је он учествовао и на којем је експлицитно осуђена латинска јерес папе,[43] као и његовим каснијим доживотним кајањем под надзором брата св. Саве (заједно са Стефановим православним монашењем уочи смрти). Тачније, свети краљ Првовенчани није постао светитељ због своје “савловске“ фазе дипломатисања са папом до 1220, већ због “павловске“ након 1220, у којој је престао да има сваки контакт са папом, и током које је стајао стамено у Православљу, одбијајући сваки папски прозелитизам и унију са Римом,[44]чувајући душе Срба од вечне погибли. А то је оно што ми, за разлику од екумениста, никада не би смели да заборавимо када говоримо о томе зашто је Стефан Првовенчани светитељ Православне Цркве.

 

ЗАКЉУЧАК

 

На крају, таксативно дајемо кратку скицу целокупног процеса који је, по нашем мишљењу, резултирао крунисањем светог Стефана Првовенчаног:

1. Стефан тражи у писмима од папе круну 1199/1202/1204. У њима прави неправославне дипломатске испаде, папа жели да му да круну и стога именује легата за крунисање, али до крунисања не долази због приговора угарског (мађарског) краља. Папски “благослов“ и круна, Божијом вољом, не стижу у Србију.

2. Стефан се крунише за краља марта 1220, без икакве папине улоге (по узору на друге православне владаре из византијског културног круга као што су били абхаски или грузијски). Након крунисања (а супротно вољи св. Саве), Стефан шаље папи писмо, у ком пита папу да му пошаље “благослов“ и накнадно признање круне. Папа ништа не одговара. Божијом вољом, и овога пута папски “благослов“ и папско признање круне не стижу у Србију. Круна Немањића сија без папистичких мрља.

3. На крају Жичког Сабора, свети Стефан са целокупном властелом (која је делом била у латинској јереси) правилно исповеда веру по жељи светог Саве, чиме је спрао грех претходних неправославних испада из писама која је слао папи. Тиме се завршава његова “савловска“ фаза и почиње “павловска“. За разлику од бугарског краља Калојана који је примио папску круну и “благослов“, свети Стефан, не само да не прима круну и “благослов“, већ и не уводи у Србију папске мисионаре и не пристаје на папски прозелитизам (папске хиротоније и изјаве папске лојалности од стране клира). Каје се до краја живота под надзором светог Саве, а пред смрт покајнички монаши. Због те “павловске“ фазе и постаје светитељ.

_____________________

[1] Марко Пејковић – истраживач-сарадник Института за политичке студије у Београду, проф. санскрита; Милан Бојић – студент IV године историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Аутори захваљују његовом Преосвештенству Хорепископу панонском и новобрдском Г.Г. Максиму (Новаковићу) на смерницама и сугестијама. Краћа верзија овог рада се може наћи у штампаном издању часописа Епархије рашко-призренске у Егзилу – “Свети кнез Лазар“ (број 1/2018).

[2] И као примарни извор, ово писмо треба да има превагу над свим другим, секундарним изворима о крунисању, нарочито над онима који су у несагласју са њим, као што су то филопапистички извештаји Доментијана, Томе сплитског или Андрее Дандола које обрађујемо доле.

[3] То јест, Доментијаново Житије Светог Саве.

[4] Ипак, ауторима се чини да је у српској јавности најраширенија управо Доментијанова верзија крунисања.

[5] Треба такође имати у виду да је сам Доментијан наложио Теодосију да преправи и допуни његово Житије светог Саве. Имајући то у виду, несумњиво да Теодосијеве (кад помиње крунисање Стефана Првовенчаног без улоге Рима) мора имати превагу у односу на Доментијана који помиње улогу папе. Види фусноту бр. 33.

[6] Thomae Archidiaconi Spalatensis, Historia Salonitanorum atque Spalatinorum Pontificum, CEU Press, Budapest-New York, 2006, стр. 162.

[7] Ово “у исто време“ (eodem tempore) се односи на време одласка угарског краља Андрије II у Пети крсташки рат. Из других извора је општепознато да је он отишао у тај поход током 1217. године.

[8] Види претходну фусноту бр. 7.

[9] Пре свега Галицко-волинског летописа који је део чувеног Ипатијевског летописа.

[10] Д.И. Иловайский, Становление Руси, Астрель, Москва, 2003, стр. 721, 741.

[11] Kiril Petkov, The Voices of Medieval Bulgaria – Seventh-Fifteenth Century, Brill, Leiden-Boston, 2008, стр. 227-228.

[12] James Ross Sweeney, “Innocent III, Hungary and the Bulgarian Coronation: A Study in Medieval Papal Diplomacy“, Church History, Vol. 42, No. 3 (Sep., 1973), стр. 330.

[13] Константин Јиречек, Историја Срба, књига I, Змај, Београд, 1990, стр. 164.

[14] Josephi Simonii Assemani, Kalendaria ecclesiae universae – Tomus Quintus, Romae, Sumptibus Fausti Amidei Bibliopolae in Via Cursus, 1775, стр. 39.

[15] Осим тврдње о наводној експлицитној промени вере, али је она ирелевантна – да је до промене вере владара заиста дошло, њу би морао да потврди и неки други извор који би засведочио о црквеним променама које су уследиле у Србији, попут оних које су се догодиле у Бугарској након Калојановог крунисања (папске хиротоније у Бугарској, изјаве лојалности новог клира папи и слично – види: Kiril Petkov, op. cit., стр. 227), али од тога ни трага ни гласа у српском случају. Такође, да је ова теза о промени вере тачна, не би Стефан Првовенчани у писму папи из 1220. године, говорио о могућој црквеној унији (која на крају, слава Богу, није никада ни остварена, као што ћемо видети у наредним пасусима).

[16] Монах Доментијан, “Житије светог Саве“, у: Стара српска књижевност I, Нови Сад, 1970, глава XVIII; Овде треба обратити пажњу на етикецију коју користе Доментијан (и)ли свети Сава (није најјасније из Доментијановог приповедања да ли један од њих или обојица) према римском папи. Овде се папа не именује као епископ Цркве, већ владар велике римске државе. То, што се истиче да је он сапрестолник светих Апостола, значи само да папа држи престо поред кога је стајао ковчег са моштима светих Апостола (тако се у оно време сматрало), а не и да је он сам свет или светост. Овде се види обраћање папи као државнику и државном поглавару, а не епископу. Иако је потребно одбацити Доментијанову тврдњу у погледу наводног добијања круне из Рима, овај део који се односи на дипломатску етикецију папе, свакако може да послужи као лекција свим православном стојећим – на који начин показати велику учтивост према сваком (па и архијеретику), а остати у границама прихватљивог за православну веру.

[17] Доментијан Хиландарац је ученик св. Саве. Написао је житије св. Саве око 1250. у време када је утицај латинских држава (формираних после пада Цариграда 1204) био још увек јак.

[18] Michaelis le Quien, Oriens Christianus – Tomus Secundus, Parisiis, Ex typographia Regia, 1740, стр. 319-320.

[19] Осим многобројних радова, познат и по томе што је преводио грчке свете Оце на латински језик за чувени Мињеов компендијум Patrologia Graeca. О Кјену више видети у погледу основних биобиблиографских података: https://en.wikipedia.org/wiki/Michel_Le_Quien ,  http://www.newadvent.org/cathen/09187a.htm

[20] F. Rački, Pismo prvovjenčanog kralja srpskoga Stjepana I papi Honoriju III godine 1220, Starine Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 7, Zagreb, 1875, стр. 53–55.

[21] Нека нико не помисли да би Стефан могао овим писмом тражити од новог папе признање за круну коју му је послао некакав ранији папа. То је просто хронолошки немогуће. Хонорије III папствује још од 1216, а најранија година крунисања Стефана која се помиње у било којим изворима је 1217.

[22] Није нам било доступно ово писмо у оргиналу на латинском. Стога, наводимо га овде у енглеском преводу бугарског научника Кирила Петкова: Kiril Petkov, op. cit., стр. 228; Калојан је у писму користио реч царство, али је несумњиво папа њему послао само краљевску круну, па зато и преводимо реч tsardom као краљевство (видети: Kiril Petkov, ibid.).

[23] Kiril Petkov, op. cit., стр. 226.

[24] David Crouch, The Reign of King Stephen: 1135-1154, Routledge, London-New York, 2000, стр. 45.

[25] Константин Јиречек, op. cit., стр. 122.

[26] Ивана П. Равић, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, докторска дисртација, универзитет у Београду – Филозофски факултет, Београд, 2013, стр. 114; Равићева, иначе, не дели мишљење Рачког да је папа само признао круну коју је Михаило већ имао на глави. То ради, зато што чини следећу грешку. Каже да је израз regni honor постојао и на другим местима у писмима истог папе Гргура VII, када папа, на пример, говори о својим посланицима немачком краљу који ће довести “до напретка цркве и части његовог краљевског достојанствa“ или се просто констатује чињеница у једном папском писму да je данског краља његов отац “оставио као наследника свог телесног и световног краљевства или части“. Тачно, али ту се не ради о признању краљевске части Немачке или Данске уз употребу глагола признавати (cognoscere) као у папином писму Михаилу (“признајем твоје краљевство“ или “признајем твоју краљевску част“), већ се regni honor користи без cognoscere и успут, као неупитна чињеница која већ постоји, и то тек ради описа неких других текућих питања краљевства у писму немачком краљу (помагање да част-краљевство, које већ постоји, узнапредује), а не питања крунисања или статуса краљевине по себи (папина писма, пак, Михаила по први пут именују као краља, а дотичу се и питања краљевских инсигнија које папа треба тек да шаље, не само текућих спорова дубровачке и барске “цркве“). Глагол cognoscere прави супстанцијалну разлику између ових папских писама, и зато је Рачки био у праву. Додатно, у самом писму данском краљу које помиње Равићева, видимо да је част краљевства потпуно исто што и световно краљевство, тј. појам краљевство. Стога, када папа пише Михаилу да признаје част његовог краљевства, то значи да му признаје краљевство, односно статус краљевине за Дукљу који раније није постојао.

[27] У фусноти бр. 451. своје докторске дисертације, Равићева наводи да је хрватски владар Звонимир као краљ признат са том титулом тек након што му је папа послао круну, заставу и скиптар. Калојан је у свом писму исто признао да је у моменту крунисања примио папину круну, скиптар и заставу.

[28] А сетимо се да је Калојан, кога је крунисао папски легат, уз круну и скиптар истовремено добио и заставу!

[29] Alisa Meyuhas Ginio, Jews, Christians, and Muslims in the Mediterranean World After 1492, Routledge, London-New York, 2002, стр. 84.

[30] У годинама након крунисања Стефана Првовенчаног, Мађарска као држава је нагло ослабила због побуне племства против краља и доношења “Златне буле“ (1222). Ту треба тражити објашњење зашто је папа тек након тог периода могао да крене са именовањем српских владара као краљева – мађарски потенцијал за притисак на Рим или Србију због спорне краљевске титуле је нагло опао.

[31] Монах Теодосије, Житије Светог Саве, Манастир Светог Саве Српског – Аз Буки, Кувеждин – Крагујевац, 2016, стр. 202.

[32] Теодосије је био учени хиландарски монах, духовни отац св. Стефана Дечанског и канонизовани светитељ. Он је вероватно најзначајнији српски средњовековни писац. Проширивши култове св. Симеона и Саве за њега се може рећи да је уобличио национални и културни идентитет код Срба. Писао је каноне, стихире посвећене св. Сави и Симеону. Његово Житије светог Петра Коришког сматра се најбољим уметничким делом старе српске књижевности. Због своје историографске вредности Житије светог Саве је, ипак, његово најзначајније дело.

[33] Монах Теодосије, op. cit., 89.

[34] Монах Теодосије, op. cit., 100.

[35] Giuli Alasania, “ On the Personality of the Creator of the Abkhaz Kingdom“, Bulletin of the Georgian National Academy ofSciences, vol. 175, no. 3, 2007, стр. 153-161.

[36] Stephen H. Rapp, Studies in Medieval Georgian Historiography: Early Texts and Eurasian Contexts, Peeters, Louvain, 2003, стр. 481.

[37] Стивен Х. Рап (аутор наведен у претходној фусноти) се у својој студији ослања на оригинални грузијски текст из доба Баграта III под називом “Списак абхаских краљева“ (на грузијском: აფხაზთა მეფეთა დივანი – Ap’xazta mep’eta divani). У називу овог текста, баш налазимо јасну грузијску реч за краља (მეფე – mepe).

[38] Константин Јиречек, Историја Срба, књига I, Змај, Београд, 1990, стр. 164. А можда се сећао и епизоде са Михаилом Војислављевићем – видети стране 12-14 овог рада.

[39] Видети фусноте бр. 42-43 овог рада.

[40] Видети фусноту бр. 43.

[41] Подразумева се да и црквени великодостојници, када по потреби или нужди учествују у дипломатским пословима државе, то морају радити у православном духу као и мирјани, па и у већем степену, јер се то од њих очекује на основу њиховог црквеног статуса и престижа.

[42] У целој историји око крунисања коју смо овде обрадили, датуми су можда најслабија тачка свих извора. На основу Стефановог писма папи, закључујемо да је он био крунисан већ у марту 1220, а на основу Теодосијевог извештаја, испало би да је крунисање било нешто касније, уочи Спасовдана (премда треба имати у виду да Теодосије никакву годину не помиње док пише о крунисању). Теодосије каже да је крунисање Стефана извршио свети Сава на истом Жичком Сабору на ком је потом успешно утицао на властелу и све присутне да православно исповеде веру, закључно са празником Спасовданом, у току неколико дана. Ако знамо да је 1220. године Васкрс пао врло рано (крајем марта), а да је Спасовдан 40 дана након сваког Васкрса, онда је могуће да је Стефан у марту крунисан, затим одмах слао папи писмо у неправославном духу, а да је почетком маја исповедио праву веру, чиме се заувек утврдио на путу праве вере и престао да кокетира са папом све до своје смрти, разуме се, под надзором светог Саве. Наравно, под условом да је онда Теодосије читав Жички Сабор који је трајао недељама свео “поетски“ на три кратка дана. Или под условом да је у писму грешком написан март уместо мај (или је месец у писму нејасно написан, па се уместо маја читало март).

Иначе, није искључено да је Жички Сабор заправо трајао пар недеља. Пишући о српским средњевековним саборима, Никола Радојчић истиче да је Жички Сабор, по свој прилици, био “дуг сабор“ по узору на Будимиров сабор из XII века. Сагласно Барском родослову, Будимиров сабор је трајао 12 дана. Ако је могуће да је тај сабор трајао 12 дана, који је и по броју учесника и по важности тема био далеко нижег ранга од Жичког, сасвим је могуће да је Жички трајао 40-ак дана, у једној или више фаза: “На првом делу државнога сабора обавио би ce, no овом опису, државни посао, проглашење Србије за краљевину и крунисање владара. Теодосије као да намерно зове овај део састанка „сабрање“, a тек његов наставак му je „сабор“. На њему je обављен црквени део састанка, утврђивање вере и увођење добрих обичаја. То би, дакле, био дуг сабор, као онај древнога краља Светипука (Будимира), с том разликом што нам je овај тачније описан и што су на ономе прво обављени црквени послови па тек онда државни, a овде je обратан случај. Ko би и y томе гледао јачи утицај Византије, с првенством државних послова, јамачно не би погрешио.“ (видети: Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Српска краљевска академија, 1940, стр. 54-56, 76).

У сваком случају, свети Стефан Првовенчани је прво крунисан, па је онда слао писмо папи, да би на крају правилно исповедио веру и поништио своје раније неприлагођене дипломатске испаде (и уједно сачувавши земљу од папске уније и римског прозелитизма), јер Жички Сабор сасвим сигурно није био завршен пре почетка маја 1220. године. А то је једино што би, за сада (без других извора о Жичком Сабору), требало да нас занима.

[43] “Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено. Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назва јеретике… Тога ради и ја се бојим се да не буде међу вама штогод од нечистог и кукољног учења њихова. Хоћу да међу вама обновим свету и божанствену веру у Оца и Сина и Светог Духа… И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учење јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечитиА онима који су били у крштени у латинској јереси, пошто проклеше такође најпре сву злу јерес, и пошто изговорише Символ вере и прочиташе молитву светоме миру, заповеди да се помажу тим светом миром по свим удовима, и да тако буду с нама у вери. Тако заповеди Свети (свети Сава – прим. аут.) и свим епископима да чине с таквима који му долазе.“ Неспорно је да је ово прави опис става св. Саве, јер овај став одиста постаје од тог периода званичан став српске јерархије и српских државника, па се број пагана, паписта и богумила драстично смањује, готово искорењује, када је у питању српски народ у немањићкој земљи. Видети: Монах Теодосије, op. cit., стр. 206, 208.

[44] Том прозелитизму, још једном наглашавамо, нису одолели многи његови савременици који су били у сличној преписци са папом као свети Стефан, али су примили и круну од њега за разлику од Стефана, попут бугарског владара Калојана.

1 reply »

  1. Нажалост прихваћена наметнута историја од стране осовине Беч-Ватикан-Берлин не чуди што се снимају такви филмови,поготово што све конце држе југословенско-титоистички кадрови,преобучени сада у еврофанатике и екуменисте.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.