АКТУЕЛНО

СПЕЦИЈАЛНИ РАТ КОЛОНИЈАЛНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ ПРОТИВ СОПСТВЕНОГ НАРОДА: Култура малодушности и „бапски идентитет”


Главни циљ је припремање Срба за чин јавног самопоништења својеручним легализовањем америчког отимања Косова и Метохије. Тај рат, са елементима бруталног социјалног инжењеринга, прожет је вештачким аутонегаторским ставом и потпуно неоснованим прецењивањем шиптарског фактора. Колонијални пропагандни апарат манипулише страхом и бригом за децу, слави кукавичлук, подмеће да непристајање аутоматски води у рат и да се мора дати све, баш све, како би се тај рат избегао. Срби треба да расправе да ли су род ретроградном кнезу Лазару или Влах-Хамзи, чувеном модернисти и реалисти. У сваком случају, ништа не сме бити решено без поштеног референдума. Последњи је час да народ овде опет узме судбину у своје руке и раскине окове издаје лажних елита.

Пише: Богдан Десница

Карикатура: Тошо Борковић – КОСОВО

Специјални рат који се против Србије већ дуго води, по целој ширини и дубини, овога лета разбуктан је новим интензитетом. Користе се сва средства карактеристична за такав рат, од пропагандних и социо-психолошких до мрежних, економских и криминално-коруптивних. Главни циљ је припремање Срба за свечани чин јавног самопоништења „правно обавезујућим” признавањем отцепљења Косова и Метохије, те омогућавањем да јужна српска покрајина буде учлањена у УН као независна држава. Тај рат има елементе и бруталног социјалног инжењеринга, срачунатог да изазове збуњеност, масовну дезоријентисаност, малодушност, губљење свести о сопственој снази и вредностима, као и о оружјима која Срби имају на располагању. Прожет је вештачким аутонегаторским ставом и потпуно неоснованим прецењивањем шиптарског фактора, као и планским изазивањем страха који би требало да паралише и пасивизује народ. Страха од новог рата и гињења, од економског слома, од „укидања пензија”, од одустајања имагинарних инвеститора, од неизвесне будућности… Сви светли примери из српске историје, када су наши преци на сличне изазове имали храбар, достојанствен и слободарски одговор, сматрајући неприхватљивим и немогућим живот без части, сада се бучно проглашавају неразумним, неодговорним према својој деци, смртољубним. Истовремено, колонијални пропагандни апарат у Србији, свим средствима и са свих расположивих адреса, стварних и фиктивних, промовише као пожељне вредности кукавичлук, разумност предаје, идеологију стражњице, идеале ништарија и конзумеристичких мишева. У тој вулгарној поставци, Грачаница и Високи Дечани дођу као маригналија у односу на епохално отварање једне робне куће, тог великог светилишта Вучићеве колонијалне и шизофрене Србије.

Видели смо то много пута у епохи „антиратова трећег таласа” (Тофлер). Нема ту ничега новог ни оригиналног. Специфичност овога чему сада присуствујемо је у чињеници да овај специјални рат високог интензитета у највећој мери води званична власт у Србији против сопственог народа, његовог већинског опредељења и најдубљег осећања, његове историје, културе, вере, вредносног система, етике, части, ноторних националних и државних интереса (укључујући и базичне економске и безбедносне интересе). По томе, и по низу других непорецивих показатеља, ово није српска власт него инсталирана колонијална управа у Србији.

Карикатура: Душан Петричић – БРИСЕЛСКИ ПОБЕДНИЦИ

КАД ЂАВО ДОЂЕ ПО СВОЈЕ

Ствар је наизглед врло банална, лако читљива и плиткоумна, али би последице, ако Србија подлегне дуготрајним специјалним дејствима, могле бити страшне и далекосежне.

Постоји очигледна провалија између онога што Вучићева пострадикалска власт производи за домаћу употребу и на основу чега (уз друге манипулације) добија изборе, те онога на шта се у фаустовском уговору обавезала пред доказаним непријатељима сопствене земље. На једној страни су Устав Србије, заклетва на Мирослављевом јеванђељу, изворни и природни патриотизам, територијални и морални интегритет, словенофилство и традицијско европејство, предизборни „мигови” и база у Нишу… На другој страни је фактичко уступање територија и ресурса непријатељској Североатлантској алијанси, остављање на цедилу Срба на Косову и у Црној Гори, напредак ка ЕУ под врло штетним и понижавајућим условима, (ин)директно признавање отцепљења Косова, односно потпуна и тешко поправљива велеиздаја националних и државних интереса.

Склон дилетантском театру, идејној шизофренији и манипулацији, уверен да је шибицарско збуњивање простог света и срозавање измученог народа у пучину велико политичко умеће, радо би се Вучић још возикао по та два међусобно искључујућа колосека. Допада се њему да слуђује и сопствене инфериорне присталице, задржавајући (како каже професор Мило Ломпар) „ел-де-пеовску политику и радикалско чланство”. Али онај рок из фаустовског уговора истиче. И њему, на ширем плану и његовим налогодавцима из Евроамерикане, која на свим макропољима очигледно губи тло под ногама. Сасвим се, дакле, примакао час за кључну ставку на коју се, по свој прилици, обавезао да би дошао на власт: признавање нелегалног отцепљења Косова и трајно пуноправно одрицање од неизмерно важне српске покрајине. То је час када и добронамерни људи из његовог досадашњег окружења, па и најпростодушније наивчине (уколико нису допале у сасвим бесловесно стање), напросто не могу да не виде: Александар Вучић и колонијална структура коју тренутно он предводи потпуно су иступили из система националне одговорности и једино чему ће се повиновати су захтеви њихових иностраних налогодаваца. Ако неко жели да се подробније обавести о каквом механизму је реч, нека прочита изванредну студију Дезертерство елита у епохи катастрофа почившег проф. др Александра Панарина, великог руског политиколога.

Због свега тога је специјални рат колонијалне управе толико појачан овог лета.

Није више никаква тајна да се користе и високе технологије, од високофреквентних таласа, преко хемијских средстава распршиваних из ваздуха и вештачких удара на климу, до манипулације вирусима и алергенима. (Србија је претворена у велику експерименталну зону у којој се, поред осталог, проучава могућност утицаја на имуно-систем, вољу, психолошко стање и „радикалну промену свести” великих социјалних група на унапред дефинисаном простору.) Неки кредибилни научни институти са подручја Новог Сада, Београда и Ниша располажу мерљивим показатељима о таквим активностима, али је објављивање под строгим ембаргом (имали смо увид у егзактне извештаје, но детаље, због заштите извора, не можемо помињати).

У СЛАВУ БЕСРАМНОГ КУКАВИЧЛУКА

Друге аспекте овог бизарног специјалног рата против сопственог народа оставићемо људима из одговарајућих струка, у нади да их они неће прећутати. (Као што написа Бранислав Матић: „Ко им сада прећути — нека ћути довека. Ко се сада направи да не види — нека толико види до Судњега дана.”) Но сада је веома важно указати на један нарочит моменат: оркестрирано стварање капитулантске атмосфере у Србији, комбиноване са малоумним представама о историји, геополитици, геоекономији, међународним односима, и покушај да се сва та нижеразредна оптика подигне до размера културе малодушности и заборава. Проблем одлично уоквирује проф. др Миломир Степић, један од водећих српских геополитиколога данашњице:

„Чујемо поруку ‘Устав под мишку, па ако можете идите у Приштину’, позивање на ‘реалност’, ‘одбацивање митова’, на бригу за ‘будућност наше деце’, да би избегавање новог рата требало да буде наша ‘црвена линија’, колико ћемо имати албанских посланика ‘чак и да нам врате Косово’… (…) Никада нисмо чули неког политичара (бившег или садашњег, на власти или у опозицији), академика, бизнисмена, новинара, глумца… да у Загребу, у време постојања Републике Српске Крајине, малициозно сугерише Хрватима да узму ‘Устав под мишку, па ако могу оду у Книн’. Не — они су се спремали да промене ‘реалност’. То не значи да су мање од нас ‘бринули за будућност своје деце’ када су их мобилисали за ‘Олују’. У Сарајеву нико не помишља да прихвати реалност Републике Српске, већ се све чини да се БиХ унитаризује. У Приштини нико и не помишља да ‘одбаци мит’ о илирском пореклу и аутохтоности Албанаца на Балкану. Само се у Београду као епидемија шири култура малодушности. Или је нешто друго у питању? А наша деца су много способнија и спремнија за будућност него што мислимо. И не очекују размажено да им ми све решимо. Не кваримо их!

Са становишта политичке технологије, ово ширење „културе малодушности” спроводи се врло примитивно и неталентовано. Сав нагласак је на терору понављања, „чекићања у главу”. Више-мање очекивани низ сасвим потрошених политичких извршилацаи тобожњих интелектуалаца, који више немају минимум ауторитета ни у својој сопственој кући (Вук Драшковић, Чедомир Јовановић, Јелена Милић, Филип Давид…), добијају простор и време у највећим медијима и понављају познате флоскуле. Наравно, надовезујући се на њих, скоро физички изобличене од аутошовинизма, Вучић неком простом свету још може изгледати и као патриота, али убрзано опада број оних који не препознају да је реч о потпуно истом наративу и истом послушничком деловању. Главни елемент тих иступа је плашење народа, изнуреног тродеценијском кризом, да непристајање на отимање Косова и Метохије аутоматски значи нови рат. Ту је и директно оптуживање да свако ко није спреман да се „суочи са реалношћу на Косову” заправо гура своју сопствену децу, и целу Србију, у погибељ и слом. Не изостаје ни бестидни илузионизам којим се сугерише да нас бескрајна епоха мира и просперитета чека одмах пошто предамо Косово и Метохију. Лаж да ће потом „сви наши проблеми бити решени” и „сва нам врата бити отворена”. Ево, само још ово да им дамо, па ћемо са Албанцима живети у миру и слози до краја свог живота.

Карикатура: Горан Дивац – УСТАВ

„МИТОВИ” У МИЛИЈАРДАМА ЕВРА

Ивица Дачић, министар спољни послова, носилац спорног коферчета и других одликовања, „ја л’ Харис, ја л’ Павароти, ја л’ Цеца лично”, то поентира овако:

„Учинићемо све да не дође до новог рата. То је наша црвена линија.”

Таква изјава је дилетантска и испод сваког нивоа чак и у картању, камоли у државној политици. Изјава која јасно показује да колонијална управа у Србији више не мисли како њене поруке звуче пред спољним непријатељима, јер се сада потпуно окренула сламању сопственог народа.

А шта је то све што ћете дати, министре? Своју мајку? Сестру? Житорађу? Ниш? Косово и Метохију? Своју фотељу? Коридор за пролаз дроге из Авганистана, преко „Бондстила” и централне Србије, у западну и централну Европу? И још ћете им, приде, певати без бакшиша? Биће довољно само да вам неко запрети ратом и пустићете га да вам све узме?

Не треба сумњати да Вучић није случајно покренуо „унутрашњи дијалог” у шпицу летње сезоне. Како написа један луцидни уводничар: „У брлогу званом ‘политика’ више од четврт века управо то је најбоље време да се отворе и на брзину затворе тешка питања, одраде прљави послови, да се растеретимо неке територије или баласта достојанства. Да испоручимо султанима још неку часну главу, стратешку фирму или неку покрајину. Тако је и сад. Градови су полупразни, пук омамљен врућином и отрован треш медијима, хипнотисан и дезоријентисан. (…)”

Карикатура: Душан Петричић – ПРОРОК

Вучић рачуна да ће до јесени најопасније критике већ бити изливене у празњикавост и „глуво доба”, оштрице већ отупљене и истрошене, а онда ће и он, најесен, увести главне адуте у кампању/лоботомију и преузети иницијативу. Али главни садржај приче остаће исти. Управо тај основни наратив јасно открива крајњу неодговорност Вучића и његове колонијалне управе према „нашој деци и будућности”, „према Србији, прецима, савременицима и потомцима”. Никада у том наративу нећете чути, на пример, да су резерве минерала које су у експлоатацији на Косову и Метохији (према званичним подацима УНМИК-а из 2004) вредне близу 14 милијарди евра, да резерве угља премашују вредност од 250 милијарди долара, да само имовина ЕПС-а тамо премашује три милијарде евра.

„Да ли све оне фирме за рударска истраживања које су се на Космет сјатиле након успостављања УНМИК-администрације, а које раде за рачун још моћнијих светских металуршких корпорација, на Косову и Метохији трагају за српским митовима?!” пита колонијалну управу у Србији Драган Милашиновић. „Да ли Сорош, ‘Рио Тинто’, ‘Инвидити’, и остали поменути и непоменути у овом тексту, на српском Косову трагају за археолошким налазиштима или траже начин да енормно увећају своје профите? ”

Селективност и злонамерност у Вучићевој манипулацији названој „унутрашњи дијалог” потрцртава, поштено и не без личне резигнације, и Никола Врзић:

„Кад смо код реалности, јесте реалност да српска застава тренутно не може да се завијори у Малишеву и у Штимљу, зато нико то и не предлаже — али је исто тако реалност да Косово не може да постане независно ако му Србија то не дозволи: да није тако не би нам ту дозволу ни тражили. Зашто се, онда, истиче само она реалност која нам не одговара, а скрива се реалност која не одговара њима? Шта то говори о намерама?” (Печат, 481/2017, 28. јул, стр. 8)

БОНДСТИЛ

ВЛАХ ХАМЗА, ЧУВЕНИ МОДЕРНИСТА И РЕАЛИСТА

„Ови који нас данас лажно представљају не могу да досегну ни до тужног, камоли трагичног. Напросто су бедни у својој гротескности.” Тако је један виспрени читалац Нације 27. августа коментарисао Вучићеву колонијалну управу у Србији.

Остаће забележено да се већ у првим данима манипулације назване „унутрашњи дијалог” са сцене задуго скотрљала једна некада веома важна институција: Српска академија наука и уметности. Уводну артиљеријску припрему за Вучићеву кампању суноврата дала су баш три академика: Душан Ковачевић, Владимир Костић, Тибор Варади. Истина, није то ни близу првог ешалона кредибилности САНУ, и важнија у њиховом иступању је употребна вредност оног академикнего флоскуле које су разбацивали као димне бомбе и кукавичја јаја. (Паметним млађим српским ауторима, нарочито историчарима, остављамо да се једном позабаве тиме шта ову тројицу повезује међусобно, шта са Вучићем и његовим налогодавцима, и да ли су они контраиницирани у неко тајно друштво по чијим упутствима делују. Могућа су ту врло занимљива открића.) Али управо ова тројица истурена су напред, испред институције која је некада предњачила у озбиљности и одговорности, да нам сада, са срцепарајућим „бапским идентитетом” (Шпенглер), објасне зашто је далековидо и мудро да одустанемо од себе. И како ћемо ми своју државу и слободу, кућу и децу одбранити тако што ћемо одбити да ратујемо чак и ако други против нас започну рат.

Тако су нас академици увели у „унутрашњи дијалог” о томе „да ли смо ми род ретроградном кнезу Лазару или Влах-Хамзи, чувеном модернисти и реалисти” (Матић).

Да ли су ова тројица иступила неовлашћено, као приватна лица, нарушавајући углед једне тако важне институције? Чекали смо реакцију озбиљних националних стваралаца и умова у Академији, укључујући и неке који су оставили бесмртне странице о Косову и Метохији. Али не чусмо Милосава Тешића, Владету Јеротића, Драгослава Михаиловића, Александра Лому, Предрага Пипера, Љубомира Симовића, Мира Вуксановића… Ни Динка Давидова, Василија Крестића, Момчила Спремића, Љубомира Максимовића, Гојка Суботића, Данила Басту, Часлава Оцића… Ни Светомира Арсића-Басару, Дејана Деспића, Светислава Божића… Ћутање, у овако важном случају, делује непоштеније и неприхватљивије, па и јадније, него јавно агитовање за непријатеља и његову колонијалну управу.

Карикатура: Јово Шкомац

МОРА СЕ ДОГОДИТИ НАРОД

Академик Матија Бећковић изрекао је 2012. године знамените реченице:

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, не знам зашто се толико устручавају?”

И ове: „Јерусалим је једини град, а остало су места. Косово је једино поље, а остало су пољане. Косовска битка је једина битка која траје вековима, а остало су туче. Косово поље је највиши врх наше традиције и наше културе. (…) Србин је онај кога се Косово тиче. Јер оно није само овде на земљи већ и на небу и свуда где има српског народа. Косово је, модерно речено, де-ен-ка српског народа. (…) То је оно поље са кога смо кренули увис и под својим именом убројани у хришћане. (…) Србин који каже да је Косово изгубљено заправо је сам изгубљен.(…)”

Сада, кад је куцнуо можда и последњи час да се на косовском питању покаже ко је вера а ко је невера, Матија Бећковић на „Тргу од ћирилице” у Херцег-Новом вели:

„Косово је вековима било окупирано, али ниједан окупатор није тврдио да није српско, ни нагонио да се Срби са тим сагласе. Ако су глуви за наше разлоге, нека питају Израел, Румунију или Шпанију зашто ту назови-државу не признају и ми ћемо њихове разлоге признати као своје. Узели сте га! Окупирали сте га! Јачи сте! Али нисте у праву! Не тражите да вам уз Косово дамо и своју част и своје место међу људима и народима!”

Има ту једна опасна пукотина, надамо се случајна, кроз коју би могла надирати „култура малодушности”: јачи сте, али не тражите да вам уз Косово дамо и част… Не, Матија! Не дамо им ни Косово ни част! Што окупирају и отму, привремено је, као што је увек и било. Пре или касније, ми ћемо се вратити тамо, кући, да их питамо откуд они ту. И неће они одлучивати о томе када ће то бити.

А сада, на овом степену специјалног рата који колонијална управа води против Србије, последња одбрана биће Црква и сам народ. Уз сву опасност која се подразумева када већ дође до последње одбране. И уз сав страшни и погани притисак који ће на последњу одбрану бити вршен. У сваком случају, ништа се у овој ствари не сме решити без референдума, на којем се питање мора поставити крајње јасно. У суштини: јесмо ли ми Лазареви или Влах-Хамзини?

Последњи је час да народ овде узме судбину у своје руке.

ИЗВОР: НАЦИЈА

—————

19.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

13 replies »

  1. Na KiM zive SRBi, ostali se samo tako zovu, jer da nije tako videlo bi se vec odavno…Iskustveno znam i delim spoznaju, svi koji se zovu SRBi i zive izvan KiM, vec odavno samo nesto pricaju i cekaju da problem KiM resi neko drugi. Pa nece biti da je tako, zato smo duboko zaronili u samoociscenje. Nas narod se mrzi do srzi, pretvorio se u lopove, kriminalce, droga, prostitucija, ludilo na sve strane. TREBA li vam jos da progledate, probudite se i ustanete u sopstvenu samoodbranu ili cete se samoocistiti sopstvenim primitivizmom, bezumnim ubijanjem, sto sve cesce gledamo. Tamo su nasi izvori, dusa nam kroz njih govori…Tamo su stepenice ka nebu, od nasih dusa istkane…Cujes li majko SRBijo vapaje, duse KOSOVA…HVALA…I neka bude

    Свиђа ми се

  2. У овом контексту ваља рећи да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти инсталирали и учврстили колонијалнy управу у Београду уочи Другог св. рата преко извесних домаћих и туђинских окултних и идолатриских структура, које су усмеравали и контролисали на челу са енглеским лакејом кнезом Павлом Карађорђевићем, који „није био ни војник ни Србин“, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет у књизи коју је објавио под насловом “Hitler’s spy chief”, где стоји: “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).

    Између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог експерта за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. На Универзитет је ступио и то на Правни факултет 1927 а завршио 1937 године. Од краја 1931 до краја 1933 године провео је у Паризу, где је на правном факултету свршио докторат из јавног права. При повратку из Париза, крајем 1933, ступио је на одслужење војног рока у Крагујевцу. Кад је свршио војни рок, вратио се у Београд и запослио као преводилац у Министарству финансија. Крајем 1935 изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939 године 9 месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.

    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.

    Имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је
    „Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.

    У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).

    Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, републиканској, трулој, буржоаској, робовласничкој, фабијанској, великохрватској, интермариумској и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са
    извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела Јосипа Броза „Тита“ , где му се извесни окултисти и идолатристи и извесни „српски“ полтрони и данас клањају на срамоту јуначке Србије.
    На крају да видимо шта о Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:

    „Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Нарко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је
    заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…

    Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:

    ‘Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.

    Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.

    Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политицког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.)

    Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939 године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и
    доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, где дословно стоји:

    „Они који 1918 године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује једино – Гилету из Ниш…“) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939 преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front,
    2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство владаоца…“ (Види: Проф. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“, год. I I, број 14, октобар 1953, San Fernando,
    California, U.S.A).

    Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где између осталог стоји:

    „Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.

    Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини
    због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.

    Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогону Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица. Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…

    Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.

    У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.

    Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.

    Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.

    Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.

    Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.

    Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво из школа“.

    Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.

    Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бековац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:

    Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов, Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С. Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Цимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић… Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).

    Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник 208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.

    Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).

    С обзиром да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, био аутор „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве
    Партије)…“

    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).

    У овом контексту бисмо напоменули да се комунистички пројекат у односу на србски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим и Брозовим великохрватским усташко-комунистичким пројектом што сведочи између осталог и Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:

    „ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ
    ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ

    5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…

    Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“

    (Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).

    Свиђа ми се

  3. Само национално свесни Срби уједињени могу сачувати Космет,али пре тога морамо се ослободити безбожних,отуђених ненародних власти које и даље пију србску крв,разграђују све што је вредело и руку под руку са непријатељима ликују нашем поразу.Ујединимо се крајње је време,нису заслужили наши славни преци ни Свети Сава, Стефан Немања,цар Душан и многи други,да све изгубимо и част,славу,веру,писмо ,културу,државу,хеј у памет се узмимо.

    Свиђа ми се

    • Лапсус!
      Треба да стоји: „…чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избацује из школа“.
      Хвала

      Свиђа ми се

  4. Цитирамо заблуду писца текста : „У сваком случају, ништа се у овој ствари не сме решити без референдума, на којем се питање мора поставити крајње јасно. У суштини: јесмо ли ми Лазареви или Влах-Хамзини“?

    Поштовани Богдане,

    Не сумњајући у Вашу добру намеру, али зар да у окупираној земљи очекујемо поштен референдум? Пристати на то, је равно ИЗДАЈИ! Имали смо београдске изборе, сетимо се слогана: „Да ови оду,а да се они не врате“! И шта смо добили? ОВИ СУ ОСТАЛИ, А ОНИ СУ СЕ ВРАТИЛИ! Тако би се десило и са референдумом, исход би био у интересу окупатора.

    ИГРА ЈЕ НАМЕШТЕНА, И РЕФЕРЕНДУМ ЋЕ БИТИ НАМЕШТАЉКА!!! Према томе молим Вас да се не заносите таквим идејама у окупираној земљи.

    Где је излаз? Неопходно је да се организују РОДОЉУБИ – пензионисани официри, професионалци који се нису продали, они који су пружали МАЕСТРАЛНИ отпор нато фукарама, који су помоћу штапа и канапа мајмунисали кретене и направили их смешним, и захваљујући њима дан данас имамо РЕЗОЛУЦИЈУ 1244. што је била победа над 600 пута јачем непријатељу.

    АПЕЛУЈЕМ на пензионисане официре да се организују и да нас организују, да не би својим не чињењем потпали под текст РЕЗОЛУЦИЈЕ и били саучесници издаје ОТАЏБИНЕ!

    Из ових разлога ПОЗИВАМО генерала ДЕЛИЋА да НАПУСТИ политичку сплачину шешеља

    Зато из све снаге подржавамо НАРОДНУ РЕЗОЛУЦИЈУ ПУКОВНИКА ГОРАНА ЈЕВТОВИЋА!

    Г-дине Пуковниче организуј колеге саборце и позови на окуп све борце ТРЕЋЕ АРМИЈЕ и ПРИШТИНСКОГ КОРПУСА, да пружимо сваки вид ненасилног отпора овој окупацији.

    Народ ће да одбрани нашу Свету земљу Косово и Метохију уз помоћ ЧАСНИХ СРБА.

    Брате Богдане изгуби илузију о референдуму коју спроводи окупатор са квислинзима, ми сад тренутно имамо на делу НАРОДНИ РЕФЕРЕНДУМ а то је: НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА Пуковника.ГОРАНА ЈЕВТОВИЋА – ТО ПРОПАГИРАЈТЕ и НИШТА ДРУГО.

    https://narodnarezolucija.rs/images/dokument_pdf/tekst_narodne_rezolucije.pdf#page=3&zoom=auto,-82,842

    https://narodnarezolucija.rs/index.php/potpisivanje

    Свиђа ми се

  5. Ne, Desnica, ako Boga znades, od Roda si Vladanova (kao dijete sa njim sam zborio) Loze Jankovica, ne r e f e r e n d um! Najperfidnija je to podvala. No, i vise od toga, najgresnije: ucestvovanje u cinu o d r i c a nj a! Veci zlocin od javnog govorenja svih ovih koje, s pravom, kletvi privodis. A podvala? Pa, referendum upravo ovi zlidusi i spremaju, jer znaju: postavi „narodu pitanje “ Ili se odreci Kosova, ili Pinka“ odlucice da Kosovo ide- takvo je „duhovno“ stanje; sto godina desrbiziranja, od istih sto najvise brozoziranja, u ovome najvise pinkoviziranja i- rezultat je polucen: njihov referendum, bez ikakvih manipulacija sa rezultatima istog, prolazi! A Sa politicko- pravnog stanovista? Srbija je g r a dj a n s k a drzava- tako skrojise ustavno „liberalne“ spodobe petooktobarske na celu sa Zlikovcem kome se onomad sove javljahu- usred podne kad im vreme nije; k o n s t i t u e n s su g r a dj a n i, ne n a r o d koji je sazdao drzavu, nosilac suverenosti je g r a dj a n i n, ne SRBIN; sljedstveno: o g r a n i c a m a odlucuje g r a dj a n i n, ne SRBIN. E, sad: po Ustavu Kosovo je dio Srbije, albanci kao g r a dj a n i takodjer glasaju…; Srbija ima i do 33-35% (nekadasnjih) nacionalnih manjina, a sada g r a dj a n a- pa, koja jedinka ce glasati da je Kosovo srpsko! Uzme li se gore tek natuknuto duhovno stanje onog dijela g r a dj a n a koji se smatra srpskim, te oni koji takodjer da jesu srpskim, a evrounijatskim su… eto ti, Bogdane, slike referenduma: najpozeljniji rezultat za ove koji ga, veoma lukavo, i pripremaju!
    A Crkva? Amin!- ali u opstoj planskoj pohari STA TO BESE!? Tuzno, ali za sve njih Gracanice i Decani nisu ni marginalije, kako kazes, no najveca smetnja. I malo „stipkanje“: ne idu zajedno tvrdnja, sasvim tacna, o s v j e s n o m radu na nistenju srpskog naroda od strane Nistitelja i n e r a z u m e v a nj e, kako kazes, istog srpske nesrece… Sve ostalo sto napisa- pohvala, mada joj vreme nije…

    Свиђа ми се

  6. Питање о Љубомиру Симовићу, верујем, било је реторичко. Није дуго требало чекати да се огласи и тај лажни великан, да се придода Ковачевићу, Костићу, Варадију. Тај „великан“ који је чак и своју драму „Бој на Косову“ преправио после промене власти у октобру 2000. године. Ево га, тек што се придигао из постеље, на насловној страни америчког окупационог билтена „Блиц“, каже: „А шта бисмо са Косовом чак и да нам га врате? Како бисмо га интегрисали? После свега што се догодило, то се чини немогућим…“ У томе и јесте ствар, несрећни Љубомире – Косово нам нико неће вратити, вратићемо га ми сами. Треба бити мудар, чекати и јачати, па „кад куцне час, а куцнуће, урадити што је до нас“… А тада, кукавице стара, српска држава ће се на својој територији, на којој је повратила суверенитет, питати за много тога. Прво: ко од присутних је ту легално, ко има папире и држављанство Србије, а ко нема. Па онда даље, редом. Зна се како се интегришу територије – правним, политичким, економским, социјалним, безбедносним, културним и другим средствима. Не треба ту да нас обесхрабрује твоја ложа, Симовићу, стари калкуланту. За шта се сад бојиш, себични старче, кад си једном ногом већ на другој страни? Зар не умеш да сачуваш бар мало образа, да ћутиш, као што си ћутао и уживао привилегије док је твоја генерација је све ово и производила? Лепо вама рече Дејан Булајић: Не умедосте отићи ко човек. Али није штета, нека се зна. Симовић је тамо где смо га и очекивали, тачно онакав каквог смо и очекивали. Молимо те, Свети Јоаникије Девички, објави ову срамоту у свим световима, и пред свим судовима, земним и небеским.

    Liked by 1 person

  7. “Последња одбрана биће Црква и сам народ“. Требало је и овде бити реалан и написати да ће последња одбрана бити само,сам народ,ако не рачунамо помоћ од Бога Живога. У СПЦ другосрбијанци,папежници,масони и ини коло воде.

    Liked by 1 person

  8. Добро је што сте поменули имена угледних академика: Милосава Тешића, Владету Јеротића, Драгослава Михаиловића, Александра Лому, Предрага Пипера, Љубомира Симовића, Мира Вуксановића, Динка Давидова, Василија Крестића, Момчила Спремића, Љубомира Максимовића, Гојка Суботића, Данила Басту, Часлава Оцића, Светомира Арсића-Басару, Дејана Деспића, Светислава Божића… Они су дужни да се јавно огласе и кажу да ли Ковачевић, Костић и Варади говоре у име Акдемије и у њихово име. Ако о томе буду ћутали или шапутали, дисциплиновано као неко тајно друштво, као нека ложа или хетерија, биће сасвим јасно да су се и они определили не за веру него за вечеру. Да су постали саучесници велеиздаје, друштво обневиделих себичних стараца. („Не пада снег да покрије брег…“)

    Свиђа ми се

  9. Већ сам то написао једном уз овај одлични текст, али поновићу. Указали сте овде на низ веома важних ствари, од политичке технологије која се на нама примењује, преко Тофлерових, до намерног и ненормалног прецењивања Шиптара. Паметном довољно, глупом непотребно. Не може се више очекивати од једног текста. Остало је, ваљда, на другима.

    Свиђа ми се

  10. Ова власт једва чека да она организује и спроведе референдум. Уместо референдума, „дијалога“ итд. прочитајте ово и пренесите коме год хоћете и можете:

    http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2016_02_01AmanetDrpBrnNvkSrb.38172213.pdf

    СРБИ и СРБКИЊЕ

    Не дозволимо да нас замлаћују садашњи световни, академски и духовни однарођени, србомрсци, властодршци, да би АВ и његови подржаваоци спасавали своју кожу и истовремено остваривали своје болесне амбиције на рачун нас, наше деце и потомака.

    О Косову и Метохији Срби не дискутују. Срби га чувају, негују, враћају ако је отето.

    Они који дискутују о Косову и Метохији престали су да буду Срби.

    Liked by 1 person

    • @Љубомир Грујић. – Ваша сумња у референдум је, наравно, оправдана. Имамо горка искуства. Из овог текста, као и низа других из истог извора, несумњиво је присутна иста бојазан и пуна озбиљност у приступу тој осетљивој ствари. Реч је о РЕФЕРЕНДУМУ, а не ђукановићевско-вучићевском НЕФЕРЕНДУМУ. То подразумева најопсежнију и најстрожу контролу, уз одговарајућу помоћ пријатељских земаља и народа, као и других релевантних инстанци. Сви досад виђени модели крађе избора и других изјашњавања народа врло су банални, примитивни и провидни; није их тешко спречити, ако заиста постоји воља и организација. А ако се Срби – на тако организованом референдуму – већински изјасне да хоће да предају Косово и Метохију (за било шта на свету), онда је то то. Онда Срби више не постоје.

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.