Видео

КМ Новине: Погром 17. марта 2004. – Злочин без казне! (видео)


17. март 2016. КМ Новине

Према статистичким подацима новинара са КиМ, Зорана Влашковића, КМ Новине су направиле видео преглед страдања Срба током мартовског погрома – организованог насиља Шиптара над Србима.

Навршило се 12 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље.

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села, избрисана два села Слатина и Свињаре…

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места!

Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије.

Напади на сва српска места

Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце. Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано, у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире.

Како је убрзо доказано од међународних представника, ескалација плански припреманог и мотивисаног насиља прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.

Кфор и УНМИК су имали “припремљен“ одговор – да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања!

УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ђаковице су протеране и четири старице Српкиње… а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани!

Karadjordje, km novine,

Део спаљене српске болнице у Косовом Пољу. / Фото: КМ Новине

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици. Хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима спасао  монахе из манастира Светих Арханђела који је у потпуности спаљен, који су бежали уз реку Призренску Бистрицу.

Огромна материјална штета

У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40-так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им били запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому, једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике, већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе Албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали, а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места, јасно им стављајући на знање да их неће штитити! Голоруки српски народ није имао избора, већ је под претњом албанске разуаране масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу!

Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20…

Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје, док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља – према званичним подацима ОЕБС –а.

ОЕБС осудио албанске медије

Све међунардне организације на Косову и Метохији су осудиле етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима. ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извештавање како писаних тако и електронских албанских медија.

У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја наводи се: – Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво виђене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем – истиче се у извештају.

Такође би требало приметити да су медији, нарочито електронски, показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС-овом извештају.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта

1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. год
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

_____

Аутор: Зоран Влашковић

zoranvlaskovic-lidДугогодишњи је новинар листа „Јединство“ који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику. Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: КМ Новине

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s