АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Избори у колонији – Београд 2018.


Опозиција је сломљена, њени бирачи поражени и утучени, СНС-војска осокољена, Вучић никад јачи… Но, управо ово последње може да буде невоља. Странци ће Вучићу рећи – сад кад си толико јак, у чему је проблем да нам испоручиш Косово

Проф. др Слободан Антонић

„Добри су Вам, професоре, они чланци о колонијализму”, рече ми један читалац, „али напишите штогод и о протеклим изборима. Шта то би?”

У колонији нема демократије. Становништво би могло да се превари па да изгласа ослобођење. Зато и Србија има фасадни парламентаризам. „Оно што се у Бриселу одавно захтева и очекује од сваке власти у Србији”, тачно је примећено (овде), „није могуће обавити без `медијског мрака`, ограничених политичких слобода и недемократског поретка”.

Није реч само о „испоруци Косова”, као основном задатку наше колонијалне постдемократије. Свака власт у колонији Србији дужна је да колонијалним капиталистима усрдно испоручује све природне ресурсе, да им уредно препушта сва јавна добра и да их редовно снабдева бесплатном радном снагом.

„Вучић има тоталну власт због тога што прихвата и промовише колонијални положај Србије”, приметио је један посматрач (овде). Престане ли то да ради – а заправо, кад би само помислио да би можда могао неку обавезу и да прескочи – одмах би био проглашен „аутократом” и из фиоке би му извадили извештаје о изборним и другим марифетлуцима.

Али, Вучић је паметан. Он зна да на власт не би ни дошао без сагласности „белих господара”. Да подсетим, на изборима 2012. године Вучић и Дачић нису освојили већину у Скупштини (резултати овде). Већину су им дали Динкић и Г17 (УРС), за шта је Динкић награђен местом министра финансија и привреде (овде). Да ли било ко мисли да је Динкић спустио мердевине да се Вучић попне на власт, а да претходно није питао кога треба – је ли то допустиво?

Вучић у Скупштини држи „затворско одело“ намењено Динкићу (Архивска фотографија)

С друге пак стране, Вучић је пружену прилику – коју је добио покајничким „путом у Каносу” 2009. године (овде) – савршено искористио. У децембру 2012. године ухапсио је Мишковића, најбогатијег српског тајкуна. Пауперизовани радници и сва друга српска сиротиња били су пресрећни кад год би тих дана помислили да ће тајкун и његов син дочекати Нову годину у затвору. И Вучићев рејтинг винуо се у небо. А када је пристао на Бриселски споразум, 2013. године, Берлин, Вашингтон и Брисел великодушно су му препустили формалну управу над колонијом.

Но, Вучић није обичан колонијални управник. Он није протестант само на речима, већ је до краја прихватио протестантску посвећеност раду. Наравно, циљ његовог рада типично је протестански егоистичан – потпуна лична власт. Но, неспорно је да ради постизања тог циља он манијачки ради.

„Сваког дана ме је звао у 18.00”, прича један бивши главни уредник. „Сваког дана, где год да је. Неумитан као смрт…”.

Можемо се Вучићу смејати да је control freak. Али, захваљујући тој усредсређености, достојној правог мономанијака, захваљујући гвозденој контроли потчињених, захваљујући настојању да се баш ништа не препусти случају, Вучић је изградио импресивну политичку машину за клијентелистичку мобилизацију – СНС.

Управо с таквом машином он је 2018. године (поново) освојио Београд. Направио је одборе СНС не по месним заједницама, већ по бирачким местима. За сваку кућу утврдио је како ће ко да гласа. А онда је менгелама СНС активизма стегао „сигурне гласове” и довукао их на биралишта.

Његова победа у Београду била је ипак тежа но што нам то сада изгледа. Напрегао је до краја све ресурсе: медије којима је бомбардовао бираче лажним обећањима и лажима о противницима; финансијска средства која је извукао из државе или добио од рекетираних тајкуна како би купио гласове очајника и платио војску активиста; организационе капацитете свих својих ћелија по јавним установама и предузећима, како би сваки службеник који се може уценити послом изашао на изборе и, заједно с укућанима, гласао за њега…

Па ипак, и поред свих тих ресурса, Вучић је у Београду узео свега 1,4% више гласова него на претходним, градским изборима, 2014. године (сада 44,99% [овде], онда 43,62% [овде]), и тек један нови мандат (сада 64, онда 63). Са свом том машинеријом, која је 2018. била далеко јача него 2014. године, он је у Београду, дакле, освојио само 22% бирачког тела. Одбију ли се фантомски бирачи који су за њега гласали, то реално износи и мање од 20% Београђана. Остали су или против њега или су равнодушни. Но, одавно је познато да режими изборног ауторитаризма с подршком тек 20% бирачког тела могу да обезбеде сасвим стабилну власт.

И тако, пошто је преко своје лажне опозиције, која је на овим изборима била четири пута бројнија од праве, унео додатну конфузију међу ионако неодлучне опозиционе бираче (нису знали ни да ли ће да изађу на гласање, а камоли за кога ће да гласају), Вучић је произвео довољан растур гласова да са 45% листића у бирачким кутијама добије 58% одборника у Скупштини града – довољно за тријумфално ликовање.

Опозиција је тако била сломљена, њени бирачи поражени и утучени, СНС-војска осокољена, а сам The Almighty никад јачи…

Но, управо ово последње може да буде невоља. Странци ће Вучићу рећи – сад кад си толико јак, у чему је проблем да нам испоручиш Косово?

Вучић је обећао да ће своје „решење” да представи крајем марта или почетком априла. Шта га сада, из визуре колонијалног господара, спречава да каже – дајте ми датум за улазак у ЕУ и ЗСО аутономију за Србе на Косову (да се мало замажу очи народу), а ја ћу вам дати Косово у УН?

Управо то је и садржина „пакета” који ће, како се најављује (овде), Вучићу ових дана да представи високи чиновник Стејт дипартмента, Вес Мичел.

Вучић као председник Владе „заврће прве шрафове на будућој брзој пруги“ (Архивска фотографија: Блиц)

Наравно, столица за Косово у УН унеколико је горе од признања. Признање се макар може повући, добијена столица у УН остаје. Али наши страни пријатељи Вучићу сада могу да поруче – ти као лидер свакако ћеш моћи да објасниш свом становништву да столица за Косово у УН није ништа страшно, а да је од свега најважнија европска перспектива Србије.

И сада, када је поразио опозицију усред Београда, стварно не знам како ће Вучић и даље да се пред странцима оправдава причом: „Не могу, не смем”.

Не бих се усудио да се кладим ни да, осокољен овим успехом, Вучић и сам неће поверовати у своју скаску – да је баш сада прави тренутак да се Косово „реши” и да је управо он тај који ће тај посао да „одради”. Крене ли тим смером, а имајући у виду његову акумулисану моћ, он може интересима нашег народа и државе нанети много штете.

Видим да се у вароши, међу озбиљним светом, размишља како би му се у том случају ипак могло парирати. Али, чак и ако се не изнађе ефикасна контра акција, чак и ако наш Олмајти успе да сломи и Цркву – као што је поломио и избушио све националне странке, борба ће морати да се настави.

Излазак из статуса колоније дуг је и напоран пут. Вучић је 26 година радио како би направио чудовишну машинерију у чијој је управљачкој кабини сада он једини возач. Наши колонизатори су свој систем светске доминације градили триста година.

Знам да је обесхрабрујућа помисао да имамо посла с два тако моћна противника. Али, наши преци изборили су се за слободну кнежевину која није била већа но што простор од Београда до Алексинца, и то онда када се империја против које су устали протезала од Београда до Џибутија и до Алжира до Персијског залива.

Зар смо толико лошији од њих?

Слободан Антонић

 

ИЗВОР: Стање ствари

—————

13.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s