АКТУЕЛНО

Драган Крстић: Психолошка белешка 21. XII 1975.


У свим гласилима доста времена и простора посвећује се „армији“. Више се уопште не помиње стара српска реч „војска“. Реч армија је страног порекла и указује на оружану силу, док је војска стара словенска реч и означава део народа који војује и брани се од неког напада. Значењска разлика је већ и тако велика, а постаје још већа и много опаснија ако се има у виду да се у Југославији (као и у социјалистичким земљама) „армија“ дефинише као оружана сила која брани поредак не само од спољних, већ и од унутрашњих непријатеља – не претерујем, баш тако дословно су одређени њени циљеви, мислим да је тако написано и у Уставу. Тај унутрашњи непријатељ постаје одређенији када се зна да је свака социјалистичка армија партијска оружана сила, јер сео њен командни састав мора бити учлањен у комунистичку партију, врховни командант је партијски вођа, а највиши официри су чланови највиших партијских тела. У Југославији је специфичност у томе што је Армија од свог оснивања под командом Хрвата и Словенаца. Пошто је број официра хрватске и словеначке националности релативно и апсолутно мали, онда су они распоређени на највише функције у Генералштабу и појединим родовима војске, нарочито у морнарици, ваздухопловству, тенковским јединицама, службама везе, обавештајној служби и другим критичним оперативним местима. То такође ближе одређује потенцијалног унутрашњег непријатеља.

***

Из суседне собе ослушкујем траљаве дијалоге из телевизијске серије посвећене „борби“ партизана у Хрватској (Капелски кресови, загребачка продукција). Можда баш зато што не гледам слику, садржаји дијалога постају огољени, па постаје очигледнија њихова празнина и лажљивост. Чак се и гласови изговарају у неком фалсету, реченице су тако састављене да би требало да оставе „утисак“ (што је можда и чест случај у телевизијским дијалозима), дајући по правилу својеврсну фалшерицу, али овде то пренемагање испада исувише нападно.

Упозоравам себе да у затицању режима и његовог духа у ружним стварима и догађајима не ликујем, срећан што сам у томе успео. Због бојазни да могу да будем злурад и осветнички бележим и оно што није значајно или је, макар, делимично исконструисано с моје стране, понешто и прескочим у запажању или прећутим у објашњењу. Са том прецизношћу (у овом случају) ипак морам приметити да ми је тај дијалошки ланац хрватских партизана зазвучао провинцијално, и то наметљиво провинцијски. Одмах додајем да не мислим на оно што је чест предмет међусобних упадица у расправама Београд-Загреб. Уосталом, барем у политичком смислу, Загреб од пре рата, када је захватио иницијативу према Србима, није провинција, а од 1941, пошто је Београд био и остао окупиран, Загреб је постао центар политичке моћи, а делимично и Љубљана. За све ово време било је потпуно свеједно да ли је ту моћ изводио из самог Загреба, или је технички премештао у Београд, Нови Сад, Приштину, Скопље, Сарајево, или у неко друго место – најчешће је то ипак чинио са острва Бриони. Мислим, дакле, на ону другу провинцијалност, на ону према центрима некадашње моћне Аустроугарске империје, према којој је Хрватска као биће задржала стални провинцијални однос, свеједно што се налазила у оквиру нове државе Југославије, изникле на том простору. Било је шокантно сазнање да су ти хрватски партизани провинцијални поданици једне друге, непостојеће државе, а да формално воде некакву борбу за оно што они у оквиру тог провинцијалног духа подразумевају под Југославијом. Говор аустроугарских провинцијалаца дат у хрватском дијалекту требало је да створи привид аутентичности, али је стварно сугерисао, барем мени, двојну природу партизана, која се касније наставила као двојна природа послератне Југославије.

***

С обзиром на идеолошку природу режима, могло се очекивати да ништа што ће бити створено у оквиру те идеологије у уметности неће успети, али је невероватно са каквом доследношћу се таква ишчекивања остварују. Током рата, док идеологија није захватила целокупну свест партизанског покрета, створена су ипак нека значајна дела, као што су, на пример, Јама или Стојанка мајка Кнежопољка. Чим се партизански покрет боље организовао, а нарочито кад је установио своју државу, ништа више није могло да се роди као стваралачки чин. Понешто се ту и тамо помаљало, пробијајући се једва, више у деловима но као целина, а и тада је било спорно да ли то вреди више због тога што није бедно као све остало, или стварно носи у себи неки стваралачки садржај. Има у томе неке неправде, јер једна страшна епопеја наших људи, којима је дато име партизани, остала је неопевана, а они су из једног ужасног суноврата кроз патњу истрајали.

Реч је, наравно, о српским партизанима, јер у Хрватској су они једино и постојали, са крајње ретким изузецима понеког Хрвата-комунисте. Сада се ти партизани-Срби хрватизују и провинцијализују као маргинални поданици бивших држава. Просто наказно делује аустријски gemütlich стил и тон понашања који се приписује тим ојађеним људима, унесрећеним онолико колико човек човека може опустошити. Само су трагедија и горчина Срба биле праве, а све остало са њима било је и остало лажно. Чак и борбене песме које су српски партизани певали биле су иностране или старе српске песме са лажним текстовима, у којима су хвалили хрватске вође. Интернационала или Бандијера роса требало је да их утеши у њиховом приватном болу, а стара песма Од Овчара до Каблара, са уметнутим текстом о Јосипу Брозу, требало је да им прокријумчари осећање националне припадности и борбе за национално ослобођење. Интернационално вођство са Хрватима и Словенцима у хијерархијском врху, и многобројни „Шпанци“ као оперативци са великим искуством из Шпанског грађанског рата, усмеравали су партизане-Србе да своје главне непријатеље виде у другим Србима, који су се борили за голи опстанак, и то против истог стварног непријатеља, а не у хрватским националистима који су им убијали ближње и рушили домове. И оно мало интелектуалаца и виђенијих Срба који су изникли из њихових средина претходно су побили хрватски наионалисти, Немци и Италијани, а докрајчили их сами партизани по налозима свог вођства. Тако је тамошњи српски народ остао без икога ко би му могао помоћи да се у узаврелим и лудим приликама снађе. Крајем и после рата, када су се уз помоћ Англоамериканаца и Совјета дочепали власти у Југославији и Србији, ти похрваћени српски партизани, ограничени људи, острвљени на сваког, постали су оруђе за истребљивање Срба, њихових „класних припадника“, сељака као и варошана, на које су имали двоструку призму.

Било је нечег халуцинантног у нашем тегобном искуству с тим људима када су крајем 1944. хрупили у Београд са партизанским јединицама. Годину-две пре тога виђали смо Србе из Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније и других српских крајева као избеглице у Београду. Скаменили смо се слушајући њихове приче. Све је било сићушно према величини њихове патње. Од иначе оскудних ствари које смо замењивали за храну код сељака, одвајали смо за њих шта и колико је ко могао. Моја породица је дала неке кревете, душеке, постељину, као и делове одеће које смо могли дати у оскудним временима. То су многи чинили, а цела Србија је одвајала од уста и оно мало хране која јој је преостала да би отворила јавне кухиње за неколико стотина хиљада избеглица. Када су људи из истих крајева као партизани-Срби такође дошли у Београд, дочекали смо их као оне што су устали из гроба. А они су нам одговорили мржњом. Није нас толико изненадило то што су као и претходни окупатори хапсили, мучили и убијали, и на крају и пљачкали, јер су то радили и други и готово да смо се на то и навикли. Запрепастила нас је та мржња – толико нас Немци нису мрзели, претпостављам ни Англоамериканци када су нас масовно убијали из ваздуха, рушећи наша материјална богатства. Била је то лична мржња, показивана скоро у сваком појединачном сусрету, према конкретној личности, коју ти људи никада пре тога нису срели, нити ма шта о њој знали, али понашали су се према њој као личности која је поклала њихову чељад по њиховим двориштима у њиховом завичају. Апсурдно је то било, и ма како да нас је збуњивало, наслућивали смо да ти људи на нас преносе један страховити агресивни набој, пошто су претходно инструисани од својих комесара да тако и треба поступити.

Комунисти су лукаво поступили примењујући класичну технику премештања агресије са објекта који је извор првог агресивног набоја на неки други објект. Уместо да се тај очајнички агресивни набој сручи тамо где је и настао, у Хрватској, над Хрватима који су клали недужну нејач по двориштима српских сељака, који су радили са људима других вероисповести све оно што једна зликовачка машта може замислити, да не набрајам шта све може, тај набој комунисти су усмерили на биће српског народа, и ту га заиста испразнили, постижући оба циља – да што више заштите Хрвате и да што више допринесу даљем уништавању Срба, њихових главних непријатеља.

То је било доста лако изводљиво са наступањем Црвене Армије у источне делове Југославије, и са идеологијом која је омогућавала да сваки непожељан грађанин ако је сељак буде проглашен „кулаком“, а ако је варошанин „буржујем“. У ту клопку српски партизани су увучени идеолошким коришћењем њихове динамике огорчености, због великог јада који су им људи уопште могли нанети, и из те клопке за њих није било излаза. Ако су српски партизани понекад успели да се освете онима који су починили злочине према њима, то је имало и своје етичко оправдање и свој психолошки смисао, који је служио као одбрана од психолошке трауме. Али ти исти партизани починили су велики број „освета“, злочина према сопственом народу, што није имало никаквог етичког оправдања нити икаквог психолошког смисла, па је морало представљати тешку психолошку трауму, која се јавила одложено, тек пошто је идеолошка занесеност прошла. Тада су постали непоуздани том истом систему коме су тако верно служили, што је било довољно да уз прикладне спољнополитичке услове буду безобзирно одбачени слањем у пензију у најбољим радним годинама. Сабијени у велике бетонске зградурине, претежно на Новом Београду, са упоредиво доста пара, али као у неком гету, нису били способни да раде ништа друго осим да буду „борци“, сада ником потребни, од свих одбачени, а са својим тешким бременом ужасавајућег искуства у себи.

Знам да према њима имам променљив однос. Имам на уму да говорим о претежности типа случаја и о већини, јер и њихова група није хомогена, између осталог и по томе што многи међу њима нису пристали на улогу џелата сопственог народа. Ипак, не могу им опростити појединачна и масовна стрељања у Србији, нарочито у Београду и већим насељима, као и масовно терање у погибију српских младића на Сремском фронту. Ту „директиву“ хрватско-словеначког врха „спровели“ су, нажалост, они и са тим се чињениама морамо суочити, ма како неподношљиве оне биле за нас.

Питања одговорности за своје понашање често су формалне природе јер не узимају у обзир важне околности у којима то понашање мора да се одигра. Мислим пре свега на психолошке услове тог понашања. Срби из западних крајева Југославије су до те мере били огорчени злочинима који су према њима били почињени, да се лако може разумети њихова општа заслепљеност, у оквиру које је била тешко остварљива диференцијална реакција. Призор своје или туђе деце разбацане у дворишту, како су их ухватили док су вриштећи бежала, са пререзаним танушним вратовима, забачених глава, или своје или туђе жене у некој соби, мртве, још увек раскречених ногу међу разбацаним стварима којима се бранила док су је групно силовали Хрвати или њима придружени муслимани, распореног трбуха, јер су јој после силовања завукли нож у вагину и њиме повлачили навише. Такви и слични призори, а било их је на десетине хиљада, не побуђују само гађење, жеђ за осветом, или императив казне, већ мењају личност, врше менталну реорганизацију, у гешталт терминима врше комплетну реорганизацију и реструктуирање психолошких структура. После таквих призора ниједан не може остати оно што је био, ако је био човек и ако је остао човек. На ту психолошку основу наишла је комунистичка идеологија, са мало комунизма у себи, али са много наглашавања панславизма, улоге велике и вечне спаситељице Русије, која се бори против исто тако злог непријатеља, и која га побеђује, долазећи као спас од ове страшне море. Спаситељица је апстрактно и из даљине нудила и идеологију којом се обећавало преношење Божје државе на земљу, са апсолутном праведношћу, као мелем на рану баш тим људима, који су баш тада трпели апсолутну неправду. Комунистичка партија је одмах по нападу Немачке на Совјетски Савез међу те збуњене, узневерене и ужаснуте људе, који су остали без својих интелектуалаца и домаћина-предводника (њих је нова, Независна држава Хрватска имала прве на списку и одмах их побила), упутила своје искусне партијске раднике, нарочито оне који су имали искуства у грађанском рату у Шпанији. Овде су „шпански борци“ били на своме, као рибе у води, осећајући се много боље него тамо у Шпанији, јер су иза себе имали мит о Спаситељици Русији (у чије је име све било могуће остварити), уз допунско дејство још једног мита, оног о „Савезницима“, који „воле“ Србе и који ће им опет помоћи. Савезници су то, уосталом, преко радија и обећавали, лажно, као што је била и лаж да уопште постоји некадашња Русија, као и све друге лажи које су говорили партијски „комесари“. Искусни специјалисти за грађански рат знали су како се људи везују за свој покрет, и то бесповратно, вешто им намештајући „задатке“ да осуде или убију свог комшију, Србина, блиског пријатеља, рођака, ако је тај припадао оној другој, четничкој страни. Само мали број људи успео је да се извуче и не буде захваћен револуционарном технологијом. Негде при крају рата, пред освајање Београда, већина западних Срба која се нашла у редовима партизана имала је иза себе учешће у убиству или и само непосредно убиство неког од Срба које је партијска политика такође прогласила непријатељем. Када су дошли у Србију и Београд, била је то уходана партијска машина за ликвидацију не само отворено супростављених људи у грађанском рату, непосредних противника комунизма, већ и оних које је партија обележила као „потенцијалне непријатеље“, а то су били мирни грађани за које се могло претпоставити да ће показати незадовољство комунистичким режимом. Учешће у тим убиствима и другим облицима терора над Србима запечатило је судбину западних Срба – они су тиме изгубили и последњи остатак аутономије личности.

Не желим никога да браним, нити то могу пред његовом сопственом одговорношћу. Немам ни права да то чиним, и нико нема права да своју евентуалну племенитост заснива на опроштају зла учињеног другом – то могу чинити само они који су жртве тог зла. Знам породице које су истребљене баш од стране тих западних Срба. Као опомена да се не правим великодушан на туђ рачун памтим суви, пригушени јецај жене која је остала сама, и оне крупне сузе човека погнуте главе, да би их некако сакрио, ћутао је, није пустио гласа од себе, а сузе нису текле низ образе, већ су падале право на под, био је повијен унапред, као да му је неко пресекао утробу. Тај тихи, пригушени плач све нас је заглушио, а скривене сузе многих прострелиле су нас као ужарено олово. Жртве ни у очајању нису биле слободне, па се њихова туга није могла претворити у јавни крик Србије, нити су грехови крвника могли бити опроштени. За ту неисказану патњу и за те неокајане грехове морали су платити они који су одржавали режим терора од кога су страдале не само жртве већ и они који су оплакивали те жртве. Ти исти, који су били носиоци терора над својим народом, и који су на последице тог терора одговорили накнадним терором, када су били одбачени од те терористичке машинерије, или када су се и они сами нашли међу њеним зупчаницима, завапили су исто онако тихо као и њихове некадашње жртве, јер је и њима јавни крик био забрањен, али њихова патња нашла се у другачијем психолошком и етичком контексту него што је био случај са патњом њихових жртава.

Дубину кризе кроз коју пролазимо добро описује неразјашњеност свега што је у нама. Ко може сада – пошто су жртве отишле својим путем, и пошто су они који их оплакују такође ишчезли, или су замукли у својој патњи и неће се више отворити, јер све око себе виде као део наказног система, чак и оне који су такође жртве тог система, само у мањем степену – ко може сада опростити и заборавити злочине? Оваква питања могу изгледати реторичка, помало патетина, па чак и демагошка, али она су стварна, психолошки раде и не могу се заобићи. Она су можда нејасна, па се на њих не може јасно одговорити, јер се одговори на њих могу наћи тек у процесима који следе, у времену које се још није одиграло. А када се отворе ти процеси, биће у њима много срамоте. Многи који су стајали иза тих злочина осећаће бескрајни стид који ће угрожавати саму основу њихове егзистенције, а они који су непосредно учествовали у злочинствима биће прогутани страхом, не само од могуће казне, већ и од сазнања шта су учинили. Осим саме замршености питања пред којима ћемо тек стајати биће једна од најглавнијих сметњи у изналажењу одговора на судбински постављена питања, без којих не може бити психолошког, па с тим и друштвеног ослобођења.

***

Мање је неизвесно питање чудовишне трагичности судбине западних Срба. Оно ми се наметнуло на почетку белешке, док сам ослушкивао дијалоге телевизијске серије Капелски кресови, које сам чуо као један од опозива улоге Срба у партизанском ратовању у западним деловима Југославије. То је био један од коначних опозива Срба из система, за чију победу су се баш они тако огорчено борили и за коју су имали највеће заслуге. Обично се каже да свако има ону судбину коју заслужује. Али, ти људи заиста ништа нису заслужили од онога што их је снашло. Од почетка рата па све до сада они се налазе у гротлу једне вулканске патологије која куља право на њих и стално их засипа, а то ниједан народ није заслужио. Могао бих навести стотине примера те патологије као сведочења који су у тим патолошким догађајима непосредно учествовали као жртве. Намеће им се у сећању случај једног Херцеговца и његова прича од пре непуних двадесет година. Тада сам радио у професионалној оријентацији, а он је дошао из „савезних органа“ да ме пита за податке који су ко зна каквој комисији били потребни за неки међународни састанак. Знао сам за те припреме, чак ми је један помоћник савезног министра за рад нудио да учествујем у тим међународним преговорима, а да претходно променим радно место и запослим се у министарству. То је сигурно значило и захтев да се учланим у Комунистичку партију, па сам то одбио, рекавши да не желим да мењам начин живота и рада. Сада је овај представник министарства брижљиво крио од мене сврху нашег разговора, а ја сам прећутао да знам зашто су му ти подаци потребни, а да знам да вероватно страхује да му не преузмем још један излазак у иностранство. Видело се на њему да путује по „капиталистичким земљама“, био је комплетно „буржујски“ одевен, са оделом од скупоценог енглеског штофа. Није био горопадан, али у његовом понашању било је благе надмености према нижима у хијерархији, а мислим и да се мало стегао у разговору чувши да немам револуционарни педигре. Намерно сам га мало слагао, што је било последица нечег што ме је изазвало у том разговору. На крају разговора готово случајно и успут упитао сам га откуда у његовом говору примесе херцеговачког дијалекта (заиста је лепо говорио, имао је чак и епски тон, али је тај говор на махове био просто унакажен идеолошким језиком), и тада се отворила прича од које је он касније почео да дрхти као у грозници. Рекао ми је да је из Мостара, тачније из једног оближњег села, а пошто сам се ја, годину-две пре тога, вратио из војске коју сам служио у Мостару, знао сам како то његово село изгледа из ваздуха. Над тим селима, углавном око Мостара, биле су одређене зоне за летачке акробације, и ја сам их сва добро знао, јер сам за време пењања у зони могао пажљиво да их осматрам – била су лепа, на падинама Подвележја, са једне и друге стране гребена, али и са друге, десне стране Неретве, у питомијем крају. Не сећам се о ком селу је било реч. Мислио сам да је природно што је мој саговорник узбуђен када говори о свом дому рођења. Говорили смо о лепоти тих крајева и ја сам га сасвим нехотице, не верујући да ће ми дати потврдан одговор, упитао да није случајно и он продао имање које ће ускоро постати једно од најлепших туристичких места. На том месту добио је јак тремор руку и тек сам тада схватио да саговорник сасвим другачије схвата овај разговор од мене. Седео је преко пута мог радног стола и поигравао се шибицом, али његов тремор руке био је тако јак (личио је на симптом Паркинсонове болести) да му је шибица почела испадати. Почео је да ми прича како је то имање продао. Током приче почела је чак и вилица да му подрхтава, приметио сам да је блед и да постаје блеђи. Понудио сам му да стане за часак, да му донесем чашу воде. Одбио је, и ужурбано наставио причу. Наиме, пошто су му сви из породице побијени, замолио је неке своје рођаке у Мостару да му продају очеву кућу и имање. Они су то учинили, али су имање продали управо ономе ко је непосредно учествовао у покољу његове породице. Био је то њихов први комшија, који је и довео групу из оружаних одреда Независне државе Хрватске за истребљење српског становништва. Када су упали у двориште и кад је отац с њима видео и свог комшију с којим се одлично слагао, био је донекле умирен. Изашао је у двориште, мајка је видела да покушавају да га савладају, рекавши тада синовима да брзо беже, задржавајући сестру. Старији брат је отишао на једну, а мој саговорник на јужну страну, у неко жбуње, одакле је посматрао шта се догађа. Отац се борио, али неколико њих је успело да му савију руке на леђа и у том положају, стојећи, заклали су га. Комшија је био један од оних који су му држали руке. Мајка и сестра су изашле да помогну оцу, претпостављале су, вероватно, да њих као жене неће дирати, али и њих су одмах оборили на земљу и заклали. Овог пута комшија није помогао кољачима. Нису их силовали, каже саговорник, мислим да би у том случају изашао из скровишта, овако је све било брзо, док је схватио шта се догађа све је било завршено. Старији брат је отишао у неки партизански одред и годину дана касније погинуо. Никада више после оног искакања кроз прозор и бежања око куће нису се видели, изузев што су чули један за другог и што су се поздрављали. Како је комшија остао некажњен? Пријавили смо га, каже, браћа од стрица и ја, и још неки ретки преживели Срби, и свима су исто поновили – да је тај човек, несрећник, био заведен, а ми, ето, нисмо довољно „свесни“ и не разумемо политику братства-јединства. Знате, наставља, има ту нечег што је ван сваке памети. Моја породица је на том огњишту била неколико векова, а тај комшија, са још неким хрватским породицама, доселио се ту тек негде од окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. Наша, српска, староседелачка домаћинства постала су кроз векове потпуно опремљена док су њиховим домаћинствима недостајали неки алати и понешто од кућног намештаја. Говорили су истим језиком и у свему осталом су били слични нама, изузев што су били римокатоличке вере. Памтим те односе од пре рата и знам како се отац трудио да према њима буде љубазан, и како су, уосталом, они узвраћали истом љубазношћу. Само смо ми деца осећали да ту нешто није у реду, осећали смо да нас не воле, чак и њихова деца са којом смо се играли, али и одрасли, знали смо то из њиховог погледа и гласа којим су нам се обраћали. Пре рата, пре него што је ушао у двориште да изврши покољ, тај исти комшија је долазио да позајми корита у којима смо се ми и његова деца купали. То су била стара корита, израђена од пуног дрвета и резбарена, у њима су се купала деца из неколико генерација мојих предака. И тада, при узајмљивању и враћању тих корита, ми, деца, знали смо да ту има нечег погрешног, није нам се то допадало али старији су се правили да ништа не примећују, њих је било лако преварити, много лакше но децу. Он је дошао да побије ону децу, која су се годинама купала у истом кориту у коме су се купала и његова деца.

Годину-две после рата нисам имао снаге да одем на родитељско имање. Замолио сам рођаке да га погледају. Рекли су ми да је све опљачкано, да се онај комшија после покоља и нашег бекства уселио у нашу кућу, али се лукаво опет вратио у своју кућу годину пре краја рата, када је било јасно ко ће победити, а у општини, где су преостали само Хрвати, ту чињеницу користили су као изговор да се „друг на време поправио“. Сви Срби у околини били су истребљени, понеко ко је случајно преживео службом је био премештен у неко друго место. Када сам се најзад усудио да посетим свој некадашњи дом, претворен у стратиште, најежен и спреман на све, отишао сам и до својих некадашњих комшија са идејом да повратим своје старо, резбарено корито за купање. Знао сам да је тамо, и било је, заједно са другим нашим судовима, бурадима и кацама. Нисам ушао у кућу, знао сам да тамо стоје и делови нашег намештаја, али било би то превише, морао бих вероватно да пуцам у те злочинце. Сачекали су ме у дворишту као да је најприродније што сам дошао и што узимам натраг своје ствари. Он се није појавио, али жена и деца јесу и уопште се нису осећали нелагодно што их је неко ухватио у пљачки. Сличан однос имали су и остали Хрвати у комшилуку. Ниједан ми се није обратио са радошћу што сам ипак остао жив, нико ми није изразио саучешће, а понеко је мрко окретао главу избегавајући чак и да ми се јави. Као да је било потпуно нормално то што смо истребљени, и као да је ненормално то што сам се ту уопште и вратио или само и навратио . Узео сам оно корито, вратио га у кућу и поново је овлаш затворио. Знао сам да се у њу више нећу враћати. Сада, пошто је у бесцење купио ту кућу, комшија је опет поседовао и оно корито. Замолио сам рођаке, које сам овластио да ту кућу продају, да разговарају са њим да пониште уговор, да му врате новац и да му дају на мој рачун извесну одштету, али он је то одбио. Кажу ми рођаци да се понаша као да је најприроднија ствар на овом свету што је та кућа припала њему и да показује чуђење што то неко уопште и покушава да оспорава.

Разумео сам ту патологију, чак и онај вишак патологије о коме он није говорио. Он је имао на уму патологију једног низа појединаца, припадника одређеног народа, који у оквиру националне идеологије сматрају да је сасвим природно убијати појединце, припаднике другог народа и одузимати им имовину. Није споменуо још ширу патологију да је читав послератни режим прихватио идеологију сличног општег обрасца и сличног садржаја, и то са двоструким, троструким убрзањем. Све што су Хрвати и други изгоном, убијањем и пљачком Срба стекли, режим је прихватио као завршену чињеницу, забранио је исправљање неправди и свако ислеђивање кривице, идентификујући се са починиоцима злочина. Тај континуитет најширег могућег непријатељства према Србима режим је покушавао да сакрије перманентним идеолошким кампањама које су биле дивергентне у тврдњама, али са увек конвергентним циљем – да прикрију наставак геноцида над Србима. Једном је то била прича о „братству и јединству“ свих са свима, без обзира ко је над ким починио какве злочине, други пут је била хистерична дрека о злочинима Срба над другима, лажна, наравно, а при том стално је провејавала теза Коминтерне још двадесетих година о поробљивачкој, експлоататорској, „унитаристичкој“ и свакој другој негативној улози Срба и Србије у предратној Југославији. Не би у томе било морбидног и морбогеног да је у том великом ратном метежу и грађанском рату победио националсоцијализам, било у европским (Немачка), било у југословенским (Хрватска) размерама. И један и други националсоцијализам били су изразито антисрпски, и у том случају била би реч о континуитету одређених образаца мишљења и њихових садржаја. Овако, јавила се пуна противуречност између садржаја ратних и грађанских (верских) сукоба и њиховог исхода, који су потпуно супротни предходним садржајима. Сви победници постали су поражени, велики број поражених ликовали су као свемоћни победници. Све што је у  том страшном рату као садржај било поражено, и што је од највећег дела човечанства било оцењено као патолошко, људски и историјски, заживело је у послератној Југославији и постало основа за све оно што се у њој догађа. Ни ту се историјска перверзија није задржала. У том изокретању природно датих односа учествовали су управо они који су допринели да једна људска и историјска наказност буде побеђена, а затим су се ти исти људи претворили у оне који су знатно допринели да се поражени преко ноћи претворе у победнике, служећи безрезервно ономе против чега су се тако огорчено борили.

Не изводим ове закључке на основу једног наведеног случаја. Имам на уму многе сличне приче непосредних сведока. Догађаји и судбине које они описују протежу се широко, обухватајући простор на коме су живели Срби. Не могу све догађаје које знам овде споменути, јер би то била огромна и злосрећна књига. Уосталом, за те догађаје, и многе друге, које не знам из личних прича, или их уопште не знам постоји још неколико стотина хиљада живих, страшних, мрких сведока, а нешто о њима је чак и објављено у послератној јавности, мада са много превара, које је требало још једном да обману страдалнички народ о природи геноцида који је над њим почињен. Крик убијаног, силованог и пљачканог народа морао се ипак чути, иако је режим покушавао да му својом прљавом руком зачепи уста, допуштајући само пригушени лелек, претварајући тај очајнички грцај у изопачени и понекад неразумљиви шапат.

Од свих туробних сећања на исповести које ми сада навиру, изложићу једно, такође везано за једног од носилаца послератног режима. Догађаји о којима је реч одиграли су се на другом крају Југославије, у једном другом менталитету и другачијем историјском контексту, али су имали онај исти страсни, суманути, патолошки карактер неизмерне мржње према Србима. Оно мноштво сведочења о тој мржњи и почињеним злочинима над Србима обухвата веома разноврсне историје случајева, који указују да је било нечег универзалног у општем и свеобухватном антагонизму као бићу Срба као таквом, а у том историјском таласу уништења можда би се могли сместити и сами Срби, онај њихов део који је учествовао у истребљењу Срба, и о којем сада и овде говорим. То су били несвесни процеси, који сада прелазе у свест и као јасно сазнање се поново, као посебни вид самоуништења, сваљују на биће Срба. Пошто се довољно крећем у друштву београдских интелектуалаца, и то оних који доста слободно говоре у тим затвореним круговима, сведочим да се тим питањима нисмо бавили, да смо их једва дотицали, а онда бежали од њих као од нечега што изазива исконски страх. У свим тим процесима, баш у њиховој општости, има нечег застрашујуће фантастичног. То није обична загонетка која би се дала лагодно разрешавати.

По тој фантастичности и близини са митским садржајима памтим једну причу с почетака педесетих година са нашег спортског аеродрома Лисичји Јарак. Тог лета у програме Аероклуба убацили су се полазници Удбине школе, која је предвиђала скакање падобраном, а неки од припадника тајне полиције били су под различитим изговорима укључени у течајеве моторног летења. Пошто су целог лета долазили на аеродром, с некима од њих сам се упознао, мада смо се сви знали по неким надимцима. Нешто пре тога, и у то време, знали смо да су неки из тајне полиције убацивани падобранима у суседне земље (Мађарску, Румунију, Бугарску), или да су пребацивани тамо авионима са слетањем на територију (совјетским авионом ПО-2, које смо имали и ми у Аероклубу). На аеродрому су се појављивали неки средовечни, за нас старији људи који се нису бавили летењем нити су скакали падобраном. Једног дана ме је један од њих задржао у разговору. У полушаљивом тону говорио ми је да зна да сам добар летач, да је штета што се бавим искључиво спортским летењем и да бих могао и другачијим летовима да се бавим. Ни сада не знам на шта је мислио, али тада ми се учинило да наводи на пребацивање агената и брзо сам прекинуо разговор, не сећам се како, вероватно својим стандардним изговорима да не мислим да се бавим летењем професионално. Од тада сам избегавао не само разговоре, већ и сусрете са таквом врстом људи на аеродрому кад год је то било могуће. Једног од тих дана био сам у зони за акробације, слетео и довео авион до хангара, док су моји другови из Аероклуба остали на писти. После читавог сата у акробацијама, уши су ми се заглушиле од наглих промена висине и да бих избегао разговор док ми се слух потпуно не врати, нисам се придружио већој групи око хангара, међу којима је било доста питомаца Удбине школе, већ сам сео поред једног кога нико није добро познавао, само смо претпостављали да је један од „оних“, па га нисмо много ни запиткивали. Он се с нама ретко дружио и тада ништа није говорио о себи, а знали смо да није студент. Само ми је једном рекао да је из околине Урошевца, и ја сам га после тога звао „Урошевац“, на шта се он и одазивао – нисам му знао ни име ни презиме, мислим да су га други звали по неком надимку. Био је лепог, нежног изгледа, више је личио на девојку но на младог човека, ћутљив и повучен, а још више би се повлачио слушајући понекад наше грубе вицеве на рачун неког од нас. Сео сам поред њега рачунајући управо на његову ћутљивост, не слутећи да ћу ступити у један тежак разговор. После тог разговора само смо се успут видели неколико пута  и онда је сасвим ишчезао. Нисам сигуран ни да је био код нас на обуци, и да ли је обуку у летењу негде уопште и завршио, мада је било очигледно да је због нечег био везан за аеродроме и летење. Седајући поред њега на ниску, импровизовану клупу, реда ради упитао сам га зашто је опет усамљен. Са снебивањем је нешто промрмљао као одговор, заглушен нисам то добро чуо ни разумео, а онда ми је са мешавином резигнације и огорчења касније пребацивао да живим исувише лагодно, да се заједно са још неким Београђанима понашам раскалашно, да нас није брига за све што се одиграва око нас. Осетио сам правац његових прекора и знао сам да за ту или неку сличну депресију и за још већу усамљеност има барем довољно разлога. Разговор се некако наставио. Како ми сада изгледа у сећању, нисам сигуран да се све баш тако одиграло, и док пишем ове редове прибојавам се да у том сећању има превише гешталт уравнотежености и логичности, можда бих све то у неком другом гешталт сету видео у сећању у неком другом облику. Али за следећу причу мог саговорника прилично сам сигуран да је у основној конструкцији тачна у репродукцији, и да сам јој у сећању вероватно више одузео но додао ради гешталт симетрије. Била је то прича која је требало да образложи његову усамљеност међу људима и по томе је имала неку рационалну улогу, али је по свом садржају била ирационална.

У неком селу  у околини Урошевца живео је са родитељима и нешто старијом сестром (мислим да је имао и старијих сестара које су се поудавале и отишле у друга места, он је био син јединац, последње дете). Оца су му убили када је отишао у своју шуму да накупи дрва за зиму. Није ми говорио датуме, само из описа може се закључити да је то било у касну јесен 1941. Шиптари су им и пре рата крали дрва из те шуме, а сада је оца неко у њој или у близини убио. Мајка му је забранила да иде и потражи оца,  или да нађе његов леш и да га сахране. То су опрезно покушале комшије Срби, али нису могли тражити леш у многим жбуновима и гомилама лишћа, и тако је отац остао несахрањен.

Од тада мајка није спавала. Ја сам спавао и трзао се у сну и будио се, а она је увек знала када сам будан и питала ме је у страху куда ћу, куда намеравам да одем а ја никуда нисам хтео да идем, и знао сам што и она, да Шиптари траже пре свега мушку главу, да је неко одлучио да присвоји наше имање и да зна да мене прво мора убити. Мајка је само дању мало дремала. Нисмо се могли кретати ни у селу ни у дворишту, само накратко и за оно најнужније. Боравили смо готово стално у кући, и мајка је прилегала одевена и помало дремала или спавала. Од онда никада више ни ја нисам заспао као што сам то некада могао. Мучило ме је издајство према мртвом оцу. Покушавао сам некако да то издајство оправдам, али није вредело. Черечење леша мог оца од паса или вукова прати ме и дању и ноћу све до данас. Све српске породице биле су у том селу неколико векова, а све шиптарске породице насељене су силом за време Турака и нису биле ту дуже од једног столећа. Њихов насилни статус дао им је општи образац понашања да и даље имају право на насиље и да све може бити њихово ако су довољно безобзирни. У кући смо знали да је оца убио неко из села са уверењем да је она наша шума његова, и да ово наше имање може лако постати његово. Био сам дечачки огорчен што у кући немамо ништа од оружја, никада га нисмо имали нисмо имали ни већи кухињски нож. Отац се није бавио ловом, а мислио је да је довољно бити добар човек и услужан комшија да би био безбедан од насиља. Сестра је слично мислила. Туговала је за оцем, али се чудила мајчиним и мојим плановима за бекство у случају опасности. Мајка и ја смо знали да нам предстоји још једна несрећа, нисмо је сматрали ни већом ни мањом од смрти оца, већ само завршном, неповратном после које ништа више неће постојати. Мајка ме је преклињала да учиним све да сачувам живот. Када се појави група људи у дворишту, говорила ми је, то ће бити знак да су решили да узму имање, а пре тога, као мушку главу, морају те убити. Нас жене вероватно неће дирати, само ће нас избацити из куће, а ми ћемо отићи код неког, а затим у избегличке логоре у Србију. Тамо ћемо се наћи. Када се они појаве, одмах побегни иза куће и даље у воћњак. Сачекај мало, ако одмах оду, врати се, а ако се дуго задрже, немој се више враћати, иди код рођака у Урошевац и нека те он пошаље у Србију. Примио сам њену заклетву, али не због тога да породица сачува једину преосталу мушку главу. Обећао сам мајци да ћу тако поступити, али са планом да једино тако мој отац може бити освећен, јер једнога дана једино ћу ја трагати за његовим убицом. Знао сам да је тај подлац ту негде, око нас. Већ смо чули за сличне случајеве у оближњим местима и знали смо да се убица неће лично појавити у нашем дворишту, већ да ће послати неку групу из другог места да нас докрајче, а он, убица оца, појавиће се касније да запоседне делом своје велике породице наше напуштено имање. Рат је још трајао, Шиптари нису били сигурни у исход рата, и унапред су рачунали да ће им бити потребан алиби. Ако се рат заврши неповољно по њих, он ће рећи да је у оскудици, због велике фамилије, само привремено запосео напуштено имање, а после, ако не буде наследника који би се на то имање вратио, може то имање откупити у бесцење. Тог убицу морао сам наћи.

Појавили су се у смирај дана, поподне, тада се рано смркавало (није ми рекао када је то било, вероватно у пролеће или јесен 1942). Била је већа група, њих двадесетак, по начину уласка у двориште видело се да су добро обавештени да немамо оружје и да им не прети никаква опасност. Мајка ми је дрхтавим, спуштеним гласом рекла да бежим одмах, да ми не треба ништа, да не узимам ништа, да се не поздрављам. Стајала је спуштених руку, погнуте главе и гледала негде у страну, смирено, као да јој се никуд није журило. Сестра је седела на кревету, држала је руке у крилу. И она је деловала непокретно, гледала ме је широким, укоченим погледом. Пси су лајали, одјекнуо је један пуцањ, са оклевањем сам отварао прозор. Мајка је молећивим гласом, тихо, готово шапатом рекла: „Одмах иди, молим те“. Искочио сам кроз прозор и отрчао далеко, накрај воћњака. Имали смо велику окућницу, коју је отац испресецао оградама да стока не би правила штету. Цело имање је било запуштено. Нисмо смели више да идемо у шуму, па смо секли воћке да бисмо набавили дрва, а делови крошње остајали су у дворишту и воћњаку. Трава и коров су нарасли, нарочито око ограда, где је било и жбуња. Ту сам се сакрио ослушкујући шта се догађа. Није било вриске, то сам и очекивао, јер знао сам да мајка неће вриштати ма шта се десило, и да ће се слично понашати и сестра. Одјекнули су још неки пуцњи, а ја сам се тешио да убијају наше псе. Завладала је тишина. С времена на време, погледавао сам да ли иде неко према мени.  Нико није долазио, све је изгледало смирено. Полако је наилазио сумрак, и до мене су почели да допиру неки повишени гласови, личило ми је то на махове на неку песму, помешану са арлаукањем. Да бих видео шта се дешава у предњем делу дворишта, морао сам направити велики лук и пребацивати се од жбуна до жбуна и од ограде до ограде. То што сам видео било је као у сну, и као што се сан не може испричати, ни тај догађај се не може описати. Покушавао сам безброј пута то себи јасно да испричан, и покушао другима да опишем, и никад нисам успео. У дворишту смо имали један велики четвртасти камен, довољно висок да је могао послужити за послужење и јело. Око тог камена отац је лети понекад дочекивао госте, а некад смо и ми за њим ручавали. За тај камен била је везана легенда да су се на њему причестили војници пре поласка у Косовску битку, али отац није веровао у њу, јер је сматрао да таквог камена има у многим двориштима по косовским селима. Мислим да су неки Шиптари из мог села ипак веровали у ту легенду, а сви су се слагали да тај камен ту стоји од давнина. Када сам се обазриво привукао једном жбуну поред ограде одакле сам могао да видим шта се у дворишту догађа, и када сам погледао у том правцу, видео сам да на њему лежи моја сестра. Четворица Шиптара држала су је сваки за једну руку или ногу, раскречили је преко тог камена. Један је силовао, а око њега је била групица Шиптара, одмах до њега близу, тако да га нисам могао видети. Неки од њих су нестрпљиво поцупкивали ногама, слично као кад мала деца поцупкују ногама да се не би упишали. Неки су ишли у круг око камена, подскакујући на једној нози, певајући неке шиптарске песме и подврискујући. То је била она бука коју сам чуо у претходном скровишту, вероватно су са тим ритуалом раније почели, мислим да је то представљало неки осветнички ритуал према камену на коме су се по легенди причестили косовски јунаци. Један се издвојио, ухватио је пушку за врх цеви, и са њом се окретао у круг замахујући пушком. Помислио сам да је он пуцао у моју мајку. Било ми је јасно да је убијена, да лежи негде у кући, и то је било једино утешно у целој сцени. Неки други Шиптари, вероватно понеко мојих комшија, стајали су наслоњени на ограду, смејали се гласно због ко зна каквих и чијих упадица, и гласно довикивали нешто оном који је долазио на ред за силовање.

Сестра је лежала непокретно, било је очигледно да је у несвести. Није се трзала и Шиптари су је сасвим овлаш држали раскречену за руке и ноге. Било је већ доста смркло, тешко су се разазнавале и силуете људи. Видео сам да су је Шиптари који су је држали пустили и како су се њене руке и ноге немоћно спустиле дуж ивице камена. Из групе која се још увек мувала око сестриних ногу одјекнуо је пуцањ и сестрино тело је као тамна мрља на светлијем камену поскочило и поново пало на њега. Мислим да су јој пуцали између ногу, дуж тела (није хтео да каже реч вагина). Нису је ни погледали. Почели су се да се скупљају у гомилу ради одласка. И комшије са ограде су почеле да се разилазе.

Тек тада сам приметио да сам све време повраћао. Приметио сам псе који су лизали оно што сам повраћао и који су, пошто сам мировао, лизали и са мојих ногу и ципела оно што је пало на мене од повраћања.  То су били пси луталице, вероватно су ме знали из виђења, нису се плашили и нису на мене лајали. Моји пси су били побијени, и они су то знали, па су слободно ушли у окућницу, али нису хтели да уђу у само двориште, где би за њих било више хране. Пси осете покољ људи и не желе да му присуствују, уклоне се мало даље и из даљине посматрају шта се збива, то су ми још неки касније потврдили. Када се убице уклоне, неки пси приђу месту покоља и ако су веома гладни лижу проливену крв, а никада не једу топло људско месо. Само ретки од паса дођу касније и ако су на смрт изгладнели једу месо са хладних лешева, али самом покољу никад не присуствују. Ако није посебно дресиран, ни најљући пас неће присуствовати људској смрти или патњи.

Тада ми је било разумљиво што су пси одбили да присуствују масакру моје породице и што ме нису издали, за разлику од људи-убица и комшија који су дошли да посматрају масакр и да га са кикотањем и добацивањем охрабрују. Разумео сам и мајчину заклетву да морам остати жив и д се овде морам вратити. Мада су убице и њихова публика отишли, нисам имао смелости да се вратим у кућу и да тамо затекнем леш мајке. Упутио сам се рођацима у Урошевац да им кажем да сахране мајку и сестру. Већ је било сличних случајева. Шиптари су такве сахране дозвољавали због могућности избијања заразе, и том приликом су се сви и у општини и у комшилуку правили да ништа не знају о том убиству и да са њим немају никакве везе.

Када сам се после рата вратио, то исто се поновило. Нико ништа није видео, нити је знао за убиство, само је понеко касније видео сахрану или нешто начуо о смрти породице, не о убиству. Обишао сам имање, све је било запуштено, шума и воћњаци полупосечени, кућа опљачкана и полуразрушена. Када сам прилазио оном камену, почео сам поново силовито да повраћам, скоро да сам се овог пута загушио. Скренуо сам и отишао до оне ограде на коју су биле наслоњене моје комшије које су посматрале силовање моје сестре. Ограда је такође била полупорушена, само је тај део остао углавном читав. Наслоњен на ограду исповраћао сам се и некако смирио, али нисам смео више да приђем оном камену. Било ми је јасно да овде не могу остати, али и да се никада нећу моћи растати од свега што се догодило. Прати ме и смрт оца коју нисам видео, само је замишљам, и још горе се осећам када замишљам како је његов леш несахрањен трулио те зиме и како су га изгладнеле звери черечиле. Јасно видим и смрт мајке. Рођаци који су је сахрањивали рекли су ми да су је нашли са великом рупом од пушчаног метка у грудима. У то време Шиптари су убијали оне које нису хтели да муче на тај начин што су жртву двојица држала за руке, разапињући је као на крсту, док је трећи пуцао из близине у правцу срца. Знам да је мајка без речи стала пред њих, да их није молила и да их није ни питала шта раде. Убиство сестре видим и у сценама које иначе нисам видео, можда ми се то што нисам видео чешће јавља у представи од сцена које сам гледао. Када су је извлачили из куће, да ли је ипак почела сумњати да јој неко може зло нанети? Сигуран сам да се убрзо онесвестила чим су је положили на онај камен и почели разапињати. Чујем тада и неке гласове, јецај сестре док је била на оном камену, мада сам сигуран да из оне даљине нисам могао чути тај пригушени, у грлу застали крик, тај тихи грлени плач. Тај глас који чујем, он ми је најтежи. Визије оца, мајке или сестре још могу да избегнем или отклоним, али глас остаје или ми се пришуња из тишине и својим муклим јецањем зауставља све у мени, морам да га чујем. Најтеже ми је када сам сам у соби, а овако, када сам међу људима, лакше ми је, мада морам да се повлачим. Када су се малопре неки овде гласно засмејали, у мене је грунуо онај кикот Шиптара, посматрача са плота, који су тиме поздрављали тренутак када је један Шиптар силазио, а други се пео на моју сестру. Ти си, изгледа, једини који овде примећујеш како се ја повлачим, али ни ти ништа не разумеш од онога што се свима нама, а не само мени догодило.

У опису његове приче има, наравно, много мојих речи, а и скраћивања, јер је његова прича имала много више детаља и узгредних напомена. У то време већ смо чули за сличне судбине, са много патолошког садизма, који је утолико теже био разумљив, зато што је долазио од људи са којима су Срби нешто пре тога живели у пристојним комшијским односима. Вероватно да они који нису били непосредне жртве тих свирепости нису у пуној мери могли схватити тежину тих судбина, али су ипак понешто разумевали од онога што се догодило и што се догађа. Тај наставак геноцида над Србима најпре се огледао у режимској заштити злочинаца и у обезбеђивању да се они и даље користе плодовима својих патолошких злочина, што је и самом режиму давало печат не само криминалности, већ и патологије. Неке од преживелих жртава биле су свесне наставка злочина, а неке нису. Ова прича нагло се прекинула при свом крају, и остало је потпуно неразјашњено шта је било са злочинцима и плодовима злочина. Из других прича знамо да су Шиптари „размењивали“ убиства Срба тако што је једна група одлазила у друго или треће село и тамо убијала одређену српску породицу, вршећи услугу суседној шиптарској породици која је на том месту требало да се прошири, а затим је из тог села организована група Шиптара која је одлазила у оно прво село и тамо враћала услугу убијајући неку другу српску породицу, на чије је имање требало да се прошири одређена шиптарска породица. Све то било је познато још за време рата и не би представљало никакав проблем да се испита, али режим је то одбијао, и сваког ко би инсистирао на тражењу кривца осуђивао као „великосрпског елемента“, „четника“, или, уопште, као српског националисту, што је било крајње опасно, јер је такве режим „ликвидирао“ (убијао) по кратком поступку, чиме је потпуно настављао шиптарске злочине. Мој саговорник био је један од оних стубића на којима се држао управо тај режим, и не само што није смео да истражује и кажњава кривце за пропаст своје породице, већ је морао сурово да гони оне који су захтевали правду. Разуме се да ни он сам није могао проћи некажњено, не институционално, већ горе, психолошки. За то огрешење о правду и истину морао је да плати најскупљу цену одричући се своје егзистенције и своје унутрашње слободе. У њему је настао школски случај расцепљења личности са типичним акустичким халуцинацијама. То још није била класична схизофренија, али је била јасно наговештена. Не знам шта је касније са њим било, нестао је из наших сусрета и видика. Можда је некуд отишао са својом службом и повукао се из додира у којима смо могли нешто чути о њему, али не бих се изненадио ако је потонуо у неком азилу за душевне болести, или ако је рано завршио свој живот неким од многобројних облика аутодеструкције, лагане и заобилазне, или непосредне и брзе.

Цео тај случај има своју присну аналогију са читавим послератним режимом који је настао на геноциду против Срба, а затим је парадоксално свој опстанак потражио у наставку прогона Срба и заштити свих злочинаца. Само су се Срби борили против једног и другог тоталитаризма, и зато су и били њихове жртве. Постоји и аналогија са друштвеном патологијом која се морала операционалисати у конкретном случају и кроз индивидуалну патологију. Мој саговорник био је на граници схизофреније, са акустичким халуцинацијама, и као такав представљао важан део институционалног система, што је давало легитимитет његовој болести. Колико је таквих случајева било обухваћено институционалним механизмима власти, и колико су такве индивидуалне болести ушле у садржај друштвеног понашања, затварајући круг опште патологије, јер су се друштвена и индивидуална додавале једна на другу?

Могао бих се више бавити патолошким садржајима нашег послератног живота, они то свакако заслужују, али и онако сам се превише задржао на овој теми, па ћу је завршити довођењем у везу са једном општијом метафором. Преостали Срби, који су избегли покољ, мање-више случајно су се нашли у редовима партизана, а затим из грађанског и сваког другог рата изашавши као победници, били доведени у тако апсурдан положај, да су пре но што су морали издати историју Срба морали начинити издајство према својим мртвима и према себи самима. По својој трагичности то је био сличан положај оном који су имали јунаци античких драма, или личности Шекспирових трагедија, са основном разликом што је положај Срба био још замршенији, што је било у складу са већом замршеношћу новијег времена. У њиховом оплакивању жртава, и себе као жртве, има нечег недореченог и нестварног, има и лицемерног страха, и премештања у неколико егзистенцијалних равни. То оплакивање никада није могло бити доречено и довршено, то и јесте основа њихове трагичности из које нису могли да изађу – занемарићу овде њихове злочине које су у име власти починили према својој браћи, што је све развијало трагедију до монструозних размера. У психолошким процесима који су стајали иза таквог понашања било је нечег сличног са чувеном „сценом на сцени“ у Шекспировом Хамлету. Њена убедљивост садржана је у драматуршком ефекту двоструке равни догађања, али и у самом психолошком садржају тих процеса. Трагичност Хамлетовог положаја доведена је у везу са проклетством Тројанског рата и судбином његових учесника који су морали постати страшни губитници. Путујуће позориште које дошло у дворац играло је текст о Краљу Пријаму, његовој жени Хекуби и њиховој многобројној деци, од којих су нека имала улогу у Тројанском рату и од којих су многа доживела трагичну судбину. Глумац је искрено и дирљиво оплакивао бол и трагику Хекубе, а Хамлет, после представе у представи, започиње један од својих главних монолога питањем… а шта је он Хекуби, или Хекуба њему… да је тај глумац тако болно, плачући, патио због нечијих судбина, а није у стварној вези са носиоцима тих судбина. Глумац је само потресно глумио, а све је испало тако стварно, а он, Хамлет, носи у себи своју патњу, и има стварних разлога за њу, а све испада тако нестварно и непостојеће.

Паралела са Хамлетовим недоумицама и плачем оног глумца је употпуњена и постојањем Тројанског коња, који је одиграо кобну улогу у Тројанском рату пошто се јавио у виду психолошке варке, што је утицало на све односе. Не само античка драма већ и грчи мит у целинизаснивају се на психолошким обманама из којих извиру заплети догађања. У свим тројанским ратовима вођеним у Југославији, посебно међу Србима, постојали су тројански коњи у виду појединих идеологија, од којих је најкобнија била комунистичка, допуњена митом о „мајчици Русији“. Сви су били разним психолошким варкама, а најтежи вид самообмањивања и самозаслепљивања јавио се међу припадницима комунистичког покрета. Сличност трагичних исхода грађанских ратовања Срба са античким трагедијама је подједнако условљена и монструозношћу жртава и бескрајним дометом заблуда. Као у античким трагедијама, идеолошки богови су морали поставити људима психолошке варке, јер су само на тај начин могли да их начине инструментима своје воље. У монотеистичким концептима и исто тако у народној мудрости каже се да Бог, ако хоће неког да упропасти, најпре му одузме памет. Али овде, у грађанском ратовању, очигледно није ни постојао монотеистички концепт духа, па је цела народна мудрост постала беспредметна. Била је то дубока регресија ума све до враћања на ниво многобоштва – зато је та сличност са античким трагедијама тако велика.

Ко ће да оплакује Пријаме, Хекубе и њихову деца, или, ако је реч о Хамлету, његовог оца, све оне који су ишчезли у великом гротлу кипућег грађанског рата? Глумац је по поруџбини и за награду лажно оплакивао несрећу и патњу људи у рату, а за сличну награду могао исто тако лажно оплакивати и нешто друго. Сви смо гледали ту „сцену на сцени“ и сви смо знали да је лажна, мада је повод био истинит, и знали смо да је међу гледаоцима и онај који такође има повода из непосредне реалности за оплакивање, али који није пристао на глуму. Тако је настала монструозна сцена на сцени, огромних размера, у којој је праву античку патњу носила у себи публика,  а она је могла само да посматра како други, глумци из обичног путујућег позоришта, проливају лажне сузе над болом који публика мора да скрива. Био је то скривен терор режима над сопственим становништвом, а често су извршиоци тог терора били управо они који су имали највише разлога за оплакивање жртава. Тај заобилазни и притајени терор оставио је међу нама теже психолошке последице од оног отвореног терора, који је био видљив и демонстративно бруталан. Најтеже психолошке последице претрпели су они који су управо због претрпљених жртава пришли режиму, а онда су морали да гоне оне који су оплакивали те жртве гонећи при том себе саме.

 

Београд 21. децембар 1975.

из књиге ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ, /трећи том/ 1974-75. Драган Крстић (1929-2006+); Балканија, Нови Сад, 2016.

 

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу.

Дипломирао 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Члан Саветовалишта за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истодобно предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању хонорарно предавао на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног Психолошког речника, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног.

ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА

————-

ПОВЕЗАНО:

*Светислав Пушоњић – објављена прва књига тајног дневника Проф. Драгана Крстића

———–

12.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s